Vladimir Novaković 01.04.2015 | 13:50

Fudbal i novac, 5. deo: Sjaj i beda španskog fudbala

Dominantna pobeda Barselone nad Mančester Sitijem  u osmini finala Lige šampiona dala je nove argumente nemalom broju ljubitelja fudbala koji na pitanje koja liga je najjača na svetu odgovaraju – Primera. Nemoć engleskog šampiona u Kataloniji samo je zaokružila sliku koja pretočena u brojeve ...

Dominantna pobeda Barselone nad Mančester Sitijem  u osmini finala Lige šampiona dala je nove argumente nemalom broju ljubitelja fudbala koji na pitanje koja liga je najjača na svetu odgovaraju – Primera.

Nemoć engleskog šampiona u Kataloniji samo je zaokružila sliku koja pretočena u brojeve kaže – među osam najboljih u elitnom takmičenju ove sezone Engleska nema nijednog predstavnika, a Španija ima tri, sva tri legitimna kandidata za titulu.

Dominacija španskog fudbala započela je na EP 2008. i kulminirala prošlog maja, kada se u Lisabonu za evropsku titulu igrao Derby madrileño.

Na najvišem nivou španski fudbal sa Nemcima deli dominaciju u Evropi – Nemci su prvaci sveta, a Bajern je 1 na 1 verovatno ispred sva tri najveća španska tima (ako ni zbog čeg drugog, onda zato što trofeje osvaja sopstvenim novcem), ali tri vezane titule nacionalnog tima, nepregledni spisak nadolazećih talenata i kontinuirani klupski uspesi daju Španiji dobru poziciju u toj borbi za prevlast.

Ironično, upravo je odnos Nemačke i Španije na sasvim drugom nivou povod za promene u fudbalu. Ekonomska kriza koja je u Evropu stigla još pre sedam godina, a iz južnih krajeva nikako da ode, podstakla je one severnije da preispitaju ustrojstvo kontinentalne ekonomije.

Hrani Španca da te pobedi

U čemu je problem? Bajern posluje pozitivno, kao i većina nemačkih prvoligaških klubova, a Bundesliga je već godinama veoma važan faktor u nemačkoj privredi, jer fudbalska industrija najmoćnije evropske ekonomije godišnje donosi milijarde evra prihoda i omogućava zapošljavanje desetina hiljada ljudi.

Real, Barsa, Atletiko i Valensija zbirno duguju skoro dve milijarde evra (ostatak Primere isto toliko, a i dugovi klubova drugog i trećeg ranga ne zaostaju previše), iako su dva prvopomenuta tima gotovo celu deceniju proveli na mestima jedan i dva evropske liste klubova po godišnjem prihodu.

Lokalne, regionalne samouprave i sâm vrh španske države decenijama se ne ustručavaju da javne prihode prelivaju u budžete klubova na više ili manje sumnjive načine, uključujući i slavni manevar sa Realovim trening centrom, kada je klupski dug prepolovljen mahinacijama sa cenom građevinskog zemljišta.

To sve možda bi moglo i da se opiše kao lokalna specifičnost (napokon, ne finansira se samo u Španiji fudbal iz budžeta), da kao posledica krize cela Evropa nije počela pažljivije da prolazi kroz finansijske knjige i stigla do šokantnih podataka. Među njima najvažniji za našu priču je taj da španska država ni izbliza nema dovoljne prihode da bi pokrila rashode i da je do nule dovodi samo prelivanje iz severnijih krajeva kontinenta, u kojima se zaista radi.

Da uprostimo: više od decenije unazad vodeće španske klubove finansiraju nemački poreski obveznici. Stanovnik Bavarske tako navija za nemačkog šampiona, ali izdržava njegovog direktnog rivala za kontinentalnu dominaciju. Vrag je zatim odneo šalu i Nemci su presekli dotok novca u Iberiju, pa će tamošnji klubovi morati da nađu način da se brinu za sebe.

Prekipelo i Rumunima

Godinama unazad pratimo muke poznatih španskih ekipa, koje jedva preživljavaju. Real Ovijedo je bio satima udaljen od gašenja, ali je akcija koju su pokrenuli navijači privukla sve bivše zvezde kluba, među kojima su Huan Mata, Santi Kasorla i Miču, pa je prikupljen novac za spas.

Serija problema postala je uočljiva kada je 2004. Las Palmas došao do ivice bankrota, a u narednih sedam godina 22 kluba su proglasila nesolventnost.

Taj broj je šokantan ako se zna da je španska država uvek gledala kroz prste klubovima, koji su do 2012. uspeli da naprave 1.35 milijardi evra duga samo prema njenim organima – 750 miliona za porez, 600 miliona za socijalne doprinose – pa taj deo duga i nije predstavljao neposredno opterećenje.

U nekoj striktnijoj državi svaki dug prema državi može biti koban, Rendžers je u četvrti rang otišao ne zbog svog ukupnog duga (njegov iznos ni danas nije poznat, ali nije manji od 130 miliona), nego zbog delića te sume koja  nije isplaćena poreskim organima.

Da su Španci tako pristupili svom fudbalu, danas ne bi imao ko da igra u Primeri. Država je sa jedne strane gledala kroz prste, a sa druge nije štitila igrače, kojima su početkom ove decenije klubovi dugovali preko 40 miliona evra, ali mehanizmi naplate nisu bili adekvatni.

Na koliko niske grane je španski fudbal spao tih dana svedoči i preporuka rumunske fudbalske federacije igračima iz te zemlje da „ne potpisuju ugovore sa španskim klubovima jer niko ne garantuje isplatu plata“. Ironično, upravo je rumunska liga ovih godina u Evropi poznata po najvećim dugovima igračima za plate i mnoga udruženja igrača širom sveta ne preporučuju svojim članovima da se presele tamo.

Da se problem odnosio na velikane, ili čak samo prvoligaše, bilo bi lakše rešiti ga. Međutim, trošenjem novca koji nemaju bavili su se španski klubovi i na trećem, čak i četvrtom i petom nivou, pa su mnogi lokalni klubovi koji nikad ni Segundu nisu videli odlazii u minus od preko milion evra. Da vam bude jasnije, to su ekipe koje godišnje obrnu između 100 i 200 hiljada evra, što će reći da su u minusu za dobrih 7-8 godina! Kao kada bi Real dugovao 4 milijarde.

La Ley Concursal

Usvojivši „La Ley Concursal“ španska Skupština je potpuno podrila finansijske osnove sopstvenog fudbala. Po tom zakonu (usvojen 2003, na snazi od 2004) klubovi koji bi ušli u administraciju prepolovili bi automatski svoje dugove (uključujući i one za plate), prebacujući drugu polovinu na LFP (Profesionalnu ligu, udruženje klubova prvog i drugog ranga).

Da i ovo uprostimo – jedan klub bi kupio igrače koje ne može da plati, oni mu ne bi doneli željeni rezultat (Ligu šampiona ili opstanak) i krenula bi silazna spirala, jer tek sad nema ni govora o dovoljnoj zaradi. Klub u tom trenutku objavi nesolventnost, a onda mu dug vraćaju zajednički svi klubovi, oni koji se zadužuju i onih nekoliko koji posluju odgovorno i pametno, trošeći samo koliko mogu da zarade. Kako li su se osećali navijači Numansije, kluba vođenog bez centa duga, kad su ispali dok su u ligi ostali neki od klubova u čijem izvlačenju su sami učestvovali.

Još bizarnije, LFP nije usvojila nikakve mehanizme kažnjavanja klubova koji proglase nesolventnost. Englezi, koji su se u Fudbalskoj ligi suočili sa epidemijom bankrota prvih godina veka (kada je bankrotirala ITV i propao veliki televizijski ugovor) , kažnjavaju prvu nesolventnost sa 9 ili 10 bodova, a novi stečaj vuče veću kaznu; druge zemlje rade u odnosu na slučaj, pa su Italijani Parmu do sada kaznili sa tri boda (jedan, pa dva) zbog neisplaćivanja zarada igračima.

Najbizarniji problem je ipak imao Eibar – klub iz baskijskog gradića se prošlog maja na terenu izborio za mesto u Primeri, a svoje finansije vodio je besprekorno. Međutim, zbog neverovatnog propisa 1251/1999 oni su tek pred start sezone dobili dozvolu da zaigraju u eliti. Po tom propisu klub mora da ligi na početku sezone položi depozit koji predstavlja 25 posto prosečnih godišnjih troškova klubova u tom rangu, pošto se oduzmu po dva kluba sa najvećim i najmanjim troškovima (čitaj: da Real i Barse ne poremete skalu potpuno).

Za tim koji je Segundu osvojio sa budžetom skoro pet puta manjim od direktnih rivala to je prevelika suma. Pošto dovoljno novca nisu imali, Baskijci su morali da pozajme 1.7 miliona evra. Liga je tako naterala klub koji je poslovao mudro i odgovorno da se zaduži. Da nije to učinio, ne bi čak ni ostao u Segundi, nego se preselio u treći rang.

Kada toliko pogrešno postavite osnovu, jasno je da će cela građevina biti izrazito nestabilna. Godinama unazad pratili smo kako su se mučili čak i klubovi kao Atletiko, Valensija, Malaga, koji imaju dobre rezultate u Evropi, dok je broj nekadašnjih stabilnih prvoligaša koji su skliznuli do trećeg ranga prevelik.

Suština španskog problema je veoma jednostavna – baš kao ni ostale lige na jugu Evrope, i Španci na fudbal troše mnogo više novca nego što su u stanju da zarade. Dva vodeća kluba su uspela da astronomski podignu prihode tokom prethodnih desetak godina, dovoljno da mogu da pokriju i svoje ogromne troškove, ali je to samo povećalo jaz između velike dvojke i ostalih.

U sledećem nastavku videćemo nekoliko primera kako su slavni španski klubovi došli do ivice provalije.

Komentari (0)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

* Sva polja su obavezna

Povreda zaustavila Krstina u Bangaloru

Povreda zaustavila Krstina u Bangaloru

Mladi srpski teniser Peđa Krstin završio je učešće na čelendžeru u Bangaloru u prvom kolu, pošto je zbog povrede bio primoran da preda meč.

Mojs: Veliki igrači su nas ostavili na cedilu

Mojs: Veliki igrači su nas ostavili na cedilu

Menadžer Vest Hema Dejvid Mojs rekao je posle svog debija na klupi ‚Čekićara‘ i poraza od Votforda da je razočaran nekim igračima.
Loading...