Getty Images/Valerio Pennicino

Vladimir Vesić

17.08.2020 | 12.00

Juventus kakav (ni)smo poznavali

U ovoj vesti

Juventus FC

Torinska Stara dama osvojila je devetu uzastopnu titulu u Seriji A. Ali važan trofej propratili su ozbiljni potresi koji udaraju u srž kulture velikog kluba.

Andrea Pirlo

Getty Images/Marco Luzzani

Neko sa strane bi rekao da je ispadanje od Liona već u osmini finala Lige šampiona donelo ogromne potrese u Juventusu. Smenjen je posle samo godinu dana trener od koga se očekivalo da izvede revoluciju u načinu igre koja bi bila postulat u nekom dužem periodu i postavljen je na njegovo mesto početnik?!

Mnogi bi osnovano postavili pitanje da li u Juventusu znaju kuda idu? Manje što je smenjen trener posle samo godinu dana, jer u Juventusu su znali to da rade i ranije. Međutim, dovođenje na mesto šefa struke čoveka koji nije imao nikakvo trenersko iskustvo nije manir Stare dame. Bjanko Neri su od kraja Drugog svetskog rata pa do Kalčopolija samo dva puta doveli na mesto trenera početnika. Prvi put Teobalda Depetrinija 1957. a drugi put Dina Zofa 1988.

Da se u bilo kom drugom klubu za samo godinu dana izvede takav salto mortale to pitanje bi imalo smisla. Ali u Juventusu i ne. Smenjivanje Sarija i dovođenje Andree Pirla na njegovo mesto nije niti rezultat nekog pukog hira zbog rane eliminacije iz elitnog takmičenja, niti popuštanje pod pritiskom javnosti zbog očiglednog trokiranja ekipe i na domaćem tlu, uprkos osvojenoj tituli. Ne, ovo su potezi koji su smišljani bar šest meseci i ovo nije prekid, već kontinuitet politike kluba unazad bar 10 godina.

Svaki klub imao je bar jedan preloman momenat u svojoj istoriji koji mu je određivao budućnost. Juventusu je to, bez sumnje, bilo leto 2006. kada je najgore prošao u aferi Kalčopoli i izbačen u Seriju B. Prva i najvidljivija posledica je egzodus većine najvećih zvezda (mada dosta ih je i ostalo, iako su to bili igrači već u trećem fudbalskom dobu poput Del Pjera, Bufona, Nedveda, Trezegea). Druga je bila prinudna smena kompletnog rukovodstva, predvođenog Lućanom Mođijem, zbog kazne koje je dobio. Treća i najteža posledica bio je negativan imidž koji je klub navukao. U stvari, pravilnije je reći da stigma koja klub prati praktično od osnivanja da je „lopovski“ sada je konačno mogla i javno da se kaže, a hvala bogu u Italiji ima mnogo onih koji su jedva dočekali da „oslobode“ jezik političke korektnosti i stvari (čitaj Juventus) nazivaju „pravim imenom.“



Međutim, promene kursa nisu odmah usledile. Iako je „doticanje dna“, što za klub Juventusovog kalibra igranje u Seriji B jeste nesumnjivo, najbolje vreme za reset, on nije usledio. Nije, jer stare navike nije lako promeniti. Za razliku od gotovo svih italijanskih velikana, koji su u raznim vremenima prosto bili prinuđeni da se menjaju, osavremenjuju, a na to su bili prinuđeni usled pretnji bankrotstvom a vesnici promena su bili novi vlasnici, bogati industrijalci, kod Juventusa to nije bio slučaj. Kičma torinskog giganta tokom najvećeg dela postojanja bio je nacionalni gigant FIAT. Zbog toga je Juventus uvek imao stabilnost, ali je u neku ruku i stagnirao, polako gubio korak za vremenom. Ne kada su rezultati u pitanju, jer retko kada nisu bili u okviru postavljenih standarda, već više što se tiče funkcionisanja i prepoznatosti van terena.

Za razliku od Milana, Intera, Lacija, Rome, Fiorentine, Parme, Napolija 80-ih i 90-ih godina kada su se ovi klubovi utrkivali ko će realizovati bombastičniji transfer, ko će još bombastičnije predstaviti najnoviju akviziciju u Juventusu nije bilo toga u toj meri. Daleko od toga da torinski gigant nije želeo da dovodi najbolje igrače, a posebno najbolje igrače rivalskih klubova. Ali Stara dama je sve to radila sa mnogo manje pompe, jer ono najvažnije, nijednom igraču nije želela da pridaje toliko veliki značaj da slučajno ne pomisli da je veći od kluba u koji dolazi. Zbog odsustva tog glamura, kada je nastupila određena estradizacija fudbala i kada je svet počeo da postaje globalno selo, a to su 80-e i 90-e godine prošlog veka, Juventus je van Italije bio manje popularan bar od Milana i Intera, a u nekim trenucima, posebno kada su se Kranjoti i Sensi ozbiljno hvatali za džep i od Lacija i Rome. Juve se zadovoljavao time da je u Italiji bio najpopularniji i time da su rezultati tu.

Tako okoštalo razmišljanje bilo je prisutno i posle Kalčopolija. Posebno kada se posle samo godinu dana u Seriji B izborio povratak u najviši rang. Rukovodioci su mislili da je noćna mora prošla i da nema razloga da sve bude kao što je i bilo. Tu su bili provereni igrači, koji su odlučili da ostanu uz klub i u Seriji B, dovešće se još par pojačanja i eto napada na titulu. A tu je i FIAT, garant stabilnosti.

Samo što u realnosti, sve se promenilo. Ti igrači su sada bili već ozbiljni veterani, ostali klubovi se više nisu plašili Juventusa, a veliki igrači nisu želeli da dolaze u Torino, osim ukoliko bi ponestalo kvalitetnijih opcija. Dovoljno je samo videti ko su bila pojačanja Juventusa u godinama po povratku u Seriju A: Hasan Salihamidžić, Zdenjek Grigera, Olaf Melberg, Kristijan Poulsen, Vinćenco Jakvinta, Martin Kaseres, Felipe Melo su najpoznatija imena koja su dolazila na crno-belu stranu Torina. Još su prve dve sezone i dobro odrađene u Seriji A, sa trećim i deobom drugog mesta, mada je razlika u odnosu na šampionski Inter bila dvocifrena. Ali da to nije to videlo se na evropskom frontu, pošto je Juve ispao već u osmini finala Lige šampiona kada ju je prvi put posle Kalčopolija izborio, a naredne sezone u grupnoj fazi. Iste sezone u prvenstvu je doživljen debakl i ekipa je zauzela sedmo mesto.

Andrea Anjeli

Alexander Hassenstein, Getty Images Sport

Andrea Anjeli



Bilo je jasno da tako više ne može i da su hitno potrebne promene, kako klub ne bi nastavio da stagnira i postepeno pada u drugi plan italijanskog fudbala. Te 2010. na čelo kluba dolazi Andrea Anjeli sestrić legendarnog Đanija. Kao već dokazanom poslovnom čoveku Andrei je bilo jasno da nije dovoljno obezbediti neka sredstva, da se napravi konkurentan tim i napadne titula. Jedna titula ne bi rešila pravi problem, a to je da Juventus u tom trenutku nije imao veliku vrednost i da je na finansijskom planu počeo da zaostaje kako za domaćom, tako još više i međunarodnom konkurencijom. Zbog toga je kao osnovni cilj postavljena finansijska konsolidacija, koja bi vodila ka tome da se Juventus pretvori u uspešnu kompaniju novog doba.

Za razliku od njegovih prethodnika Andrea je veoma dobro znao da je u današnje vreme rezultat samo jedan segment koji određuje koliko je klub moćan. Mnogo važniji segment te moći je finansijska vrednost brenda. To je značilo da Juventus pod hitno mora da počne da zarađuje, ali i da bude uspešan. Ključ propasti velikih italijanskih klubova sa kraja prošlog veka je finansijski fer plej, jer je on ogolio način funkcionisanja tih klubova, da je njihov uspeh meren količinom ulaganja njihovih vlasnika. Kako su početkom 21. veka svi ti vlasnici mahom bankrotirali, a mnogi od njih završili i u zatvoru, tako su ti klubovi ostali zaglavljeni u vremenu. Jer FFP je zahtevao da klubovi sami počnu da proizvode novac, a to je za klubove koji su imali pomoć bogatih vlasnika, misaona imenica.

Zato su mnogi kao realnost prihvatili prodaju onih najboljih. Anjeli je znao da je to začarani krug, jer svakom prodajom najboljih igrača klub se slabi i veoma je teško od tog novca da se kupi neki koji će imati, makar isti uticaj, a kamoli i veći. Zbog toga se morao naći alternativni način poslovanja. Gledao je kako to rade veliki svetski brendovi Real, Barselona i Mančester Junajted, koji veliki deo prihoda ostvaruju kroz marketing, turneje na potpuno drugim krajevima sveta i širenje prisutnosti kod inostrane publike. Anjelijev put je krajnje jasan – da Juventus postane globalni brend, baš kao što su Real, Barselona, Mančester Junajted.

Predstojao mu je težak zadatak. Juventus je prespavao na tom planu 90-e, a druga decenija 21. veka daleko je gore vreme za takav poduhvat, jer još su se osećale posledice velike svetske ekonomske krize iz 2008. Važno je bilo prvo amortizovati taj udar, a paralelno sa tim i praviti osnovu za proboj. Kako na terenu tako i van njega. Dovedeni su u upravu veliki radnici ratničkog mentaliteta Bepe Marota, Fabio Paratići, Pavel Nedved. Svako od njih odmah se bacio na posao. Bepe Marota je postao pravi transfer guru, uspostavivši strategiju dovođenja iskusnih igrača, nekadašnjih velikih zvezda bez obeštećenja. Ispostaviće se da je to bio vizionarski potez, jer je Serija A počela da degradira i kvalitetni igrači su u mnogo ređem broju dolazili na Čizmu. Samim tim, ti iskusni igrači mogli su da prave razliku u osetno oslabljenom šampionatu.

Ipak, ključni temelj je bila selidba na novi stadion 2011. Konačno je zamenjen ostareli i prilično mračni i negledljivi Dele Alpi. Novi stadion, koji se tada zvao Juventus, a sada Alijanc, je velelepno i lepo osvetljeno zdanje i pruža potpuno drugačiji pogled na Staru damu. To je onaj vidljivi benefit, a usledio je za njim i onaj mnogo opipljiviji – finansijski. Za samo godinu dana Juventus je amortizovao finansijski trošak novog stadiona i došao na nivo pre njegove izgradnje, na 600 miliona dolara. A već naredne godine Juventus je vredeo 200 miliona više i izjednačio sa Milanom, prvi put od kada je rosonere preuzeo Silvio Berluskoni.

Juventus

Emilio Andreoli/Getty Images



To je bila osnova za preuzimanje dominacije i na terenu, pa su tako počele da se ređaju titule u Seriji A. I ne samo to, klub je 2015. došao prvi put posle 12 godina do finala Lige šampiona. A taj uspeh je ponovio i 2017. samo u oba navrata je izgubio od Barselone i Reala. Do oba finala doveo ga je Masimilijano Alegri. Ali apostrofira se da je on izgubio oba finala, a Juventus i njemu naklonjena javnost ne vole poraze. Počelo je da se govori o tome da Stara dama ne ume da igra velika finala, da Alegri nije taj i da nešto mora da se menja.

Istina je da su i Barselona 2015. sa MSN (Mesi-Suares-Nejmar) trilingom i Real sa Zidanom i Ronaldom bili na papiru bolji rivali, koji su u tim finalima znali da iskoriste tu startnu prednost i za malo šta se Juventus tu realno pitao. To je verovatno znao i Anjeli, ali takođe je znao da ako želi da postane globalno priznat i mega popularan brend poput onih kojima je gledao u leđa, mora da ima iza sebe i „fanove“ koji će voleti taj klub, voleti to što radi i biti spremni da se poistovete sa njim. A 2017. je godina kada među potrošače kojima se gravitira dolaze „milenijalci.“ Zbog toga je bilo veoma važno da se klub upravo njima približi.

Kristijano Ronaldo

Zhizhao Wu/Getty Images

Kristijano Ronaldo



I narednog leta Anjeli je „milenijalcima“ dao veliki razlog da počnu da navijaju za Juventus. Doveden je globalno najpopularniji fudbaler današnjice Kristijano Ronaldo. Naravno, Portugalac je i igrački ogromno pojačanje, jedan od dvojice najboljih igrača ove decenije i u crno-belom dresu je nastavio sa kvalitetnim partijama iz Reala. Međutim, Juventus u ove dve sezone od kada Ronaldo predvodi napad nije rezultatski napredovao. Titule su nastavile da se osvajaju, ali su se izgubili kupovi i u Ligi šampiona ispadalo se u četvrtfinalu i osmini finala.

Ali efekat Ronalda je počeo da se vidi na drugoj strani. Pre 10 godina, kada je Anjeli tek došao na čelo klub, Juventus je vredeo 660 miliona dolara i bio osmi u svetu, iza Milana koji je bio sedmi sa 800 miliona evra. Deceniju kasnije, uprkos ozbiljnom finansijskom ojačavanju čitave Premijer lige, Juventus je pao za samo dva mesta, ali je vrednost povećao dva i po puta i sada vredi milijardu i po dolara, dok su najveći domaći rivali Inter na 15. mestu sa 672 miliona dolara i Milan na tek 18. sa 583 miliona dolara. Kada se govori da Juventus dominira isključivo zato što je konkurencija propala vidi se da to nije u potpunosti tačno. Milan i Inter nisu mnogo izgubili na vrednosti u poslednjih 10 godina teške krize u italijanskom fudbalu, ali se Juventus mnogo uzdigao.

Drugi veliki efekat je evidenatan rast popularnosti. Juventus 2010. nije bio ni najpopularniji italijanski klub. Tviter je tada bio mlad, a Instagram tek pokrenut, gledao se podatak Fejsbuk pratilaca. Juventus je bio deveti u svetu sa oko devet miliona pratilaca, dok je primera radi Milan bio šesti sa 19 miliona. Danas je Juventus ubedljivo najpopularniji italijanski klub gledajući broj pratioca na sve tri društvene mreže i Youtube i četvrti u svetu sa oko 83 miliona pratilaca, od toga na Fejsbuku ima 40 miliona, dakle četiri puta više nego pre 10 godina. Ispred su samo Real, Barselona i Mančester Junajted sa probijenom granicom od 100 miliona pratilaca.

Masimilijano Alegri

Tullio M. Puglia, Getty Images Sport

Masimilijano Alegri



Koliko je značajan uticaj javnosti postao na odlučivanje u Juventusu moglo se najbolje videti u poslednje dve godine pri odlučivanju po pitanju trenera. Masimilijano Alegri je za pet godina u Juventusu osvojio isto toliko Serija A i četiri kupa. Dakle izgubio je samo jedan kup. Doduše, osvojio je samo dva superkupa, ali ti trofeji zaista ne predstavljaju preveliku vrednost među ozbiljnim klubovima. Pride je Juventus dva puta vodio do finala Lige šampiona. Prvi put je na tom putu izbacio Real, kome je to bila jedina eliminacija u periodu 2014 – 2019. a drugi put Barselonu. Jedini uspešniji treneri u klupskoj istoriji su Đovani Trapatoni i Marćelo Lipi, sa tim da su i više godina vodili klub. Ali javnost nikada nije volela Alegrija i optuživan je da igra dekadentan fudbal. Stavljen je u koš sa Murinjom i Simeoneom, a to je u eri Gvardiole i Klopa gotovo ravno jeresi. Anjeli se našao u dilemi, da li da pusti proverenog trenera da radi posao uprkos ovakvim kritikama dela javnosti, ili da nešto menja.

U principu, odluka je bila laka. Stvoren je dovoljno jak tim da je maltene sa svakim trenerom favorit i to veliki za Seriju A, a uspeh u Ligi šampiona se može svesti i u domen lutrije. Treba imati kvalitet, ali i veliku dozu sreće. Ostanak Alegrija ne bi garantovao osvajanje najvažnije titule, jer pokušao je dva puta. Trebalo mu je novo lice. Ali ne samo lice, već i koncept, prihvatljiviji za fanove. A to je u ovo doba ofanzivan fudbal i morao se dovesti takav trener. Makar da bi se poslala poruka da Juventus želi tako da igra. Anjeli nije idealista, već ozbiljan pragmatik. Nije čovek poput Berluskonija koji će da zove trenera i da mu traži da igra sa dva napadača. Sve dok imaš rezultate i podršku najšire javnosti, možeš da igraš i sa tri špica i sa lažnom devetkom. Njemu nije bio potreban toliko trener koji će uspeti da istera taj moderan koncept, već trener kome će javnost verovati da će to da uradi. A da bi tako nešto bilo moguće, potrebno je da bude ime i to prepoznatljivo.

Najidealniji kandidati svakako su Pep Gvardiola i Jirgen Klop. Ali u tom trenutku apsolutno nerealno je bilo da dođu, dakle moralo se okrenuti drugim rešenjima. Ima plejada odličnih trenera koji forsiraju lep napadački fudbal, poput Nagelsmana, Rozea, Adija Hitera, pa i na domaćem tlu poput Gasperinija. Ali realno gledajući, u to vreme, najsjajnije je sjajila zvezda Mauricija Sarija, kome se mnogo šta moglo osporiti, ali ne i čvrsta volja da natera svoje ekipe da igraju ofanzivan fudbal. Pride, novinari su skovali poseban termin za njegov stil – Saribal. Dakle, Italijan, čovek koji se dokazao u Italiji, inovator, čovek koji forsira napadački fudbal, pravi fotorobot za trenera kojeg je Anjeli tražio.

Maurizio Sarri

Paolo Bruno/Getty Images



Već u decembru jasno je bilo da je Sari prelazno rešenje. Ako je do tada postojala šansa da bi uprava mogla da mu da dugoročnu šansu, tada je već realno nestala. Dva su razloga tome. Prvi, Juventus je toliko trokirao da je javnost, koja traži rezultate sad i odmah, ustala protiv Sarija. U takvim okolnostima jasno je bilo da bi samo dupla kruna i to Serija A i Liga šampiona, eventualno mogla da ga sačuva. Ali samo eventualno. Drugi, je tada donesena suspenzija Mančester Sitiju učestvovanja u Ligi šampiona naredne dve godine. Konačno se sve otvorilo da dođe Pep Gvardiola i Anjeli je pošto poto hteo da igra na tu kartu. I ta ideja je bila aktuelna, uprkos Gvardiolinim rečima da ostaje u Sitiju bez obzira na sve, sve dok nije ukinuta suspenzija. To je bio jasan znak da Gvardiola neće nigde, a Anjeli je počeo da traži novog favorita.

Neke stvari se jesu nagovestile kada je Andrea Pirlo postavljen za trenera U23 tima Juventusa. Jer predstavljen je na najvišem nivou i svi su negde posle toga očekivali da će on pre ili kasnije, ali pre će biti pre, biti novi trener Stare dame. Ali brzina kojom je došao do tog mesta, bez dana radnog staža na mestu U23 tima, sve je iznenadila. Sa jedne strane, oni oprezniji upozoravaju da je on baš početnik, bez ikakvog trenerskog radnog staža. Sa druge, oni koji veruju u njega, ističu da on mnogo zna o fudbalu i da ima iskustva u provođenju vremena u svlačionici sa velikim zvezdama.

Da li su te osobine naterale Anjelija na ovakav, hazarderski potez? Moguće, ali nisu sigurno samo one. Andrea Pirlo ima i neke druge kvalitete, za koje Anjeli veruje da bi u startu mogli klubu mnogo da donesu. Prvi je omiljenost među širokim narodnim masama. I što je najvažnije, u samoj Italiji. Pirlo je legenda dva najveća italijanska kluba Milana i Juventusa i gotovo da nema navijača nekog od ta dva kluba koji ga mrzi. Velika većina navijača Milana nije mu uzela za zlo što je kao slobodan igrač prešao u Juventus, jer su shvatali da ga je i uprava pustila. U vreme kada je Juventus praktično jedini ozbiljan kandidat za eventualni pohod na Ligu šampiona, dobro dođe ta sabornost, jer kada se u finalu susretne sa nekim Realom ili Barselonom, navijači Milana verovatno će u većini navijati za protivnike. Ali makar će malo razmisliti da li mogu da navijaju protiv „svog“ Pirla.

Andrea Pirlo

Tullio M. Puglia/Getty Images

Andrea Pirlo



Govorili smo i o „milenijalcima“ i uticaju društvenih mreža. Andrea Pirlo je na drugom mestu među italijanskim fudbalerima po broju pratilaca na društvenim mrežama sa oko sedam miliona. Od njega je jedino popularniji Đanluiđi Bufon, koji je vraćen u Juventus kontra svih nepisanih pravila tog kluba (čak ni jedan Alesandro Del Pijero nije imao tu čast). Dakle, Juventus će u novu sezonu ući sa globalno najpopularnijim sportistom kao glavnom zvezdom, sa najpopularnijim domaćim sportistom u nominalno ulozi rezerviste, ali koji je mnogo više od toga i sa drugim najpopularnijim domaćim sportistom u ulozi trenera.

Iako na prvi pogled tako ne izgleda, ovo je situaciju u kojoj Anjeli i Juventus ne mogu da izgube. Napravili su pozitivnu priču, koja može da pije vodu čitave sezone. Ako Pirlo uspe, a uspeh bi se sada smatrala i ta Serija A, koja bi uzgred bila 10. vezana, onda će i Anjeli normalno biti pobednik. A ako ne uspe i ako Pirlo bude morao da ode već leta 2021. tada ističe Pepu Gvardioli ugovor u Mančester Sitiju, a on se nigde nije duže zadržao od pet godina. A od najjačih liga još mu fali samo titula Serije A. Juventus ima sve što Gvardiola traži od svojih klubova, a Anjeli je već dokazao da uvek dobije ono što poželi. A šta bi bolje moglo da amortizuje eventualni gubitak titule od dovođenja jednog od najpopularnijih trenera planete?

Andrea Anjeli jeste promenio način funkcionisanja kluba, ali suviše je reći i čitavu paradigmu. Ciljeve koje ima 44-godišnjak imao je i njegov slavni deda ujak. Đani koji se smatra utemeljivačem modernog Juventusa, želeo je da klub iskorači u svet i predano je na tome radio dok nije postao prvi put šampion Evrope. Tim uspehom kojim je krunisan sjajni mandat Đovanija Trapatonija u kojem su osvojena sva tri evro trofeja, kao da je došlo do zasićenja na tom kursu i da je postalo važnije dominirati u Italiji. A i sam Đani je već ulazio u ozbiljnije godine, kada je imao i manje energije. Međutim, njegovu viziju nastavio je da sprovodi sestrić Andrea i otišao dosta dalje.

Komentari (19)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

Joca

Samo da rezimiram... Juve nece biti prvak evrope u narednih 50 godina sta god da se desi... Trebam li da napomenem da se to isto odnosi i na city i psg...

Odgovori 3 27

Lalas021

Treba sačekati ali što se tiče poznavanja fudbala mislim da nema sta da se razmišlja pošto je Pirlo realno bio posladnja prava 10. I sigurno je da se razume u suštinu ali treba to sprovesti u delo kao Zidan što je sprovodio i kao igrač i kao trener. Naravno iako nisam navijač Juventusa želim mu svu sreću i da budu na mestu gde zaslužuju i da opet gledamo velikane u pravom smislu te reči a ne Psg i City i neke nove arape sa veštačkim ideologijama. Uvek podrška za velike i podrška za mlade i ambiciozne poput Lajpciga i sl koji kreću od mlade škole i mladih igrača a ne kao Arapi daj 1 milijardu pa ćemo videti, fuj....

Odgovori 24 1

NN

Pirlo će biti najveći trener koji je svet video, evo i razloga.. Čovek je bio trener na terenu i dok je igrao.,pored sjajne tehnike, taj pregled i inteligencija su retki. Ne treba ni zanemariti ko su mu bili treneri tokom karijere. Možda i najvažnije, mislite da bi ljudi iz Juventusa tek tako to odlučili, postoji jak razlog zbog čega je to tako. Inače porodica Anjeli ima mnogo više od Fiat-a i Juventusa.

Odgovori 28 3

* Sva polja su obavezna

Ronaldo ponovo pozitivan, propušta Barsu?

Ronaldo ponovo pozitivan, propušta Barsu?

Ronaldo ponovo pozitivan, propušta Barsu?

Kako prenose inostrani mediji, fudbaler Juventusa Kristijano Ronaldo i dalje je zaražen koronavirusom.

Novi izgled: Obrijani K. Ronaldo o uspehu u životu

Novi izgled: Obrijani K. Ronaldo o uspehu u životu

Novi izgled: Obrijani K. Ronaldo o uspehu u životu

Kristijano Ronaldo je u sredu pokazao novi izgled dok se nalazi u izolaciji otkako je zaražen koronavirusom.
Loading...