Getty Imeges

Vladimir Vesić

18.03.2020 | 08.00

(Anti)fudbal

Aktuelni šampion Evrope Liverpul ispao je iz osmine finala Lige šampiona od Simeonovog Atletiko Madrida, sinonima za ono što se danas naziva antifudbal.

Diego Simeone

Julian Finney/Getty Images

Da li to znači da se antifudbal vratio na velika vrata posle godina dominacije napadačkog fudbala, velike brzine čiji su najistaknutiji predstavnici Pep Gvardiola i Jirgen Klop?

"Kako je Čolo amortizovao atomski napad Liverpula", "Atletiko je doktor taktike", "Čolo je mag..." To su bile izjave mahom navijača širom sveta, koji su jedva čekali da favorit ispadne i koji su se oduševljavali novim podvigom nekog "autsajdera". Sa druge strane, mogli su da se čuju ovi komentari: "Ovo je antifudbal", "sramota šta igra ovaj Atletiko", "ovo ne može da se gleda..." U ovim komentarima najbolje se mogu uočiti kontroverze koje izaziva način igre, koji se u 21. veku najviše vezuju za argentinskog trenera Atletiko Madrida i čuvenog Portugalca "Posebnog" Žozea Murinja.

Ovakav način igre, gde se akcenat stavlja na odbrani sopstvenog gola, "čuvanju leđa", pa tek onda dolazi na red napad, prošao je razne faze imenovanja. Naravno, najčuveniji je "Katenaćo" 60-ih koji se posebno vezuje za trofejnog trenera Intera Helenija Hereru, ali daleko od toga da se tek od tada primenjivao ovaj sistem. Kako god želeli da ga zovete, Katenaćo, čekalica, antifudbal, je star koliko i sam fudbal. Uvek su postojali igrači sa boljim tehničkim karakteristikama od nekih drugih, bolji strelci od nekih drugih, kao i timovi koji su imali više takvih igrača od nekih drugih timova. Timu koji ima više majstora svakako više odgovara otvoren fudbal, sa mnogo prostora. U takvoj utakmici, onaj tim koji ima deficit takvih igrača osuđen je na poraz. Zbog toga je potpuno normalno da, da bi imao neke šanse protiv boljeg protivnika, mora da pribegava alternativnim rešenjima.

Tvorcem "Katenaća", koji se tada zvao "verrou" (katanac na francuskom), smatra se austrijski trener Karl Rapan. Kao igrač 20-ih godina prošlog veka bio je član tada verovatno i najboljeg evropskog kluba bečkog Rapida. Igrao je i halfa i napadača, i u svojoj jedinoj sezoni osvojio je titulu u izuzetno jakoj austrijskoj ligi. Potom je otišao u Švajcarsku gde se profilisao kao trener. Tamo je razvio svoj sistem, u kojem je igrače postrojavao iza lopte i čekao da rani protivnika iz kontranapada. Ta filozofija donela mu je šest titula šampiona Švajcarske sa Grashopersom i Servetom a kao selektor Švajcarske od te ekipe napravio je, slobodno se može reći, jednu od najboljih evropskih ekipa. Dva puta ju je vodio na Svetsko prvenstvo, a 1954. u svojoj zemlji pobedio je Italiju i ispao tek u četvrtfinalu od Austrije. Od tada nijednom Švajcarska nije ulazila među osam najboljih, a ostvario je dve pobede, koliko su Sajdžije imale još na samo dva šampionata posle toga.

Helenio Herera (skroz desno) sa fudbalerima Intera

Wikimedia Commons

Helenio Herera (skroz desno) sa fudbalerima Intera

Katenaćo svoj procvat doživljava u Italiji. Čuveni Nereo Roko 50-ih godina modifikovao je ovaj sistem, uvevši libera, čuvenog čistača, koji bi bio poslednji čovek ispred golmana, a iza defanzivne trojke. Roko je sa ovim sistemom beležio velike uspehe, a slobodno se može reći da je od Milana napravio evropskog giganta, jer je sa njim na klupi osvojio prva dva Kupa evropskih šampiona. U gotovo isto vreme procvat i evropsku verifikaciju doživljava i drugi milanski klub - Inter. Argentinski trener Elenio Erera sa neroazurima osvojio je tri Serije A i dva puta Kup evropskih šampiona, a njegov "trademark" bio je presing na protivničke defanzivce. Ono što je danas osnovna karakteristika Klopovog i Gvardiolinog stila, a ipak Erera se smatra ocem "Katenaća" a Katalonac i Nemac pioniri ultra ofanzivnog fudbala. Još jedan dokaz kako percepcija može da iskrivi i kreira neku alternativnu istoriju.

Da percepcija ima veći trag od stvarnih činjenica najbolji pokazatelj je Žoze Murinjo. Portugalac je postao sinonim za "parkiranje autobusa" i danas da pitate svakog ljubitelja fudbala da vam opiše trenerski kod "Posebnog" bar 19 od 20 ispitanika ponavljalo bi da parkira autobus. A kako se došlo do "parkiranja autobusa?" Sve je počelo jedne martovske noći 2004. Na Old Trafordu se igrao revanš meč osmine finala Lige šampiona. Mančester Junajted je dočekao Porto. Trebala mu je minimalna pobeda kako bi se plasirao u četvrtfinale. Taj zlata vredan gol postigao je Pol Skols. Ali usledio je šok i pogodak Koštinje u nadoknadi vremena. Konačan rezultat 1:1 i Porto sa Žozeom Murinjom ide dalje. Ser Aleks Ferguson bio je besan kao ris i optužio je portugalskog trenera za parkiranje autobusa. Činjenice su ipak pokazale da ni izbliza Junajted nije bio toliko superioran. Na tom meču ukupno je uputio tri šuta na gol, od čega samo jedan u okvir gola, dok je Porto pre pogotka imao po četiri u i van okvira gola. Tek deveti šut završio je u golu.

youtube

Od te večeri počelo je veliko rivalstvo, koje se prenelo i na Premijer ligu, a "Posebni" je nosio beleg kvaritelja fudbala. Ta reputacija pratila ga je u Premijer ligi, u koju je došao leta iste godine, kao i u daljem toku karijere. Pored rivalstva sa Fergusonom, mnogo jači i intenzivniji rivalitet imao je sa Arsenom Vengerom. Običan plebs uvek je "Profesora" posmatrao kao nekog ko voli otvoren fudbal, primamljiv za oko, sve suprotno od onoga sa čim se identifikuje Portugalac. Ali ako dođemo na teren egzaktnih podataka dolazimo do jednog paradoksa. Upoređujući šampionske sezone Murinjovog Čelsija i Vengerovog Arsenala dolazimo do zanimljivih podataka. Najveći broj pobeda koje je Profesor imao u jednoj šampionskoj sezoni bio je 26 i to u onoj bez poraza 2003/4. i dve sezone ranije. U prvoj šampionskoj 1997/98. Arsenal je imao 23 pobede. Murinjov Čelsi nikada nije išao ispod 26 pobeda i to je samo u sezoni 2014/15. imao 26 pobeda, a u preostale dve, svoje prve dve na klupi Čelsija 2004/5. i 2005/6. imao ih je po 29. Zanimljivo je poređenje i broja postignutih golova. Murinjov Čelsi je u tri šampionske sezone postizao dva puta po 72 gola i jednom 73. Vengerov Arsenal je u sezoni 2001/2. imao više postignutih golova - 79, ali u preostale dve šampionske 1997/98. i 2003/4. imao je 68 i 73 gola. Dakle, ili isto, ili čak i manje.

Getty Images Sport/ Shaun Botterill

Kada se govori o Murinjovom vođenju zaboravlja se da je često u Seriji A, vodeći Inter, izvodio postavu i sa tri klasična napadača. A takođe se zaboravlja i da je sa Realom prekinuo trofejni niz tika-taka Barselone u Primeri uz neverovatnih 100 bodova, 32 pobede iz 38 utakmica i 121 postignutim golom, sedam više od Barselone. Ali ni svi ti parametri nisu uticali na promeni percepcije Murinja kao dekadentnog trenera, koji voli da parkira autobus.

Drugi junak ove priče, kada je 21. vek u pitanju je Dijego Simeone. Popularni Čolo preuzeo je madridski Atletiko 2011. posle pet godina sticanja trenerskog iskustva u rodnoj Argentini. Jorgandžije su u tom trenutku bile u izuzetno teškoj situaciji, ali je već na kraju sezone doneo prvi trofej - Ligu Evrope. Od tada nastaje stvaranje jedne od generacija koje će svakako imati zapaženo mesto u istoriji fudbala, a posebno madridskih crveno-belih. Osvojena je još jedna Liga Evrope, Kup kralja, superkup Španije i dva superkupa Evrope, ali najznačajnija dostignuća Čolovog Atletika su titula u Španiji u sezoni 2013/14. i dva finala Lige šampiona, od čega jedno u godini kada je osvojena titula.

Dijego Simeone

David Ramos/Getty Images

Dijego Simeone

Sve te godine zaštitni znak Simeonea je tvrd i ratnički pristup fudbalu, baziran u prvom redu na svođenja grešaka na minimum. Taj stil doneo mu je, kod navijačke populacije širom sveta, titulu ikone antifudbala. Stvarno, kada gledate mečeve Atletika, stalno očekujete da će u vrh glave jedan gol da padne. Mnogo borbe, žestokih startova, besprekoran defanzivni blok, sve se to može videti na utakmicama ovog tima. Mnogi bez razmišljanja kažu - oličenje dekadencije.

A onda bacite oko na rezultate Atletika u sezoni 2013/14. u ligi i vidite da, uprkos umreženom mišljenju da Čolov tim pobeđuje uglavnom 1:0, to i ne odgovara baš istini. Čak na 23 od 38 mečeva Jorgandžije su postigle dva ili više gola. Na 11 mečeva tresli su mrežu protivnika bar tri puta, od toga šest puta su postizali minimum četiri gola, a ni petarde im nisu bile strane. Rajo Valjekano i Betis su sa po pet golova bili počašćeni, a Hetafe sa čak sedam! Atletiko je u toj sezoni postigao 77 golova, daleko manje od Barselone i Reala koji su dali 100, odnosno 104, ali više od svih ostalih ekipa. U jednoj, po opštem mišljenju, napadačkoj ligi, Čolov Atletiko bio je treći najefikasniji tim. Imao je i najviše pobeda te sezone - 28, a pobede se ne mogu ostvariti ako se prvenstveno orjentiše na čuvanje sopstvene mreže. Od tada u La Ligi Atletiko je u svakoj sezoni imao više od 20 pobeda i samo u poslednje dve postigao je manje od 60 golova. Ali u te dve sezone efikasnost i Barselone i Reala je naglo opala, posebno Reala, koji je poslednju sezonu završio sa svega 63 gola, samo osam više od Atletika. Ali za Real niko neće reći da igra antifudbal.

Vratimo se na tu, sigurno najbolju sezonu Čolovog Atletika, 2013/14. Do finala Lige šampiona Jorgandžije su došle uz devet pobeda i samo tri nerešena rezultata. A na tih 12 mečeva postigli su 25 golova. Stoji da su održali defanzivnu kliniku do 90. minuta lisabonskog finala, primivši samo šest golova u tih 12 mečeva, ali ovih 25 postignutih golova pokazuju da je Čolov tim, sinonim za antifudbal, bio sposoban i da napadne, a i željan golova. Još jedan dokaz kako percepcija može da bude znatno efektnija od golih i suvih činjenica.

Lično ne volim izraz antifudbal, jer on je, kao što i sam termin kaže, negacija fudbala. A ono što je tokom bogatih karijera bila filozofija Rapana, Rok, Herere, Murinja ili Simeonea sigurno nije negacija fudbala. Kao i treneri koji "gaje ofanzivan fudbal" i oni su želeli isto - da pobede. Samo su do tog cilja dolazili na drugačiji način. Nekada jer su jednostavno tako želeli, a nekada jer su bili primorani na to. Da li bi Porto Žozea Murinja imao šanse u otvorenom nadigravanju i koristeći širinu celog terena protiv jednog Reala, Milana, Deportiva, Bajerna, Mančester Junajteda iz tih godina? Da li bi Simeone sa materijalom koji ima, mogao da uđe u otvorenu borbu, bez garda, sa Barsom Ćavija, Inijeste i Mesija ili sa Ronaldovim Realom? Mogli bi, ali bi onda bili osuđeni na propast u devet od 10 slučajeva. Jednostavno, ti treneri i mnogi drugi, samo su tražili svoj put, za koji su smatrali da je najbolji, kako bi došli do pobede. A CV svakog od njih, prebogat trofejima, govori da su nalazili pravi put.

Jose Mourinho Diego Simeone

Denis Doyle/Getty Images

Koliko pamtite finala velikih takmičenja da je rešeno rapsodijom i potpunim trijumfom ofanzivnog fudbala? Da li je Liverpul Klopovim "heavy metal" fudbalom došao do evropske titule protiv Totenhema? Ili je i u toj, kao i u većini utakmica te sezone, ekipa igrala strpljivo i čekala svoju šansu. Koliko je Pepova Barsa 2009. kada je osvojila rekordnih šest trofeja, postigla golova u polufinalu i finalu Lige šampiona te godine? Ukupno tri. Ali nije primila nijedan. Čak i veliki Pep Gvardiola protiv Čelsija i Mančester Junajteda nije ekipu potpuno otvorio. A pokazao je i u Mančester Sitiju da ume i da se "stvrdne" i da čeka protivnika i da udari na kontru.

Murinjo i Simeone, iako naizgled imaju konzervativniji pogled na fudbal od recimo Gvardiole i Klopa, imaju isti cilj, a često i iste muke kao i timovi Katalonca i Nemca. Obojica vode ambiciozne timove koji u svakoj utakmici žele da pobede. Obojici na megdan dolazilo je mnogo timova koji su želeli samo da sačuvaju mrežu i iščupaju makar bod. Isti timovi koji dolaze zatvoreni i Klopu i Gvardioli. Murinjovi i Simeonovi timovi često su umeli da probijaju te bunkere, a da li bi mogli da igraju takozvani antifudbal? Da li precizne, a istovremeno i brze kontre nisu umetnost, koje takođe čine lepotu fudbala? Da li neko može da kaže da i disciplinovano branjenje i sužavanje prostora jednoj Barseloni nije umetnost, gotovo kao i mogućnost beskrajnog kombinovanja Katalonaca? Sve to jeste fudbal, stvar je ukusa kako ćete ga doživeti, ali to jeste fudbal. Nikako antifudbal.

Komentari (58)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

Vjeko Stojancic

Fudbal se igra na golove igrati defanzivno i dobiti jaceg od sebe znaci da drugacije i ne mozes pobjediti,sta je trebalo da Colo otvori igru i sigurno izgubi u igri su veliki novci i potpuno ga podrzavam,a i fudbal je muska igra .

Odgovori 1 1

Velibor Malešević

Koliko ja znam, trofeji se ne dobijaju za lepotu fudbala nego za rezultat.

Odgovori 17 3

Jovara

Fudbal igraju igraci a ne Klop i Simeone.odlucio je glupi golman liverpula utakmicu i to je to.liverpul bolji za klasu ubio ih imao 40 suteva na gol ali sta vredi kad ovi imaju oblaka na golu a ovi onog indijanca.

Odgovori 26 6

* Sva polja su obavezna

Antić kremiran, ispraćaj legende obaviće se u Srbiji

Antić kremiran, ispraćaj legende obaviće se u Srbiji

Antić kremiran, ispraćaj legende obaviće se u Srbiji

Telo proslavljenog srpskog trenera Radomira Antića, koji je preminuo u ponedeljak u 72. godini posle kraće bolesti, kremirano je u sredu u Madridu.

Zvanično: Real smanjio plate u obe sekcije

Zvanično: Real smanjio plate u obe sekcije

Zvanično: Real smanjio plate u obe sekcije

Madridski Real je na svojoj zvaničnoj internet stranici objavio sporazum sa igračima o smanjenju plata. To je odnosi i na fudbalsku i na košarkašku sekciju.
Loading...