Vittorio Zunino Celotto/Getty Images

Vladimir Vesić

07.05.2020 | 20.00

Uspon i pad "Sedam sestara" (prvi deo)

Kalčo 90-ih godina verovatno je najspektakularnija priča u istoriji fudbala. Bajka koja je umnogome od fudbala stvorila najvažniju stvar na svetu imala je sve što jedna vrhunska priča treba da ima, uzbudljiv uvod, spektakularnu središnjicu i labudovu pesmu za kraj.

AC Milan Juventus FC Inter Milan AS Roma SS Lazio Parma Calcio ACF Fiorentina

sport klub

Glavnu ulogu u ovoj bajci imalo je čuvenih „Sedam sestara.“ To je termin koji su nadenuli italijanski novinari od sedam ćerki čuvenog titana iz staro grčke mitologije Atlasa, a taj naziv se odnosio na sedam najmoćnijih klubova tog doba Juventus, Milan, Inter, Roma, Lacio, Fiorentina i Parma. U stvari ovo je priča o ljudima koji su i stvorili gigante od ovih timova, čija je moć nadilazila Apenine i bila priznata u čitavoj Evropi, sedam donova italijanskog fudbala Đaniju Anjeliju, Silviju Berluskoniju, Masimu Moratiju, Franku Sensiju, Serđu Kranjotiju, Vitoriju Čeki Goriju i Kalistu Tanciju.

Naravno, izraz „Don“ koji u originalnom značenju označava poštovanog člana zajednice, glavu kuće, nekog izuzetnog i uzvišenog, u to vreme imao je prilično negativnu konotaciju, vezujući se prvenstveno za mafiju, tako da je lepše bilo upotrebljavati naziv „Sedam sestara“ nego na primer „Sedam donova.“ Verovatno je i lepše bilo plasirati priču o samim klubovima, a „donove“ izostavljati osim ako baš nije bilo potrebe. Jer za njih je bila zajednička jedna stvar koja je upadala u oči, a to je veliko bogatstvo. A Italija je tada, kao i Srbija u doba tranzicije 21. veka, zazirala od ljudi koji poseduju enormno bogatstvo. Odmah ih je to asociralo na kriminal, samim tim i na mafiju. Ali pošto nije bilo dobro povezivati omiljene i veoma uspešne klubove sa kriminalom, onda su ti ljudi nazivani tajkunima, da bi se razlikovali od „poštenih“ bogataša.

Italijanima je veoma stalo do imidža. Njima nije bitno samo da su uspešni u nečemu, već je možda i presudnije bilo da dobro izgledaju dok su uspešni. A Italija pre doba koje je tema ovog teksta, bila je sve samo ne zemlja sa dobrim imidžom. Socijalne nejednekosti, gospodarenje mafije bile su glavne karakteristike tokom 20. veka zemlje koja voli da se diči svojom veličinom, a koja je bila oličena u kulturi, nacionalnoj kuhinji, modi pa i fudbalu. Ipak, prva asocijacija tih godina bila je mafija, a nimalo nije pomoglo kultno holivudsko ostvarenje Frensisa Forda Kopole iz 1972. „Kum“, koje je uključilo najbolje holivudske glumce italijanskog porekla. Film je postigao momentalni uspeh, ali na neki način, njime je Italija kao zemlja bila proskribovana. Istina se ogolila i italijanskom društvu ostalo je samo da se pogleda u ogledalo. Situacija je morala da se preokrene, morao je da se nađe način da se svetu pošalje bolja slika.



Prva stvar koja je morala da se uradi je da se država konačno obračuna sa mafijom. Početkom osamdesetih država je konačno pokazala ozbiljnost, prvenstveno sada već legendaran dvojac magistrata Đulio Falkone i Paolo Borselino. Njihova obimna kampanja krunisana je velikim suđenjem 1986 – 1987. u kojem je 338 mafijaša osuđeno. Naravno, iluzorno je pričati da je mafija tada nestala i prestala sa svojim delovanjem. Čak se može pričati da sada i mnogo jače deluje preobučena u neko drugo odelo, ali to suđenje je bilo ipak veliki udarac za organizovani kriminal i što je važnije, vratilo je građanstvu veru u državu, što je ipak bila važna polazna osnova za popravljanje imidža.

Stavljanje mafije u „prihvatljive“ okvire ipak nije bilo dovoljno da se promeni slika. Bili su potrebni i pozitivni impulsi. Moralo se nešto opipljivo ponuditi svetu. Osamdesetih industrija zabave počinje da se uzdiže u jednog pravog giganta, što je danas nesumnjivo. Brak između medija, prvenstveno televizije sa jedne i zabave (prvenstveno muzike i filma) sa druge strane postajao je sve čvršći i plodonosniji. Televizija je definitivno postao izvor najvećeg mogućeg uticaja. Ona je počela da oblikuje realnost. Jednostavno nemaš pravi proizvod dok on nije na televiziji. Šta god da su Italijani želeli da prikažu svetu, morali su preko televizije. Dakle, glavni zadatak države bio je da ono što Italija može da ponudi svetu, to bude spektakularno vredno televizije. Filmovi i serije delovale su kao dobra osnova, s obzirom da su Italija ima „lepote na izvoz“ a da li ima boljeg načina da se ona plasira nego putem televizijskih filmova i serija? Modne revije takođe su bile veoma poželjan sadržaj na malim ekranima, ali to je sve bilo malo. Bilo je potrebno još nešto.

Italijani su televizijsko delovanje učili od najboljih – Amerikanaca. Već tada su videli ogroman potencijal sporta. Kao jedna etablirana fudbalska nacija (reprezentacija dvostruki svetski šampion, jednom evropski, klubovi osvajači evropskih trofeja) jasno je bilo da je fudbal najveći adut koji Italijani imaju. Imali su priliku da vide kako fudbal može značajno da pomogne u promeni slike neke zemlje. Nemačka je organizacijom Svetskog prvenstva 1974. zakopala nacističku prošlost, a Španija 1982. ostavila iza sebe period Frankove diktature. Tako nešto je i Italiji bilo nasušno potrebno i kao glavni zadatak u velikoj misiji postavljeno je dobijanje organizacije Svetskog prvenstva 1990.

youtube



Veoma značajan vetar u leđa došao je upravo 1982. i to pravo niotkuda. Od poslednjeg velikog rezultata reprezentacije svetskog finala 1970. Azuri nijednom nisu prošli grupu, a čak se nisu na dva evropska šampionata ni plasirali. Ni klubovi nisu briljirali. Samo su Juventus i Milan osvojili Kup UEFA i Kup pobednika kupova i Juventus i Inter imali su po poraz u finalima Kupa evropski šampiona. U Španiji retko ko ih je ubrajao u favorite, posebno posle prolaska prve grupe kroz iglene uši sa tri remija i gol razlikom 2:2. Ali od tada nanizali su Azuri pobede nad Brazilom, Argentinom, Poljskom i u finalu su dobili aktuelnog evropskog šampiona Zapadnu Nemačku. Posle 14 godina osvojili su prvi veliki trofej, a svetsku titulu prvi put od 1938.

To je bio veliki zamajac. Na tom uspehu gradila se kandidatura za domaćinstvo Svetskog prvenstva 1990. a odluka je padala 1984. Drugi temelj bili su dolasci nekih od najvećih igrača tog doba na Apenine. Jedan od najboljih igrača Svetskog prvenstva u Španiji Mišel Platini tog leta je potpisao za Juventus, a dve godine Dijego Maradona je došao u Napoli. Ti igrači pored toga što su donosili veliki kvalitet donosili su i popularnost. Ona je bila veoma važna u privlačenju inostranih navijača. Do tada su engleski klubovi, prvenstveno Liverpul, kao i nemački zbog velikih uspeha dobili dosta navijača širom sveta, kao i Barselona koja je već tada počela da dovodi neke od najatraktivnijih igrača poput Johana Krojfa ili Maradone i fudbala koji je igrala. Da bi počeli da menjaju imidž Italijani su znali da, pored toga što moraju da pobeđuju, možda i važnija misija je bila da postanu popularni. A to će najbrže moći ako dovedu globalno omiljene igrače.

Michel Platini

Alain Martignac / Icon Sport/Getty Images

Michel Platini



Pre 1982. Italijani su imali gotovo beznačajne šanse da na kongresu FIFA 1984. dobiju organizaciju prestižnog turnira, a najveći favoriti bili su Englezi i Sovjetski savez. Prvi jer dugo nisu bili organizator velikog takmičenja, što nikako ne priliči kolevci fudbala, a u tom trenutku na klupskom planu Englezi su veoma dominantna sila. Drugi jer je polako sazrevao politički trenutak da se razmišlja o spuštanju „Gvozdene zavese“ a smatralo se da bi se to najbolje postiglo organizacijom velikog takmičenja. Generalna proba bile su Olimpijske igre 1980. ali umesto da one budu vetar u leđa sovjetskoj kampanji, one su zbog bojkota SAD i saveznika bile vesnik katastrofe. Sovjeti su uzvratili bojkotom Igara u Los Anđelesu godine kada se dodeljivala organizacija Svetskog prvenstva 1990. što je bio svojevrstan autogol.

Do tada su Italijani obrnuli situaciju potpuno u svoju korist i Englezi su shvativši to, povukli svoju kandidaturu. Ostali su samo Italija i SSSR. Autogolovi su koštali Sovjete i Italijani su dobili organizaciju Mondijala 1990. Država se odmah bacila na posao, počeli su da se grade novi stadioni i renoviraju stari. Fudbalska Italija morala je da ima drugačiji, lepši, moderniji izgled. Ali za to nisu bili dovoljni stadioni, već je i suština morala da bude zadovoljena. Plan fudbalske Italije bio je da u trenutku početka Svetskog prvenstva ono najbolje što igra fudbal bude u Seriji A. Ali da bi se to postiglo, bilo je potrebno nečim privući te fudbalere, a najsigurnije je to učiniti novcem. Država nije imala toliko para, ali su imali „donovi.“

Ipak, zašto bi najbogatiji ljudi Italije ulagali ogroman novac u fudbal? Država je to rešila tako što je dala ozbiljne poreske olakšice i praktično otvorila vrata za biznismene i krupan kapital. To jeste bio važan podsticaj, posebno što su mnogi klubovi doživljavali ozbiljne finansijske krahove i naprosto krupni kapital je jedini mogao da pomogne. Ali priču o tome kako su ti biznismeni oživeli italijanski fudbal nipošto ne treba svoditi samo na biznis. Jer da je tako, projekat bi dostigao finale 1990. ali to nije bio kraj, već početak zlatnog doba Kalča. Zašto? Jer su donovi želeli mnogo više.

Želeli su da stvarno ožive te klubove i naprave nešto čime će njihove lokalne zajednice da se ponose. Jer ne treba zaboraviti od sedam „donova“ samo Masimo Morati nije rodom iz grada čiji je klub vodio, ali to je bio porodičan biznis, a njegov otac Anđelo rođen je u mesto samo 32 kilometara udaljenom od Milana. Donovi su bili veliki navijači klubova koje su vodili i umeli su da daju novac iz svog džepa, pa čak i ozbiljno da se zaduže što je na kraju i dovelo do njihovog pada.

Diego Maradona

Allsport UK /Allsport


Od 1982. pa narednih skoro 30 godina, u Italiju su dolazili najbolji i najpopularniji igrači sveta. Digao se kvalitet italijanskih klubova, koji su do 2010. osvojili 20 evropskih trofeja, što je više od svih ostalih zemalja, a pride imaju i 15 izgubljenih finala u tom periodu. Da su stvarno najbolji fudbaleri tada igrali u Seriji A govori i podatak o 16 osvojenih Zlatnih lopti igrača koji su u tom trenutku igrali u Seriji A, što je više od polovine ukupno dodeljenih Zlatnih lopti u tom periodu. Sama reprezentacija imala je period najboljih rezultata, igrajući finala Svetskog i evropskog prvenstva i kao kruna tog perioda usledila je titula svetskog šampiona 2006.

Taj reprezentativni trijumf u Nemačkoj, kao i osvajanja Lige šampiona milanskih timova 2007. i 2010. bila je labudova pesma onog, moćnog Kalča. Mnogi kao glavni razlog opadanja navode Kalčopoli. To jeste bio jak udarac, ali ne i odlučujući. Odlučujući je bio gubitak moći donova. Sa jedne strane pojavili su se bogatiji igrači iz drugog sveta, koji nisu žalili novce da centar fudbalske moći iz Italije presele u druge zemlje. Sa druge strane, vreme je pregazilo donove. Nekada je 100 miliona zarađenih iz biznisa zabave, medija, prehrambenih proizvoda, moglo da garantuje jak transfer budžet za sezonu, ali 20 godina kasnije to je bilo dovoljno samo da se servisiraju plate i to srednje plaćenih igrača. A oni više nisu mogli u paklenoj konkurenciji drugih, mlađih ajkula, da obezbede više ni tih 100 miliona.

Tako su mnogi bankrotirali, oni drugi da se spasu prodavali klubove stranim investitorima i sada njihova čeda drže Kinezi, Amerikanci, sitni biznismeni, koji sve gledaju kroz matematiku. Prvo im je važno da sačuvaju sopstveni novac, pa da zarade, pa tek onda da ojačaju tim. Njima je kao poručen došao Finansijski fer plej (FFP), po kojem klubovi moraju da potroše koliko zarade. Taj sistem favorizuje klubove koji su se pretvorili u velike multinacionalne kompanije, kojima je podjednako važan aspekt poslovanja na novim tržištima. Čak i utakmice za domaće trofeje igraju miljama daleko od kuće. Na to donovi nikada ne bi pristali. Nikada ne bi odvajali klub od zajednice i koliko god da su ti klubovi bili skup multinacionalnih zvezda, oni su pre svega bili ponos grada iz kog su dolazili, deo jedne porodice. To su sada neka davno prošla vremena.

Nastaviće se...

Komentari (20)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

Frank Lampard Sr.

Najjača stvar,nedeljom u 15 časova,kreće špica uz pesmu Rafaele Kare scoppia scoppia mi sco

Odgovori 34 0

Love

Ono što nam je pružio Calcio u mladosti i detinjstvu, to ne može da se kupi. Jesam milanista, ali UVEK navijam za italijanski klub sa kim god da igra. I za reprezentaciju. Mene su kupili za sva vremena i jedan čovek posebno Marco van Basten u crveno crnom dresu. Obožavam da gledam Premier ligu, ali emocije prema Calcio-u su neprevaziđene.

Odgovori 36 0

Ljubiša iz Niša

Fudbal uz koji smo odrastali. Nedeljom u 15h zna se... prvo je RTS prenosio pa Bk čini mi se, pa 3 kanal, pa Pink. Sećam se i legendarnog Emilija Paskućija koji je pred svako kolo tipovao za RTS za tadašnju sportsku prognozu.

Odgovori 28 0

* Sva polja su obavezna

"Hteli smo Mesija, ali novac nije svima na prvom mestu"

"Hteli smo Mesija, ali novac nije svima na prvom mestu"

"Hteli smo Mesija, ali novac nije svima na prvom mestu"

Nekadašnji sportski direktor Intera Marko Branka otkrio je da je milanski klub pokušao da dovede Lionela Mesija 2008. godine.

Juventus odredio cenu za Iguaina?

Juventus odredio cenu za Iguaina?

Juventus odredio cenu za Iguaina?

Kako prenose italijanski mediji, Juventus želi da proda Gonzala Iguaina za 18 miliona evra.
Loading...