Bundesliga
Premier League
Champions League
Europa League
Europa Conference League
Mundobasket 2023
ULEB Evrokup
NBA
ABA League
Španija
Australian Open
Roland Garros
Wimbledon
US Open
ATP
Masters 1000
Formula 1
MotoGP
WRC
“Čovek u skupocenom odelu pravac ulazi u more potpuno obučen i izlazi posle nekoliko minuta. Potom uzima onaj sitni pesak i trlja zube. Da čovek ne poveruje...“ To je samo jedna od brojnih dogodovština čoveka koji je košarku igrao u 25 zemalja. Ako smo dobro izbrojali, ne zamerite.
Rođen u Bihaću, Nikola Kuga kaže da mu je košarka život od desete godine, a 200 cm visoki krilni igrač započeo je uobičajeno – sa devet godina je prvi put šutnuo na koš, sa porodicom se preselio u Sopot i tu počeo da trenira, sa 19 godina proveo dve sezone u FMP Železniku, a zatim jednu u Sremu.
I tu košarkaški put počinju zaokret od 180 stepeni odlaskom u Maroko. Igrao je Kuga i na Islandu i na Maldivima, u Indoneziji i Kolumbiji, Švedskoj i Libanu. I video što većina nas ne vidi za života. Putešestvije još nije završeno, ali u prethodnih 15 godina stalo je mnogo toga i u intervjuu za Sport klub 33-godišnji Kuga zaronio je duboko u sebe i izvukao blago koje će biti zanimljivo i onima koji košarku strastveno prate, ali i svima ostalima.
Lično sam osetio uzbuđenje pišući intervju, a siguran sam da ćete i vi u glavi stvoriti slike i da ćete uživati. Krećemo, a za kraj smo vam spremili iznenađenje.
Kažu da su putovanja najveće bogatstvo. Odgovor je najčešće zato što vidiš i upoznaš različite kulture, ali šta je to u tom upoznavanju što te obogati, koje osećaje to budi u čoveku?
Za mene svaki odlazak na aerodrom, gledanje u onaj veliki ekran i pronalaženje “gejta“ za finalnu destinaciju uvek je početak odlaska u novo i neprocenjivo iskustvo, to jedna od retkih stvari, koja ne može da se nauči ili da se plati – jednostavno, ta iskustva moraš da doživiš. Upoznavanje novih ljudi, kultura i zemalja budi osećaj potpune unutrašnje ispunjenosti, spontane radosti – one dečije, barem je to slučaj sa mnom. Takođe, i osećaj velike slobode, otvara se širi pogled na svet. U neku ruku jesmo isti, ali sa druge strane, svaki deo sveta i svaka zemlja ima specifičan mentalitet ljudi. Zahvaljujući svojim brojnim iskustvima, dobio sam mogućnost da se znatno brže adaptiram na novonastale situacije.
„Dolazi predsednik kluba, hoće 5 na 5, i ja ga čuvam!“
Koja zemlja te je najviše promenila kao čoveka, promenila tvoj način razmišljanja?
Maroko, verovatno zato što je to bilo moje prvo vanevropsko košarkaško i životno iskustvo. Otišao sam tamo mlad. Nova kultura i običaji na koje se valja privići. Čovek u životu kada ga zadesi nešto novo, okrene se i zapita: “Stani, šta je sada ovo?“ A u Maroku su se takve stvari samo nadovezivale jedna na drugu, mnogo ih je bilo.
Povezano
Košarka – kažu da postoje lopta, teren, koš i igraj. Gde god da si. Tačno, sa jedne strane. Ipak, igrajući do tada isključivo u Evropi, znalo se pravilo, 15 minuta pre treninga si već spreman, zagrevaš se. Istezanje posle treninga. U Maroku na prvi trening dolazi predsednik kluba i usred treninga se uključuje da igra s nama pet na pet. Ja kao stranac moram da ga čuvam, šou! Pa Ramazan, nemaš šta da kupiš od sedam ujutru do sedam uveče. Sada bi mi iz ove perspektive to izgledalo normalno, ali tada mi je teško padala.
Ojačala me ta avantura u Maroku, pre svega mentalno, shvatio sam da nije sve kako knjiga kaže jer ona nikada ne kaže sve. Pri tom, kvalitet utakmica i košarke uopšte nije bio loš, nekoliko naših dobrih igrača poput Jugoslava Dašića, cela reprezentacija Maroka i nekoliko Amerikanaca.
Očigledno si jako prilagodljiv čovek, koji je najlakši način da se uklopiš u sredinu i kulturu koja ti nije bliska?
Glavno je biti otvoren za nove stvari i iskustva. Ako si zatvoren i gajiš predrasude, nemaš šansu. Tokom jednog od boravaka u Aziji, dok sam pravio pauzu između treninga, čovek u skupocenom odelu pravac ulazi u more tako obučen i izlazi posle nekoliko minuta. Potom uzima onaj sitni pesak i trlja zube. Da čovek ne poveruje… Prilazi i pita koliko je sati, kažem mu i ne odolim da ga ne pitam kako to sa odelom i peskom.
Reče mi da je maldivski pesak najstitniji na svetu i da bolje čisti zube od bilo koje paste. Mrtav ozbiljan. “Ako se nasmejem, uvrediću ga“, pomislim. Preguram to, ali dođe na red i odelo. Kako mi je objasnio, imao je pauzu na poslu od dvadesetak minuta, to mora da iskoristi da jede i da izbaci stre, pa nije hteo da gubi dragocene minute na skidanje odela. Ovako uđe direktno u vodu, malo se okupa i izađe. Još doda da se na ovom njihovom suncu sve suši za dva-tri minuta, tu smo se saglasili. Iskreno, ne bih ja to baš tako, ali se ispostavi se da je to jedan od uglednih lekara iz te zemlje, vrlo inteligentan čovek. Uglavnom, dobro je on to osmislio – jede, opere zube, istušira se i osuši i nazad na posao. Nadam se da ću ga uskoro opet sresti jer imam još jedno pitanje za njega – ipak je doktor, kako to da ulazi u vodu punog stomaka, ha-ha? Moja preporuka dakle jeste da čovek što brže prihvati razlike i da ih poštuje, ali da zadrži i svoje u sebi.
Gledano iz sportskog ugla, bitno je ući u sopstvene rutine na samom startu. Odmah vas čeka “opasnost“. Prvih nekoliko dana, ljudi iz kluba se trude da vas impresioniraju, da vam pokažu sve najbolje što imaju od restorana, mesta za odmor, bazena, plaža. Tih prvih nekoliko dana sve izgleda kao bajka, ali to je daleko od onog šta vas zapravo čeka. Sa košarkaškog aspekta, tu su neprestani treninzi, pritisak očekivanja, putovanja na utakmice. Moj način brzog prilagođavanja je da u prvih tri do pet dana pokušam da nađem najbolji način da nastavim da održavam svoje rutine. Prvo pogledam stan, nastojim da napravim svoj red, zatim obiđem salu, teretanu i prodavnice. Tu sam već svoj na tuđem delu terena. Onda posle toga park, prirodu, gde mogu da se opustim u slobodno vreme. I onda se stvari odvijaju dalje, teku. Da zaključim – potpuna otvorenost, ali da istovremeno ne gubiš ni svoj identitet.
Rekao si u intervjuu za Eurobasket da si vremenom analizirao neke greške koje si pravio – koje su to greške bile i kako su ti one pomogle za naredna iskustva?
Velika brzopletost u pojedinim situacijama i nestrpljenje skupo su me koštali do neke 25. godine. Nisam uspevao do tada u nekim situacijama da “prespavam“ i onda da donesem odluku, već sam nekad to radio i znatno pre vremena. Hvala Bogu da su me opekle nekoliko puta te stvari, tako da sada pokušavam da “prespavam“ takve stvari.
S obzirom na to da ležem vrlo rano – ne setim se nekih stvari tokom jučerašnjeg dana, pa ne odreagujem odmah. Sutradan se probudim i vidim da nije sve tako crno. Šalu na stranu, bilo je dosta konkretnih primera. U prvom delu karijere, nisam razmišljao toliko o sitnim detaljima koji utiču dosta na duže staze. Recimo, odabrao sam u jednom momentu da odem u Sloveniju, gde su na mojoj poziciji bila dvojica igrača iz tadašnje reprezentacije koja je otišla do polufinala Evropskog prvenstva. Tada smo ih dobili onim Teodosićevim trojkama. Istovremeno sam imao ponudu iz druge zemlje gde nisam imao takav tip igrača na svojoj poziciji i sigurno bih igrao više. Ali verovatno bih kasnije upao u sličnu grešku, a možda ne bih imao svoj put po svim ovim zemljama. Zato kažem da i greške i porazi mogu da budu super, ali samo ako iz njih izvlačiš pouke.
Ali što bi rekao jedan moj saigrač Filipinac: “Nikola, bolje je da pobedimo danas nego da izgubimo, šta ti misliš?“ I to pri tom mrtav ozbiljan. Šta da mu kažem, mislim se. Rekoh “tako je“.
„Ti si kralj, i sa centra možeš da šutneš!“
Koliko puta si od drugara čuo rečenicu “ma ti si lud”?
Od svoje 13. godine slušam to svaki dan, često i od porodice. Prvi put sam to čuo kad sam pozajmio ključ od sale u Sopotu, gde sam tada živeo, i upao noću. Pročitao sam negde da je Dražen Petrović ubacivao 1000 dnevno i rekao: “Sada ću ja 1001“. Odlazak u Kolumbiju je inicirao dosta sličnih pitanja: “Šta ćeš tamo, ti si lud?!“. Tokom boravka tamo sam i pomislio jednom, da sam možda stvarno lud, u suštini ni ne kažem da nisam pomalo, ha-ha. Pa odlazak u Vijetnam i Indoneziju, tada sam isto bio “označen kao lud“.
Ima i jedna situacija usko vezana za teren. U Libanu sam imao trenera iz Bosne – odličan trener, radi sada u Nemačkoj u Oldenburgu i pravi istorijske rezultate za taj klub (Mladen Drijenčić). Čovek da mi dâ sampouzdanje pre utakmice kaže: “Ti si kralj, sa centra možeš da šutiraš“. Uporedi moj šut sa šutem Mirze Teletovića, kaže: “Tvoj šut je malo bolji, on ima viši izbačaj“. Odradi me to na pravi način. Pri tom, moj šut je moje oružje tokom karijere, stvarno ga imam, ali hajde sad sa centra, nisam Stef Kari. Ide tako utakmica, ja ušao u ritam, dao pet trojki… Primim jednu loptu negde na centru, bukvalno ono iz mesta, treba samo da je prenesem na drugu stranu. Ja je dignem. Ma jedva prvi obruč. Oko 3000-4000 ljudi, sve protivnički navijači, svi u čudu, ućutali. Srećom, ostali smo bili bez tajm auta, pa je prošlo nekako.
Koje jelo te je najviše oduševilo, a da nisi ni sanjao da ćeš ga probati u životu? I piće takođe.
#related-news_0
Dobro pitanje. Od pića definitivno kokosova voda. Nisam želeo nikada da isprobavam zmije, žabe i sva ta čuda koja jedu po nekim zemljama u kojima sam igrao, tako da ne mogu time da se pohvalim, sem ako sam ih u neznanju pojeo. Riba na Maldivima, gde nam je glavni kuvar sa Maldivskog resorta pripremio sveže upecanu ribu iz okeana. Oni su nam rekli da je u pitanju specijalna retka vrsta. Da li je specijalna, ne znam, ali da je preukusna, bila je definitvno. Mislim i da je ambijent na to uticao. I argentinski stek u Kolumbiji, to je bilo još dok sam jeo meso, ha-ha.
Ne jedem ga od sredine 2018. godine – tog leta sam malo eksperimentisao i tražio način ishrane koji odgovara mom načinu života. Izbacio sam još neke stvari i osetio se fenomenalno – nije to bila dijeta ili trend, bio je to spontani osećaj. Izgubio sam 10-15 kilograma, pa sam ponovo “postao lud“, govorili su mi da neću izdržati, čak ni najbližima nije bilo jasno. Malo su me u početku bombardovali pitanjima, međutim, navikli su se na mene i sada me često iznenade poklonima poput kopriva, sremuša, maslačka i ostale “trave“ . Kada se otvori neki egzotični put i ako bude riba iz okeana na repertoaru, zamenićemo ovaj zeleniš na nekoliko dana. Za sada je ovako.
Od svih zemalja i gradova u kojima si igrao, koje bi odabrao za mesto za život?
Australija i Melburn definitivno su moj prvi izbor – jednostavno, najbolji sklop svega na jednom mestu. Opušteni ljudi, fascinantna priroda, multikultura, sve je upakovano. Ja bar nisam do sada sreo čoveka koji je posetio Australiju i da mu se nije dopala. Usred zime u Melburnu, a zna da bude i hladno, za dva-tri sata avionom si u Brizbejnu, gde je uvek leto. Zatim kenguri, koale, pa svi ti svetski događaji – Australijan open, Formula 1… Lak izbor.
„Prvo se naježiš od bede, a na 300 metara – Bentli“
Šta te je u silnim putovanjima i zemljama najviše začudilo, da si rekao “ne mogu da verujem da ovo postoji?”
#related-news_0
To mi se često dešavalo – i pored svih tih putovanja, uvek shvatim da sam ipak “neiskusan“. U početku me je iznenađivalo to da se toliko primećuju kontrasti između dve četvrti grada – recimo, u Ho Ši Minu na 300 metara razdaljine prvo deo grada gde se naježiš od bede, zatim pređeš ulicu i uđeš u drugi kvart sa Bentlijem ispred najsavremnije zgrade. Ali to je nekako sada sve izraženije svuda…
Većina tih šokova ipak je u vezi sa načinom ponašanja ljudi. Na primer, vožnja na Tajlandu taksijem. To mi je bio četvrti-peti put tamo i bio sam ubešen da me ništa ne može iznenaditi. Jedu se zmije, vidiš ženu i pitaš da li je žena i sl, ali taj taksista je unikatan.
Sednemo u taksi u Bangkoku, koji poznajem solidno koliko je to moguće u odnosu na veličinu grada. Bio sam sa prijateljem koji nije bio do tada tamo i hteli smo da obiđemo grad. Znam otprilike da od te tačke do naše destinacije treba desetak minuta, u gužvi 20, bez gužve pet. Vozi nas sat vremena. Ne možeš da izađeš, zaključao vrata. Pri tom, nije mu do novca da ukrade na taksimetru, samo viče “no problem“. I posle sat vremena nas iskrcava. Ja vidim nema onih hramova, ne vidiš centar, ma ne vidiš ni “B“ od Bangkoka. Odveo nas u neki deo grada ne daj Bože. Kaže „stigli“. Ispred radnja, indijska, sve Kašmirci. Kaže “uđi“ Šta da radimo, uđemo u radnju. Izneo nam taj Indijac po sedam odela svakom od nas i kuca račun. Kao “ovo je za tebe veličina“. Pita me prijatelj: “Jesi nešto naručio?“ Rekoh: “Ja nisam, možda si ti“. Jedva živu glavu iz radnje izvukosmo što nismo kupili. Taksista sav srećan. Opet šta ćeš, nemaš taksista tu u toj mrtvoj ulici – nazad kod njega. Ispostavi se da on dovodi strance u te radnje i dobija od njih besplatne kupone za gorivo za ceo dan. Svratio na pumpu da napuni rezervoar i kaže: “Sad vas vozim gde god hoćete“. I stvarno nas vozio ceo dan, mi obišli grad. U povratku, da čoveku obezbedimo još goriva, svratimo u dve radnje onako usput po kupone. Nisam verovao da tako nešto postoji, ali postoji.
Kad te dva Kolumbijca „snimaju“ u kafiću…
Uglavnom su ipak divna iskustva, ali verovatno je bilo i neko neprijatno – kojeg se sećaš i jesi li se ikada osećao nebezbedno?
#related-news_0
Bilo je situacija… Ne bih da pravim film i da preuveličavam, ali u Kolumbiji je bilo nekoliko prilično nelagodnih momenata. Vidiš dva čoveka da priđu kolima na semaforu, samo ih opljačkaju i nastave. Nisam video nikad ubistva ili tako nešto, hvala Bogu. Uvek smo mi išli timski svuda ili bar uvek imaš dva-tri domaća saigrača pored sebe. Kako je vreme promicalo, tako sam i ja bio u fazonu: “Ma kakva Kolumbija, idem ja sâm“. I izađem da prošetam. Nismo imali interneta tog dana u stanu i svratim do internet kafea. Javim se svojima i vidim dva lokalca, gledaju me onako ispod oka. Kad god se okrenem, gledaju. “Fino“, pomislih. Tu sam odmah poslao poruku Kolumbijucu saigraču, jedva mu objasnim gde sam i kažem da dođe. Usput, ja kao gledam You Tube, stavio slušalice, gledam iza sede, a oni i dalje tu i kao ćaskaju. Kad sam ustao, kad mi je saigrač javio da je ispred sa autom, posle 10 sekundi završili i oni sa pričom na internetu. Potrefio nam se tajming, ha-ha. Spasao me tada taj saigrač.
Iskustvo u Kolumbiji zaista zvuči intenzivno, opiši mi svoj mentalni sklop u tom periodu.
Od prvog momenta kada se ukazala šansa da odem u Kolumbiju, ja sam to želeo. Istina, nisam imao pojma u šta se upuštam, ali svesno sam krenuo u to. Da sam znao šta me čeka, verovatno bih dobro razmislio. I prihvatio, ha-ha! Tada nisam mnogo razmišljao, to je razlika i to verovatno i opisuje moj mentalni sklop tada. OK, imaš šansu da odeš da igraš na novom kontinentu i zemlji i da igrački napreduješ. Idemo. Šta će biti, videćemo.
A bilo je svašta stvarno, od samog dolaska do odlaska. Prvo pri samom sletanju gledaju pasoš, kažu Jugoslavija. “Ma ne“ rekoh, “Srbija“. Na kraju nekako shvate da i Srbija postoji. Kažem ja “Tito pre, sada Đoković“. Pa shvate tada valjda. Kad izgubiš utakmicu na domaćem terenu, ostanemo u svlačionici po dva-tri sata dok se raziđu navijači kako ne bi bilo problema. Nema kod njih šale, sve je ili crno ili belo.
Uz to je i vrlo naporno. Liga traje dva meseca ligaški deo plus plej-of Igra se po sistemu dve utakmice, dan pauze koji ti oduzme putovanje, pa opet dve utakmice. Nakon toga dobiješ dva dana odmora, pa ispočetk. Dakle, oko 25 utakmica u dva meseca. Stranci su odlični, sećam se da je bio Delonte Holand, koji je pre toga igrao kod nas u Superligi za tadašnji Atlas. Da se razumemo, nivo kvaliteta košarke koje se igrao te sezone u Kolumbiji bio je dosta visok. Bilo je tu i bivših NBA igrača, zatim reprezentativaca Venecuele koji su imali i ozbiljnog internacionalnog iskustva. Neprestano si na relaciji teren-hotel-avion. Postoji dosta stvari van terena o kojima moraš da vodiš računa, počev od toga hoćeš li dobiti novac koji ti pripada ili ne. Kolumbija me je dodatno očvrsnula.
„Na Islandu rad i rad, odela, a u petak veče podivljaju“; Ginis u procesu
Island i Maldivi – kakav kontrast, opiši mi te dve zemlje i mentalitet stanovništva.
Zaista neverovatan kontrast i meni je toliko ostao upečatljiv jer sam baš sa Islanda otišao na Maldive. Iz snegom zavejanog Borganesa i sa minus 20 stepeni, sa sve onim jaknama, dođes na maldivskih 30 stepeni usred zime. Od ratobornih Islanđana do Maldivaca koji lagano od jutra do večeri pijuckaju kafu i jedu neko svoje lišće. Dogovoriš da se vidiš u pet sa nekim, on dođe u pola devet uveče i kaže “gužva je bila“, a s kraja na kraj ostrva treba ti 15 minuta peške. Navikao sam se. Islanđani funkcionišu po principu ponedeljak-petak rad i samo rad, odela, kultura, sve profesionalno, a u petak veče možeš te iste ljude da vidiš da potpuno “podivljaju“.
Zajedničko za obe zemlje jeste što imaju fascinantnu prirodu – uspeo sam da doživim polarnu noć na Islandu, a na Maldivima su nestvarni boja mora, pesak i sunce. Ja sam letnji čovek, tako je lako pogoditi koji je moj izbor.
Igrao si košarku na pet različitih kontinenata i postoji mogućnost da budeš upisan u Ginisovu knjigu rekorda – dokle se stiglo sa time?
Da, još nisam zvanično upisan, već postoji procedura koja to sve mora da isprati. Papirologija, zvanična pisma svake košarkaške federacije iz zemalja u kojima sam igrao. U procesu je. Sama ta mogućnost koja se ukazala pre dve-tri godine znači mi mnogo jer opisuje ceo moj put. Došlo je sasvim spontano, kada sam u priči sa jednim od trenera i nekim ljudima iz košarke, došao do zaključka da sam igrao u toliko broju zemalja. I onda se to pokrenulo, oni su napravili potrebne kontakte, a pole toga sam ja tu listu dopunio sa još nekoliko zemalja.
„Objasni mi čovek kišu iz naučne perspektive…“
Ko ti je najbolji saigrač kojeg si imao, i sa košarkaškog i sa ljudskog stanovišta?
Ramel Kari, čovek koji ukazuje potpuno isto poštovanje svima – nema razlike da li je to Dijamantidis ili čovek koji nam je čistio salu u Libanu pre treninga. Košarkaški je svašta prošao – od Evrolige, prvog strelca Evrokupa, ali vrlo skroman i porodičan.
Uvek smo ostajali posle treninga i takmičili se u šutu. Jedan trening, baš sam bio u šutu i vežem 25 trojki, reko’ hajde bare jednom da ga dobijem. Stane on i ubaci 53 u nizu, pa se iznervira što je 54. izašla… Van terena sam imao privilegiju da mnogo razgovaram sa njim i dosta sam naučio. Bio je jedan kišni dan i kažem mu polusvesno: “E, ova kiša ceo dan pada, valjda će stati“. A on najmirnim tonom objasni značaj kiše za celokupnu prirodu, bukvalno iz naučne perspektive, a opet tako dostupno svakom od nas.
Kako stojiš sa jezicima, verovatno od svega pomalo?
Engleski je definitvno nešto što se podrazumevalo od prvog odlaska u inostranstvu. Španski sam igrom slučaja morao da učim u hodu dok sam igrao u Kolumbiji, pošto veoma mali procenat ljudi tamo govori engleski. Od ostalih jezika u svakoj zemlji naučim bar po 15-20 osnovnih fraza i ono najbitnije. Kada kažeš Šveđanima ili Indonežanima “dobar dan“ na njihovom jeziku, osete da si im ukazao poštovanje. Ne mogu da se pohvalim da sam poligota, osim strancima koji mi postave isto pitanje, pa nabrojim sve jezike bivše Juge, ha-ha, a oni u čudu.
Koji su ti naredni planovi, postoji li zemlja koja ti je posebna želja?
Tokom poslednjih nekoliko godina karijere već sam aktivno učestvovao u trenerskom poslu sa mlađim selekcijama . Usput sam se trudio da uhvatim što više stvari od trenera i iskusnijih saigrača, tako da vidim sebe u košarci i dalje. Ona je moj život od desete godine i volim je. Trenutno radim dosta individualno sa igračima, trudim se da prenesem to iskustvo i sa terena i van njega – oba su pojednako važna kako bi se ostvario uspeh.
Putovanja su mi, kao što se može primetiti, slaba tačka – lista je poduga, mogu ti reći, veliki je svet. Imam dve zemlje koje su mi na listi ispred ostalih, ali neću da otkrivam dok ih ne posetim. Čim se to ispuni, obećavam fotku i prvo je šaljem tebi.
Neverovatan je životni put Nikole Kuge, ali ono što je najbolje od svega, još “ništa“ niste čuli – sledeće subote na sajtu Sport kluba čekaju vas najluđe priče iz Nikoline karijere.
