Vladimir Vesić 23.03.2016 | 21:01

Fudbalska reprezentacija Srbije: Institucionalizovati postojeće stanje

Poslednja dešavanja oko nečega, što bi trebalo da se zove fudbalska reprezentacija Srbije, ponovo su raspalila strasti u sportskoj javnosti. Selektor Radovan Ćurčić je pred prijateljske utakmice protiv Poljske i Estonije zvao „ono najbolje što Srbija ima“, a tu nije bilo mesta za standardnog ...

Poslednja dešavanja oko nečega, što bi trebalo da se zove fudbalska reprezentacija Srbije, ponovo su raspalila strasti u sportskoj javnosti. Selektor Radovan Ćurčić je pred prijateljske utakmice protiv Poljske i Estonije zvao „ono najbolje što Srbija ima“, a tu nije bilo mesta za standardnog prvotimca sedme ekipe Premijer lige Dušana Tadića i veznjaka Ajaksa Nemanju Gudelja. Sa druge strane, njih dvojica su otkazali poslušnost selektoru dok je na toj funkciji uz konstataciju da on nema autoritet.

Naravno ovaj slučaj nije ništa novo u srpskom fudbalu, niti treba da se razlaže teza da Tadić i Gudelj zaslužuju da se nađu na spisku onoga, što se naziva „najboljim što Srbija ima“, kao i da Radovan Ćurčić nema nikakav autoritet. Mnogi su o tome već iscrpno pisali i glupo je trošiti još redova.

Takođe, više nije ni javna tajna da reprezentaciju kreiraju menadžeri i razni drugi moćnici od igrača kojima je potreban angažman, a lakše mogu da se prodaju kao reprezentativci, i ta praksa nije od juče, niti od selektora Radovana Ćurčića. Ta praksa datira, pa praktično od kada je fudbal postao toliko zanimljiv širokim narodnim masama. Prvo su se reprezentacije sastavljale po „nacionalnom ključu“, a kada se raspala Jugoslavija, onda se redovno nalazilo mesta i za igrače koji moraju da obezbede dobar angažman, na uštrb nekog perspektivnog i dobrog fudbalera.

Na ovaj način reprezentacija funkcioniše već dobrih 20-ak godina, a selektor sa autoritetom više je incidentna pojava nego nešto što je normalna stvar. Ali nije sva krivica na selektorima i na „mračnim silama“ koje deluju iz senke. Istina je i da mnogi igrači koji odlično igraju u vrhunskim klubovima nisu ni približno dobri i angažovani u reprezentaciji. Ili su dobri samo dok ne odrade 10. utakmicu u dresu „najdražih boja“. Teško da će se naći neko ko će reći da su Dejan Stanković, Nemanja Vidić, Mateja Kežman, Marko Pantelić, Neven Subotić, Branislav Ivanović, Aleksandar Kolarov, Nemanja Matić igrali utakmice života u reprezentaciji.

Zbog svega toga, možda bi moralo da se razmisli o jednom novom pristupu, u prvom redu javnosti i navijača, kada je reč o fudbalskoj reprezentaciji Srbije. Pošto je jasno kao dan da se ova pojava ne da iskoreniti, i da nije vezana striktno za sadašnje rukovodstvo Saveza, jer su se i za vreme Miljana Miljanića iste stvari dešavale, možda bi lekovito bilo institucionalizovati ovakvu pojavu. Šta to konkretno znači? Da se javno obznani da interes reprezentacije nije toliko da se obezbeđuje učešće na velikim takmičenjima, jer je jasno da to nije egzistencijalni imperativ, pošto bi posle tri propuštena već sve gorelo da jeste tako, već da je najvažnije da reprezentacija bude poligon za afirmisanje anonimnih trenera i igrača, koji treba da obezbede inostrani angažman.

Samim tim, postiže se nekoliko stvari. Reprezentacija ne bi imala nikakav imperativ, niti opterećenje i javnost ne bi imala adut da traži vrhunske rezultate, kojih je ionako kroz istoriju veoma malo bilo. Na kraju krajeva, Škotska, Severna Irska i Vels su zemlje u kojima je fudbal nastao, sve zajedno kada se sabere nisu imali bog zna koliko učešća na velikim takmičenjima, ali kod njih to nije tragedija, pa zašto bi to bilo u Srbiji. Drugo, igrači, pa i treneri iz domaće, poprilično siromašne lige, imali bi jak podsticaj da izgaraju na polu očuvanim poljanama, kada već ne dobijaju redovne plate, makar imaju mnogo veće šanse da postanu reprezentativci, a kada ostvare dobar angažman, da nemaju moralnu niti obavezu bilo koje vrste da moraju da se „smaraju“ na okupljanjima i da moraju da igraju „bezvezne“ utakmice za reprezentaciju i to sve bez novčane nadoknade.

Na ovaj način bi se institucionalizovao amaterizam u srpskom fudbalu, koji je predugo na snazi, bili bi zadovoljni svi, od klubova koji bi lakše prodavali igrače, a da pri tom ne moraju da ih plaćaju, već samim tim što igraju za njih imaju šansu da budu članovi reprezentacije i lakše obezbede egzistenciju, pa do menadžera i čelnika Saveza, koji više ne bi morali da „crvene“ i da se plaše da rade nešto „ilegalno“. Možda deluje sve ovo nakaradno, možda je u suprotnosti sa današnjim tendencijama profesionalnog sporta, ali pošto je Srbija miljama daleko od toga što se danas zove profesionalni sport, možda je ovo pravi način za taj čuveni „novi početak“.

Komentari (0)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

* Sva polja su obavezna

Matić: Junajted ipak veći od Čelsija

Matić: Junajted ipak veći od Čelsija

Reprezentativac Srbije Nemanja Matić pokupio je simpatije navijača u svom debi meču u dresu Mančester Junajteda protiv Vest Hema u kome je njegov tim slavio sa 4:0.

FMP doveo 216 cm visokog centra Florida Stejta

Autor

FMP doveo 216 cm visokog centra Florida Stejta

Američki centar nigerijskog porekla Majkl Odžo novi je član KK FMP sa kojim je potpisao višegodišnji ugovor.
Loading...