Getty Images/Alexandre Loureiro

Vladimir Vesić

20.06.2020 | 12.00

Pele

Kada se govori o najboljem fudbaleru svih vremena u svakoj raspravi njegovo ime je nezaobilazno. Legendarna 10-ka Selesaoa ostavila je toliko dubok trag u istoriji fudbala da je svim kasnijim velikanima ovog sporta njegova senka predstavljala ogroman izazov.

Pele

Twitter

Edson Arantes do Nasimento nadaleko poznatiji kao Pele, je ime koje se u fudbalskom svetu izgovara sa strahopoštovanjem. Osvajač 29 trofeja za 21 godinu profesionalne karijere, svetski šampion u klupskoj i reprezentativnoj konkurenciji, rekorder po broju ligaških golova (650, a ukupno preko 1.000 pogodaka u karijeri), osvajač brojnih individualnih nagrada, i povrh svega zvanično izabran za najboljeg fudbalera 20. veka. Sam pogled na ovaj spisak pokazuje o kakvom gorostasu fudbalske igre se radi, a to nije ni delić onoga što Pele zaista jeste. Ne, ovde nije priča o fudbalskom GOAT, niti je ovo pokušaj da se nametne mišljenje da li legendarna brazilska 10-ka to jeste ili je to možda Lionel Mesi (ili neko treći). Ovo je tekst o čoveku koji je kopačke o klin zakačio pre 43 godine, a njegova dostignuća danas izgledaju veća nego što su tada izgledala.

Rođen je 23. oktobra 1940. u gradu „Três Corações“ što u prevodu znači „Tri srca“, na jugu države Minas Žerais. Sa 80 hiljada stanovnika ne spada u grupu najvećih gradova, ali je podjednako udaljen od tri najveća grada Brazila Rio de Žaneira, Sao Paula i Belo Horizontea. Ime je dobio po čuvenom američkom naučniku Tomasu Edinsonu, u čast toga što je porodični dom dobio struju neposredno pre njegovog rođenja. A nadimak po kojem je dan danas poznat potpuno slučajno. To je više bilo zadirkivanje njegovih drugara, pošto je pogrešno izgovarao ime omiljenog fudbalera, legendarnog golmana Vasko da Game Bilea. Mladi Diko (to mu je bio porodičan nadimak) zvao ga je Pele i zbog toga su ga drugari prozvali Pele. Edsonu se taj nadimak nije sviđao upravo zbog okolnosti kako ga je zaradio, ali na neki način mu je bio predodređen. Ova reč nema nikakvo značenje u portugalskom jeziku, ali ima u hebrejskom i znači čudo. Ta deca sigurno nisu imala pojma koliki su vizionari bili kada su mu dali takav nadimak.

Otac mu je Žoao Ramos do Nasimento zvani Dondinjo, takođe fudbaler. Igranje fudbala 40-ih godina prošlog veka ni približno nije bilo profitabilno kao danas. Tako da to što je Dondinjo igrao i u prvoj ligi Brazila nije značilo obezbeđivanje, ne lagodnog, već pristojnog života porodici. Potpuno suprotno, porodica je živela u siromaštvu u gradu Bauru u Sao Paulu. Ali to jeste put koji je prošla velika većina velikih fudbalskih asova iz zemlje kafe i sambe. Dondinjo nije imao ni sreće, jer je na prvoj utakmici za Atletiko Mineiro doživeo tešku povredu, koja mu je umnogome odredila dalju karijeru. Umesto da bude golgeter u prvoj ligi, put ga je odveo u Bauru, kao i njegovu porodicu, gde je pokazao izuzetnu sposobnost davanja golova (248 na 205 mečeva). Iako nije ostao u fudbalu posle kraja igračke karijere 1952. Dondinjo je imao veoma jak uticaj na Pelea što se tiče ljubavi prema ovom sportu. Možda i najvažnija stvar bila je ta da je uspeo da usadi sinu emociju koju je imao prema fudbalu, a ona je došla do posebnog izražaja kada je Pele imao devet godina, a Brazil doživeo nacionalnu tragediju kada je u meču za titulu šampiona sveta, na Marakani u Rio de Žaneiru, poražen od Urugvaja 2:1, iako je i nerešen rezultat bio dovoljan Selesau za osvajanje Zlatne boginje. Čuveni „Maracanazo“ ostavio je velike posledice na stanje nacije, pa i na Peleovog oca.

.- Bilo mi je veoma teško kada sam video oca da plaće. To sam video prvi put za svojih devet godina. Bio je mngoo tužan što je Brazil izgubio te 1950. Tog istog dana, obećao sam da ću za njega jednog dana osvojiti Svetski kup - rekao je Pele.

Jedno je bila želja, a drugo realne mogućnosti. Siromaštvo u porodici bilo je ogromno. Kada su otac i sin želeli da igraju fudbal, nisu imali loptu, već su umesto nje namotali gomilu čarapa i starih novina. Kao dečak je zarađivao novac tako što je služio čaj. U slobodno vreme pokušavao je da sledi svoj san, da bude fudbalski reprezentativac Brazila i da dođe u priliku da osvoji Svetsko prvenstvo. Krenuo je tamo gde je otac stao u Bauruu. Kao junior vodio je klub do dve titule državnog šampiona Sap Paula u juniorskoj konkurenciji. Redak talenat pomešan sa inteligencijom i borbenošću koje je sticao na ulicama Baurua, nije mogao da bude neprimećen. Brazil je prepun talentovane dece, ali ono što je Pelea izdvajalo je brzina razmišljanja i donošenja odluka na samom terenu, što je kapitalno u tom uzrastu od 14 godina. A tu sposobnost je stekao na malom fudbalu, koji je ozbiljno igrao u Sao Paulu. I to sa seniorima. Na kraju je odigrao maestralan turni. Na kojem je postigao 14 golova na 15 mečeva.

Iskustvo igranja malog fudbala mnogo mi je značilo. Mali fudbal predstavlja ozbiljan izazov. Brži je i zahteva brzo razmišljanje. To iskustvo mi je pružilo ogromno samopouzdanje. Posle toga sam znao da se ničega neću plašiti na terenu.



Čovek koji je trenirao Pelea u Baurau znao je da ima dragulj koji zaslužuje da ide na višu stepenicu. Valdemar de Brito znao je šta znači vrhunski fudbal. Igrao je u karijeri i za Flamengo, Botafogo, Sao Paulo, Fluminense, Palmeiras, ali i u Argentini za San Lorenco, a za reprezentaciju Brazila na 18 mečeva postigao je 18 golova. Takođe, znao je šta znače i velika razočaranja, kao kada je 1934. šutirao penal protiv Španije, koji mu je odbranio legendarni Rikardo Zamora i odveo Furiju u četvrtfinale. Morao je da čeka 24 godine da konačno narod, pa i on sam potisne iz kolektivnog sećanja taj penal, koji mu je obeležio ostatak karijere i da ga zameni prvi trofej Svetskog prvenstva. A za to je najzaslužniji dečak kojeg je otkrio Pele, tako da ga srećom narod danas pamti kao nekoga ko je otkrio najvećeg fudbalera te zemlje, a ne kao nekoga ko je promašio penal u osmini finala Svetskog prvenstva. Naravno, nije bilo dovoljno trenirati nekog dečaka, što je De Brito veoma dobro znao, već je trebalo mu pomoći da trasira put blistave karijere. To je učinio jer je snažno verovao u mladića. Došao je 1956. čelnicima Santosa i rekao da će ovaj klinac od 15 godina biti najbolji fudbaler sveta.

Nije morao De Brito samo da ubeđuje čelnike Santosa. To je možda i bio lakši deo posla. Prvo je morao da ubedi Peleove roditelje, tačnije majku. Majka je govorila „Sine, nemoj da igraš fudbal, vidiš šta je tvom ocu uradio. Bolje se okreni obrazovanju.“ Ipak, te 1956. da li pod uticajem De Britovih reči, više zato što je sama postala svesna nekih stvari promenila je mišljenje: „Rođen si da igraš fudbal, imaš talenat. Ali nikada nećeš biti veliki fudbaler ukoliko budeš i išao na fudbal i u školu.“ Pele je sam priznao da je to najveća lekcija koju je naučio u životu.

A ljudima u Santosu nije dugo trebalo da uvide da su napravili investiciju života. Do te 1956. Santos koji se nalazi u istoimenom lučkom gradu kraj Sao Paula, osvojio je samo dve Pauliste. Daleko je bio od onih najvećih klubova. Ali već posle prve utakmice u kojoj je Pele Korintijansu dao četiri gola bilo je jasno da je klub dobio velikog igrača. Sa 16 godina bio je najbolji strelac brazilskog šampionata, u konkurenciji paklenih ofanzivaca. Tim partijama zaslužio je poziv u nacionalni tim. Već u prvoj utakmici 7. jula 1957. protiv večitog rivala Argentine postigao je gol, a to isto je uradio i u drugom meču protiv istog protivnika tri dana kasnije. Bilo je jasno da će ovaj tinejdžer zauzeti mesto među putnicima na Svetsko prvenstvo u Švedsku naredne godine.

Do glavnog turnira na severu Evrope Pele je održao prosek gola po meču u dresu Selesaoa. Ali istovremeno došao je sa nezgodnom povredom kolena. Ipak, selektor Feola odlučio je da rizikuje. U grupnoj fazi igrao je samo protiv vladajućeg olimpijskog šampiona Sovjetskog saveza treći, ali ujedno i najvažniji meč za prvo mesto u grupi. Na njemu je briljirao dvostruki strelac Vava, ali Pele iako bez postignutog gola bio je motor velike većine akcija i pokazao koliko može da bude opasan.

Golovi su počeli da se nižu u eliminacijama. Protiv Velsa u četvrtfinalu postigao je jedini gol na meču, a protiv Francuske i prve zvezde turnira Žista Fontena u polufinalu prikazao se u punom sjaju. U pobedi 5:2 postigao je tri gola i odveo Brazil do velikog finala. Tu ih je čekao domaćin Švedska predvođena sa dvojicom od trojice legendarne švedske trojke Milana koju su činili Lendholm, Gren, Nordal (poslednji nije igrao jer je prvi otišao u Milan a u tom trenutku je važilo pravilo švedske federacije da ko ne igra u domaćim klubovima ne može biti član reprezentacije). Umesto Nordala igrao je Agne Simonson, koji je kasnije nosio dres i slavnog Reala. Dakle, izuzetno jak tim, ali pred Brazilom potpuno nemoćan. Pele je postigao dva gola u pobedi 5:2, najubedljivijom u istoriji finala. Samo su još dva finala završena pobedom tri gola razlike i u oba je Brazil učestvovao, 1970. kada je pobedio Italiju 4:1 i 1998. kada je izgubio od Francuske 3:0, ali niko nikada nije postigao pet golova.

youtube



- Protiv Sovjeta sam promašio dve šanse, koje ne bih da sam bio opušteniji. Posle večere premotavao sam u glavi svaki svoj potez i nisam bio zadovoljan utakmicom. Mogao sam da igram mnogo bolje. Utakmicu protiv Velsa smatram svojom najvažnijom na turniru. Bili su veoma zategnuti pozadi, ali se sećam prijema lopte, okreta i plasiranja u sam ugao gola. To smatram najvažnijim golom ikada. Potpuno mi je digao samopouzdanje. Svet je čuo za Pelea. To Svetsko prvenstvo 1958. me je lansiralo. Bio sam na naslovnim stranama novina i magazina i veoma brzo počeli su da me zovu Kralj Pele, ili samo Kralj - prisetio se Pele velikog pohoda.

Pele je na tom šampionatu proglašen najboljim mladim igračem i dobio je srebrnu loptu iza saigrača Didija. Ostvario je obećanje dato ocu, ali je i konačno obradovao naciju i smestio je među pobednicima najvećeg takmičenja i upisao trajno u istoriju. Mnogi koji, prejaka je reč osporavaju, ali tačnije je umanjuju Peleov doprinos u osvajanju ove titule, istorijske prve za naciju koja će postati najtrofejnija u ovom takmičenju i dobiti epitet najveće fudbalske nacije, uvek će isticati da je to bio fantastičan tim, da je najbolji igrač tog tima bio Didi i da je Pele jednostavno imao sreću da bude njegov član. Sjajni vezista, čiji je trademark čuveni „suvi list“, zaista je odigrao turnir života i apsolutno bi bilo glupo preispitivati njegovu ulogu u osvajanju trofeja. Ali pola ovog tima igralo je na Svetskom kupu u Švajcarskoj četiri godine ranije. Među njima i Didi, koji je bio ubedljivo najbolji igrač tima. Brazil je učešće završio u četvrtfinalu, a imao je učinak od pobede, remija i poraza uz osam postignutih golova na tri utakmice. Ali od tih osam, pet je postignuto protiv Meksika, jedine reprezentacije koju je Brazil pobedio. Ogromna razlika viđena je četiri godine kasnije.



Švedska je iznedrila mnoge kasnije velike fudbalere, ne samo Selesaoa. Pored Pelea na veliku scenu promovisani su Vava i Garinča. Ali kada je bilo najčvršće iskočio je Pele. Gol protiv Velsa u četvrtfinalu bio je preloman da Selesao krene stazom zlata. To se videlo u naredna dva meča gde je Brazil postigao 10 golova. Od tih 11 u eliminacijama Pele je postigao šest i time trasirao put ka istorijskom uspehu. Od svih golova, statistike i brojeva mnogo je bitnije to što je 17-godišnji mladić iskočio kao lider tima. Ta crta ostaće do kraja izražena kod Pelea i njegovo prisustvo biće pogonsko gorivo za sve njegove saigrače, kako u klubu, tako i u reprezentaciji, čak i onda kada nije mogao da igra. Pele nikada nije bežao od te uloge i spremno ju je prihvatio još dok nije postao punoletan. Priznaćete, to mali broj ljudi može, posebno u zemlji koja mnogo voli fudbal, koja je nakupila goleme frustracije zbog konstantnog gledanja u leđa najvećim rivalima Urugvaju i Argentini i na vrhuncu posle neuspeha na svojoj Marakani osam godina ranije. To je enorman pritisak, ali Pele je već tada bio spreman da ga prihvati, što ga je odvojilo od ostalih igrača njegove generacije.

Kada sa 17 godina postaneš svetski šampion i najbolji si strelac ekipe na tom turniru, a drugi odmah iza Žista Fontena, kada si najbolji strelac brazilskog šampionata u konkurenciji takvih napadača kao što su Didi, Vava, Garinča, Hoze Altafini i drugi, već tada možeš da završiš karijeru i da ti se svi dive decenijama. Mnogi fudbaleri i jesu tako prolazili, ali za Pelea je putovanje tek počelo. Dokazao se na reprezentativnom nivou, ali sledio je klupski život, onaj u Santosu. Ekipa iz predgrađa Sao Paula sa velikim nadama očekivala je buduća vremena, s obzirom da u svojim redovima imaju novopečenog svetskog šampiona i zvanično mladog fudbalera planete.

Santos je učvrstio dominaciju u šampionatu Pauliste, koji je od dolaska Pelea osvojio tri puta zaredom. Tih godina Pele je izrastao u neosporno prvu zvezdu, ne samo Santosa već i celokupnog brazilskog fudbala. Ali Pele nije bio tipična zvezda, tipičan golgeter kome su samo golovi bili u glavi. Osim nepogrešivog instikta za gol, Pele je imao savršen pregled igre. On je bio prototip moderne 10-ke, koja je istovremeno i organizator igre, paker i strelac. Podjednako dobro je igrao i levom i desnom nogom, a golove je postizao na mnoge načine. Mnoge od njih i glavom. Protivnici Santosa i brazilske reprezentacije nisu znali šta da rade sa Peleom. Niko nije mogao da ga čuva jedan na jedan, a ako bi bio udvajan, umeo bi da pripremi prostor za ostale igrače. Jedan od onih igrača koji su ozbiljno profitirali od igranja pored Pelea je i Antonio Vilson Vijera Onorio znan kao Kutinjo. Ovaj rasni centarfor tri godine je mlađi od Pelea, a u klub je došao u isto vreme kada i on, sa 13 godina. Na fantastičan način je koristio tu privilegiju da igra uz Pelea i za 10 godina provedenih u Santosu postigao je 370 golova.

Godinu dana posle osvajanja istorijske prve titule svetskog šampiona Brazil je konačno dobio jedinstven nacionalni šampionat. Pre toga su igrani isključivo državni šampionati. Upravo su državni šampioni u premijernom izdanju se borili za titulu nacionalnog šampiona i to po kup sistemu. Santos je došao do finala, ali tek posle majstorice slavila je Baia. Naredne godine Santos nije ni učestvovao, jer je Palmeiras osvojio Paulistu, a kasnije i nacionalni šampionat. Međutim, treća je bila sreća. Santos je 1961. igrao finale protiv velikog dužnika, Baie i slavio ukupnim rezultatom u dva meča 6:2. Pele je bio najbolji strelac završnice šampionata sa osam golova, a uz 47 golova postignutih u šampionatu Pauliste, to je bila nestvarna sezona od ukupno 55 golova na 35 mečeva u domaćim takmičenjima.

Santos je osvojio prvu titulu nacionalnog šampiona i time stekao priliku prvi put da se takmiči u Kopa Libertadores 1962. Santos je silovito prošao grupu sa tri pobede, samo jednim remijem uz 20 golova. Na ubedljiv način je obezbeđeno polufinale, ali između dve faze na programu je bilo Svetsko prvenstvo u Čileu. Brazil je došao kao branilac titule i imao je šansu da postane prva južnoamerička ekipa koja bi odbranila tron. Prethodno su to učinili samo Italijani 1938. Pele je bio veoma raspoložen, postigao je gol i zabeležio asistenciju kasnijem selektoru Mariju Zagalu u prvom meču u pobedi nad Meksikom 2:0. Međutim, pri pokušaju šuta protiv Čehoslovačke zadobio je povredu prepone. Povreda je bila toliko ozbiljna da ga je odvojila do kraja šampionata. Sam Pele nipošto nije hteo da se pomiri sa takvim epilogom, već je hteo da igra po svaku cenu.

- Dan pred poslednji meč u grupi sa Španijom molio sam doktor Hiltona Goslinga da mi da injekciju. On je bio odlučno protiv "Ni za milion godina. To bi moglo da ti uništi karijeru. Treba ti pun tretman" - prisetio se Pele jednog od najtežih trenutaka karijere.



Pele je želeo da učvrsti status najboljeg fudbalera planete na tom Svetskom prvenstvu. Hteo je da dokaže da Švedska nije bila samo bljesak. A povreda ga je sprečila u tome, što nikako nije uspevao da prihvati. Na njegovu sreću, Garinča, Vava i čovek koji ga je zamenio Amarilo, preuzeli su lidersku ulogu i odveli Brazil do odbrane titule.

Želeo je da igra po svaku cenu. Imali smo obične tretmane, uglavnom masaže između mečeva. On je želeo agresivnu terapiju i noga mu je praktično pocrvenela – prepričavao je legendarni bek Đalma Santos.

Ne samo da Pele nije zaigrao do kraja Svetskog prvenstva, već je propustio oba polufinalna meča Kopa Libertadores, a bio je neizvestan i za finalne dvoboje protiv aktuelnog dvostrukog šampiona Južne Amerike Penjarola, kojeg je sa klupe predvodio čuveni mađarski trener Bela Gutman, pošto je otpušten iz Benfike posle osvajanja Kupa šampiona. Delovalo je posle meča u Urugvaju koji je Santos dobio 2:1 da i nije potreban. Dovoljan je bio sjajni Kutinjo i sve je bilo spremno za feštu u Brazilu. Međutim, šampion je uzvratio pobedom 3:2 i morala je da se igra majstorica na nominalno neutralnom terenu, ali ipak neprijateljskom Monumentalu u Buenos Ajresu. Ali za taj meč Pele se vratio i sa dva gola doneo pobedu Santosu 3:0 i prvi trofej kontinentalnog šampiona nekom brazilskom klubu. Još jednom je Pele pokazao koliko je značajan za ekipu i da je nesumnjivo lider tima.

Novi izazov za Santos i Pelea sledili su tri meseca kasnije. Na kraju kalendarske godine tradicionalno se igrao Interkontinentalni kup, susret šampiona Evrope i Južne Amerike. Tada su se igrale dve utakmice i eventualno treća u slučaju da u prva dva meča oba tima pobede ili da u oba meča bude nerešeno. Santos je svoje mesto zaslužio kao šampion Kopa Libertadores, a Benfika kao tim koji je odbranio titulu u Kupu evropskih šampiona. Možda je posao Santosu olakšao rival iz finala Kopa Libertadores Bela Gutman, koji je prokleo Orlove da međunarodni trofej neće osvojiti bar narednih 100 godina. Ali pre će biti da se dogodio Pele u punom sjaju. U prvom meču u Brazilu Santos je slavio 3:2 a Pele je postigao dva gola. U revanšu na Lužu bio je još upečatljiviji sa tri gola u pobedi 5:2. Za samo šest godina maleni Santos je od dolaska 15-godišnjeg Pelea prošao put od prosečnog brazilskog tima do najbolje ekipe sveta. A sam Pele dobio je verifikaciju i na klupskom nivou.

youtube



Osobina velikih je da titule i priznanja brane i potvrđuju, a to je Santos uradio i naredne godine, kada je prvo odbranio titulu u Kopa Libertadores dvostrukom pobedom nad Boka Juniors i ponovo je trofej osvojio u Argentini i ponovo je Pele bio strelac. Santos je ujedno i jedini brazilski tim koji je do titule u elitnom kontinentalnom takmičenju došao pobedom na tlu velikog rivala. Odbranjen je i trofej u Interkontinentalnom kupu, protiv Milana tek posle majstorice, a Pele je i u ovoj finalnoj seriji bio strelac i to dva gola.

Kada se danas govori o Peleu jedna od stvari koja mu se spočitavaju najčešća je ta da nije igrao fudbal „na ozbiljnom nivou“, tačnije da se nije okušao u Evropi. Ta primedba bi možda danas imala smisla, ali 60-ih godina 20. veka fudbal u Brazilu i Južnoj Americi ni po čemu nije bio lošiji niti slabiji nego u Evropi. Šta više, južnoamerički klubovi su dominirali u sudaru sa evropskim, o čemu potvrđuju i titule u Interkontinentalnom kupu, koji je tada bio jedini koliko, toliko zvanični poligon za odmeravanje snage dva kontinenta u klupskom fudbalu. U toj deceniji južnoamerički klubovi su sedam puta bili pobednici, evropski samo tri. Što se tiče primedbe o nekvalitetu brazilske lige tog vremena, ona apsolutno ne stoji. Svi igrači najbolje reprezentacije tog vremena brazilske bili su igrači koji su igrali u nacionalnoj ligi. Tek po završetku Svetskog prvenstva otišli bi poneki u neke od najvećih evropskih klubova, ali brazilski selektori su za najveća takmičenja zvali one iz domovine, tako da šampionat sa takvim zvezdama, najvećim zvezdama tog doba, nikako ne može biti slab šampionat. A Pele je u njemu bio najbolji od najboljih i tu verifikaciju je potvrđivao i na svetskom nivou i u duelima sa evropskim klubovima i reprezentacijama. Nije da nije imao ponuda iz Evrope i to od najvećih klubova, ali najbolji igrač tog vremena prosto nije želeo da napušta svoj klub i svoju zemlju.



- Bili smo kao porodica, isti igrači igrali su tri, četiri, pet godina. Zašto bih to menjao? Za malo više novca? Imao sam ponuda i da idem u Inter, Real, Juventus, ali nisam hteo. Rekao bih im "To je u redu, ali ja sam sa Santosom i ne želim to da menjam" - rekao je Pele o razlozima ostanka u Brazilu.

Posle 1962. i premijerne titule šampiona Brazila Pele je vodio Santos i do još četiri vezane. A onda je usledio Svetski kup u Engleskoj 1966. Prirodno došlo je do smene generacija, ali su mnogi verovali da će Pele i Garinča u tandemu voditi Selesao do istorijske treće u nizu. Tako bi možda i bilo da u prvoj utakmici 12. jula nije viđeno nešto najsramotnije u istoriji fudbala. Pele je na fenomenalan način otvorio Bugare golom iz slobodnjaka u 15. minutu, a potom je asistirao Garinči u 63. za potvrdu pobede. Pobeda nije dolazila u pitanje, razlika u klasi ogromna, ali ono što se dešavalo sve vreme tog meča neće ići na čast Bugarima. Besomučno su tukli Pelea, ne birajući sredstva da ga zaustave, a kruna tog „kasapljena“ bio je pogibeljan start Dobromira Žečeva, zbog kojeg je Peleu stradalo koleno. Ne samo da je nastavak takmičenja doveden u pitanje, već i čitava karijera, a Žečev je stekao takvu reputaciju, da je bio ubedljivo najpoznatiji bugarski igrač do pojave Hrista Stoičkova. Brazil je u naredna dva meča doživeo eliminaciju porazima od Mađarske i Portugalije, predvođene fantastičnim Euzebijem. San o tri u nizu, koji niko još nije ostvario do dana današnjeg, je prekinut, a Pele je bio u tolikoj depresiji da je razmišljao i o kraju karijere.

- Kada sam se vratio u Brazil u srcu nije bilo mesta za fudbal. Bio sam zgrožen tako nesportskim ponašanjem. Fudbal je prestao da bude umetnost veštine i umesto toga postao je brutalni rat. Tu nisam video mesta za sebe - ogorčen je bio Pele.

Fudbal jeste počeo da liči na rat. Predugo su FIFA i sudije tolerisale iživljavanje defanzivaca nad umetnicima. Žuti kartoni su se davali tek posle trećeg, četvrtog žestokog starta, a crveni i kasnije. Sve zarad davanja šanse i slabijima. Tek krajem prošlog veka zauzima se stroži kurs i od tada se znatno više štite napadači. Današnji kritičari ondašnjeg fudbala, samim tim i Pelea, to bi trebalo da imaju u vidu. Tada je potpuno bilo legitimno faulom sprečiti kontranapad. Važno je bilo samo da ne bude poslednji čovek u odbrani. Nisu samo Evropljani bili žestoki, Južnoamerikanci su tu bili možda još gori. Veliko je pitanje kako bi izgledale karijere današnjih vedeta da su se susretali sa ondašnjim sudijskim kriterijumom. To što je Pele uspeo toliko godina da igra vrhunski fudbal u takvim uslovima dovoljan je dokaz da je pored predivne tehnike i urođenog talenta bio itekako fizički spreman i da je ozbiljno vodio računa o tom segmentu. Da nije, ne bi se nikako vratio posle tog udarca sa Gudison Parka i drugog Svetskog prvenstva u nizu koje nije mogao da odigra do kraja zbog povrede.

A nije da se povratak nije dovodio u pitanje. Sam Pele je bio toliko rezigniran da je posle Engleske izjavio da više neće igrati za Brazil na svetskim prvenstvima. Naredni period nije bio obeležen trofejima i blistavom statistikom, ali je Pele i tada potvrđivao status velike međunarodne zvezde. Posebno se pamti njegov dolazak u Lagos za vreme građanskog rata u Nigeriji, kada su dve strane dogovorile primirje da bi svi mogli da gledaju Pelea. Kada se govori o Peleu govori se o prvoj velikoj fudbalskoj zvezdi, čiji su uticaj i popularnost prevazilazili sam sport. Najviše zbog Pelea danas fudbal nazivamo najvažnijom sporednom stvari, a ne samo najpopularnijim sportom. Za njega je znalo svako dete od Aljaske do Australije, veliki državnici utrkivali su se da se slikaju sa njim. Toliki je prestiž bio biti u društvu Pelea. Ni pre, a ni posle nijedan fudbaler nije bio toliko tražen i voljen. Ono što je prosto neverovatno, malo ko je imao šta loše da kaže za njega, što nije karakteristično za tako velike zvezde. Jedna od tajni Peleove veličine leži u besprekornom imidžu koji je stvorio za javnost, dok su neke, ne tako dobro stvari, bile uspešno skrivane i tek kasnije su izlazile na površinu.

Da je u tom trenutku završio karijeru Pele bi i tada, a i dugo godina kasnije, bio smatran najvećim fudbalerom. Osvojene dve svetske, što reprezentativne, što klupske titule, golova bezbroj, nešto su što bi svako poželeo. Ma i pola od toga. Ali od malih nogu Pele je bio borac. Nikada se nije zadovoljavao postignutim, uvek je stremio da pomera granice. Iz svakog poraza gledao je da izađe što jači. U nekim trenucima ti porazi su ga i više pokretali od pobeda. A njegov lični poraz, teške povrede zbog kojih je poslednja dva svetska prvenstva završavao na samom početku, mnogo su ga boleli. Zato i ne čudi što se predomislio i prihvatio poziv selektora, inače njegovog saigrača iz Čilea Marija Zagala, da pomogne reprezentaciji u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Meksiku. Te 1969. odigrao je šest mečeva i postigao isto toliko golova. To je to, Pele se vratio. Tu godinu završio je na najspektakularniji način, postigavši 1.000. gol u profesionalnoj karijeri i to iz penala na meču protiv Vasko da Game.



Pele je bio spreman za svoje četvrto svetsko prvenstvo. Gotovo da je počela da bledi slika od pre 12 godina kako je kao 17-godišnjak oduševljavao fudbalski svet. Shvatio je da mora da dokaže na najvećoj mogućoj sceni, sa 29 godina, da ga sa razlogom smatraju najvećim fudbalerom, ne samo tog vremena, nego koji je hodao travnatim terenima ikada. Nije više bilo Garinče, Didija, Vave, ali je bila to moćna ekipa sa Žairzinjom, Karlosom Albertom, Tostaom, Rivelinjom. Ali znalo se ko je lider tima – Pele. Kao i na prethodna dva šampionata i ovaj počeo golom za pobedu nad Čehoslovačkom 4:1. Ne samo zbog gola, videlo se da je Pele oran da briljira na ovom šampionatu, a to se videlo po brojnim atraktivnim potezima koje je izvodio. Sa meča sa Knedličkama pamti se pokušaj loba sa pola terena, koji je završio tik iznad prečke.

Usledio je duel protiv vladajućeg svetskog šampiona Engleske. One Engleske koja je prekinula trofejni niz Selesaoa. Velika prilika da se pokaže ko je bolji. Pele je dovodio engleske defanzivce do ludila, a umalo i da postigne gol. Međutim, Gordon Benks je sjajno intervenisao. Ipak, Pele je pokazao klasu kada je majstorski pronašao Žairzinja za jedini gol i praktično prvo mesto u grupi. Usledila je teška pobeda nad Rumunijom 3:2, uz dva Peleova gola. U četvrtfinalu pobeđen je Peru lagano 4:1, a Pele je zabeležio asistenciju, a onda je usledilo polufinale protiv arhineprijatelja Urugvaja. To je bio prvi meč dve reprezentacije na svetskim prvenstvima od one brazilske tragedije 1950. Selesao je želeo osvetu, kao i Pele za suze svog oca. Brazil je slavio 3:1, Pele nije postigao gol, ali se sa tog meča najviše prepričava njegov potez, čuveni „Peleov okret“, kada je izbačen sam pred golmana, ali umesto da uzme loptu ili šutira iz prve, on ju je propustio, a samim tim naterao golmana da proleti u prazno. Na kraju je pokupio loptu iskosa sa desne strane, plasirao pored defanzivca koji je došao da pokrije gol liniju. I kada su je svi videli u mreži, otišla je tik pored stative.

Brazil se za svetsku titulu borio protiv Italije. To je bio dvoboj za ultimativno najbolju selekciju svetskih prvenstava, jer su obe reprezentacije imale po dve titule, kao i Urugvaj, ali niko još nije došao do tri. Sve je nagoveštavalo vrhunski meč, ali on je to bio samo prvih pola sata. Razlog je Pele. Seriju golova otvorio je fenomenalnim pogotkom glavom. To je bio 100. gol Brazila na svetskim šampionatima. Bonisenja je izjednačio, a Brazil je vratio prednost Žerson. Potom je usledio Peleov šou i sa dve fenomenalne asistencije omogućio Žairzinju i Karlosu Albertu da stave na tačku na istorijski pohod Selesaoa. Brazil je postao prva reprezentacija sa tri svetske titule, a Pele je konačno dobio zasluženo priznanje, titulu najboljeg igrača Mondijala.

youtube

- To je bio moje poslednje svetsko prvenstvo. To je bio moj vrhunac. Ako bih morao da uporedim sa prvim, bilo je mnogo teže. Tada nisam imao gotovo nikakvu odgovornost, a u Meksiku potpuno drugačija situacija. Imali smo fantastičan tim, svi su očekivali da pobedimo. Bio sam nervozan i osećao sam veliki pritisak. Ni politička situacija u zemlji nije bila dobra i jednostavno smo morali da donesemo titulu u zemlju. Hvala Bogu, uspeli smo – rekao je Pele o poslednjem učešću na najvećim svetskim smotrama.

Svetsko prvenstvo u Meksiku prava je esencija Pelea kao fudbalera. Dominacija, kreativnost, lepota, dribling, vic, lopta koja ima oči, nemilosrdna egzekucija. Da ne bude da se autor prepustio zanosu u duhu „dobrih starih vremena“ ovu konstataciju potvrđuju i brojke. Pele je direktno, što znači golovi i asistencije, učestvovao u 53% golova Selesaoa na ovom šampionatu, a i u ostalih 47% imao je vitalnu ulogu, da li kao začetnik akcije, da li kao neko ko je imao „hokejašku“ drugu asistenciju ili prosto kao neko ko bi odvojio dva odbrambena igrača i otvorio prostor. Pele je bio svuda i oni koji su njegovi savremenici i hroničari njegove karijere, tvrde da nikada nije igrao sa takvom strašću, tako pametno i tako kvalitetno kao u Meksiku.

Iako ga je igra uvek vukla, iako je uvek želeo da pomera granice, Pele je bio majstor da odabere trenutak za sve. Pa tako i za oproštaj od reprezentativnog dresa. Znao je da je Meksiko realno njegova poslednja stanica, da već za četiri godine neće biti na tako vrhunskom nivou. Fudbal je već počeo da se menja, dolazile su nove sile poput Zapadne Nemačke ili Holandije. Totalni fudbal hvatao je zamajac. Greše oni koji začetak totalnog fudbala vezuju za Krojfa i Holandiju. Brazil iz Meksika bio je pravi pionir toga. Poslednji gol na šampionatu klasičan je primer tog fudbala. Postigao je bek u protivničkom šesnaestercu (Karlos Alberto), a ono što je Pele igrao, hibridnu 10/9, to je u narednim godinama bio zaštitni znak upravo Krojfa. Pele bi u Nemačkoj imao 33 godine, što je i za zdrave igrače u to vreme bilo mnogo. A posebno za Pelea kome su kolena dobro bila istrošena od povreda i nasrtaja protivničkih igrača. Zbog toga je reprezentativnu odiseju završio baš u Meksiku, a zvanično 1971. protiv Jugoslavije.

Bilans igranja za brazilsku reprezentaciju su tri osvojene svetske titule, što nijednom igraču još nije pošlo za rukom, 77 golova na 92 meča. Ali mnogo bitnije je nasleđe. Kada je Pele ušao u nacionalni tim 1957. Brazil je bio nacija dobrih igrača, ali prosečnih rezultata i reputacije. Samo jedna srebrna medalja na svetskim šampionatima bio je tek treća južnoamerička reprezentacija iza Urugvaja i Argentine, a od njih su bili uspešniji Italijani, Zapadna Nemačka, Mađarska, a tu negde u ravni Čehoslovačka. Samo 13 godina kasnije Brazil je postao najtrofejnija reprezentacija u istoriji svetskih prvenstava. Do pojave Pelea brazilski igrači su bili respektabilni, ali su daleko traženiji bili Argentinci i Urugvajci. Od 1970. Brazilci su tražena i cenjena roba. Već posle Svetskog prvenstva 1958. Real Madrid je doveo Didija, a velikih evropskih karijera Romarija, Bebeta, Ronalda, Rivalda, Ronaldinja, Kake, Nejmara ne bi bilo da nisu dolazili iz redova trostrukog, četvorostrukog i petostrukog šampiona sveta. Njihov marketinški potencijal ne bi bio ni približno takav da taj put nije utro upravo Pele, koji je pored toga što je bio neosporno najbolji igrač svog vremena, bio nezapamćena mega zvezda.

Peleu nije bilo potrebno da ode u najveći evropski klub tog vremena Real Madrid da bi postao zvezda. On je to već bio i veća nego što je tada bio Real Madrid u svetskim okvirima. Kao i bilo koji evropski klub. Kao marketinška ikona zaradio je toliko novca da je bio najplaćeniji fudbaler tog vremena, pa mu nije bilo potrebno da ide preko bare. Imao je slavu, imao je novac i mogao je da uživa i igra za svoju dušu u svom Santosu. Iskreno, ne znam kada je postala loša stvar u očima navijača da neki veliki fudbaler provede čitavu karijeru u jednom klubu. Koliko se sećam divili smo se Maldiniju, Totiju, Del Pjeru, Džerardu, Gigsu, Bufonu koji je ostao u Juventusu i pored izbacivanja u drugu ligu, iako nije sve vreme bio u Juventusu. Odjednom imamo priliku da čujemo kako je loša stvar što su Pele i Mesi, po mnogima dva najveća igrača svih vremena, čitave karijere proveli u klubovima u kojima su ih i započeli. Kada je to postao problem? Zar ta odanost nije vredna hvale? Ili je sada takvo vreme da se više cene oni koji po godinu, dve ostanu u nekoj ekipi i odmah idu dalje. Negde gde je bolji ugovor, negde je bolji „projekat“...

Bilo kako bilo, Pele je odlučio da penziju dočeka u Santosu, klubu koji mu je pružio priliku kada je imao svega 15 godina. Taj dan je došao 1974. Za tih 18 godina Pele je Santosu doneo 25 trofeja klubu koji je do njega osvojio svega tri i taj period se smatra zlatnim dobom Santosa. Od njegovog penzionisanja ovaj klub je osvojio samo 12 trofeja i sve u 21. veku, kada su vedete bili Robinjo i Nejmar. Santos je od malog brazilskog kluba, daleko iza mnogo poznatijih i priznatijih Sao Paula, Flamenga, Fluminensea, Vasko da Game, Korintijansa, Palmeirasa, Botafoga, Kruzeira izrastao u, ne samo najbolji brazilski, već i južnoamerički i svetski klub tog vremena. Prvi je brazilski klub koji je osvojio trofeje van Brazila i opet će Pele biti prvo ime kada se govori o međunarodnoj afirmaciji brazilskog klupskog fudbala.

Ipak, Edson Arantes do Nasimento nije imao mira u penziji. Nekoliko puta bi se vraćao na poziv svog kluba, a onda se 1975. odlučio na novu avanturu. Dobio je poziv iz Amerike od Njujork Kosmosa. Čuveni američki biznismen ambiciozni Stiv Ros poželeo je da Americi donese fudbal, a da bi to uradio odlučio je da to učini sa najvećim zvezdama. Prva stvar je bilo dovesti Pelea. Pored slavnog Brazilca u Njujorku su se obreli između ostalih i novopečeni svetski šampion Kajzer Franc Bekenbauer i legendarni centarfor Lacija Đorđo Kinjala, koji je doneo Rimljanima prvu titulu 1974. Iako već nije bio u najboljim godinama i vrhunskoj formi, Pele je bio dovoljno dobar da natera Amerikance da ga iz nedelju u nedelju gledaju, a čak je uspeo da dođe i do šampionske titule. Mada treba biti pošten i reći da je najjači pečat na tu titulu stavio upravo Kinjala. Pele je odigrao dve godine u SAD i na 56 utakmica postigao 31 gol, što je sasvim solidan učinak za sam smiraj karijere. Oprostio se definitivno od aktivnog igranja fudbala na Metlajfu u Nju Džersiju u okršaju Kosmosa i njegovog Santosa.



Ideja da bih mogao da promovišem fudbal u SAD mnogo mi se svidela. To je bio izazov druge vrste – rekao je Pele o američkoj avanturi.

Ovako su govorili o Peleu

Pele je najveći igrač svih vremena. Suvereno je vladao 20 godina. Niko se ne može porediti sa njim (Franc Bekenbauer) Najveći igrač u istoriji je Di Stefano. Odbijam da klasifikujem Pelea kao igrača (Ferenc Puškaš) Pele je jedini fudbaler koji je prkosio granicama logike (Johan Krojf) Pele je jedan od onih koji mogu da ospore moju teoriju. Umesto 15 minuta slave on će imati 15 vekova slave (Endi Vorhol)



Na kraju izuzetne dvodecenijske karijere Pele je na 1.363 utakmice postigao 1.281 gol. Da li su podaci potpuno tačni ili ne, cifra je impozantna, vanvremenska. Njegovo delo govori samo za sebe. Njegovi najveći rivali, naslednici, isticali su da je on najveći, pa da ide mnogo praznih mesta, pa onda tek ostali. Da su se delile nagrade po principu kako se danas dele, ne možemo ni da pretpostavimo koliko bi ih Pele imao. Mada, France Football koji dodeljuje Zlatne lopte, najprestižnije individualne nagrade u svetu fudbala, napravio je na 60-godišnjicu svojevrsno ponovono ocenjivanje, gde je retroaktivno u konkurenciju stavio i igrače van Evrope, pošto do 1995. samo su Evropljani dobijali tu nagradu. Pele je dobio sedam Zlatnih lopti, Dijego Maradaona dve, Mario Kempes i Romario po jednu. Možda bi taj podatak mogao da bude zanimljiv kada se bude odlučivalo ko je GOAT u trci između Pelea i Lionela Mesija.

Ali one nagrade koje je dobio dovoljno govore o njegovoj zaostavštini. Istorijska nepravda donekle je ispravljena 2013. kada je dobio počasnu Zlatnu loptu, pošto dok je igrao nije imao prava na nju. On je jedini igrač koji je dobio ovu nagradu. Proglašen je od struke za najboljeg fudbalera 20. veka. Istom prilikom Dijego Maradona je dobio nagradu navijača, zbog čega je likovao i govorio da oni koji su merodavni da su njega izabrali. Naravno, postoji i jedan logičan razlog, a to je da je internet publika ipak mlađa i te 1999. kada se birao najbolji fudbaler 20. veka svakako je ljudima koji su glasali u sećanju bio Maradona, a retko ko je imao prilike da gleda Pelea. Ipak, Brazilac je imao spremnu repliku.

Imam samo jedno pitanje. Koliko je Maradona postigao desnom nogom i glavom?

Činjenica da je od poslednjeg Peleovog meča prošlo skoro pola veka i da mlađa populacija nije imala prilike da ga gleda. Nije ni moja generacija. Ali kada sam počinjao da pratim fudbal i kada sam počinjao da ulazim u taj svet i da se divim nekim drugim igračima, uvek je odzvanjalo ime Pele. Kao neko božanstvo. Nisam imao priliku da ga gledam, ali kao neko koga je fudbal osvojio, osetio sam potrebu da saznam što više mogu o tom čoveku. Da prikupljam video građu, da slušam starije generacije o njihovim sećanjima, što onih stručnih koji su igrali fudbal u to vreme, što onih koji su samo gledali. Zbog toga nemam naročito razumevanja za one koji samo kažu „Ne mogu da pričam o njemu, nisam ga gledao.“ U 21. veku za tako nešto nema opravdanja ako sebe smatraš ljubiteljom fudbala. Propustiti snimke Peleovih poteza, golova, asistencija, driblinga, utakmica, je kao kada bi se propustio El Klasiko u kojem se sastaju Lionel Mesi i Kristijano Ronaldo.

Svako vreme ima svoje heroje, ali poruka za milenijalce kada komentarišu Pelea u odnosu na današnje velike igrače, u prvom redu Lionela Mesija i Kristijana Ronalda. Zapitajte se zbog čega se i posle 50 godina Pele uzima kao vertikala kada se govori o najvećem fudbaleru svih vremena.



Komentari (37)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

dino

Onda se igrao drugaciji fudbal, sporiji, manje agresivan , danas morate dva put prec odbranbenog igraca, odbranbeni igrac je atleta, jak ,brz, beskompromisan u startu. onda si mogao sekundu dvije pimplat loptu da te protivnicki igrac gleda ,danas zastani djelic sekunde nema ni tebe ni lopte. Zato je messi najbolji (i Bekenbauer i krojf su rekli poslije da je Messi bolji od Pelea, Beckenbauer je jos jednom izjavio danas od njegove generacije mogao bi samo gerd miller biti uspjesan

Odgovori 4 13

Šomi

Manje agresivan? Pojma ti nemas s fudbalom, pa ovaj danasnji je sve samo ne grubost i agresivnost, sve sami padavicari, ne mozes zglavno ni u duel da udjes vec se valjaju kao babe

10 0

Arsenal

Jedino ne vjerujem u tu brojku od 1000+ golova i utakmica. Za 20 godina karijere, svake sezone je igrao oko 60 utakmica i prosječno davao 2 gola? Da je jedan od najvećih, svakako jeste.

Odgovori 5 4

* Sva polja su obavezna

Ronaldo posle 19 dana dobio negativan test

Autor

Ronaldo posle 19 dana dobio negativan test

Ronaldo posle 19 dana dobio negativan test

U kratkom saopštenju objavljenom na sajtu kluba Juventus je objavio da se Kristijano Ronaldo oporavio od koronavirusa.

"Mesi je kao Hari Poter, baciću televizor kada ode"

"Mesi je kao Hari Poter, baciću televizor kada ode"

"Mesi je kao Hari Poter, baciću televizor kada ode"

Bivši fudbaler Intera i Altetika iz Madrida Kristijan Vijeri je govorio o Lionelu Mesiju posle njegovog meča sa Juventusom. Legendarni italijanski napadač kaže da ništa u fudbalu neće biti vredno gledanja kada se Leo povuče.
Loading...