Matthias Hangst, Getty Images

Vladimir Vesić

02.05.2020 | 18.00

Slava je večna, ali njihova možda i nije

U fudbalu je jedino sigurno da ništa nije sigurno i trajno. Svedoci smo ere u kojoj veliki novac čini razliku i može od nekada malih klubova da napravi velike šampione. Kao što se desilo da nekadašnji velikani danas tavore u nižim rangovima.

Nottingham Forest FC

Allsport/Getty Images

Širom Evrope takvih velikana je mnogo. Nekadašnji osvajači velikih trofeja, čak i onih najvećih, danas su u drugim, trećim, pa i amaterskim ligama svojih zemalja u kojima su nekada žarili i palili. To su klubovi koji se jednostavno nisu snašli u tranziciji, koji su otišli iz glavnih tokova i sada tavore. Od njih su ostale mahom samo lepe uspomene i ovo je priča o njima.

Prvo ime među takvim klubovima svakako je Notingem Forest. Popularni Šumari su jedini evropski klub koji ima više titula kontinentalnog nego domaćeg šampiona. Ti evropski pohodi od 1978 - 1980. svakako su vrhunac istorije Notingem Foresta, započeti osvajanjem jedine titule u Engleskoj 1978. ali daleko od toga da je to bio jedini period slave ovog kluba.

Klub je osnovan 1865. a u takmičenjima pod okriljem Fudbalske asocijacije počeo je da se takmiči 1889. Posle samo tri godine došli su do elitne divizije iz koje su prvi put ispali 1906. U tom periodu osvojili su prvi od ukupno dva FA kupa. Posle perioda seljakanja iz prve u drugu ligu nastupio je najkrizniji period za Šumare u prošlom veku. Od 1925. sve do 1949. bili su drugoligaši, a onda su ispali i u treću ligu. Posle dve sezone u trećem rangu, klub se vratio u drugu ligu, ali je na povratak u elitu morao da čeka još šest punih godina. Tek 1957. dakle posle 32 godine Notingem Forest postaje ponovo član engleske elite. Samo godinu dana kasnije osvaja i drugi FA kup, ali pravi rezultat u šampionatu beleži tek 1965. kada završavaju na petom mestu. Posle svega dve godine lestvica se još pomeara i Notingem dolazi do istorijskog drugog mesta, sa samo četiri boda manje od šampiona Mančester Junajteda.

Umesto da ovo bude podloga za dalje napredovanje, usledio je pad. Notingem nije uspeo da bude više plasiran od 11. mesta, a na kraju se vratio u drugug ligu 1972. Već prve sezone klub je umalo izbegao selidbu i u treći rang. U drugoj su bili sedmi i igrali četvrtfinale FA kupa, a onda ponovo strmoglavi pad. Dno je dotaknuto. Klub se borio da sačuva drugoligaški status i kao spasilac doveden je Brajan Klaf, koji je prethodno vodio Hartlpul, Brajton, Lids i derbi sa kojim je bio i šampion Engleske 1972. Misija je bila samo da se zaustavi strmoglavi pad i klub stabilizuje. Klaf je uspeo da sačuva drugoligaški status, a čak i da izbaci Totenhem iz FA kupa. Ali ono pravo je tek usledilo.

Doveo je u klub asistenta iz Derbija Pitera Tejlora i premestio magiju na City Ground. Vratio se Notingem u elitno društvo 1977. a već naredne sezone okitio se prvom, ispostaviće se i jedinom titulom šampiona Engleske. Osvojen je i Liga kup, a Klaf je bio heroj Notingema. Ne samo da je doneo trofeje, već je to uspeo sa mahom domaćim snagama. Džona Robertsona i Martina O'Nila je zadržao iako su želeli transfer, mladog Tonija Vudkoka je promovisao u prvi tim. Šumari nisu bili hit samo na Ostrvu već i u Evropi. Naredne dve sezone osvajali su Kup šampiona i tako, za samo četiri godine, od drugoligaša postali besmrtnici.

U tom periodu Notingem je osvojio sedam trofeja, ali prirodno počelo je opadanje. Klaf je i dalje bio trener i klubu više nije obezbedio tako berićetan period, ali jeste još 13 godina u eliti i još dva Liga kupa, kao i polufinale Kupa UEFA 1985. Za to opadanje delimično je zaslužen i rastanak sa Piterom Tejlorom 1982. Sam Klaf ostao je na klupi Šumara sve do ispadanja iz Premijer lige 1993. Na to je uticala i korupcionaška afera oko transfera, a protiv njega je čak i pokrenut postupak, koji je međutim odbačen.



Odlaskom Klafa Notingem je krenuo u nov život i on je, bar na početku, delovao bajno. Sjajni Sten Kolimor vodio ih je do promocije u Premijer ligu, a onda i do trećeg mesta, odmah iza Blekburna i Mančester Junajteda. Sledeće sezone ekipa je dogurala do četvrtfinala Kupa UEFA, gde ih je čekao strašni Bajern. U Minhenu bilo je samo 2:1 za Bavarce, ali je na City Ground bilo 1:5 i tako se raspršio novi evropski san Šumara. Te sezone su završili deveti u Premijer ligi i ispostaviće se, neće do dana današnjeg ponoviti tako dobar plasman.

Usledilo je ispadanje 1997. pa ekspresno vraćanje naredne godine. To je ipak bila samo labudova pesma, pošto je ekipa 1999. završila poslednja na tabeli i od tada se više nije vraćala u Premijer ligu. U drugoj ligi klub su pritisli i dugovi i 2005. posle 54 godine, klub se ponovo vratio u treću ligu i postao je prvi evropski šampion koji je tako nisko pao. Klub se 2008. vratio u Čempionšip, ali nade da sledi vrtoglav uspon do elite ostale su sanak pusti. Konačno 2012. klub menja vlasnika i "spasilac" dolazi iz Kuvajta. Al-Hasavi porodica preuzela je klub. Međutim, njihova vladavina klubu ništa dobro nije donela, potrajala je pet godina kada je prekida Evangelos Marinakis, koji je 2017. kupio klub i dan danas je njegov vlasnik. Klub je počeo da se penje, a da nije bilo ove pandemije koronavirusa možda bismo govorili i o povratku Šumara u Premijer ligu, pošto su trenutno treći i imaju šansu da se prvi put od 2011. dočepaju plej-ofa i samim tim možda i vrate u Premijer ligu, prvi put u ovom veku.

Sličan put Notingem Forestu imao je Lids Junajted, klub koji je nešto ranije imao pik od Šumara. Njihove su bile 60-e sa Donom Rivijom. Klub je u tom periodu osvojio dve titule, dva puta Kup sajamskih gradova, FA kup i Liga kup. Vrhunac tog perioda bio je 1975. kada je Lids igrao finale Kupa evropskih šampiona protiv Bajerna i izgubio, a na klupi je bio Džimi Armfild. Usledilo je opadanje, pa i igranje druge lige od 1982. do 1990. Međutim, za razliku od Notingema, Lids se izdigao devedesetih. Po povratku u elitu bili su četvrti, a već naredne sezone došli do titule. Novi uzlet usledio je na prelazu dva milenijuma, pošto su 2000. bili treći i obezbedili plasman u Ligu šampiona. Te sezone su došli do polufinala Kupa UEFA, a već naredne do polufinala Lige šampiona. To je bila čuvena generacija sa Markom Vidukom, Li Bojerom, Alanom Smitom, Riom Ferdinandom, Harijem Kjuelom a na klupi Dejvid O'Liri. Međutim, ni njih nevolja nije mogla da zaobiđe. A ona je naravno vezana za finansijske probleme. Ekipa se u eliti držala do 2004. a onda sledi ispadanje u Čempionšip. Nisu se više vraćali u Premijer ligu, ali ovo bi mogla da bude ta sezona, jer su trenutno drugi sa velikim šansama tu i da ostanu.

Engleska ima mnoge bivše šampione i osvajače trofeja koji su u nižem rangu, poput Hadersfilda, Birmingema, već pomenutog Derbija, Portsmuta, Sanderlenda, ali svi ti klubovi uspevali su da, makar i na kratko, u ovom veku budu deo elitnog ranga. Bio je i Ipsvič, ali mu se posle 2002. gubi trag u Čempionšipu, a od ove sezone u Ligi 1. Dugo godina Ipsvič je bio ponos engleskog fudbala. Bio je šampion 1962, ali i vicešampion 1981. i 1982. Te 1981. osvojio je i Kup UEFA, a 1978. i jedini FA kup. Međutim, turbulentne 90-e i dvehiljadite donele su sa sobom finansijske nedaće, promene vlasništva, koje nisu zaustavile nizbrdicu kluba, koji ne samo da je bio slavan na terenu već i izuzetno popularan van njega, ali danas je samo senka od svega toga.

Hamburger SV

Bongarts/Getty Images



Nije Notingem Forest jedini evropski šampion koji je doživeo da tavori u nižem rangu. U pitanju je ekipa koju je Notingem pobedio u finalu Kupa evropskih šampiona 1980. Hamburger. Ponos severa Nemačke bio je evropski šampion 1983, a prethodno i osvajač Kupa pobednika kupova i finalista Kupa UEFA. Ukupno šest puta bio je šampion Nemačke, od čega tri puta Bundeslige i osvojio je tri kupa. Međutim, ono po čemu se HSV mogao ponositi sve do pretprošle godine je da je bio jedini klub koji nikada nije ispao iz Bundeslige. Mada poslednjih pet godina u eliti ozbiljno je flertovao sa tim, i u par navrata je igrao i baraž. Bukvalno poslednjih 10 godina bilo je košmarno po nekadašnjeg velikana, koji je imao asove poput Uve Zelera ili Horsta Hrubeša. Bukvalno od 2011. kada je osvojen poslednji trofej u kupu. Nije da nije bilo bogatih ulaganja, dovođeni su i ozbiljni igrači poput Van der Varta. Ali HSV je bio u slepoj ulici i 2018. na naplatu je došlo sve to. Pandemija koronavirusa prekinula je put povratka u Bundesligu, ali i kada se vrati u elitu ekipi iz severne luke biće potrebno mnogo vremena da se vrati u sam vrh, jer neke druge ekipe nisu gubile vreme.

Pojam u Evropi 80-ih i 90-ih bio je Štutgart, koji je pet puta bio šampion Nemačke i finalista Kupa UEFA i Kupa pobednika kupova. Otmar Hicfeld, Diter Henes, Fric Valter, Jirgen Klinsman, Matijas Zamer, Đovane Elber, Fredi Bobić prenosili su slavu kluba iz sedišta Mercedesa i sejali strah bundesligaškim terenima. Švabe su 2007. osvojile poslednju titulu, a dve godine kasnije bile i treće i učestvovale u Ligi šampiona u kojoj su došli do osmine finala. A onda je usledilo propadanje. I to munjevito. Klub se očas posla odomaćio na dnu tabele da bi konačno i ispao 2016. Ekipa se vratila u elitu posle dve godine, ali samo da bi ponovo ispala. Trenutno je Štutgart u drugoj ligi i za njega isto važi kao i za Hamburger. Možda je povratak u elitu blizu, ali vrh je za sada veoma daleko.

Jedan od prvih šampiona Bundeslige bio je Minhen 1860. On je do titule došao 1966. a u Kupu šampiona u drugom kolu ispao je od branioca titule madridskog Reala. Posle minhenskih 1:0 za domaćina Real je posle preokreta u Madridu slavio 3:1. Sezonu kasnije Minhen je bio drugi, a onda je krenula dominacija gradskog rivala Bajerna. U međuvremenu klub je ispadao, ali uspeo da se vrati u elitu 1994. Međutim, bilo je jasno da su Lavovi ostali samo senka kluba iz sredine 60-ih i posle 10 godina ispali su u Cvajtu u kojoj su ostali do 2017. kada su ispali u niži rang.

Za vreme Hladnog rata istočnonemački klubovi predstavljali su ozbiljnu silu u Evropi. Magdeburg je bio osvajač Kupa pobednika kupova, dok su Karl Cajs Jena i Lokomotiva Lajpcig igrali i finala. Međutim, sjedinjavanjem Nemačke 1989. zapad je progutao istok i više nema istočnonemačkih giganata u Bundesligi. Ali da i u istočnom delu može da se igra dobar fudbal pokazuje RB Lajpcig, koji je iz ove modernije priče i pokazatelj kako nekadašnji evropski prepoznati klubovi jedino mogu da se vrate u glavne tokove.

Deportivo La Coruna

FiroFoto/Getty Images



Molina - Manuel Pablo, Kapdevila, Andrade, Najbet - Fran, Mauro Silva, Valeron, Đalminja - Makaj, Tristan, jedan od onih timova koje ste morali da deklamujete ako ste pratili fudbal na prelasku dva milenijuma. Naravno, znate da je u pitanju Deportivo iz La Korunje. Jedno od najmanjih mesta u kojima se igrala Primera počelo je da biva zanimljivo ljubiteljima španskog fudbala 90-ih godina. U sezoni 1992/93. Deportivo beleži najbolji plasman od 1950. i biva treći na tabeli iza Barselone i Reala. Ono što je privuklo pažnju je ofanzivan fudbal i tim Arsenija Iglesijasa, jednog od omiljenijih sinova La Korunje biva najefikasniji u ligi, a prvi strelac lige bio je vedeta plavo-belih Bebeto. Već naredne sezone Depor završava drugi, a bio bi i prvi da je Miroslav Đukić pogodio penal u poslednjem kolu. Te sezone osvojen je prvi trofej Kup kralja, a titula je konačno došla na Rijazor u sezoni 1999/2000. i tada počinje zlatno doba Depora. Bili su neprestano u vrhu Primere, osvojen je još jedan Kup kralja i to kada je na Bernabeu pobeđen Real Madrid kada je slavio 100 godina postojanja, ali i u Evropi je Rijazor bio na fudbalskoj mapi. To je na svojoj koži 2004. osetio aktuelni šampion Milan, kome ni 4:1 iz prvog meča nije bilo dovoljno da prođe u polufinale. A tamo se san raspršio. Posle 0:0 na Dragau u 60. minutu Deko pada u šesnaestercu, sviran je penal iz kojeg Derlei šalje ekipu Žozea Murinja u veliko finale. Te noći na Rijazoru ugašena je zvezda ekipe koja je igrala prelep fudbal, a počela je da svetli ona Žozea Murinja, čoveka koji je "autobus" doveo do savršenstva. Usledio je pad. Ekipa je već 2010. ispala u drugu ligu i od tada Deportivo i definitivno postaje klub drugog reda, na klackalici između prve i druge lige, u kojoj se i danas nalazi.

Za razliku od Deportiva Saragosa nema verifikaciju u vidu titule (vicešampioni 1975.) ali ima u evropskim trofejima. Osvojili su belo-plavi Kup pobednika kupova 1995. i Kup sajamskih gradova, a i šest puta su dolazili do Kupa kralja, čak dva puta u ovom veku. Međutim, kao i kod mnogih nekada velikih timova, krizan je bio prelaz dva milenijuma. Saragosa je imala neverovatan maler 2000. Tada je završila na četvrtom mestu posle sjajnih igara, nošena na leđima Sava Miloševića, i obezbedila mesto koje vodi u kvalifikacije za Ligu šampiona. Ali nikada se nije borila za mesto u eliti, jer je petoplasirani Real uspeo da osvoji Ligu šampiona pobedom u finalu nad Valensijom i on je istisnuo Saragosu, pošto je po tada važećim pravilima svaka zemlja mogla da da maksimalno četiri kluba, a evropski šampion je imao obezbeđeno mesto. Od tada kreće sunovrat, prvo ispadanje 2002. potom ekspresan povratak, pa još jedno 2013. i do današnjeg dana Saragosa je ostala u drugoj ligi.

Verovali ili ne Pro Verćeli je na deobi petog mesta najtrofejnijih ekipa Serije A sa sedam titula, koliko imaju još i Torino i Bolonja. Ispred su samo Juventus, Milan, Inter i Đenova. Ali ekipa iz Pijemonta poslednju titulu osvojila je još davne 1922. a poslednji put su igrali u elitnom takmičenju u sezoni 1948/49. Od tada Pro Verćeli ne uspeva da se, ne samo vrati u Seriju A, već se teško održava i u Seriji B. Kao po pravilu za italijanske klubove, na prelasku dva milenijuma i bankrot je zadesio ovu ekipu, samim tim i spuštanje u Seriju D. Ipak, ekipa je uspela sredinom prošle decenije da se stabilizuje, da počne da se penje i posle 64 godine u sezoni 2011/12. vratila se u Seriju B. Međutim, nije se dugo zadržala, odmah je ispala i sada je u Seriji C. Na trenersku klupu seo je nekadašnji as brojnih italijanskih klubova i reprezentacije Alberto Đilardino, koji je najavio da će učiniti sve da povrati slavne dane u Verćeli.

Dve ekipe koje nemaju šampionski pedigre ali su ostale u sećanjima mnogih ljubitelja "onog" Kalća su Bari i Fođa. Obe ekipe nisu imale značajnije rezultate, mada je Bari uspeo da osvoji Mitropa kup 1990, ali su ostale upamćene po izuzetno zanimljivim utakmicama i nekim igračima koji će dugo ostati u sećanju. Bari je 1991. pokazao da može da bude magnet za ozbiljne internacionalce, pa je tada za pet i po miliona funti kupio tadašnjeg engleskog reprezentativca Dejvida Plata i to je bio naredne četiri godine najveći izlazni transfer igrača Premijer lige u inostranstvo. Međutim, mnogo je bogatija riznica igrača koje je Bari lansirao Antonija Kasana, Đanluke Zambrote, Nikole Ventole, Dijega De Ašćentisa. Poslednji put Bari je igrao Seriju 2009/10. kada ih je iz Serije B uveo Antonio Konte.

Zdenjek Zeman

Gabriele Maltinti/Getty Images

Zdenjek Zeman



Sa druge strane Fođa je svoj najsvetliji period imala 90-ih kada ih je vodio Zdenjek Zeman. Slavni češki trener promovisao je svoj ofanzivni 4-3-3 stil, kojim je Fođa plenila. To se zvala čuvena Zemanlandija. Fođu je bilo milina gledati, posebno napadački triling koji je predvodio Đuzepe Sinjori, a uz njega bili Bajano i Rambaudi. Bila je čuvena i po Rusima, dvojici Igora Šalimovu i Kolivanovu, a prvu internacionalnu epizodu upravo u njoj imao je Dan Petresku. Ali sve što je lepo obično kratko traje, tako i odlaskom Zemana u Rim Fođa polako ispada iz glavnih tokova italijanskog fudbala i 1995. ispada iz Serije A. Od tada se nije vraćala, već je išla i u niže rangove a ni povratak Zemana 2002. nije ništa promenio. Fođa je na kraju 2004. bankrotirala i reosnovana je kao Unione Sportiva Fođa. Ipak, klub je doživeo i drugi bankrot i ponovo je reosnovan 2012. ali kao A.C.D. Fođa Kalćo, kako se i danas zove. Uspeo je da se popne do Serije B, ali je zbog odustajanja od takmičenja vraćen u Seriju D.

Francuska je poznata kao turbulentno fudbalsko područje i nije mnogo čudno da neki tim danas jeste na vrhu, a sutra u drugoj ligi. Monako je možda i najbolji primer toga. Ali postoje klubovi koji su nekada predstavljali jaku silu u Francuskoj, a danas ih nema na mapi. Set je bio dvostruki šampion 30-ih godina prošlog veka i jedan od najboljih evropskih klubova tog vremena. Prvi su klub koji je osvojio duplu krunu 1934. a zajedničko ime za sve te trofejne godine je Ivica Bek. Nekadašnji reprezentativac Kraljevine Jugoslavije i učesnik prvog Svetskog prvenstva u Montevideu bio je najbolji strelac tima sa 33 gola na 69 utakmica za taj klub. Još sjajniju imao je karijeru u Sent Etjenu za koji je na 109 utakmica postigao 93 gola. Ipak, posle Drugog svetskog rata klub više nije povratio te visine, a poslednji put je igrao u eliti 1954. Posle šest godina provedenih u drugoj ligi odlučili su da usled finansijskih poteškoća postanu amaterski klub i igrali su u sedmom rangu francuskog fudbala. Usledio je uspon do druge lige 1983. ali posle šest sezona Set je izbačen zbog finansijskih malverzacija. Klub se reimenovao u Set 34. Klub je do 2009. uspevao da pliva između druge i treće lige, ali su ponovo usledile finansijske poteškoće i po treći put je administrativnim putem izbačen u šesti rang. Sada se klub takmiči u četvrtoj ligi.

Pre nego što je Lion uspostavio sedmogodišnju dominaciju pamti se osmogodišnji period u kojem se čak šest klubova izmenjalo na šampionskom tronu. Među njima je bio i Lens u verovatno najluđoj sezoni francuskog fudbala 1997/98. Ekipa predvođena Antom Drobnjakom i Stefanom Zijanijem završila je prva ispred Meca i Monaka. Zlatna era se nastavila i sledeće sezone osvajanjem Liga kupa, ali i pojedinačnom pobedom koja će dugo ostati upamćena. U Ligi šampiona ekipa je savladala Arsenal na Hajberiju i to je bio jedini domaći poraz Tobdžija te sezone. Lens se i 2002. kao vicešampion plasirao u Ligu šampiona. Ali posle toga usledilo je opadanje i klub je 2008. ispao u drugu ligu. Usledio je turbulentan period povratka pa ponovnog ispadanja. I tako sve do 2016. kada je klub izbačen automatski u drugu ligu zbog finansijskih nepravilnosti ali i sumnje u regularnost utakmice sa Bastijom za promociju maja 2014. Lense je trenutno u drugoj ligi.

Frank Rajkard

Getty Images/Philipp Schmidli

Frank Rajkard



Posle velike holandske trojke koju čine Ajaks, PSV i Fejnord najtrofejniji živi klub je Sparta iz Roterdama. Ovaj klub je osvojio šest titula, od čega poslednju 1959. a u trofejnim vitrinama ima i tri kupa. Posle osvajanja titule klub je bio na pragu plasmana u polufinale Kupa evropskih šampiona, ali su u majstorici izgubili od Rendžersa 3:2. Najveću evropsku pobedu zabeležili su u sezoni 1985/86. kada su u Kupu UEFA savladali Hamburger. Ipak, prelaz dva milenijuma bio je težak i za ovog nekadašnjeg velikana. U sezoni 2002/2003. prvi put su ispali u niži rang i to kada im je na klupi bio Frenk Rajkard. Od tada realnost Sparte je drugi rang holandskog fudbala, sa nekim izuzecima kada su uspevali da se, na kratko, vrate u elitu.

Jedan od najuspešnijih škotskih klubova kada su evropska takmičenja u pitanju je Dandi Junajted. Klub koji poseban uspon doživljava 80-ih godina prošlog veka. Tada su osvojili jedinu titulu (1983.) a i tada su ostvareni najveći evropski uspesi. Polufinale Kupa evropskih šampiona naredne sezone i eliminacija od Rome uprkos pobedi u prvom meču 2:0, kao i finale Kupa UEFA 1987. kada je bolji u dva meča bio IFK Geteborg. Narandžasti iz Dandija imali su i kasnije neke uspehe, posebno u FA kupu, koji su osvojili dva puta 1994. kada ih je vodio Ivan Golac i 2010. Ipak, opadanje nije moglo biti zaustavljeno i 2016. ekipa je ispala u drugoj ligi u kojoj se i danas nalazi.

Na razvalinama jednog od najvećih klubova Kraljevine Jugoslavije BSK osnovan je OFK Beograd. Pravno dva kluba nemaju kontinuitet, ali Romantičari su u vreme jake jugoslovenske lige u kojoj su žarili i palili Crvena zvezda, Partizan, Hajduk, Dinamo uspeli da budu prepoznatljivi. Ne samo osvojeni trofeji (četiri kupa), već i brojni igrači poput Slobodana Santrača, Radoslava Samardžića, Josipa Skoblara, Ilije Petkovića, Saše Ćurčića, Branislava Ivanovića, Aleksandra Kolarova i mnogih drugih proneli su slavu ovog kluba i prvenstveno, njegove omladinske škole. U novijoj istoriji najsvetliji period Romantičara bio je sredinom prošle decenije kada su igrali finale Kupa Srbije i polusezonu završili na prvom mestu. Međutim, usledile su teške godine. Omladinska škola jeste izbacivala dobre igrače, ali su oni pod teretom teške finansijske situacije brzo prodavani, tim nije mogao da se zadrži duže od godinu dana i to je uticalo na gubitak stabilnosti kluba. Ona je rezultirala kako je jedino i bilo moguće, ispadanjem u niži rang 2016. a potom je usledilo i ispadanje u treći rang srpskog fudbala gde se i danas nalazi.

Komentari (7)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

Vladimir Nešić

Kajzerslautern je mogao isto biti pomenut.

Odgovori 10 0

Labud

Ipak nema LŠ. Lids nema LŠ ali je krajem sesdrsetih i pocetkom sedamdesetih dominirao Engleskim fudbalom. Kajzer nije imao dominaciju u Nemackoj.

1 0

Johnny Quid

Bravo za tekst. Inace na temu notingema i leeds-a, odnosno kako su se jedni uzdigli do nebeskih visina, a drugi tresnuli o ledinu, postoji sjajan film "the damned united", vredi ga pogledati.

Odgovori 15 0

* Sva polja su obavezna

Čempionšip: Svakome po poluvreme na Siti Graundu

Čempionšip: Svakome po poluvreme na Siti Graundu

Čempionšip: Svakome po poluvreme na Siti Graundu

Nekadašnji premijerligaši Notingem Forest i Derbi Kaunti odigrali su nerešeno 1:1 u prvoj utakmici sedmog kola Čempionšipa.

Kris Hjuton novi menadžer Notingem Foresta

Autor

Kris Hjuton novi menadžer Notingem Foresta

Kris Hjuton novi menadžer Notingem Foresta

Notingem Forest u utorak je otpustio Sabrija Lamušija. Njegova zamena je Kris Hjuton.
Loading...