Vittorio Zunino Celotto/Getty Images

Vladimir Vesić

08.05.2020 | 20.00

Uspon i pad "Sedam sestara" (drugi deo)

Kalčo 90-ih godina verovatno je najspektakularnija priča u istoriji fudbala. Bajka koja je umnogome od fudbala stvorila najvažniju stvar na svetu imala je sve što jedna vrhunska priča treba da ima, uzbudljiv uvod, spektakularnu središnjicu i labudovu pesmu za kraj.

Silvio Berlusconi Massimo Moratti

sport klub

Glavnu ulogu u ovoj bajci imalo je čuvenih „Sedam sestara.“ To je termin koji su nadenuli italijanski novinari od sedam ćerki čuvenog titana iz staro grčke mitologije Atlasa, a taj naziv se odnosio na sedam najvećih klubova tog doba Juventus, Milan, Inter, Roma, Lacio, Fiorentina i Parma. U stvari ovo je priča o ljudima koji su i stvorili gigante od ovih timova, čija je moć nadilazila Apenine i bila priznata u čitavoj Evropi, sedam donova italijanskog fudbala Đaniju Anjeliju, Silviju Berluskoniju, Masimu Moratiju, Franku Sensiju, Serđu Kranjotiju, Vitoriju Čeki Goriju i Kalistuu Tanciju.

SILVIO BERLUSKONI

Italija je krenula u obračun sa mafijom, Italija je dobila organizaciju Svetskog prvenstva 1990. Ali to je bio tek početak ambicioznog projekta stvaranja od Serije A najbolje i najatraktivnije fudbalsko takmičenje. Taj proces je mogao da se izvede tek uz pomoć krupnog kapitala i medija. Te simbioze verovatno ne bi bilo da nije bilo Silvija Berluskonija. Pre nego što je 1986. postao vlasnik Milana, samo je Đani Anjeli od velikih donova bio u italijanskom fudbalu. U trenutku kada je preuzimao klub velikog imena i slavne prošlosti, Milan je preživljavao najteže dane. U prethodnih pet godina dva puta je igrao Seriju B, a te 1986. suočavao se sa bankrotom, od kojeg ga je spasao Berluskoni. Samo pet godina kasnije Milan je bio dvostruki uzastopni šampion Evrope i klub u koji je svako želeo da dođe.

Berluskoni se rodio 29. septembra 1936. u Milanu. Odrastao je u porodici srednje klase. Otac mu je bio bankarski službenik, majka domaćica. Bio je najstarije od troje dece i kao što to obično biva, uloženo je u njegovo obrazovanje. On je to vratio 1961. završivši studije prava Univerziteta u Milanu sa tezom „Pravni aspekt oglašavanja.“ Ispostavilo se da će to biti jedna od tri najvažnije oblasti njegovog delovanja. Ali dok nije ušao u medijsku "džunglu" imao je zanimljive poduhvate. Još za vreme studija uplovio je u muzičke vode. Sa svojim kasnijim partnerom Fedelom Konfalonijerijem nastupao je na kruzerima. Berluskoni je bio basista. Da mu je muzika velika strast pokazao je i u kasnijem dobu, a čak je izbacio i dva albuma napolitanskih pesama 2003. i 2006.

Ipak, brzo je shvatio da se od muzike ne živi, pa je počeo sa biznisom. Već krajem 60-ih oprobao se u građevinarstvu. Berluskoni je uložio novac u veoma ambiciozan projekat i sagradio impozantan stambeni kompleks u Segrateu, predgrađu Milana pod nazivom „Milano Due.“ Do 1979. je proširen dečjim igralištima i sportskim terenima i može se reći da je to bio pun pogodak. Ali to je bio samo put u ono što ga je oduvek interesovalo – mediji. Osnovao je 1973. prvu privatnu televiziju u Italiji „TeleMilano“, koja je kasnije evoluirala u pravog medijskog giganta „Kanal 5.“

Samo šest godina kasnije pod svojom „Finivest“ grupom stvorio je pravu medijsku imperiju. Toliko je bila moćna da je ozbiljno ugrozila monopol državnog „RAI“ i Berluskoni je postao glavni medijski igrač u zemlji. Odatle je Berluskoni crpeo svoju moć, koju je iskoristio da uđe u jedan od dva najveća sportska kluba u gradu, a kasnije i da postane glavna politička figura zemlje.

Kada se Berluskoni 1986. pojavio kao spasilac Milana, on nije donosio samo novac već i mnogo više. Ne samo za rosonere već i za čitav italijanski fudbal. Serija A je dobila prostor na najvećoj mreži komercijalnih televizija u Italiji, ali i jednoj od najvećih u čitavoj Evropi. Kalčo je od tog trenutka postao globalni fenomen. Na Berluskonijevim televizijama defilovali su najbolji italijanski i neki od najboljih svetskih fudbalera, ali i najlepše žene Italije u ulogama voditeljki. Ta simbioza stvorila je onaj Kalčo, ligu koja nije samo pomerala standarde fudbala već i kompletnog TV doživljaja.

Silvio Berlusconi

Paolo Bruno/Getty Images


Na taj način počele su da se slivaju ogromne pare u Seriju A i klubove, što je omogućavalo da se dovode najveće zvezde tog doba. Kako bi to u praksi trebalo da izgleda pokazao je upravo Berluskoni, kome je prvi potez bio dovođenje holandskog trija Van Basten-Gulit-Rajkard. Ali to nije bilo sve. U stvari, to je bio tek početak. Berluskoni nije žalio para da dovede, ne samo najbolje već i najpopularnije igrače na San Siro. Koga god je izabrao taj bi završio sa crveno-crnim dresom na predstavljanju. Sledili su dolasci Dejana Savićevića, Zvonimira Bobana, Žan Pjera Papena, Brajana Laudrupa, Marsela Desaija, Žorža Vee, Roberta Bađa, Paola Futrea, Mihaela Rajzigera, Edgara Davidsa, Kristofa Dugarija, Patrika Klajverta, Leonarda, Kristijana Cigea, Olivera Birhofa, Andreja Ševčenka, Fernanda Redonda, Klarensa Sedorfa, Ruija Košte, Filipa Inzagija, Alesandra Neste, Andree Pirla, Rivalda, Kafua, Kake, Japa Stama, Ernana Krespa, Alberta Đilardina, Masima Oda, Ronalda, Alešandra Pata, Ronaldinja, Robinja, Dejvida Bekama, Zlatana Ibrahimovića i mnogih drugih.

Berluskoniju je podjednako važno bilo da tim izgleda lepo ali i da pobeđuje. Nije pristajao na jedno bez drugog. Čak se nije libio i javno da prozove trenera, kao što je to uradio sa Karlom Anćelotijem, koji je jedno vreme forsirao formaciju 4-3-2-1 (čuvena jelka), i rezultati su bili sjajni. Ali je Berluskoni rekao da njegov Milan mora da igra sa dva napadača i dobio prvu rundu sa Anćelotijem. Posle izvesnog vremena tolerisao je treneru tu formaciju, koja je donela poslednju evro titulu 2007. Samom Berluskoniju važnije od dominacije na italijanskom trlu mnogo je bilo važnije da dominira u Evropi. Neretko je i u javnim nastupima to isticao. Kada su ga 2005. u jeku borbe za oba najvažnija trofeja pitali da li mu je važniji derbi sa Juventusom za titulu u Seriji A ili finale protiv Liverpula, kao iz topa odgovorio je da mu je ovo drugo. To donekle i pokazuje i bilans od pet trofeja u Ligi šampiona u tih 30 godina, najviše od bilo kog evropskog kluba, i samo osam trofeja u Seriji A za to vreme što je gazdovao rosonerima. Na taj način najbolje je demantovao sve one koji su mu spočitavali da sa pozicije premijera favorizuje Milan, jer za osam godina koliko je ukupno bio premijer Italije Milan je samo dva puta bio šampion Serije A, a primera radi Juventus je u tom periodu osvojio četiri titule (dve mu oduzete u Kalčopoliju), a Inter tri, uz jednu dodeljenu Juventusovu.

Kao premijer uneo je preko potrebnu stabilnost u politički život Italije, pošto je postao prvi premijer još od Benita Musolinija koji je uspeo da izgura pun mandat. Ipak, politički pad, a potom i afere koje su se lepile za Berluskonija najavio je i opadanje Milana, mada ono nije odmah usledilo, niti je to bio glavni faktor. Glavni faktor je bio pojava novih bogatih igrača u fudbalskom svetu. Prodaja Ševčenka Čelsiju bogatog Romana Abramoviča negde je iscrtala pravac selidbe moći iz Serije A u Premijer ligu. Sledila je prodaja Kake u Real Madrid, a onda se pojavila nova nevolja u vidu Finansijskog fer pleja, koji je počeo da tera klubove koji su živeli od ličnih investicija bogatih vlasnika i njihovih drugih poslova, što jeste bila priča sa Milanom, da se transformišu u sisteme koji će početi i da prihoduju i da troše onoliko koliko sami prihoduju. Neki klubovi poput Reala, Barselone, Mančester Junajteda, Juventusa, Čelsija počeli su da se šire na vanevropska tržišta, razvijaju marketing i tako popune dobar deo budžeta, neki poput Bajerna iz Minhena imali su veliku sreću da ostali klubovi Bundeslige ne smeju da imaju jednog vlasnika zbog čuvenog 50+1 pravila i samim tim nisu funkcionisali kao trošadžijski klubovi. A Bajern iza sebe ima i najbogatiju nemačku regiju Bavarsku i nije mu bilo teško da održi i pojača monopolski položaj u zemlji, što je automatski značilo da bez preterane potrošnje može da uzima i najbolje bundesligaške igrače. Premijerligaši značajan izvor prihoda imaju od TV prava, ubedljivo najveći u Evropi. A klubovi koji nisu prepoznali novo doba i transformisali se u korporacije, poput Milana, morali su da prodaju najbolje igrače kako bi prikazali neki prihod. Taj proces je počeo prodajom Ibrahimovića i Tijaga Silve Pari Sen Žermenu.

Jednostavno, Berluskoni više nije mogao da sastavlja tim tako što bi upro prstom na igrača i kupio ga. Ne zato što on nije imao para, jer je po anketi Forbsa iz 2018. sa osam milijardi dolara na 190. listi najbogatijih ljudi sveta, već zato što Milan nije imao para koje bi mogao da troši, a posle da ih pravda na propisane načine. Njegovo čedo osuđeno je da uzima veterane ili da pozajmljuje igrače, a ako bi i hteo nekog ozbiljnijeg da kupi, morao bi dva, tri najperspektivnija igrača da proda. Berluskoni tako ne može da funkcioniše i na kraju je, posle 30 godina vladavine Milanom, odlučio 2016. da ga proda kontroverznom biznismenu Jonghong Liju za oko 550 miliona evra. Ta transakcija donela je nastavak propadanja Milana, koji danas nije ni u vrhu italijanskog šampionata. Period pod Berluskonijem za Milan jeste bio najsjajniji, ali ipak ne može se reći da je ostavio klub u mnogo boljem stanju nego što ga je zatekao. Jedno se sa sigurnošću ipak mora priznati bogatom TV magnatu, novim rukovodiocima u amanet ostavio je ime i uspomenu jednog od najjačih fudbalskih klubova svih vremena. U ovom turbulentnom svetu malo klubova mogu takvo nasleđe da ostave.

Što se Berluskonija tiče, pokazao je još jednom sposobnost da preživi i najteže izazove, pošto je do sada preživeo oko 20 sudskih procesa. Na slobodi je, a ponovo se aktivira u političkom životu Italije, doduše iz senke, ali i dalje vedri i oblači Čizmom, a prošle godine je postao član evropskog parlamenta. Takođe pokazao je da ne može i bez svoje treće ljubavi, fudbala. Postao je vlasnik Monce 2018. gde sa dugogodišnjim saradnikom iz Milana Adrijanom Galijanijem pokušava da ispiše istoriju i uvede klub u Seriju A.

KALISTO TANCI

Pravih bajki nema bez Pepeljuge, a Pepeljuga zlatnog doba Kalča je Parma, jedini klub od čuvenih „Sedam sestara“ koji nije imao značajan pedigre. To je klub kome je dugo vremena najviši domet bio Serija B. Čak se 1968. suočavao sa gašenjem, ali je raznim pravnim gimnastikama i dajući licencu 1970. klubu Associazione Calcio Parmanense, koji je izborio plasman iz Serije D, nastavio u novom obliku svoj život. Bilo je tu zanimljivosti u životu A.C. Parme, kao na primer kada ih je vodio legendarni Čezare Maldini, ali ovaj klub je ozbiljno u žižu javnosti došao prvi put u sezoni 1986/87. kada su pod vođstvom Ariga Sakija iz Kupa Italije izbacili Milan. Te sezone im je za malo izmakla istorijska promocija u Seriju A, a Saki je otišao u Milan i stvorio dinastiju.

A onda na scnu stupaju dva čoveka koji su iz korena transformisali Parmu. Prvo Nevio Skala, koji je 1989. preuzeo vođenje tima i kao trener prvi put uveo klub u Seriju A. A onda je 1991. Parmu kupio lokalni gigant sa svetskom reputacijom „Parmalat“ Kalista Tancija, koji je do tada imao manjinski udeo u klubu. Razvojni put ovog čoveka potpuno je suprotan Berluskonijevom. Rođen 17. novembra 1938. u Kolekiju predgrađu Parme. Došao je do koledža, ali nije završio i stekao visoko obrazovanje, već je odlučio da 1961. sa svega 22 godine, otvori malo imanje za pasterizaciju mleka u Parmi. Ispostavilo se da je to bio potez koji će, ne samo njemu doneti veliko bogatstvo, već i udahnuti potpuno nov život gradu koji je do tada bio poznat samo kao rodno mesto Đuzepea Verdija. Za dve decenije Parmalat je izrastao u mega giganta na polju mlečnih i prehrambenih proizvoda. Na početku novog milenijuma kompanija je vredela skoro četiri milijarde dolara, zapošljavala 30.000 ljudi i imala razne projekte u koji je investirala širom sveta.

Ipak, najprepoznatljivija investicija Kalista Tancija i Parmalata bila je evropska Parma. Usledila su i prva ulaganja, Na Enio Tardini doveden je jedan od najboljih kolumbijskih fudbalera ikada Faustino Asprilja za 11 miliona dolara. Time je Tanci najavio da osvajanje Kupa Italije u prvoj njegovoj sezoni za njega ne predstavlja spektakularan uspeh, iako je to Parmi bio prvi veliki trofej, već samo početak nečeg velikog. Već naredne sezone za duplo veću sumu potpisao je jedan od najboljih italijanskih fudbalera tog doba Đanfranko Zola i tada je bilo jasno da se novi igrač ugurao među najveće italijanske klubove.

Calisto Tanzi (drugi sleva)

Wikipedia

Calisto Tanzi (drugi sleva)


Naravno, nije bilo lako ugroziti monopol trilinga velikana sa severa Milana, Juventusa i Intera, a posebno nije bilo lako u kontinuitetu parirati finansijski njima. Međutim, Tanci je imao veoma pametnu politiku. Nije se prevashodno oslanjao na velike ulaganja, mada je umeo da kupi iz Barselone Hrista Stoičkova, Abela Balba iz Rome, Arijela Ortegu ili Hakana Šukura iz Intera. Mnogo značajnije je što je Tanci stvorio zdravu sredinu u koju su mnogi igrači koji su dolazili, ispod radara velikih klubova, postajali svetski asovi. Takvih ima zaista mnogo, ali dovoljno je navesti imena Ernana Krespa, Enrika Kijeze, Huana Verona, Fabija Kanavara, Lilijana Tirama, Adrijana, ali Tanci može biti ponosan i na jedan produkt Parmine omladinske škole a njegovo ime je Đanluiđi Bufon.

Kada govorimo o periodu devedesetih i „Sedam sestara“ Parma je možda tim koji je postigao najbolje rezultate u odnosu na ulaganja. Sve je krenulo od trofeja u Kupu Italije 1992, a Parma ih je osvojila još dva. Od domaćih trofeja osvojen je i Superkup Italije, a u Evropi čak četiri trofeja. Kup UEFA osvojili su dva puta i Kup pobednika kupova i slobodno se može reći da je Kalisto Tanci od jednog malog niželigaškog kluba napravi evropskog giganta.

Ali sve što je lepo ima svoj kraj. Parma je delila sudbinu Parmalata, a kraj jedne od najvećih kompanija 20. veka bio je prilično neslavan. Širenje na međunarodna tržišta, ispostaviće se, donosila su samo finansijske gubitke. Kompanija je počela da gubi likvidnost i bankrot je bio na vidiku. Nije pomogla ni pomoć italijanske vlade kojoj je na čelu tada bio Berluskoni, menjajući Zakon o stečaju. Ništa kompaniju nije moglo da spasi najgoreg scenarija, a samim tim ni klub. Klub je ponovo morao da menja ime u Parma Football Club SpA 2004. i da krene praktično od nule. U međuvremenu Parma je imala još jedan bankrot i još jednu promenu imena, ali se prošle sezone konačno vratila u Seriju A.

Što se samog Tancija tiče bankrot nije bio ono najgore što ga je snašlo. Zbog finansijskih malverzacija u Parmalatu osuđen je 2008. na 10 godina zatvora, a potom 2011. na još devet godina i dva meseca zbog malverzacija pri stečaju „Parmatour.“ To je bio krah čoveka koji je 2001. bio „težak“ 1.3 milijarde dolara zvanično. Nezvanično, bilo je verovatno mnogo više, jer su samo u jednoj prilici 2009. pronađena mnoga umetnička dela Pikasa, Monea, Van Goga nabavljena na crnom tržištu u vrednosti od 100 miliona evra, sakrivena na raznim stranama, za koja se dokazala da su pripadala Tanciju.

SERĐO KRANJOTI

Lacio je pre Serđa Kranjotija imao istoriju, doduše ne baš ispunjenu trofejima, ali sa jasnim identitetom kluba koji je odbio da učestvuje u stvaranju državnog projekta Benita Musolinija. Nije Lacio pristao da učestvuje u ujedinjenju svih rimskih klubova u jedan, u Romu i zato je patio. Od tada do 1992. Lacio je osvojio samo po jednu titulu i kup Italije i definitivno nije mogao da se smatra jednim od većih klubova. Svakako nije bio u ligi sa Juventusom, Milanom i Interom, a daleko i od Torina, Đenove, Fiorentine, Napolija.

A onda je 1992. došao Serđo Kranjoti i ostalo je istorija. Ko je čovek koji je od Lacija stvorio svetski priznat brend? Rođeni Rimljanin, koji je rastao u turbulentnim godinama posle Drugog svetskog rata. Završio je fakultet za ekonomiju i biznis i to mu je praktično bio život. Prvo zaposlenje imao je u kompaniji Bombrini-Parodi-Delfino koja se bavila hemijskim proizvodima. Međutim, zbog premeštanja njegovog odseka put ga je odveo u Brazil. Tamo je ostao i duže i prebacio se u tamošnju kompaniju „Cimento Santa Rita.“ Bio je veoma poštovan i dobio je nadimak Seržinjo. Kada je kompaniju preuzeo Serafino Feruci iz Ravene on je vodio aktivnosti „Feruci“ grupe u Brazilu. Ipak, 1979. usled smrti Serafina dolazi do promene vlasnika, a Kranjoti biva prebačen u Francusku. To je bio korak ka povratku u Italiju, gde je postao potpredsednik Montedisona, a potom i izvršni direktor. Bio je glavni šraf u spajanju sa Enimontom, što mu je 1989. donelo funkciju glavnog rukovodioca.

Svi ti poslovi bili su veoma važni za sticanje poslovnog iskustva, ali i bogatstva. Sjajan posao oko dizanja ovog sistema pošteno je naplatio i 1991. izašao je uz otpremninu od 80 miliona maraka! To je bilo dovoljno da pokrene sopstveni biznis. Prvo što je uradio osnovao je sopstvenu banku za investicije „Cragnoti & Partners Investment NV“ što je bio pun pogodak, jer mu je omogućio širenje poslovnog carstva širom sveta, u prvom redu u „svom“ Brazilu. U tom širenju ušao je i u posao u prehrambenoj industriji i kao logičan potez došao je 1994. kupovinom 80% akcija poznate kompanije „Cirio“ čiji logo je u najsjajnije vreme krasio dres Lacija, kluba koji je kupio dve godine ranije.

Sve to je bila uvertira u ulazak u arenu sa pravim teškašima. Ako si želeo da pokažeš da si pravi biznismen u Italiji 90-ih, onda je jedini način bio da kupiš fudbalski klub i od njega napraviš nešto veliko. Kranjoti je upravo to i učinio. Postao je 1992. većinski vlasnik Lacija i odmah krenuo sa žestokim potezima. Za 40 miliona tadašnjih maraka doveo je Pola Gaskoina, Pjer Luiđija Kaziragija i Alena Bokšića. Ali to je bio samo uvod. Kako je vreme prolazio, tako su se i ulaganja povećavala i dovodile sve ozbiljnije zvezde. Poslednjih godina poslednje decenije 20. veka ona su postala enormna za ono vreme i ceo fudbalski svet bio je okrenut ka Rimu u svakom prelaznom roku da vidi kakvu „bombu“ sada sprema Kranjoti. Nedved, Vijeri, Salas, Mihajlović, Manćini, Jugović, Veron, Simeone, Stanković, Krespo, Klaudio Lopes, Mendijeta, Kovačević, samo su neke od zvezda koje su defilovale „večnim gradom“ i koja su Laciju donela period najveće slave.

Sergio Cragnotti

Claudio Villa /Allsport/Getty Images


To je bio izuzetno trofejni period za rimski klub. Osvojena Serija A, tri kupa, dva superkupa Italije, Kup pobednika kupova i evropski superkup, a u Ligi šampiona zaustavljen je ambiciozni projekat u četvrtfinalu od ekipe koja je igrala najbolje u tom takmičenju do samog finala – Kuperove Valensije. Kada je krenuo da pravi Galaktikose Florentino Peres je sigurno bio motivisan onim što je radio upravo Serđo Kranjoti.

Koliko je moćan bio Kranjoti najbolje pokazuje i to da je njegov „Cirio“ na kraju stavio pod svoje i „Parmalat.“ Samim tim i problemi koji su se pojavili u Parmalatu multiplikovali su se u seniorskoj kompaniji. Dug „Cirio“ dostigao je 2002. skoro milijardu i 200 miliona evra. To se prirodno odrazilo na sam Lacio koji je već počeo sa rasprodajom šampionskog tima, a tada da bi se klub spasao morao je da se proda kapiten Alesandro Nesta Milanu. To je bila samo kap u moru krize koja je do temelja uzdrmala Kranjotijevo carstvo. Bio je prinuđen da istupi i svoj kompletan biznis, što će reći i Lacio, prepusti bankama. Ali to ga nije spasilo istrage koja se otvorila 2004. zbog mahinacija prilikom stečaja. Te godine je i uhapšen, a od tada do 2011. je trajalo suđenje. Rezultat spora je bila osuda na devet godina zatvora. Ipak, kasnije je ta kazna znatno ublažena posle drugostepenog postupka na pet godina, što znači da je sada na slobodi. Lacio je od 2004. preuzeo još jedan rođeni Rimljanin Klaudio Lotito, koji je i dan danas vlasnik. Iako je rastao i poslovao u ovom krugu, a politički saborac mu je Silvio Berluskoni, uspeo je da se prilagodi vremenu i da sačuva Lacio od zamki preterane ambicije koja je bila karakteristična za njegovog prethodnika, a koju nije mogao da istrpi.

U čitavoj ovoj priči najvažnije pitanje je kako je takav biznis mag Serđo Kranjoti uspeo da tako padne i praktično uruši čitavo svoje remek delo? Glavni razlog leži verovatno u tome da se on pokazao kao odličan tehnokrata i unapređujući kompanije u kojima je radio sa visoko odgovrnih, ali ipak i ne najodgovornijih mesta. Kada je krenuo u samostalan biznis njegova ogromna ambicija je izbila na videlo. Ona jeste Lacio vinula u sam vrh evropskog fudbala, ali je na kraju rimski klub gurnula u vrtlog iz kojeg se jedva izvukao. Ipak, iako mnogi danas zameraju kako Lacio nije bio klub na zdravim osnovama teško da će ijedan navijač nebeskoplavih moći da kaže da je nekada bilo ponosnije navijati za Lacio nego za vreme Serđa Kranjotija.

VITORIO ČEKI GORI

Jedna od najupečatljivijih pojava tog vremena i sinonim za „onaj Kalčo“ bez svake sumnje je Vitorio Čeki Gori, svima nadaleko poznat kao vlasnik Fiorentine. Ljubičasti su imali veliku istoriju i pre Čeki Gorija. Bili su dvostruki šampioni Italije, prvi finalista Kupa evropskih šampiona iz ove zemlje, osvajač Kupa pobednika kupova, ali sa Čeki Gorijem postaju elitni klub i nadasve, izuzetno voljen kako u zemlji tako i van njenih granica.

Rođen je u Firenci 1942. Za razliku od prethodnih junaka on je prilično imao označenu mapu životnog puta i ne može se baš reći da je morao da se bori da bi nešto stekao. Otac Mario bio je poznati filmski producent i sin je uplovio u iste vode. On ga je uvodio u posao, a Mario je 1993. neposredno pre svoje smrti, kupio Fiorentinu. Vitorio je pokazao talenat za producentski posao pošto je 1994. sa filmom „Poštar“ nominovan za Oskara za najbolji film, a producirao je i „Život je lep“ koji je nominovan za Oskara za najbolji film na stranom jeziku.

Pokazao je i talenat za vođenje fudbalskog kluba. U trenutku kada je njegov otac kupio Fiorentinu Viola jeste imala iza sebe finale Kupa UEFA, ali je bila daleko od krema italijanskog fudbala. Čeki Gori nije mnogo čekao i odmah je rešio da prazni kesu i dovede skupe i kvalitetne fudbalere. Dovedeni su Brajan Laudrup, Štefan Efenberg i čovek koji će biti označen kao jedan od najboljih u istoriji kluba Gabrijel Omar Batistuta. Čeki Gori je želeo da i njegov klub funkcioniše kao što je i on funkcionisao, da sve bude spektakl, zabava, a opet začinjeno pobedama. Želeo je da Artemio Franki bude poprište spektakularnih utakmica i takve igrače je i dovodio. U gradu koji je iznedrio najveće umetnike i fudbal je morao da bude umetnost. Zbog toga je iz Benfike doveden Rui Košta.

Vittorio Cechi Gori

Grazia Neri/Getty Images


Kada je klub 1999. zauzeo treće mesto u Seriji A i konačno se dokopao Lige šampiona Čeki Gori nije želeo da štedi, već je želeo da se njegovo čedo predstavi na najbolji način na najvećoj sceni. Dovedeni su Predrag Mijatović, Abel Balbo, Enriko Kijeza, Anđelo di Livio. Fiorentina je te sezona savladala Arsenal na Vembliju golom Batistute i eliminisala premijerligaša, a u drugoj fazi se pošteno izrvala sa aktuelnim šampionom Evrope Mančester Junajtedom (dobila ga u Firenci), kao i sjajnom Valensijom Ektora Kupera, koju je golom bivšeg asa Slepih miševa Peđe Mijatovića dobila u Firenci, a na Mestalji jedna kontroverzna odluka ih koštala boda, kada je neopravdano poništen gol Ruija Košte za 1:1, a taj meč je na kraju završen 2:0 golom Mendijete iz penala. Sa tim bodom Fiorentina bi išla u četvrtfinale, a posle ko zna.

Imala je Fiorentina još jedan dobar prodor u Evropi kada je u sezoni 1996/97. došla do polufinala Kupa pobednika kupova. Sezonu ranije Fiorentina je osvojila kup, a potom i superkup Italije, što su bili prvi trofeji u klupskim vitrinama još od 1975. Do kraja Čeki Gorijeve ere Ljubičasti su osvojili još jedan kup, ali nisu trofeji bili trejdmark Fiorentine. To je bio fantastičan fudbal, toliko atipičan u moru taktički teških mečeva Serije A tih godina. Bilo da je trener bio Đovani Trapatoni, Fatih Terim, ili Klaudio Ranijeri, gard nije postojao. Fiorentina je igrala po notama Čeki Gorija, kao da je to film koji je on producirao.

Čeki Gori je voleo život, govorilo se da nije odbijao ni kokain, ali je definitivno bio omiljen sin Firence i posebno fudbalera Fiorentine. Umeo je da pruži motivaciju, a jedna anegdota govori u prilog tome. Kada je šampion sveta sa Brazilom Marsio Santoš dolazio u Firencu rekao je Čeki Goriju da će potpisati ukoliko mu sredi večeru sa Šeron Stoun, a gazda mu je rekao da će mu rado uslišiti molbu ukoliko u sezoni postigne tri gola. Na sopstvenu žalost defanzivac Selesaoa uspeo je da stigne samo do cifre od dva gola, ali i to mu je bilo dovoljno da obezbedi transfer u Ajaks.

Kao čovek koji voli da proba mnoge stvari nije mogao da odoli zovu politike, ali nije imao preterano uspeha, a ni preko potrebnog osećaja za preživljavanje. On mu je falio i u vođenju Fiorentine, jer vođenje fudbalskog kluba u Seriji A je sve samo ne život sa filmskog platna. Kada je Fiorentina izborila plasman u Ligu šampiona i posle silnih ulaganja u tim zapao je u ozbiljne finansijske probleme i morao je da rasproda dobar deo sopstvene imovine, među kojima su bili i brojni bioskopi. Ipak, tada je morao da proda i verovatno i nešto najdragocenije što je imao – Gabrijela Batistutu. Batigol je otišao u Romu i doneo Vučici titulu. To je bio početak kraja njegove, tačnije imperije njegovog oca, a ubrzo je krenula potpuna propast. Već 2001. konstatovano je da je Fiorentina u dugu od 50 miliona dolara. Pokrenut je stečajni postupak, a to je automatski značilo selidbu u Seriju B. Međutim, tu nije bio kraj agonije nekadašnjeg evropskog vicešampiona, koji da bi se spasao morao je da se reosnuje pod imenom AC Fiorentina Florencia Viola. Tek 2004. uspela je Fiorentina da se vrati u elitu, gde i pripada, ali dani kada je mogla da dovodi najbolje igrače kao u vreme Čeki Gorija deluju veoma daleko.

Sa druge strane tvorac moćne i nadasve atraktivne Fiorentine doživeo je još goru sudbinu. Uhapšen je 2008. zbog bankrota Fiorentine i tada je pušten, pa opet uhapšen 2011. Osuđen je ove godine na osam godina zatvora, koje je odležao. U međuvremenu 2017. hospitalizovan je zbog cerebovaskularnih problema, zbog čega je bio jedan dan i u komi. Ipak, to ga je ponovo približilo bivšoj ženi nekadašnjoj glumici Riti Rusić i sinovima Mateu i Vitoriju koje nije viđao 10 godina.

FRANKO SENSI

Pre nego što je Juventus sa Mišelom Platinijem osvojio Kup evropskih šampiona i doneo Italiji prvu titulu klupskog šampiona Evrope posle 16 godina, Rim je bio na nogama godinu dana ranije. U „Večnom gradu“ igralo se finale Kupa evropskih šampiona, a rivali su bili tada najdominantniji evropski tim Liverpul i Roma. Vučici je to bio prvi plasman u veliko finale i šansa da Rimu donese prvu titulu šampiona Evrope. Ipak, penal rulet je stao na crveno i Redsi su osvojili četvrti šampionski pehar. Sjajna generacija predvođena sjajnim Agostinom di Bartolomeijem (koji je izvršio samoubistvo na desetogodišnjicu tog finala) došla je na prag večnosti. Ali ostala je samo propuštena šansa.

Roma je od tada ostala pri vrhu italijanskog fudbala, a imala je još jedan zapažen evropski pohod do finala Kupa UEFA 1991. gde je zaustavljena od Intera. Međutim i Torino i Napoli imali su tih godina solidne rezultate u Evropi, ali su 90-ih nestali sa mape. Velikan iz glavnog grada nije zasluživao tu sudbinu i da bi je preduhitrio, pošao je putem koji su išli oni njihove snage i reputacije. Godinu dana posle gradskog rivala Lacija i Roma je dobila gazdu u vidu jednog od najbogatijih ljudi u Italiji – Franka Sensija.

Rođen u glavnom gradu Italije 29. jula 1926. u staroj rimskoj porodici koja je u tom gradu još od 18. veka. Iako je završio matematiku na Univerzitetu u Mesini od najranijih dana interesovalo ga je da bude u sportu. Tako je sa 28 godina postao savetnik u Sportskom savezu Rima, a sedam godina kasnije i direktor. Ali i on je imao ambiciju da postane uspešan biznismen, pa je krenuo u biznis sa naftom, koji je od njega načinio jednog od najbogatijih ljudi u zemlji. Osnovao je 1960. kompaniju „Italpetrol“, koja je do 1980. postala holding kompanija ogromnih kapaciteta.

U isto vreme bavio se i politikom i to veoma uspešno, pošto je 80-ih izabran za gradonačelnika Visa, mesta u provinciji Maćerata, odakle njegova porodica vodi poreklo iz 17. veka. Na vlasti je izgurao dva mandata u trajanju od 10 godina, što znači da su ga meštani veoma uvažavali.

Franco Sensi

New Press/Getty Images


Sve to je bila uvertira za ono što će ga učiniti planetarno poznatim. Kupovinom Rome u novembru 1993. postao je još jedan veliki biznismen voljan da se okuša u nemirnim fudbalskim vodama. Doduše, nije bio nov u ovom poslu, pošto je već bio vlasnik Nice i Fođe, u njenim najboljim godinama. U Romi je zatekao Vujadina Boškova, koga je „ispoštovao“ do kraja sezone. Uopšte Sensi nije imao baš mnogo strpljenja sa trenerima. Do 1997. kada je doveo „svog“ Zdenjeka Zemana, koji mu je preporodio Fođu, Sensi je promenio četiri trenera. Najteže je bilo u sezoni 1996/97. kada je promenio čak tri trenera i to sve u drugom delu kalendarske 1996. Onda je došao Zeman, koji je priveo kraju do 12. pozicije očajnu sezonu, a onda u naredne dve došao do četvrtog i šestog mesta.

To nije zadovoljavalo Sensija tako da je 1999. smenio Zemana. Zanimljivo i njegovo razmišljanje bilo je slično prvom čoveku rivalskog Lacija Serđu Kranjotiju, koji je prvo želeo da mu Zeman posloži ekipu i natera da igra napadački i lepo za oko, pa se onda tek okrenuo ozbiljnijim ulaganjima. Sensi je mnogo voleo Južnoamerikance, a prvi igrač koga je doveo bio je Urugvajac Danijel Fonseka, koga su već čekali Brauzilac Aldair i Argentinac Abel Balbo. Ipak u to vreme najskuplje plaćen igrač bio je Vensan Kandela koji je plaćen skoro 10 miliona evra. Prvo veće ime koje je doveo 1997. bio je Markos Evangelista de Morais, poznat prosto kao Kafu. Njegova cena bila je oko osam miliona evra. Uz njega je došao zemljak iz Bajera Paulo Serđo.

Ozbiljan šampionski projekat počinje dolaskom na klupu šampiona Evrope sa Milanom Fabija Kapela. Kao poklon „Don Fabio“ odmah je dobio Hidetošija Nakatu i Vinćenca Montelu, koje je zajedno platio blizu 50 miliona evra. Počela je već da se pravi ozbiljna ekipa, koja je imala i glavu i rep. Koliko god da su pojačanja bila vredna i da Franko Sensi nije žalio para, posebno za nekog Južnoamerikanca, ono što je bila konstanta je Frančesko Toti. Romino dete, koje je u vatru prvo ubacio Vujadin Boškov, a zatim ga brusio Zdenjek Zeman, bio je zacementiran. Sensiju je bilo jasno da može da dovodi najbolje i najskuplje fudbalere tog doba, ali pravo blago leži u autentičnom Rominom momku, kojeg treba istrpeti po svaku cenu.

Do tog doba Toti je već izrastao u istinskog vođu i ljubimca navijača. Imao je i jaka oružja pored sebe, Kafua i Kandelu po bokovima, Montelu, Balba i Delvekija napred, pozadi je sve to držao Aldair, a u veznom redu Kristijano Zaneti, Asunsao, Nakata, Di Frančesko. Sve je to dobro izgledalo na oko, Roma je bila u stanju sa svakim da se nadigrava, pa i da pobedi. Ali ne da radi to u kontinuitetu. Na kraju šesto mesto a u Kupu UEFA osmina finala. Sensi je bio na raskrsnici, da li da smeni Kapela ili da dovede još neko pojačanje. Odlučio se za ovo drugo, ali je znao da ono mora da bude pravo, da napravi ključnu razliku pri osvajanju trofeja.

Otišao je po najvećeg u tom trenutku. Pokucao je Čeki Goriju na vrata, „tresnuo“ na sto 70 miliona maraka i rekao „Hoću Batistutu!“ Sa jedne strane Čeki Gori je već imao ozbiljne finansijske probleme, a sa druge Batigol, iako samo jednom nije bio u top pet najboljih strelaca od 1995. (kada je bio i prvi strelac Serije A), a poslednje dve sezone drugi, tada je već punio 31 godinu, tako da je bilo jasno kontroverznom filmskom producentu da je ovo dobar momenat za prodaju.

Sensi je dobio svog kapitalca, a za rekordni prelazni rok od 100 i kusur miliona evra dodao je Valtera Samjuela iz Boke Juniors. To je bilo to. Roma je došla do titule, treće u istoriji, druge posle 18 godina (detaljniji put opisao je kolega Ranko Čabarkapa) i donela Sensiju najveću moguću radost. To je bio najsvetliji deo Sensijevog predednikovanja Romom, ali nije dozvolio da Vučica potone kao njeni rivali. Roma je postala gotovo standardan učesnik Lige šampiona i na taj način obezbeđivala finansijsku sigurnost. Bilo je i dalje velikih transfera poput Kasana iz Barija i Emersona iz Bajera za zbirno 50 miliona evra, ali Sensi je bio spreman da se sprema oluja i da više glavni cilj nije da se bude spektakularan već da se obezbedi opstanak.

Klub je i prodavao, oslanjao se na produkte svoje škole, poput Danijelea de Rosija. Nije Roma dolazila do trofeja, ali je bila konstantno u prva četiri. Od kada su osvojili titulu 2001. Roma do Sensijeve smrti 2008. samo dva puta nije uspevala da se plasira u elitno takmičenje. Od 2006. i Kalčopolija kada su Milan i Juventus doživeli strahovite udarce, samo je Roma ostala kao ozbiljan takmac Interu.

Do smrti Franka Sensija Roma je osvojila dva kupa Italije i superkup 2007. pobedom nad Interom. Rukovođenje klubom preuzela je njegova ćerka Rozela, koja je bila na čelu kluba do 2011. Na njenu žalost, poslovna imperija njenog oca je počela da se urušava, nagomilali su se dugovi prema bankama i bila je prinuđena da proda Romu za svega 70 miliona evra Amerikancima, koji su i danas na čelu kluba. Roma je ostala tu, pri vrhu Serije A, ali američki vlasnici su ekstremno nepopularni kod navijača prevashodno zbog odnosa prema legendama kluba Frančesku Totiju i Danijeleu de Rosiju. Prvi je maltene nateran da se penzioniše, što mu je bilo hvala jer nikada nije otišao iz Rome, iako je imao svojevremeno odlične ponude Milana i Reala, dok je drugi najuren pa se oprostio u dresu Boke Juniors. Posebno u ovim danima navijači svakako pamte i sa setom se sećaju Franka Sensija, čoveka koji je njihov klub vinuo među najpriznatije evropske klubove.

MASIMO MORATI

Jedini od velikih donova koji nije rođen u gradu iz kojeg je klub koji je vodio, ali veliko je pitanje da li je iko voleo klub kojim je predsednikovao kao Masimo Morati što je voleo Inter. Ta veza traje još od najranijeg detinjstva. Njegov otac Anđelo bio je prvi čovek neroazura od 1955. kada je Masimo imao samo 10 godina, pa sve do 1968. To je rezultatski bio najuspešniji period Intera, u kom je milanski klub osvojio dva puta Kup evropskih šampiona i bio tri puta šampion Serije A, uz dva Interkontinentalna kupa.

Masimo se rodio 16. maja 1945. u mestu Bosko Kijesanueva, oko 20 km od Verone. Otac Anđelo imao je biznis sa naftom u koji je uveo sina. Masimo je obrazovanje stekao u Rimu na prestižnom Univerzitetu društvenih nauka „Gvido Karli“ gde je završio političke nauke. Uz oca je ulazio u posao sa naftom, da bi posle smrti Anđela 1981, i preuzeo kompaniju Saras. Ipak, gledao je i korak dalje i kupio je kompaniju „Sarlaux“ sa sedištem na Sardiniji, koja se bavi proizvodnjom električne energije od korišćenog ulja.

Nasledivši i uvećavši porodičnu poslovnu imperiju, rešio je da se vrati na mesto porodičnog uspeha. Posle 27 godina, za kojih je Inter osvojio šest trofeja, 1995. je kupio neroazure sa ciljem da vrati klub na staze stare slave. Kao što je i sam voleo da kaže, za tih 18 godina koliko je bio na čelu Intera potrošio je milijardu evra kupujući sebi najveću moguću sreću. Zaista, Masimo je uživao u vođenju Intera i nije se libio da pokazuje emocije, u zavisnosti od toga da li je klub pobeđivao ili gubio.

Nema godine u kojoj nije ostvario neki spektakularan transfer. Prve kupovine bile su mu Roberto Karlos i Havijer Zaneti. Prvi i nije ostavio trag na Meaci, poput mnogih velikih fudbalera koji su sledili, ali drugi je zato ostavio najveći mogući i postao praktično ikona kluba. Već narednog leta pokazao je kako će poslovati. Doveo je Jurija Đorkaefa, Pola Insa, Ivana Zamorana, Arona Vintera, Žoslena Anglomu. A onda je naredne godine potpuno zatresao, ne samo Čizmu već čitav kontinent, ma planetu. Samo godinu posle fantastične sezone u Barseloni Masimo Morati je Interu doneo najboljeg igrača planete Luisa Nazarija da Limu ili „pravog“ Ronalda. Morati je tada oborio transfer rekord isplativši Barseloni 27 miliona dolara, ali na taj način je pokazao svu moć koju je Serija A imala u odnosu na ostale, da je mogla svakog igrača na svetu da kupi, pa makar on igrao za Barselonu ili Real.

Massimo Moratti

Grazia Neri/Getty Images


Sa Ronaldom došao je i prvi trofej za Masima Moratija Kup UEFA, pošto je u finalu pobeđen Lacio. Ali iste sezone izgubljena je titula u borbi sa Juventusom, koja se pretvorila u više od fudbala. Navijači Intera nisu mogli da se pomire sa tim gubitkom, optuživali su Juventus i sudije za krađu, a posle derbija na Meaci koji je Juventus dobio 1:0 izbila je i tuča u italijanskom parlamentu. Inter će još dugo čekati titulu, bez obzira što su Moratijeva ulaganja bila još jača. Dovodio je redom takve zvezde kao što su Roberto Bađo, Kristijan Vijeri, Anđelo Peruci, Vladimir Jugović, Klarens Sedorf, Loran Blan, Hakan Šukur, Seržo Konseisao, Frančesko Toldo, Emre Belozoglu, Robi Kin, Gabrijel Batistuta, Dejan Stanković, Siniša Mihajlović, Edgar Davids, Huan Veron, Kili Gonzales, Luis Figo, Adrijano, ali od titule nije bilo ništa. Posebno težak bio je gubitak iste 2002. kada je Inter u poslednja tri kola prosuo sedam bodova prednosti.

Ipak, 10 godina od preuzimanja Intera Morati konačno osvaja domaći trofej. To je bio Kup Italije a u finalu je pobeđena Roma u dva meča. Potom je osvojen Superkup pobedom nad Juventusom i najavljena je konačno žetva i na domaćem tlu. Ipak, te sezone izostala je titula na terenu a odbranjen je trofej u kupu. Međutim, afera Kalčopoli donela je Interu titulu administrativnim putem zbog kažnjavanja Juventusa i Milana. Konačno je Morati mogao da proslavi i titulu, ali ono pravo usledilo je godinu dana kasnije, kada je silno ojačan igračima koji su pobegli iz drugoligaškog Juventusa Zlatanom Ibrahimovićem i Patrikom Vijerom, konačno i na terenu osvojio Skudeto.

Usledila je slavna era neroazura, serija od ukupno pet šampionskih titula, ali i ono najvažmnije, konačno osvojena Liga šampiona 2010. Te godine je osvojena tripleta i Inter je postao prvi italijanski klub sa sva tri najvažnija domaća trofeja. To je bio i vrhunac dominacije neroazura i vrhunac Moratijeve ere. Promena okolnosti, novi igrači sa krupnim kapitalom, pojava Finansijskog fer pleja, uticali su i da padnu ulaganja. Morati je osvajanjem Lige šampiona ostvario svoj san i rešio je da 2013. proda 70% vlasničkog udela indonežanskog biznismenu Eriku Tohiru. Morati je uzdignutog čela otišao iz kluba kome je posvetio gotovo čitav svoj život i kome je doneo slavu ravnu onoj koju je i njegov otac ranih 60-ih godina. Danas je Inter u vlasništvu Suning grupe, i dalje čeka na trofej u prvenstvu još od te 2010. i postepeno se diže.

ĐANI ANJELI

Juventus je najtrofejniji i najmoćniji italijanski klub. Njegova moć proističe iz činjenice da je klub sigurno najmoćnije italijanske porodice Anjeli od 1923. Brak između Anjelijevih i Juventusa sasvim je prirodan, jer ako ima nešto u Torinu što je veliko i priznato, mora biti pod vlasništvom Anjelijevih. Đovani Anjeli je 1899. osnovao automobilskog giganta FIAT (Fabbrica Italiana Automobili Torino), koji u bruto proizvodu čitave Italije učestvuje sa 4.4%, što samo govori o uticaju na Apeninima.

Đovani Anjeli bio je deda junaku ove priče, koji je dobio isto ime pri rođenju, a da bi ga razlikovali zvali su ga skraćeni Đani. Rođen je 12. marta 1921. Po očevoj strani je Anjeli, a po majčinoj pripada staroj aristokratskoj porodici Burbon dela Monte. Sa takvim „background“ Đani je bio predodređen za velika dela. Završio je studije prava na Univerzitetu u Torinu, ali je bilo jasno da njegova budućnost leži u vođenju poslova porodice Anjeli. Međutim, malo je falilo da ni ne doživi tu sudbinu, s obzirom da je bio ranjen u Drugom svetskom ratu boreći se na strani Centralnih sila na Istočnom frontu. Znanje engleskog jezika pomoglo mu je da u pravom momentu promeni stranu i rat je završio kao oficir američkih trupa. Na taj način je spasao živote svoje porodice, ali revolucionarne vlasti nisu lako Anjelijevima oprostile pomoć Musolinijevom režimu i stoga su Anjelijevi bili izbačeni iz FIAT-a.

Ali stari Đovani je našao način da porodica ostane u svom čedu. Za naslednika je imenovao bliskog mu Vitorija Valetu, kome je desna ruka bio unuk Đani. U to vreme Đani je honorarno obavljao funkciju predsednika Juventusa, koji je u to vreme po trofejima u nacionalnom šampionatu bio iza Đenove i izjednačen sa Pro Verćelijem. Do kraja predsedničkog mandata Juventus postaje najtrofejniji klub Italije sa devet titula, ispred Đenove koja ih je imala osam i Pro Verćelija sa sedam. Sa tog mesta otišao je 1954. a iako je porodica Anjeli bila vlasnik, posle njega samo je još njegov brat Umberto bio predsednik (1955 – 1962.) sve do njegovog unuka Andree koji 2010. preuzima i predsedničku funkciju.

Đani Anjeli definitivno defacto postaje prvi čovek u FIAT 1966. (de jure 1996.) a samim tim postaje i faktički prvi čovek odlučivanja u Juventusu, iako će drugi ljudi obavljati predsedničku funkciju. Đani se nikada nije isturao, osim da istakne da je veliki navijač Juventusa, ali je svima bilo jasno da je njegova reč poslednja. U trenutku preuzimanja vodeće funkcije u klubu Stara dama je i dalje bila najtrofejniji klub po domaćim titulama, ali se Inter približio na samo jednu zaostatka. Pride neroazuri su bili i dva puta šampioni Evrope, a do kontinentalnog trona došao je i Milan, dok je Juventus najdalje u tom periodu došao do četvrtfinala Kupa evropskih šampiona. Do tada je veliki „trio magiko“ koji su činili Omar Sivori – Džon Čarls – Đanpijero Bonipetri bio je prošlost. Doduše, poslednji je ušao u upravu i dugo godina bio desna ruka Đanija Anjelija i glavni operativac kluba.

Gianni Agnelli (desno)

Henri Szwarc/Bongarts/Getty Images

Gianni Agnelli (desno)



Klub je osvojio titulu u prvoj sezoni Anjelijevog realnog rukovođenja, ali posle toga nije bilo previše uspeha. Tek dolaskom čehoslovačkog trenera Čestmira Vicpaleka (inače ujaka Zdenjeka Zemana) dolaze ponovo pobede i trofeji. U njegovom mandatu osvojene su dve vezane titule u Seriji A i prvi put je ekipa igrala finale nekog evropskog takmičenja, ali je 1973. u Beogradu u borbi za evropsku titulu poražena od Ajaksa. Shvatio je Anjeli da je Juventus dostigao stadijum kada više ne može da se zadovoljava samo domaćim trofejima i da je potrebno da Staru damu pozicionira na evropsku mapu. Prvo što je uradio doveo je na mesto trenera Đovanija Trapatonija, koji je prethodno sa Milanom došao do finala kupa, izbacivši upravo Juventus i do četvrtfinala Kupa UEFA. Ipak, Trap nije još bio veliko trenersko ime i ovo je shvaćeno kao ozbiljan rizik. Ali rizik koji se višestruko isplatio.

Već u prvoj sezoni Trapatoni donosi evropski trofej u Torino – Kup UEFA. Iste godine uzeta je titula ispred gradskog rivala koji je godinu ranije bio šampion. Naredne godine odbranjena je titula, a posle dvogodišnjeg posta usledile su 19. i 20. U Evropi je Juventus dolazio do polufinala Kupa evropskih šampiona i Kupa pobednika kupova, ali Anjeli nije bio zadovoljan. Juventus i dalje nije bio prepoznat kao globalni brend, kao što je to bio FIAT, a svetskom čoveku i plejboju kakav je bio Anjeli to je bilo možda i važnije od suvih trofeja. Sam je bio esteta. Uvek je gledao da izgleda otmeno, iako je bio oženjen voleo je da bude viđen u društvu najpoželjnijih dama tog doba, ali i da ide korak dalje kao na primer sa Džeki Kenedi.

Prirodno, želeo je tako da izgledaju i njegovi automobili, zbog čega i ne čudi da je 1969. kupio 50% Ferarija, a potom 1988. udeo FIAT uvećao na 90%, jer Ferari je pravo oličenje onoga čemu je Đani težio. Tako je želeo da izgleda Juventus, da izgleda evropski i svetski. Shvatio je da bi to postigao da mora da se približi navijačima širom sveta, a to će najbrže moći ako počne da kupuje svetski poznate igrače. Novac nikada nije predstavljao problem i konačno je Torinu 1982. podario mega zvezdu – Mišela Platinija. Ne samo da je Platini bio magnet za navijače, već je i ekipa sa njim izgledala moćnije. Već te sezone Juventus posle decenije dolazi do finala Kupa šampiona, ali ovog puta je Hamburger bio nepremostiva prepreka. Ipak, konačno se Stara dama pridružuje evropskim velikanima, među njima i ljutim rivalima Milanu i Interu, osvajanjem titule evropskog šampiona. U hejselskom finalu Platini je postigao jedini gol protiv Liverpula i doneo ušati trofej Đaniju Anjeliju. Time je Juventus postao prvi klub sa sva tri evropska trofeja, jer je godinu ranije osvojio i Kup pobednika kupova. Sa Trapatonijem na klupi Juventus je ukupno osvojio šest Serija A, dva kupa Italije, Kup UEFA, Kup pobednika kupova i Kup evropskih šampiona, Superkup Evrope i Interkontinentalni kup i to će biti zapamćeno kao zlatno doba Juventusa.

U međuvremenu ostali klubovi su digli glavu, pre svih Milan. Krenuli su u agresivnu kupovinu najvećih zvezda, koje su donosile trofeje i bilo je jasno da i Juventus da bi im parirao mora da ide tim putem. Ali nije išlo u početku. Doveden je 1986. Jan Raš iz Liverpula da obezbedi golove, ali postigao ih je samo sedam u dve sezone. Za razliku od Milana, koji je zvezde dovodio iz inostranstva Anjeli je išao jednom drugom taktikom, uz njih želeo je prvenstveno da dovodi zvezde rivalskih klubova, jer bi time postigao dvostruki efekat, sebe bi jačao a druge slabio. Tako je 1990. doveden najbolji fudbaler omražene Fiorentine Roberto Bađo. To je bio pun pogodak jer je „mali Buda“ vodio Torineze do osvajanja do tri trofeja, Kupa UEFA i prve duple krune u istoriji kluba 1995. kada je konačno vraćena titula.

Juventus je nastavio „čerupanje“ konkurenata. Iz šampionske Samdpdorije doveden je Đanluka Vijali, a iz šampionskog tima Napolija Ćiro Ferara. Sve za pobede i trofeje. Te 1990. kada je sa mestu predsednika otišao desna ruka Anjelija Bonipetri počelo se sa dovođonjem Nemaca, koji su tada postali svetski šampioni. Prvo je doveden Tomas Hesler, pa zatim Štefan Rojter, Jirgen Koler i Andreas Meler dolazili su godinu za godinom.

Ali nije Juventus uzimao samo gotove fudbalere. Umeli su Torinezi da nanjuše neke zanimljive igrače iz Padove ili Ređane, koji su kasnije pravili vrhunske karijere u Juventusu poput Del Pjera, Di Livija ili Fabricija Ravanelija. Ali dovođene su i dalje svetske zvezde poput Dešana, Jugovića, Zinedina Zidana, Alena Bokšića, Edgara Davidsa, Danijela Fonseke, Tijerija Anrija, Davida Trezegea, Edvina van der Sara, Darka Kovačevića, Sandeja Oliseha, ali je ipak i dalje bilo slađe uzeti Lilijena Tirama, Fabija Kanavara, Marka di Vaja i Đanluiđija Bufona iz Parme, Nedveda, Salasa iz Lacija...

Od 1995. do smrti Đanija Anjelija 2003. Juventus je još jednom postao šampion Evrope 1996. i to je do dana današnjeg poslednji ušati trofej. Osvojene su još četiri titule u Seriji A, četiri superkupa Italije, Interkontinentalni kup i jedan Superkup Evrope. Sa ukupno 36 trofeja, od čega 11 evropskih, usput to su i jedini evropski trofeji Juventusa, era Đanija Anjelija može se smatrati erom postavljanja dominacije Juventusa u domaćim okvirima, ali ono što je još i važnije, evropske prepoznatljivosti. Srećom, Anjeli nije doživeo 2006. i ispadanje u Seriju B, na šta svakako ne bi bio ponosan. Ali bi bio ponosan na svog bratanca Andreu, i unuka Džon Elkana, koji od 2010. vode klub i koji su od njega napravili pravu korporaciju, bez premca u Italiji.



Za razliku od ostalih donova italijanskog fudbala, iako stariji od svih njih Đani je pre njih shvatio kuda će se svet kretati i postavivši sistem u kojem je odluke donosilo više ljudi, već za života počeo da pravi korporacijski način vođenja kluba. On jeste bio vlasnik, ali veliki posao u rukovođenju klubom obavljali su vrhunski menadžeri. Čak je selidba u Seriju B za Juventus bila preko potrebna jer je naterala torinskog giganta da ubrza reforme i Stara dama je ubedljivo najspremnije dočekala mere poput Finansijskog fer pleja. Poslovala je domaćinski, pare trošila planski i na druge projekte, ne samo na velike transfere, a kada je došlo vreme upregao se i FIAT da se finansira dolazak jedne od dve najveće zvezde današnjice Kristijana Ronalda. Zbog toga je Juventus danas miljama ispred svojih rivala i jedini od „Sedam sestara“ koji je ostao među evropskim kremom. Sve što se spočitava Juventusu, kao što su uticaju nad sudijama, savezom, to je posledica upravo te politike i snage koja je ostala u Torinu, a sa domaćim i globalnim ekonomskim problemima isparila iz Milana, Rima, Firence i Parme. Korporacijski mentalitet, koji je "krasio" Juventus tokom gotovo čitave njegove istorije možda najbolje može da se vidi po odnosu prema "zaslužnim" fudbalerima. Dok su ostali klubovi delili zlatne značke i pravili legende od pojedinih fudbalera, koje su držale i nekoliko godina više nego što je trebalo, u Juventusu su lako umeli da se oproste od onih najvećih zvezda. Pa čak i od onih koji su pokazivali ljubav prema klubu kada mu je bilo najteže (primer Del Pjera). Lako je Stara dama puštala sve one kojima bi istekao rok trajanja, nije bilo tu previše sentimentalnosti, jer ipak je sve to samo posao, zar ne? Na kraju krajeva, niko nije veći od samog Juventusa.

Priča o „Sedam sestara“ ili ispravnije rečeno sedam velikih donova italijanskog fudbala priča je o sukobu tradicije sa modernim. Vođenje kluba kao porodične manufakture, gde su klubovi deca bogatih vlasnika, koji u svakom trenutku mogu novcem da uskoče i opreme dete za buduće izazove najkasnije od 2008. davno je prošlo vreme. Svet više ne može da dozvoli da propast nečijeg biznisa sa sobom lančanom reakcijom povuče čitav sistem kao što je fudbal i zbog toga je uveden Finansijski fer plej, koji je uveo neku kontrolu u finansije klubova. To je označilo da će u budućnosti fudbalske korporacije, koje mogu da računaju na stalni izvor prihoda kao što su TV prava, ulaznice, ali mnogo važnije globalni marketing, moći ne samo da prežive, već i da zarađuju dovoljno kako bi mogli da kupuju najveće fudbalske zvezde. Ali ne samo to, već će moći da diktiraju situaciju na tržištu i da prodaju svoje fudbalere kada i po kojoj ceni oni to budu hteli. Zbog toga danas Milan, Inter, Roma ili Lacio da bi kupili Juventusovog fudbalera, makar to bio tek 10. ili 12. po vrednosti, moraju bar pola svog budžeta da potroše, a istovremeno su prinuđeni da prodaju svoje najbolje igrače jer jedino tako sam klub može da zaradi, pošto nemaju i dalje korporacijske osobine. Berluskoni, Kranjoti, Morati, Čeki Gori, Sensi, Tanci davna su prošlost fudbala, a budućnost su fondovi, trustovi i korporacije.

Komentari (10)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

Vlada

Odličan tekst! Svaka čast autoru.

Odgovori 3 0

Karver

Hvala vam na tekstu. Zaista ste odlični. Uživanje!

Odgovori 4 0

XYZ

Svaka cast za tekst! Secam se 90ih i Kalco u 15h :)

Odgovori 10 1

* Sva polja su obavezna

Igrači se žale, ne žele da igraju od 16.30

Igrači se žale, ne žele da igraju od 16.30

Igrači se žale, ne žele da igraju od 16.30

Predstavnici Udruženja profesionalnih fudbalera u Italiji ističu da je neprihvatljivo da se utakmice igraju od 16.30.

Ministar potvrdio: Serija A počinje 13. ili 20. juna

Ministar potvrdio: Serija A počinje 13. ili 20. juna

Ministar potvrdio: Serija A počinje 13. ili 20. juna

Ministar sporta u Vladi Italije Vićenco Spadafora potvrdio je da bi Serija A mogla da se nastavi 13. ili 20. juna.
Loading...