Uvek sam bio čovek od reči, posebno kada obećam da nešto neću da radim.

U mom prvom pokušaju pisanja bloga, obećao sam da neću redovno da vas pritiskam po lobanji i namećem neka svoja razmišljanja. Prošlo je skoro godinu i po dana od te opširne najave NBA Finala 2013. i, iskren da budem, ni sad se ne bih drznuo da „potegnem plajvaz“, da staro dobro sportsko sujeverje nije umešalo prste.

Naime, dobijao sam brojne poruke na tviteru da bih mogao da napišem neku najavu i slične stvari, a posebno kada sam tvitnuo nakon naše pobede protiv Brazila da se svi strpe sa najavama meča protiv Španije, jer Bobo Diaw mora da odigra bar jedan dobar meč na prvenstvu. Dok sam ljudima objašnjavao da je moj posao da pričam ono što vidim na terenu, a ne da pišem „sinulo mi kroz glavu“ , (kako lepo reče jednom golman Kocejić), i obećao sam nekim nebeskim silama da ću da napišem blog, samo ako za uzvrat dobijemo šansu da gledamo naše protiv Amera u finalu. I šta ću – Teodosić, Bogdanović, Marković, Raduljica i ostali me baciše pod autobus i evo me nekoliko piva kasnije, sa par sedih više, lupkam po tastaturi i nadam se nekom snimku tekme umesto da spavam i odmaram se za prenos utakmice Chelsea – Swansea.

Tri stvari u reprezentativnoj košarci su mi ostavile ozbiljne ožiljke na duši. Prvi i najveći ožiljak je raspad stare nam „Yuge 45“, kako to opevaše genijalci iz Zabranjenog pušenja i nemogu\’nost da se naša generacija istinskih košarkaških magova oproba protiv realno najjačeg tima svih vremena, originalnog Dream teama. Nisam od onih koji veruju da bi mogli da ih dobijemo, ali samo sam želeo da vidim gde smo u odnosu na njih.

Četiri godine kasnije u Atlanti sam zaradio drugi ožiljak, jer se u polufinalu sa Litvanijom povredio moćni Zoka Savić, sa kojim bismo, ubeđen sam, bili mnogo konkurentniji ekipi Lenny Wilkensa, u tom trenutku trenera sa najviše pobeda u istoriji NBA.
O trećem imam snage samo da napišem : „Turska 2010. i neigranje protiv KD-a i kompanije“.

I evo, konačno, dočekasmo novi meč sa SAD, prvi od čuvenog  četvrtfinala 2002. Biću iskren prema vama, pre prvenstva sam znao da osim SAD i Španije tu nema ekipa protiv kojih Srbija ne može da igra, ali me je samo kopkalo, kako će ova ekipa da odreaguje na eventualna 3 poraza, koja su bila realnost u grupi, jer smo na nekim prethodnim takmičenjima znali da krenemo nizbrdo posle prve izgubljene tekme. Kada smo to uspešno pregurali, imao sam neku dozu vere da možemo da pobedimo Grčku i kasnije Brazil, iako su te ekipe mozda po imenima i jače od nas. Međutim, ono sto mi je davalo neku nadu u dubini duše je činjenica da Grci bez Spanoulisa nemaju pravog lidera, a da u Brazilu nije jasno izdefinisano ko je „gazda“ u ekipi kad zagusti, dok mi imamo Teodosića, koji se nikada nije libio da preuzme odgovornost i poturi svoja leđa, uprkos dežurnim kritičarima i „košarkaškim teoretičarima“.

No, da mi je neko rekao da ćemo ovako ubedljivo proći do polufinala, pa onda i dominirati protiv Francuske u većem delu meča, verovatno bih mu u lice sasuo salvu najtežih psovki.  Ako vam neko kaže (a tu ne mislim jedino na ove momke i stručni stab, jer samo oni znaju koliko su znoja prolili da ne bi verovali u ovo) da je znao pre prvenstva da ćemo doći do finala sa Amerima i pored svih problema i otkaza, taj je ili težak lažov ili treba odmah da ide za pomoćnika Greggu Popovichu  da ga ovaj sprema za posao glavnog trenera neke NBA franšize.

Da vam sad pišem o tome kakav su podvig napravili momci Saše Đorđevića stvarno mi ne pada na pamet, jer je to jasno i najvećem košarkaškom analfabeti, a uz to ima ljudi koji znaju to na mnogo lepši način da oslikaju od mene i to će s pravom i činiti narednih dana.

Nego, da se mi vratimo na Amerikance. Iako su oni najviše oslabljeni na ovom prvenstvu, jer igraju bez svojih najvećih zvezda – Lebrona, Duranta, Kobea itd. od samog starta je jasno da su glavni favoriti za zlato, iako su brojni teoretičari sporta pronašli razlog u tome, da je njihov deo kostura mnogo slabiji. Ja sam ubeđen da bi oni dobili i Španiju u tom „projektovanom” finalu, bez obzira na sve svoje slabosti i zaključke mnogih, kako su ovi Španci jači od „one SFRJ ” ( kad se nisam polio benzinom i zapalio dok sam čitao takve komentare).

Legendarni  Mike Krzyzevski je osetio kako je to izgubiti od SFRJ (Argentina 1990.), ali od kada se vratio na klupu SAD i dobio priliku da kroji tim od NBA igrača, Coach K ima bilans 72:1 !!! Taj jedini poraz mu je naneo Panagiotis Giannakis u Japanu 2006. Iako je trener univerziteta Duke znao da neće moći da računa na LBJ-a, Wadea i Kobea, sigurno su ga zabolelili otkazi Duranta, Lovea, Griffina, te užasna povreda Paula Georgea, pa tako i mi najveći zaljubljenici u NBA košarku nismo baš bili oduševljeni ovom ekipom  dok smo gledali njihove pripremne tekme, iako svako od nas ima tu po nekoliko ljubimaca. Šta god svi mi mislili o njima, oni  komotno i sa pola snage gaze sve sa po 30 i više razlike, iako imaju praznih minuta u igri, a Coach K rotira 9 igrača u ovim važnijim fazama meča,a sad je još Rudy Gay slomio vilicu i nos i pitanje koliko će igrati u finalu.

Amerikanci imaju mnogo slabosti, ali samo je Turska uspela da nam prikaže neke od njih. Vrlo dobra postavka igre trenera Atamana, strpljivo su vrteli PNR  (pick ‘n’ roll), veliki broj uručenja iz driblinga, leteći blokovi i ponavljanje PNR-a sa menjanjem strane bloka, terali su Amerikance da rotiraju i skupljaju, a onda su Turci pogađali trojke i tako su izdržali 30-ak minuta. Neke repke su se isto držale solidno, ali samo je Turska delovala kao tim koji ima jasan plan utakmice, ali nisu izdržali.

Gledao sam meč protiv Francuske sa društvom u kafiću i na povratku kući svratim po kifle i sretnem neke momke koji su baš navalili da čuju moje mišljenje u vezi Amerikanaca . I sad, ja u nebranom grozđu, šta god da kažem mogu da ispadnem „indijanac” i tako rešim da probam sa starom dobrom diplomatijom, što je izgledalo otprilike ovako:

ONI:  Hoćemo da ih deremo?

JA:  Pa nemam pojma, jaki su oni.

ONI:  Kako će Sale da postavi meč?

JA : Eee, da znam, sad bih mu bio u stručnom štabu.

ONI : Pa dobro kako bi ti to postavio ?

JA: Zemljaci, ja to mogu da postavim protiv Coach K samo na 2K15, a možda ni tu.

ONI : Pa dobro kako bi probao protiv njih u 2K15 ??

I tu mi pukoše svi argument i pokušaji da se izvučem iz neprijatne situacije i prognoziranja, ali morao sam da kažem šta mislim, kako bih ja to probao u 2K15. Mada u igrici bi i bilo realno mnogo lakše, tu bar ne mora čovek  da se „bakće” sa psiholočkom pripremom, nekom dugoročnijom taktikom i ukupnim planom utakmice, ali zato su tu Sale, Muta i ostatak našeg „stuff-a” da to smisle, a pre prvenstva mi je jedina „sigurica” bila da će oni znati kako najbolje da psihološki pripreme ekipu.
Dakle, Turska nam je prikazala brojne slabosti SAD, ali da biste došli uopšte u situaciju da igrate egal sa njima, najpre morate da uradite neke bitne stvari, a to je – da dobro čuvate loptu, limitirate broj izgubljenih lopti i tako u korenu sasečete njihove lake poene u tranziciji  (SAD je lider u ukradenim loptama). Druga stvar je da pokušamo da koliko je to moguće iskontrolišemo skok u odbrani (predvode prvenstvo u poenima iz drugog napada) , ali i da pazimo kad idemo na ofanzivni skok, jer moramo da branimo i tranziciju. Recimo, Celticsi kod Doca Riversa, skoro da nisu ni išli na ofanzivni skok, da bi mogli da pariraju ekipama sa jakom igrom u tranziciji. Takodje, ta čuvena američka 3.četvrtina koja tera strah u kosti je nešto što moramo da probamo da iskontrolišemo. Za sada na prvenstvu imaju ucinak 94-47 u trećim četvrtinama !!!

Rekoh već kakav je bio plan Ergina Atamana i zaista je to neki put kojim bi svi mogli da krenu protiv njih, s tim, što za razliku od Turske mi imamo izraženiju i jaču „post-up” igru i to ne samo zbog Raduljice i Krstića, nego imamo i neke opcije sa spoljnim igračima. Dakle, strpljivi napadi, pažljivo graditi iz PNR-a, odličan protok lopte, a videli smo na brojnim mečevima da oni imaju izraženi “overhelping”, tj. nekad preteraju u pomaganju i rotacijama, čime pokušavaju da „prevare” u odbrani, tako da Teodosić, Bjelica i ostali kreativci sigurno mogu da bace neke od onih lucidnih pasova, bilo pod koš ili izlaznih pasova na šut. Videli smo da imamo kvalitet, da Marković i Kalinić vrlo dobro čitaju rotacije i protrčavaju sa „slabe strane”, pa smo tako imali veliki broj lakih poena. Spoljna linija SAD nije baš na nekom prevelikom defanzivnom nivou, zahvaljujuci Hardenu i Curryu, ali i ostali poput Irvinga vole da se kockaju i idu na krađu i seču lopti, što može da otvori brojne opcije ako ste strpljivi I koncentrisani protiv njih. i pored toga SAD je lider na prvenstvu kada je defanzivni rejting u pitanju sa 81,4 poena na 100 poseda. Pretpostavljam da ćemo u dobrom delu meča gledati Klaya Thompsona na Teodosiću, ali isto tako verujem da će i naš stručni štab sklapati takve petorke, gde će Bogdanović i ostali napadati Hardena i Currya, a sa druge strane i naša postava sa Raduljicom I Krstićem, koju smo gledali tokom prvenstva,  bi verujem mogla da ponudi nešto protiv Anthony Davisa i Keneth Farieda na low postu. Dodao bih da popularni „Unibrow” ima više blokada na ovom prvenstvu, nego cela naša reprezentacija, ali postoje brojni načini kako ga naterati da izađe iz reketa (ponovo primer Turske). Uz to, prisetimo se i da su u stručnom štabu SAD, veliki defanzivni um Tom Thibodeau i majstor zonskih odbrana, Jim Boeheim sa Syracusea. Ali i ako se pogleda samo statistika u eliminacionoj fazi Srbija ima bolji ofanzivni rejting od SAD ( 123,5 poena na 100 poseda naspram 118,6 Amerikanaca). Napredne statistike ovako bolje pokazuju stanje na terenu jer ne igraju svi timovi u istom ritmu i sa istim brojem poseda, niti su sve utakmice iste, tako da obična statistika ne pokazuje baš uvek realnu sliku odbrane i napada,a naravno tu su i procenti šuta.

U fazi odbrane će nam biti mnogo teže, jer jednostavno ne znaš odakle ti preti veća opasnost. Kao što već napisah, moramo po svaku cenu da probamo da zatvorimo kontre i tranziciju, kao i ofanzivni skok, ali lako je to reći i biti pametan pred kompjuterom. Aj‘ mi da izađemo i da probamo bar da zagradimo „Manimala” koji leti preko svih !?

U igri 5 na 5 je mnogo stvari na koje morate da pazite, ali očekujem znajući Mutu Nikolića, da će sigurno biti nekih koncepcijskih rizika, jer to morate da radite kada igrate protiv jačih. Možda ćemo gledati neko skupljanje sa Farieda, jer Ameri igraju bez klasične „stretch četvorke”, a videli smo kako su recimo Francuzi tu zatvorili Španiju. Svako će reći da treba ostati uz šutere i naterati ih na „izazvane šuteve”, ali kako to raditi kad „splash brothersi”, Harden i Kyrie, mogu da vam pogađaju kroz glavu iz potpunog mraka !?

Elem, da ne pametujemo mi mnogo i ne razmišljamo glasno, a ono što sigurno znamo je da se ovi momci na čelu sa Sašom Đorđevicem neće sigurno uplašiti i  lako predati, a kada je tako, onda im je sve moguće.

Podsetiću vas da je na U19 SP u Novom Sadu 2007. Srbija pobedila SAD u finalu. Selektor reprezentacije je bio Miroslav Nikolić, a u sastavu su bili Marković i Raduljica, dok je sa druge strane bio Steph Curry. Na tom prvenstvu Francuska je bila treća sa Nic Batumom i Antoine Diotom. Pa neka se istorija ponovi , stvarno nemam ništa protiv. Samo bih voleo da svi uživamo u ovoj utakmici na pravi sportski način, jer imamo šansu da se izmerimo protiv najboljih, a ne da bijemo „istorijske bitke”, pravimo igračima tenziju sa čuvenim konstatacijama da je to -više od sporta. Ne, to je samo košarka i uživajmo u njoj kad već imamo ovu priliku.

Ko zna, možda dobijemo novu šansu i u Rio de Žaneiru protiv Lebrona i ostalih. Ne znam za vas, ali ja gasim telefon, zatvaram se u sobu i uživam u košarci.

Dobrodošli nazad u zemlju košarke!
LET THE GAMES BEGIN, a ja ću vam se javiti sledeći put možda pred Rio