Getty Images/Stuart Franklin

Vladimir Vesić

03.06.2019 | 23.26

Liga ili Liga šampiona?

Liverpul je osvojio Ligu šampiona i tako zacelio rane prouzrokovane gubitkom titule u Premijer ligi. Ovakav ishod ponovo je aktuelizovao, sve izraženiju dilemu, da li je važniji kontinentalni ili ligaški trofej?

Liga Šampiona Trofej

Alexander Hassenstein Getty Images Sport

Liga Šampiona Trofej

Kada se ovako postavi dilema, verujem da ona u stvari ne postoji. Svakako da sama titula šampiona Evrope više vredi nego titula domaćeg šampiona. Međutim, stvari nisu tako jednostavne. Svedoci smo poslednjih nekoliko godina koliko je polarizovano javno mnjenje oko ove stvari. Naravno, dosta je i do afiniteta navijača. Na primer, navijači Reala su u prethodne tri sezone govorili kako uspesi u Ligi šampiona dovoljno pokazuju da je njihov tim najdominantniji, dok su navijači protivničkih timova, pre svih Barselone, odgovarali da ne može Real da bude nikako najbolji kada u domaćoj ligi ubedljivo dominira Barselona, jer je osvajala domaće titule i kupove.

Ista dilema se javlja i na kraju ove sezone. Liverpul je u sezoni kada su se engleski klubovi isključivo pitali za oba evropska trofeja, osvojio Ligu šampiona. Sa druge strane, tim koji nije došao ni do finala Mančester Siti, osvojio je sva tri domaća trofeja. Naravno, navijači Liverpula ne mare za to i smatraju da je njihov tim, samim tim kao šampion Evrope, bolji od Sitija koji nosi naziv šampiona Engleske, jer Evropa je ipak veća od Engleske. Navijači Građana, sa druge strane, izvlače argument da su oni u domaćim okvirima upravo iza sebe ostavili taj Liverpul.

Klopp

Michael Regan Getty Images Sport

Svakako da neće biti konsenzusa oko ovog pitanja. Ipak, valja sučeliti argumente za jednu i drugu tvrdnju. Među pristalicama mišljenja da je liga važnija u prvi plan se stavlja konstantnost. Jer da bi se osvojila liga tim mora tokom čitave sezone dobro da igra, dok u Ligi šampiona dovoljan je jedan slab dan i ostaje se bez trofeja. Takođe i žreb može da odigra ulogu, pa da neko sa nešto lakšim žrebom prođe praktično do finala, a onda je u jednoj utakmici sve moguće.

Istina, da bi se osvojila liga mora tokom čitave sezone da se bude na visokom nivou i to zahteva konstantnost. Međutim, onda se postavlja pitanje - da li biti konstantan istovremeno znači biti najbolji? Svedoci smo mnogih velikih takmičenja na kojima titule nisu osvajale ekipe koje su imale najviše pobeda, prolazile do finala bez poraza, igrale u najboljoj formi tokom čitavog takmičenja, već su uglavnom to bile ekipe koje su bile najbolje kada je bilo najbitnije. Zar to nije osnovna definicija šampiona, da bude najbolji onda kada je najkritičnije, kada pritisak dostiže najvišu tačku, kada najsitniji detalji odlučuju?

Nije sporno da je ove sezone Mančester Siti bio izrazito dominantan u većem delu sezone na četiri fronta i na kraju uspeo da dođe do tri trofeja. Ali da li je njegov put do ta tri trofeja bio toliko trnovit? U Liga kupu na putu do finala u četiri meča dva su igrali protiv Premijerligaša i to jednog koji je bio na putu ka Čempionšipu Fulama i protiv Lestera, koji je izveo drugi tim. Jedino pravo iskušenje u ovom takmičenju bio je Čelsi u finalu. U FA kupu do polufinala igrali su sa samo jedim premijerligašem - Barnlijem. A u polufinalu rival im je bio Brajton, a u finalu Votford, nije baš da u protivnici koji ulivaju strah u kosti.

Manchester City

Michael Regan/Getty Images

Do četvrtfinala Lige šampiona rivali Sitiju bili su Lion, Šahtjor i debitant Hofenhajm u grupnoj fazi. U osmini finala Šalke koji se borio cele sezone za opstanak u Bundesligi i u četvrtfinalu prvi protivnik iz grupe jačih - Totenhem. Nesporno, Siti nije imao sreće u ovom dvomeču. Promašen penal u prvom meču i dve VAR situacije koje su direktno išle protiv njih, ali ipak ih nisu oštetile. To može da se pripiše onom faktoru sreće, što jeste nepravedno u ovom takmičenju. Sa druge strane, da li ekipa koja se bori za osvajanje Lige šampiona sme da dozvoli da tako lako primi tri gola na svom terenu u revanšu četvrtfinale, posle prvog meča u kojem nisu postigli gol u gostima? Skandalozno loša igra u odbrani u ovako bitnom meču ne može se podvesti pod loš dan, već pod nedovoljno dobru pripremu. Da je odbrana odigrala na nivou velike većine mečeva u Premijer ligi, pa i onda kada nije išlo u napadu, Sitiju ne bi bilo potrebno da se gleda da li je u nadoknadi Aguero bio za milimetar u ofsajdu. Već bi imao obezbeđen prolaz dalje.

Ovakve stvari već su se događale Sitiju u eri Gvardiole. Prošle sezone ponovo su ispali u četvrtfinalu i to ponovo od rivala u sopstvenoj ligi. I ponovo su imali izuzetno loš interval igre odbrane, pa im je Liverpul za samo poluvreme dao tri gola?! Mora se priznati da to nije nešto što bi budući šampion Evrope sebi smeo da dozvoli. Stoji da je bilo u tom dvomeču ozbiljno sumnjivih sudijskih odluka, pa čak i grešaka koje su direktno išli na štetu Sitiju, ali onakvo poluvreme nisu sebi smeli da dozvole. Ili godinu ranije eliminaciju od Monaka, u kojoj je tim u oba meča primio po tri gola i to u oba meča po dva za poluvreme?! Dakle, Sitiju se tri godine zaredom događa da u eliminacionim mečevima, kada je pritisak na znatno višem nivou, potpuno loše ulaze u meč i olako primaju golove. Da li je to slučajnost? Da li je to samo loš dan?

Real Madrid

David Ramos, Getty Images

Real Madrid

Sa druge strane tu je primer madridskog Reala, koji je učinio nešto što se u evropskom fudbalu nije dogodilo pune 44 godine, da jedan tim veže tri uzastopne titule u elitnom takmičenju. Mnogi osporavaju taj uspeh Reala, a dve glavne zamerke su "guranje od strane sudija" i lak žreb. Što se tiče ovoga oko sudija, može se reći da je bilo situacija kada su njihovi protivnici bili oštećeni, ali nema ekipa koja je nekada osvojila nešto vredno a da je to uradila potpuno bez ijedne sudijske greške koja je toj ekipi išla u prilog. A lak žreb? U prvoj sezoni redom su u eliminacijama padali Roma, Volfsburg, Mančester Siti i u finalu Atletiko Madrid. Svi apostrofiraju da je Volfsburg slab, ali se i zaboravlja da su Vukovi prvi meč dobili 2:0, pa je Real to trebalo da nadoknadi. Sezonu kasnije Napoli, Bajern, Atletiko i Juventus, a u poslednjoj u nizu PSŽ, Juventus, Bajern i Liverpul. Slabi protivnici? Ne bi se reklo. U svim tim utakmicama, ukupno 21, Real je zabeležio čak 15 pobeda i imao samo po tri remija i poraza, sa tim da je jedan od remija bio u finalu protiv Atletika, koje je dobio na penale. Dakle, Real je bio najbolji kada je bilo najpotrebnije i fantastično se tri godine, protiv ekstremno jakih rivala, nosio sa pritiskom.

Ali da se ne bavimo samo mi, obični posmatrači ovom temom, možda je merodavnije videti kako klubovi i treneri vrednuju dva takmičenja. Svedoci smo ovih dana da je Juventus otpustio Masimilijana Alegrija i pored ubedljivog Skudeta, jer nije osvojio Ligu šampiona. I pored osvajanja duple krune u Nemačkoj Niki Kovaču mediji, pa i određeni ljudi iz rukovodstva kluba, stidljivo najavljuju smenu jer nije ostavio značajniji trag u Ligi šampiona. Ernesto Valverde i Tomas Tuhel u sličnom su položaju, prvi vrlo verovatno neće preživeti. Sva četvorica osvojili su titule, a kod svih njih vidi se da su rukovodstva nezadovoljna.

Pep Gvardiola jeste uzeo tri trofeja, posao mu je za sada siguran, ali zna se da kada su ga dovodili, da su arapski vlasnici kao krajnji cilj naveli trofej u Ligi šampiona. Jer titule su već osvajali Roberto Manćini i Pelegrini. Kada je Gvardiola odlazio iz Bajerna u Mančester, nisu u Minhenu previše žalili. Tri uzastopne titule i brojni rekordi nisu bili dovoljni da ga zavole, jer mu je zamerano da Bajern nije uveo čak ni u finale Lige šampiona u te tri sezone, a došao je u trenutku kada su bili šampioni Evrope.

Legendarni vlasnik Milana Silvio Berluskoni nikada nije ni krio da mu je mnogo bitnija Liga šampiona od Serije A. To se najbolje videlo 2005. kada je Milan u kratkom vremenskom intervalu igrao odlučujući meč u prvenstvu protiv Juventusa i finale Lige šampiona sa Liverpulom. Sam Berluskoni je, kao iz topa rekao, da mu je bitnija Liga šampiona. Kada je izgubio na San Siru od Stare dame skoro da se niko nije ni potresao. Za Istanbul je već bila druga priča. Dve godine kasnije, kada je Milan osvojio Ligu šampiona, a Inter uzeo prvenstvo, Masimo Morati je predlagao da dva kluba odigraju svojevrstan super kup, između pobednika Lige šampiona i Serije A, da bi se definitivno utvrdilo ko je bolji. To sigurno ne bi predlagao da je bio potpuno siguran da je njegovo osvajanje domaće lige jače od kontinentalnog trijumfa velikog rivala. Koliko mu je bitna Liga šampiona, najbolje se videlo tri godine kasnije po izrazu lica. Znatno je bio ozareniji te madridske noći, nego prilikom proslave bilo koje od prethodne četiri titule, osvojene na terenu.

Na kraju krajeva da li, kada se za Real Madrid govori da je najtrofejniji tim Evrope, se misli na broj ušatih trofeja ili svih ukupno? Jer ako se svi trofeji vrednuju isto Glazgov Rendžers je daleko trofejniji od Madriđana, a pošto niko tako ne vrednuje, jasno je da se pri ovoj tvrdnji, koja je prilično ustaljena i ne dovodi se u sumnju, gleda isključivo broj trofeja u elitnom takmičenju. Razlog za to je potpuno opravdan jer nisu ni sva domaća takmičenja ista, neka su prosto jača, neka slabija, neka i konkurentnija. Ali je Evropa neutralan sudija. U Ligi šampiona se nalazi sve ono najbolje na Starom kontinentu, pa ko je tu najbolji, nesumnjiv je vladar kontinenta.

Lično sam pristalica škole mišljenja po kojoj je Liga šampiona važnije takmičenje, prosto zbog snažnije konkurencije i činjenice da tu učestvuju najbolji evropski klubovi, kao i zbog samog sistema u kojem nije samo važno nizati pobede i skupljati bodove, već i biti na najvišem nivou u trenucima najvećeg pritiska protiv najjačih mogućih protivnika. Ipak, moram da napravim malu ogradu. Do 1997. u Ligu šampiona ulazili su, kao što i sam naziv takmičenja kaže, samo šampioni, da li nacionalne lige ili samog kontinentalnog takmičenja. Samim tim bila je jasna hijerarhija. Da bi mogao da se boriš za naslov najboljeg u Evropi prvo si morao da budeš gazda u svojoj zemlji. I to je ispravan koncept. Od 1997. bilo je dovoljno da u najjačim ligama budeš drugi, što je već nekim klubovima omogućavalo komotnost da ne moraju da budu bolji od najvećeg rivala (primer Barselone i Real) pa si opet mogao da se boriš za najveću titulu u svetu fudbala. A od 1999. sve je dodatno obezvređeno jer iz najjačih liga čak četiri tima su učestvovala, što je značilo da ako si zaostao na polusezoni u borbi za titulu, taman možeš da se preorjentišeš isključivo na Ligu šampiona, što je Real istina i radio u dve od tri sezone u kojoj je osvajao titule.

Upravo tu nastaje paradoks. Od sezone 1997/98. u 22 odigrane sezone čak 13 pobednika Lige šampiona to su učinili a da prethodne sezone nisu u takmičenje ušli niti kao domaći šampioni niti kontinentalni. To je ogromna većina i samim tim početni koncept šampiona Evrope je obezvređen. Baš kao i lige najjačih zemalja. Upravo je novopečeni šampion Evrope najbolji primer tog paradoksa. U ovom veku od Liverpula su u Ligi šampiona bolji samo Barselona i Real, a potpuno je poravnat sa Bajernom, kada se gleda broj titula i finala, a Liverpul u tom periodu nijednom nije bio šampion svoje zemlje. Bilo je u prošlosti timova koji su osvojili više titula šampiona Evrope od domaćih. Tačnije, samo jedan tim - Notingem Forest. Ali Šumari su prvu titulu šampiona Evrope osvojili tako što su sezonu ranije osvojili domaće takmičenje, a u narednom ciklusu su učestvovali kao šampioni Evrope i uspeli da odbrane titulu. To ipak ne odudara od početnog koncepta.

Liverpul, Mančester Siti

Shaun Botterill, Getty Images

Samo zbog odustajanja od početnog, najsportskijeg mogućeg koncepta, da prvo moraš da budeš najbolji u svojoj zemlji da bi stekao pravo da se boriš za najboljeg na kontinentu, treba imati poštovanje prema onome što je Mančester Siti pokušao ove sezone, da osvoji sve moguće trofeje. Mogao je Pep Gvardiola da odustane na polusezoni od Premijer lige i sve snage usmeri u pohod na Ligu šampiona, da odmori igrače, pripremi tim da bude najbolji baš tada, jer je već tada imao osigurano mesto u eliti naredne sezone. Zbog toga svaki tim koji se bori do kraja za obe titule zaslužuje znatno veće poštovanje od onog koji se odluči za jedan front na uštrb drugog. Zbog toga i Liverpul zaslužuje poštovanje, jer se do poslednjeg atoma snage borio za titulu u Premijer ligi, a opet je bio dovoljno dobar da nadvisi na putu ka ušatom trofeju sjajne ekipe poput Napolija, Pari Sen Žermena, Bajerna, Porta, Barselone i na kraju Totenhema.

Komentari (42)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

anathar

Liverpul je šampion evrope,ali je City šampion engleske!

Odgovori 4 0

AK47

Šta je sporno ne razumem. LŠ je važnija naravno, liverpool ove sezone u PL 1 bod manhe od cityja. 1 poraz ukupno u prvenstvu naspram 4 cityja ali na kraju ipak 1 bod manje jer je city odigrao neverovatno do kraja lige vezao koliko 15 pobeda ili više. Tu je problem malo i kako ekipe u PL izlaze da igraju protiv city tj. mozda je bilo jedno 10 utakmica gde su igralu na 100%, dok ostale ako ekipe prime gol i ne pokušavaju da izjednače plašeći se katastrofe. Ali u takvoj sezoni oni nisu stigli ni do polufinala LŠ dok je liverpulu jedna nerešena utakmica u ligi napravila problem...a tačno je bio period posle božića kada su svaku drugu remizirali i nakupili 7 nerešenih ukupno. Ali ne može da se meri stvarno onaj dvomeč sa barsom npr. i brajton i lester majku.mu. Pri tome city ima bar 10 top igrača više u rotaciji. Top za njihov sistem ne nešto svetskih zvezda ali taman zanono što im treba a to je da pobedjuju sve slabije od sebe bez problema. Ove godine je to radio i liverpul i može se reći koliko god da su prtotiv evertona ili čelzija imali sreće pogledajte samo onaj 1 0 sa.golom kopanija pa kolo pre toga lopta ušla u gol 2cm ipak je i city na kraju videlo se radio na izduvne gasove bez goriva i imali su sreće. Gurali su jedni druge to je definitivno. Dovoljno što 3 na tabeli ima 25 bodova manje od j3dnih i drugih. Bili su liga za sebe a gde je liverpul 2 puta za redom u finalu LŠ i pogledajmo grupu ižreb u lš. City je ispao na prvoj ozb8ljnoj prepreci. A šta je važno važn9 je sve liverpul mora da osvaja sve što može pa će doći i liga neminovno ali city nešto teško vidim da može bolje od ovoga a za evropu gvardiola pokazuje da nije kalibrisan. Radujem se većoj konkur3nciji u samoj premier lizi next year i kada bi malo i ovi od 3 do 7 malo se približili da nije potrebno 100 bodova da 9svojiš ligu. To liči na španiju nemačku nije to PL kakva nam treba iako je sezona do poslednj3g kola bila neizvesna.

Odgovori 7 4

Atlas

Bitnija je Liga Šampiona a to možete lako provjerit na google ili wikipediu da su timovi koji su igrali Ligu Šampiona te sezone zapostavljali prvenstvo (pričam za do 1997/98). A od kad najbolje lige imaju po 3,4 tima u Ligu Šampiona (od sezone 1999/2000) često se dešavalo da timovi poput Reala,Liverpoola i Milana "odustanu" od prvenstva zbog Lige Šampiona ako im protivnici odmaknu na tabelu. Definitivno je bitnija Liga Šampiona.

Odgovori 13 2

* Sva polja su obavezna

Real se i dalje nada Mbapeu

Real se i dalje nada Mbapeu

Real se i dalje nada Mbapeu

Španski mediji pišu da Real Madrid i dalje ima veliku želju da dovede Kilijana Mbapea, i da se nada tome da će mladi Francuz moći da odbije unosan ugovor koji bi trebalo da mu ponudi Pari sen Žermen.

Grujić: Zbog Klopa sam ostao, želim šansu u Liverpulu

Autor

Grujić: Zbog Klopa sam ostao, želim šansu u Liverpulu

Grujić: Zbog Klopa sam ostao, želim šansu u Liverpulu

Srpski fudbaler Marko Grujić veruje da će dočekati svoju šansu u Liverpulu uprkos tome što je drugu sezonu u nizu poslat na pozajmicu u Hertu.
Loading...