Jedan od najboljih fudbalera koje je Crni kontinent doneo na veliku scenu Žorž Vea osvajanjem predsedničkog mandata u svojoj Liberiji ostvario je pobedu života. Mada, poznajući njegovo delo, sa sigurnošću se može tvrditi da na tome neće stati.

Ni sam nisam siguran odakle početi priču o jednom od najuticanjijih ljudi u svetu fudbala ikada. Da li od njegove Liberije, zemlje koja je po svemu imala dijametralno suprotan razvojni put u odnosu na čitav afrički kontinent. Zemlja čiji je moto sloboda, kao što i njen naziv kaže, koja je već sredinom 19. veka proglasila nezavisnost, a osnovali su je američki crnci, koji su smatrali da do slobode pre mogu da dođu na tlu svojih predaka nego u Americi. Sama zastava neodoljivo podseća na američku, samo je razlika što je na njoj jedna zvezda, za razliku od 50 na onoj SAD. Zbog toga je engleski oficijelni jezik te zemlje, stoga je čak i pravilnije Veu zvat Džordž, ali uticaj zemlje u kojoj se fudbalski razvio doprineo je da on danas ipak bude prepoznatljiviji kao Žorž.

Toj zemlji je sin mehaničara i prodavačice dao sve, osećajući veliki dug prema njoj od samog rođenja. Od 21. godine igrao je za nacionalni tim jedne od najslabijih afričkih i svetskih reprezentacija, ne razmišljajući nijednog trenutka da sačeka bolju priliku, na primer Francusku, kao što su to učinili mnogi afrički fudbaleri. Zbog toga nikada nije zaigrao na Svetskom prvenstvu, a samo bod ga je delio da to učini 2002. Ipak, to što je dva puta odveo Liberiju na Kup afričkih nacija (jedina dva puta u istoriji) 1996. i 2002. daleko je veći uspeh nego igranje na završnim smotrama kod mnogih igrača. Zbog toga se malo naježim kada čujem predsednika srpskog fudbalskog saveza kako se moraju neki igrači zvati, pa čak im se možda nuditi i prilika za odlazak na Svetsko prvenstvo, kako ne bi izabrali neku drugu reprezentaciju.

Možda priča počinje od čuvenog Profesora – Arsena Vengera. Jedan od najvećih francuskih trenerskih umova ikada pružio je šansu, tada 22-godišnjem, po svemu atipičnom centarforu u Monaku. Zauzvrat Vea je sa 47 golova u 103 utakmice odlučujuće doprineo da crveno-beli iz Kneževine osvoje Kup Francuske 1991. a da naredne dođu do polufinala Kupa pobednika kupova.

https://youtube.com/watch?v=zcyVjHWQgEc

Ako bih se vodio ličnim utiskom, za mene priča o (D)žor(d)žu Vei počinje njegovim dolaskom u Pariz. Klub koji danas svi nazivaju „plastikom“, valjda zbog ogromnih novca koje su upumpali arapski vlasnici, verovatno svesno zaboravljaju da dok je prva plastika u istoriji fudbala gradila imidž velikog kluba u pokušaju (u pitanju je Parma), Pari Sen Žermen je već bio etabliran francuski klub, koji je već tada bio magnet za mnoge ozbiljne igrače. Njegovom zovu nije odoleo ni Vea. Uradiće ono što kasnije nisu uspeli ni veliki Ronaldinjo ili Zlatan Ibrahimović, da uvedu Svece u polufinale Lige šampiona. Tamo ih je zaustavio veliki genije Dejan Savićević sa Milanom, a taj rezultat bio je podloga za narednu sezonu i osvajanje evropskog trofeja, čime je PSŽ ušao u red besmrtnih klubova.

Kada se bude pričalo o razvoju francuskog fudbala 90-ih godina prošlog veka, koji je doveo dotle da ta liga bude u elitnom društvu „liga petice“, a da reprezentacija postane svetski i evropski šampion, ime koje će uvek morati da se spomene je i Veino. Sjajni Liberijac na 25 evropskih utakmica za Monako i PSŽ postigao je 15 golova i vodio je dva kluba do tri polufinala evropskih kupova, čime malo koji igrač može da se pohvali.

Za neke je početak priče o Vei dolazak u Seriju A, jer 90-ih i nisi mogao da budeš elitni fudbaler a da ne igraš Kalčo. Došao je u tada najveći klub Milan, a jedan od najmoćnijih „donova“ tog Kalča Sivlio Berluskoni, nije žalio ni para niti uticaja da dovede, tada već 29-godišnjeg napadača. Odmah je ispisao istoriju, pošto je na kraju godine postao prvi neevropski fudbaler koji je dobio prestižnu Zlatnu loptu. Ujedno, jedini je afrički fudbaler sa najvećim individualnim priznanjem. Ono što je pružao na italijanskim terenima tek je za priču. Još od Rožera Mile na Mondijalu 1990. nije se pojavio afrički fudbaler koji je na Apeninima tako ostavljao bez daha probirljivu publiku, posebno kada se ocenjuje učinak stranaca. Posebno su navijači Milana bili slabi na njega, jer je mnogo podsećao na velikog ljubimca Marka Van Bastena. Kada se govori onim, mnogim ljubiteljima fudbala razumljivijim jezikom – trofeja, vredi istaći da u jednom od najtežih perioda za Milan odlučujuće je uticao na osvajanje dva Skudeta, a od tada više nije bilo decenije u kojoj su roso-neri osvojili više od jedne titule.

Priča o Vei bila bi nepotpuna bez njegove engleske epizode. Osvojen je FA kup sa Čelsijem, i volšebno je izbegao ispadanje iz Premijer lige sa Mančester Sitijem, samo jer je na polusezoni otišao u Olimpik iz Marseja. Veliku fudbalsku karijeru završio je 2003. u Al Džaziri sa 37 godina, ali tada kao da je počela prava Veina priča. Za razliku od mnogih fudbalera, oduvek je smatrao da je fudbal samo jedna etapa u njegovom životu. Smatrao je da ima daleko veću obavezu prema društvu od zabavljanja naroda jurnjavom za loptom i spektakularnim golovima. Još dok je bio na fudbalskom terenu uvek je težio da na najbolji mogući način reprezentuje zemlju iz koje dolazi. Plenio je, ne samo talentom, već i ponašanjem. Zbog toga je uvek bio kandidat za fer plej nagrade. Dobio je nagradu za fer plej čak i u sezoni u kojoj je bio suspendovan na šest evropskih utakmica, jer je slomio nos Portugalcu Žoržu Košti. Pravdao se da je samo odgovorio na rasističke uvrede. Iako je zbog nedostatka dokaza i svedoka Košta ostao nekažnjen, izgleda da mu se, znajući kakvi umeju Portugalci da budu provokatori, ipak nije verovalo i Vei se nagradom za fer plej na neki način reklo „Izvini“.

Nezaobilazan deo Veinog života je velika aktivnost u humanitarnom radu. Ali sve to njemu, najpoznatijem Liberijcu nije bilo dovoljno. Znao je da osnivanje mnogobrojnih fudbalskih akademija samo delimično može da reši problem zemljaka, koji tek što su izašli iz građanskog rata. Odlučio je 2005. prvi put da se kandiduje za predsednika države. Tada je prvi put osetio političku arenu i sve zamke političkog angažmana. Protivnici su uspeli na temi formalnog obrazovanja i nedovoljnog iskustva da ga odvoje od mandata. Međutim, onakav kakav je bio na terenu, kao čovek koji nije priznavao nepremostive prepreke, takav, samo još odlučniji bio je u ovoj ulozi. Nije se predao posle prvog neuspeha, počeo je da radi na sebi, da bije manje bitke i konačno, krajem prošle godine došao je novi veliki momenat u njegovom životu. Ušao je drugi put u predsedničku trku, da odigra još jednu veliku utakmicu života. Kako je uglavnom dobijao takve mečeve, to je preneo i u ovu, znatno nečistiju arenu od one fudbalske. I pobedio je. Žorž ili Džordž Vea, kako je kome drago, postao je predsednik Liberije i konačno dobio šansu da ispuni životnu misiju, da svojoj zemlji, njenim građanima, osigura bolju budućnost, koja će, što da ne, dovesti i do premijernog plasmana na Mondijal, možda već u Kataru 2022. Sigurno da bi Vea bio najsrećniji čovek na svetu da se prvi put pojavi na završnoj svetskoj smotri kao predsednik novog ovozemaljskog čuda.

Možda je ovo pravi početak nove velike priče u kojoj je glavni akter veliki patriota, golgeter bez mane, rođeni pobednik, jednom rečju – Vea.