Vladimir Novaković 24.03.2015 | 22:55

Fudbal i novac, 4. deo: Kalčopoli nije kriv

Italijanski sport je tokom osamdesetih i devedesetih prošao kroz slavno doba, jer su u njega ulagana ogromna sredstva, koja su na Apenine dovodila svetsku elitu ne samo u fudbalu, već i u košarci, odbojci, vaterpolu. Novi vek je doneo otrežnjenje, ne samo zbog pomenutih skandala. Košarka ...

Italijanski sport je tokom osamdesetih i devedesetih prošao kroz slavno doba, jer su u njega ulagana ogromna sredstva, koja su na Apenine dovodila svetsku elitu ne samo u fudbalu, već i u košarci, odbojci, vaterpolu.

Novi vek je doneo otrežnjenje, ne samo zbog pomenutih skandala. Košarka je to osetila brže i ekstremnije, fudbal se duže odupirao.

Suštinski problem kalča je u tome što ne može da zaradi za sopstveno održavanje, što ga razlikuje u odnosu na fudbal u Engleskoj i Nemačkoj. Premijerligaši imaju svoje prebogate vlasnike, ali njihove zarade su tolike da bi i bez njih mogli da budu u plusu (a sa FFP će to i morati), dok Bundesliga ne poznaje finansiranje sa strane, pa ipak odlično posluje.

U italijanskom fudbalu kroz istoriju su se razvila četiri nivoa klubova:

1) elitna velika trojka, koja je osvojila ogromnu većinu trofeja i za koju navija preko polovine italijanskih navijača. To su ekipe koje se u većini sezon bore za titulu i smatraju neuspehom propuštanje Evrope.

2) ambiciozni timovi, među kojima su neki stalno u vrhu (Roma), drugi dolaze i odlaze (Napoli, Lacio, Fiorentina...) . Cilj im je mesto u Evropi, a povremeno se bore za titulu. Ispadanje je za timove iz ove grupe ravno katastrofi.

3) standardni učesnici (Atalanta, Udineze, Torino...). Ekipe iz ove grupe retko stignu do Evrope, ponekad ispadaju, a najčešće se u elitu vrate brzo

4) povremeni ligaši (Sasuolo, Ređina, Fođa, Avelino). Timovi koji do Serie  stignu jednom ili Neki među njima ostave dubok trag, kao Fođa, koja je sa Zemanom bila hit ranih devedesetih, ali oni nikad ne dođu do stabilnosti.

Takav odnos održava status quo, sa velikim brojem ekipa čije se ambicije završavaju na opstanku. Posao im je olakšan time što je, ironično, broj ekipa koje ispadaju smanjen u odnosu na doba lige od 18 klubova (tada je ispadalo 4/18 – 22.2 posto lige, a sada 3/20 – 15 posto).

Uz to su i loši rezultati na međunarodnoj sceni smanjili broj klubova koji igraju evrokupove, pa se na sredini formirala velika grupa timova koji ne idu ni gore ni dole, što neminovno smanjuje neizvesnost.

Publika je sve proređenija

Italijanski fudbal već dugo ne može da se pohvali velikom posetom – dok se za stadione u Engleskoj, Nemačkoj, često i Španiji ne mogu naći karte, teško da se možemo setiti prizora punog italijanskog stadiona osim Juventus Arene (čiji kapacitet je prilično mali u odnosu na klubove slične popularnosti u Evropi).

Tradicionalno dominantni milanski klubovi pali su na tek nešto preko 50 popunjenosti Meace u prošloj sezoni, a u pet od prethodnih šest šampionata na nivou cele lige opadala je poseta.

Međutim, problem sa posetom nije nov. U drugoj polovini devedesetih vrhunac je dostignut 1998. sa preko 31.160 po meču, ali se već u doba kalčopolija ozbiljno razmišljalo o zabrinjavajućoj tendenciji.  Iako su Italijani kasnije osvojili tri titule prvaka Evrope (Milan 2003, 2007 i Inter 2010) i bili svetski prvaci, upravo je posle Realove titule 1998. okončana percepcija dominacije Serie A u odnosu na ostale lige, prisutna najmanje 10 godina pre toga.

Prošle sezone prosek je 23.310 gledalaca po meču. Primera radi, Premijer liga ima 36.700, Primera skoro 27 hiljada, a Bundesliga dominira sa 43.500.

Još važnije je što je Premijer liga najgledanija još od istorijskih poseta 1950, Bundesliga ruši rekorde iz godine u godinu, a za italijanski šampionat prošla sezona bila je najslabija još od 196. U ovom prvenstvu prosek je u daljem padu i kreće se oko 22 hiljade.

Iako je na pomen italijanskog fudbala svakome prva asovcijacija defanzivna i taktički odgovornoa igra, publika očigledno i tamo voli ofanzivan fudbal – u Zemanovoj eri Roma je imala za 5000 veću posetu nego pre i posle toga, a i Milan je u plusu za 15 posto sa Inzagijem u odnosu na prošlu sezonu.

Međutim, publika voli i da kući ode zadovoljna – u periodu 1996-99 preko 61 posto mečeva završavano je pobedama domaćina, a u prvoj polusezoni ovog šampionata tek oko 36 posto, što uz pad efikasnosti od 5 posto u odnosu na prošlu sezonu i nije najbolja pozivnica na stadion.

Sami stadioni su veliki problem za italijanski fudbal. Ogromna većina ne pripada klubovima, već najčešće gradovima (Juventus Arena i novi Frijuli u Udinama su izuzeci), a kvalitetom su bliži objektima u ovim krajevima, nego Engleskoj i posebno Nemačkoj. Italijani su imali velik nesreću da su objekte gradili ili rekonstruisali za SP 1990, neposredno pre dramatične promene standarda, pa su već posle desetak godina izgledali zastarelo.

Može li televizija da bude spas?

Još veći problem su TV prava. Iako je gledanost Serie A u Italiji sasvim pristojna (oko 9 miliona ljudi nedeljno gleda prenose lige), a zarada od televizije druga na svetu (850 miliona evra po sezoni), način na koji se deli novac dodatno raslojava klubove.

Kompleksna računica garantuje svakom timu 2 posto prihoda, dok se 60 posto deli uglavnom u odnosu na prosečnu posetu i uspehe od 1946. do danas (sa akcentom na poslednjih 5 sezona), što potpuno favorizuje najveće.

Tokom prošle decenije velika trojka delila je 40 posto prihoda, a polovina lige zarađivala je u zbiru ispod 20 posto. U prošlom šampionatu Inter je bio ispod Fiorentine, ali je zaradio duplo više, a osmi Milan je za skoro 30 pošto nadmašio vicešampiona Romu. Za to vreme je deseta Verona po zaradi od televizije bila tek osamnaesta, jer deli tržište sa Kjevom.

Na svetskom tržištu italijanski fudbal je na najnižim granama od kasnih sedamdesetih, kada je na UEFA listi njihova liga bila ispod Prve savezne lige SFRJ. Dok Englezi godišnje dobiju skoro 800 miliona evra iz inostranstva, prihod Serie A je 185 miliona.

Situaciju dodatno otežava loš odnos kompanija koje prenose italijanski fudbal – Mardokovog Sky Italia i Berluskonijevog Mediaseta i političke implikacije njihove borbe. Po novom ugovoru (6 godina počevši od 2015/16) Mediaset će prenositi mečeve 8 najvećih timova, dok će Sky imati pravo da prenosi i svih 380 mečeva ako želi. Suma od 980 miliona po sezoni trebalo bi da pomogne da se učesnici lige približe nuli, posle minusa od 160 miliona evra pre dve godine.

Taj minus uticao je na to da italijanski klubovi ni izbliza ne mogu da pariraju Englezima i Špancima po platama (najbolje plaćeni igrač u Italiji Danijele De Rosi zarađuje tačno triput manje od Vejna Runija, najbolje plaćenog u Premijer ligi).

Pomenuti novi ugovor mogao bi da bude najveća prepreka ideji skraćivanja, jer je malo verovatno da bi smanjenje broja utakmica po sezoni sa 380 na 306 obradovalo televizije.

Ipak, ono nije samo Tavekijova želja. I čelnici lige i mnogi ugledni treneri i funkcioneri podržali su predlog.

Pravi efekti novog TV ugovora biće jasni tek krajem sledeće godine. Nova televizijska pravila stižu i u Primeru, čime ćemo se baviti u sledećem nastavku.

Komentari (0)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

* Sva polja su obavezna

Mega trejd: Kajri u Bostonu, Tomas i Žižić u Kavsima!

Mega trejd: Kajri u Bostonu, Tomas i Žižić u Kavsima!

U NBA letu koje su obeležili trejdovi All Star igrača, možda i najveći dogodio se u noći utorak na sredu, kada su Klivlend Kavalirsi poslali svoju drugu zvezdu Kajrija Irvinga u Boston Seltikse u zamenu za Ajzeju Tomasa, Džeja Kraudera, Antu Žižića i pik prve runde na dratu 2018.

Favr: Nemam komentar na Balotelija

Favr: Nemam komentar na Balotelija

Trener Nice Lusijan Favr bio je izrazito nezadovoljan posle ispadanja francuskog tima od Napolija u plej ofu za Ligu šampiona.
Loading...