Izvor: Matthias Hangst, Getty Images
Vladimir Vesić 02.06.2017 | 08:12

Italija mora da navija za Juventus

Juventus u Italiji ima mnogo pristalica, ali isto tako i dosta neprijatelja, a mnogi od njih bi se radovali ukoliko bi Stara dama izgubila finale Lige šampiona od madridskog Reala. To bi, ipak bilo samo kratkoročno zadovoljstvo.

Juventus

Izvor: Valerio Pennicino/Getty Images

Kao i u svakoj zemlji na ovom svetu u kojoj je fudbal više od igre, neka vrsta religije, a da se ne lažemo, na prste jedne ruke možda mogu da se nabroje zemlje koje ne spadaju u ovaj foto-robot, i u Italiji veoma su izražena rivalstva. Možda čak i više nego u bilo kojoj. Ima mnogo jakih rivaliteta, od gradskih, pokrajinskih, pa i do onih na nivou čitave zemlje. Ti rivaliteti često prerastaju i u otvorenu mržnju, tako da je gotovo najnormalnija pojava da navijači jednog tima obavezno navijaju protiv onog drugog, pa čak i kada igra protiv strane ekipe. Bez obzira koliko je ta utakmica značajna, ne samo za taj klub, već i za čitavu zemlju.

Juventus je jedan od onih timova, koji u gotovo svakom klubu u zemlji ima velikog rivala. Da li je to gradski Torino, ili Fiorentina sa kojom ima otvorene mržnje, ili sa Milanom i Interom kao najvećim konkurentima kada je veličina u italijanskim okvirima u pitanju. Ili sa Romom, Lacijom i posebno Napolijem, kao personifikacijom rivalstva industrijskog severa i ruralnijeg juga Čizme. Prirodno je da ostali klubovi Staru damu gledaju sa podozrenjem, ona ima najviše domaćih titula, ima i najviše navijača, pa iz toga slede i priče da je najviše favorizovana. Zbog toga je potpuno logično očekivati da svi navijaju protiv bjanko-nera, pa čak i kada igraju finale najvećeg kontinentalnog takmičenja.

Torinski gigant je danas upravo u toj situaciji. U subotu će igrati finale Lige šampiona protiv, ni manje ni više nego jednog od najvećih rivala, slavnog Reala iz Madrida, najtrofejnijeg evropskog kluba. Koliko god je jak rivalitet između fudbalske Italije i Španije, možete se kladiti da će gro navijača Milana, Intera, Napolija, Rome, Lacija, Fiorentine, Torina i ostalih navijati, ne toliko za Real, koliko protiv Juventusa.

Juventus

Izvor: Getty Images/Valerio Pennicino

Juventus

Ovakvo stanje stvari sigurno neće preokrenuti ni činjenica da je ove godine Stara dama osvojila šestu uzastopnu titulu šampiona i slobodno se može reći, dosadila ostatku karavana, pa bi im lepo palo da vide kako timu iz pokrajine koja je ujedinila Italiju, izmiče najznačajniji trofej fudbalske Evrope. I to je potpuno legitimno, teško se može prigovoriti i tim klubovima i njihovima navijačima. Ali, postoji i drugi ugao gledanja.

Serija A, nekada ubedljivo najjači i najatraktivniji fudbalski šampionat, već deceniju doživljava ozbiljno opadanje i kaskanje u odnosu na Premijer ligu, Primeru, pa čak i Bundesligu, a i francuska Liga 1 se nameće kao ozbiljan takmac. Naravno, to je posledica razornog Kalčopolija, skandala oko nameštenih utakmica, koji je čitavu ligu propisno uzdrmao i gotovo preko noći, Italija je prestala da bude atraktivna destinacija za najbolje svetske fudbalere, pa čak i za one iz drugog ešalona. Primat su preuzeli, u prvom redu, engleski i španski klubovi (posebno Barselona, Real i Atletiko Madrid), ali i Bajern, Pari Sen Žermen, Monako...

Jedan od razloga je i novac, koji je došao sa novim ruskim i arapskim investitorima na Ostrvo i u Francusku, a ozbiljnim nacionalnim simbolima poput Barselone (Katalonija), Reala (Kastilja) i Bajerna (Bavarska) on nikada nije ni manjkao. Sa druge strane, početkom ovog veka događao se u Italiji proces, koji je kulminirao „Kalčopolijem“ 2006. sklanjanja nekada velikih donova Kalča. Prvo se to desilo sa Vitorijom Čeki Gorijem alfom i omegom Fiorentine, pa sa Kalistom Tancijem, osnivačem Parmalata, zaštitnim znakom Parme, a za njima je ubrzo sledio i čuveni Serđo Kranjoti, tvorac čudesnog Lacija na prelazu dva veka. To se odrazilo i te kako na te klubove, pa su Fiorentina i Parma osetili bankrot, niži rang i oživljavanje pod drugim imenima, a Lacio upadanjem u prosečnost.

Sergio Cragnotti

Izvor: Claudio Villa /Allsport/Getty Images

Sergio Cragnotti

Nešto duže je preživeo statusni simbol Rome Franko Sensi, koji je ostao u Vučici i posle Kalčopolija. Čak su usledili i trofeji kupa, ali onaj sjaj koji je postojao sa najvećim asovima južnoameričkog fudbala poput Kafua ili Gabrijela Batistute, više nikada nije vraćen. Direktna posledica događaja iz 2006. bilo je ispadanje Juventusa u drugu ligu, kao i proterivanje alfe i omege kluba Lućana Mođija doživotno iz fudbala, i sa tim bagažom, sa samo milanskim velikanima koji su ostali još u kakvom, takvom stanju, Serija A više nije mogla da bude atraktivna kao 90-ih godina kada je italijanski klupski fudbal dominirao Evropom, i kada su najbolji i najatraktivniji igrači prvo gledali da odu na Čizmu, pa onda negde drugde.

Nešto slično se događalo sa Kalčom krajem 60-ih i početkom 70-ih godina. Posle dominacije 60-ih, koja je započela trofejima Fiorentine i Rome u Kupu pobednika kupova i Kupu sajamskih gradova (preteči Kupa UEFA), a potom su sledile titule šampiona Evrope Milana i Intera u periodu 1963 – 1965, kao i trofeji Juventusa u Kupu sajamskih gradova 1965. i Milana u Kupu pobednika kupova 1968, i Kupu evropskih šampiona godinu dana kasnije, usledio je pad. Do 1973. italijanski klubovi su još i bili koliko toliko redovni učesnici evropskih finala, ali je u tom periodu, zaključno sa beogradskim finalom Kupa evropskih šampiona Ajaks – Juventus (1:0), samo još Milan uspeo te godine da pobedi u borbi za trofej Kupa pobednika kupova Lids Junajted. Posle toga, u narednih 10 godina, za italijanske klubove je pao evropski mrak. Gledajući dominaciju Engleza i Nemaca u prvom redu, samo je tračak svetlosti bio trofej Kupa UEFA za Juventus 1977.

Michel Platini

Izvor: Alain Martignac / Icon Sport/Getty Images

Michel Platini

Kraj 70-ih i početak 80-ih za italijanski fudbal bio je jedno od najmračnijih doba. Preneo se talas huliganizma sa severozapada Evrope, ali je poseban začin bio skandal oko nameštanja. Ceh su platili Milan i Lacio ispadanjem u Seriju B, a Italija je crvenela. Dno je bilo dotaknuto, kao i 2006. Nije bilo lako krenuti sa te pozicije. Ali se krenulo. Tačnije, Juventus je povukao potez. I to kakav. Doveden je 1982. godine kada je osvojen Svetski kup (baš kao i 2006.) najbolji igrač Evrope tog vremena Mišel Platini. Usledila je dominacija Juventusa, koji je u tih pet godina koliko je Platini igrao u crno-belom dresu osvojio tri Serije A. Tim trofejima dodat je i trofej Kupa pobednika kupova 1984. ali ono najvažnije usledilo je godinu dana kasnije. Dan 29. maj 1985. mesto legendarni Hejsel u Briselu, tada najbolji evropski klub i šampion Evrope Liverpul sprema se da odbrani titulu, a u finalu mu je protivnik Juventus, onaj koji će i u Kardifu u subotu da se suprotstavi sadašnjem aktuelnom šampionu Evrope. To finale prvenstveno će biti zapamćeno po tragediji, koja je na nekoliko godina ostavila engleske klubove van Evrope, ali i po pogotku Mišela Platinija iz penala, kojim je Juventusu doneo prvu titulu šampiona Evrope, ujedno prvu za Italiju posle 16 godina posta.

Izvor: youtube

Taj trijumf označio je početak nove dominacije, još jače nego one 60-ih, italijanskog klupskog fudbala. Dolazak Platinija naterao je ostale klubove da razmišljaju u tom pravcu. Doveden je najbolji južnoamerički, pa potom i svetski fudbaler tog vremena, Dijego Maradona u Napoli, pa su usledile holandske i nemačke trojke u milanskim klubovima, a isto su radili i Roma, Lacio, Sampdorija, Parma. Ubrzo su usledili rezultati.

Dijego Maradona

Izvor: Peter Robinson - EMPICS/PA Images via Getty Images

Frenk Rajkard Marko van Basten Rud Gulit

Izvor: Bob Thomas/Getty Images

Prvo su Italijani bili pretplaćeni na trofej Kupa UEFA, čak tri puta uzastopno od 1989. do 1991, (Napoli, Juventus, Inter), a onda još jedna ovakva serija od 1993. do 1995. (Juventus, Inter, Parma), da bi 1998. i 1999. Inter i Parma potvrdili dominaciju u ovom takmičenju. Sampdorija je 1990. osvojila Kup pobednika kupova, a Parma to isto uradila tri godine kasnije, a poslednji šampion ovog takmičenja 1999. bio je Lacio. Na kraju, od 1989. do 1998. u tih 10 sezona italijanski klubovi igrali su osam puta, od čega sedam puta uzastopno u finalima Kupa i Lige šampiona i osvojili četiri trofeja (tri Milan, jedan Juventus). Zanimljivo, poslednje u tom nizu odigrali su Juventus i Real Madrid.

Ovu, gotovo nezapamćenu dominaciju jedne zemlje u svega 15 godina i čak 17 evropskih trofeja, otvorio je Juventus na Hejselu i to niko ne može da ospori. Isti taj Juventus je dve decenije kasnije, posle najsramnijeg trenutka u istoriji kluba, počeo od Serije B. Ubrzo je vratio primat u Italiji, a evo u poslednje dve godine je italijanski fudbal vratio na velika vrata u Evropu. Pre dve godine je Stara dama pokazala da se može sa kremom evropskog fudbala (izbacili, između ostalih Borusiju iz Dortmunda i Real), ali je bilo nerealno nešto očekivati protiv tek stvorenog MSN trija iz Barselone u punoj motivaciji. Sada je ta Barselona razbijena u dvomeču, a taj trijumf je najavio da bi Juventus mogao do Kardifa. Počeli su i u Italiji da duvaju neki svežiji vetrovi, dižu se i ostali klubovi. Roma i Napoli su izvršili u poslednje dve godine najjači pritisak na Juventus u šestogodišnjoj dominaciji, Lacio je igrao fenomenalan fudbal, a Inter i Milan su dobili nove vlasnike, ambiciozne Kineze, koji već pokazuju da su voljni da potroše ogroman novac.

Ipak, da bi italijanski fudbal krenuo na one staze sa kraja 80-ih i čitavih 90-ih godina, veoma je važno da Juventus pobedi madridskog velikana. Na kraju krajeva, to je istorija pokazala. Sigurno da će biti teško jednog romanistu ubediti na tako nešto posle „otimanja“ Pjanića, ili nekog Napolitanca posle odvođenja Iguaina. Da li je realno očekivati da interista navija da se Juventus izjednači sa njegovim klubom po broju evro-titula, kada se zna koliko se u plavo-crnom delu Milana mrzi Juventus? Možda jedino roso-neri tifozi imaju računicu da navijaju za Juventus, jer bi se time onemogućio jedini tim koji ima više titula šampiona Evrope da dođe do novog trofeja i poveća razliku, ali sa druge strane i tu mržnja može da prevagne.

Masimo Morati i Silvio Berluskoni

Izvor: Facebook

Šta onda te klubove i njihove navijače može i mora da natera da navijaju za Juventus u Kardifu? Egzistencijalna potreba, kakva je postojala 1985. pred hejselsko finale. Potreba da trijumfom Stare dame Italija ponovo zasija. Jer kada Italija zasija, tada igrači, ne samo iz drugog ešalona, već i oni elitni počinju da razmišljaju da bi mogli da se okušaju u ligi gde igra šampion Evrope, a tek tada novac, koji su spremili Kinezi i neki novi donovi, poput Aurelija De Laurentisa ili Klaudija Lotita, stupa na scenu. Samo Juventusov trijumf u Kardifu može pomoći da se Milan, Inter, Roma, Napoli, Lacio, Torino, Fiorentina, nađu u istoj situaciji za koju godinu, što bi trebalo da bude dovoljan motiv njihovim navijačima. To je znao, možda i najveći don italijanskog fudbala Silvio Berluskoni, kada je 2010. pre finala Intera i Bajerna rekao da će navijati za gradskog, ujedno i jednog od najvećih rivala njegovog Milana.

Komentari (16)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

SMET

Ja sam Italijan, veliki sam navijač Intera i imam poseban problem- mrzim i Real i Rubentus. Birajući izmedju 2 zla , nek pobedi Real.

Odgovori 1 1

Novak

Eto ja sam veliki navijač Intera, od 1993 , rodjen sam 1981, a navijacu za Juve zbog Serie a, iako ih mnogo ne volim, ali takodje bi mi bilo milo zbog Bufona ,covjek je zaslužio da kruniše nevjerovatnu karijeru krunom

Odgovori 20 1

stefan10

zbog Buffona i Kjelinija se za Juve navija

Odgovori 11 5

* Sva polja su obavezna

Inter je Ikardi!

Inter je Ikardi!

Fudbaleri Intera pobedili su Atalantu kod kuće rezultatom 2:0, u utakmici 13. kola Serije A, a ponovo je heroj bio Mauro Ikardi.

Alegri razočaran: Da Kedira nije mahao rukama...

Autor

Alegri razočaran: Da Kedira nije mahao rukama...

Nakon poraza od Samdorije, trener Juventusa Masimilijano Alegri nije štedeo svoje igrače.
Loading...