Getty Image/ Pier Marco Tacca

Vladimir Vesić

27.10.2020 | 08.00

Tango Argentino (1): Učitelj, rival, neprijatelj

Kada se spomene Argentina, prva asocijacija je fudbal. I dok je u ostatku sveta fudbal najvažnija sporedna stvar na svetu u ovoj južnoameričkoj zemlji on je bukvalno najvažnija.

Argentina

Printscreen

Niti bi Argentina mogla da se zamisli bez fudbala, niti fudbal bez Argentine. Kakav bi to fudbal bio bez Bombonjere, Monumentala, Super klasika, Maradone, Mesija, Čola? Kao što za svaku kulturu postoji plodno tlo, jednostavno za fudbal je Argentina najplodnije moguće tlo. Svaki stanovnik ove zemlje živi fudbal, od onog najsiromašnijeg na ulici nekog grada, do onih najbogatijih i najuticajnijih. Kada je strast prema fudbalu u pitanju, tu prestaju sve moguće razlike, klasne, imovinske, s ove ili one strane zakona...

Zbog čega je baš Argentina tako plodno tlo za fudbal? To je jedno od onih pitanja na koje svi znamo bar neki odgovor, ali uglavnom se razlikuje od osobe do osobe. Teško se i sada, skoro dva veka kasnije, dolazi do konsenzusa. Možda je najbliže istini činjenica da je u velikim migracijskim talasima iz Evrope tokom 19. i 20. veka Argentina bila jedna od najatraktivnijih destinacija. Posebno za na fudbal ozbiljno naložene Špance, čija je Argentina bila kolonija i Italijane. Koliki je bio upliv Italijana najbolje svedoči podatak da oko 62% stanovništva danas ima bar neke italijanske korene. Zbog toga se i danas događa zabuna kada se čitaju nečija prezimena, kao na primer čuvenog trenera Mauricija Poćetina (da, sam je rekao da se tako zove), koji je dugo u ovdašnjoj javnosti bio Mauricio Poketino. Pošto je njegovo prezime u originalu Pochetino, a na italijanskom „che“ se čita kao „ke.“ I imalo je smisla nazivati ga Poketino, jer je njegova porodica poreklom iz Pijemonta. Ali kako se nastanila u samom srcu departmana General Lopes, gde je dominantan španski jezik, tako je i porodica prihvatila špansku transkripciju.

Kada imate mnogo Španaca i Italijana, taj temperament, onda je potpuno logično da vas fudbal na prečac osvoji. A još kada su tu Englezi... U vreme kada je lopta počela da se kotrlja u Argentini jedino su na britanskom ostrvu postojale naznake profesionalnog fudbalskog takmičenja. Stoga je najbolji način da se formira liga, da se uposle Englezi. A Engleza je baš bilo mnogo u Argentini u 19. veku. Kao uostalom u svim zemljama koje bi tek stekle nezavisnost, kao što je Argentina 1818. i onda shvatile da tek tada kreću ozbiljni izazovi u izgradnji infrastrukture, preko potrebne da bi mlade države stale na noge. U građenju infrastrukture ključna je uloga bila železnice i posao izgradnje iste u Argentini su dobile britanske železničke kompanije. Sa njima su u Argentinu došli Britanci, a sa njima i njihove vrednosti. A jedne od najvećih su sportovi fudbal, ragbi, kriket.

Buenos Aires Rugby Cricket Club

Wikipedia



Centar okupljanja britanskih doseljenika bio je Buenos Ajres, sa okolinom i usled te činjenice postaje jasno kako klubovi sa tog područja nose upravo engleska imena - Boka Juniors, Argentinos Juniors, River Plejt (ne River Plata, kako bi ga Španci zvali). A mesto odakle je kao virus počeo da se širi taj uticaj bio je Kriket i ragbi klub Buenos Ajresa smešten u delu grada po imenu Palermo. Zvanično je klub 8. decembra 1864. ali u nekim pisanim tragovima njegovo postojanje u nekom obliku datira još od 1831. Posle samo tri godine osnovan je prvi fudbalski klub koji se prosto zvao Buenos Aires Football Club. Osnovali su ga Tomas i Džejms Hog koji su iste godine organizovali prvu zabeleženu fudbalsku utakmicu na prostoru Argentine 20. juna 1867. između dve ekipe britanskih trgovaca, koje su se razlikovale samo po kapicama. Jedni su nosili bele, a drugi crvene.

Ali ozbiljni počeci fudbala u Argentini vezuju se za ime Aleksandera Votsona Hatona. On je bio Škot rodom iz Glazgova, koji je radio kao školski učitelj i osnovao je u Buenos Ajresu englesku srednju školu, gde je između ostalog i predavao o fudbalskim pravilima FA (Fudbalska asocijacija Engleske). Na temelju njegovog rada osnovana je 1891. „Asociation Argentine Football League“ prvo ligaško fudbalsko takmičenje van britanskog ostrva. Nju je igralo pet klubova, ali samo te sezone. Liga je obnovljena dve godine kasnije, a na toj osnovi formiran je i fudbalski savez. Bilo je izazova do potpune konsolidacije, ali prilično se dinamično razvijao fudbal u Argentini, a 1904. dolazi prva strana organizovana ekipa na turneju. U pitanju je jedan od najčuvenijih engleskih klubova Sautempton.

Od tih dana fudbal je trajno vezao Argentinu i Veliku Britaniju. Nije u pitanju samo davanje imena klubova. Jednostavno, Argentini su Britanci postali sudbina. Posle premijernog učešća na svetskim prvenstvima i finala protiv Urugvaja 1930. Argentina za pobedu na najvećim svetskim smotrama nije znala sve do 1958. Doduše, tada je prvi put i učestvovala posle Drugog svetskog rata. Konačno su se Gaučosi pojavili na najvećoj sceni u Švedskoj. Neslavno su završili u grupnoj fazi, ali su ostvarili jednu pobedu i to protiv Severne Irske 3:1.



Ni u Čileu Argentinci nisu uspeli da prođu grupu. I morali su da čekaju na taj korak sve do 1966. Taj korak napravljen je, gle slučajnosti, u Engleskoj. Ekipu je sa klupe predvodio, mnogi će reći, pater familias moderne trenerske struke u Argentini Huan Karlos Lorenco. Imao je izuzetno bogatu igračku i trenersku karijeru u domovini, ali i u Španiji i Italiji. Bio je trener i Rome i Lacija, bio je prvi trener koji je Majorku uveo u prvu ligu, doneo je prva dva trofeja u Kopa Libertadores za Boka Juniors (a za treći su čekali do 2000.), i bio je prvi trener koji je Atletiko odveo do finala Kupa evropskih šampiona (drugi je bio naravno Argentinac). Huan Karlos Lorenco je čovek o kojem se danas jako malo priča, a svakako je neko ko je argentinskim trenerima otvorio vrata u Španiji, u prvom redu Ektoru Kuperu i Čolu Simeoneu.

Argentina te 1966. neodoljivo je podsećala na Čolov Atletiko. Tvrda ekipa koja nije lako primala golove, ali imala karakter da se sa svima „potuče.“ Izvukli su izuzetno jaku grupu sa Zapadnom Nemačkom predvođenom Kajzerom Francom Bekenbauerom, zatim aktuelnim evropskim šampionom Španijom i još jednom evropskom reprezentacijom Švajcarskom. Gaučosi su savladali Švajcarsku 2:0, a u odlučujućoj utakmici za prolaz upravo Španiju 2:1. Sa Pancerima su igrali 0:0 i bili su jedina reprezentacija na tom turniru koja nije primila gol od Nemaca. Usledio je susret četvrtfinala na Vembliju protiv domaćina Engleske. Žilava je bila Argentina, odolevala je sve do 78. minuta kada je Džef Hurst zatresao mrežu i ostavio Engleze na turniru, koji su kasnije i osvojili.

Samo godinu dana kasnije usledio je novi sudbonosni susret argentinskog i britanskog fudbala. Rasing se u finalu Interkontinentalnog kupa, za titulu nezvaničnog šampiona sveta, sastao sa evropskim šampionom Seltikom. U prvom meču u Glazgovu bilo je 1:0 za škotskog velikana, a u revanšu u Argentini 2:1 za Rasing. Morala je da se igra majstorica na čuvenom Sentenariju u Montevideu. Stadion na kojem je Argentina 37 godina ranije došla najbliže svetskom vrhu ikada, sada je dočekala da neku svoju ekipu vidi na krovu sveta. Rasing je slavio 1:0 golom Huana Karlosa Kardenasa, strelca pobedonosnog gola i u revanšu kojim je izborena majstorica. Time je započela mini vladavina argentinskog klupskog fudbala na svetskom nivou, jer se naredne godine na krov planete popeo Estudijantes i to ponovo protiv britanskog velikana – Mančester Junajteda. Slavni engleski velikan za koga su igrali Džordž Best, Bobi Čarlton, Denis Lou, a sa klupe predvođen Metom Bezbijem u Argentini je izgubio 1:0, a u revanšu na Old Trafordu odigrao samo 1:1. Taj meč će između ostalog biti zapamćen po jednoj od mnogih crnih rupa Džordža Besta, koji je udario u lice Hozea Huga Medinu u 89. minutu. Zbog toga je dobio crveni karton, koji mu je dao jugoslovenski sudija Konstantin Zečević. Ali je pokazao crveni i Medini, koji je od publike počašćen na izlazu sa salvom metalnog novca.

Manchester United Estudiantes

Wikimedia Commons


Taj susret kao da je najavio buduće napetosti na relaciji Argentina – Engleska, koje se nisu ograničile samo na fudbalski teren. Ali do novog okršaja između timova iz ove dve zemlje došlo je tek 1984. kada su se za trofej u Interkontinentalnom kupu sastali Independijente i Liverpul. To je bio prvi takmičarski englesko-argentinski susret na fudbalskom terenu posle rata za Foklandska Ostrva, britanske kolonije koja se nalazi u neposrednoj blizini Argentine. Taj rat je započeo vojni režim Argentine, ali na kraju morao je da se pomiri sa porazom, što je u zemlji doživljeno kao velika tragedija. Koliko se ovaj meč doživljavao kao nešto što je više od igre dovoljno govori podatak da je Liverpul prethodna dva učešća u Interkontinentalnom kupu odbijao 1977. i 1978. ali ovaj meč u Tokiju nije. Bilo je pitanje nacionalnog ponosa da se dobije argentinski tim, a sa druge strane za Independiente poraz nije bio opcija. Meč u Tokiju na kraju je rešen u šestom minutu kada je Hoze Perdukani savladao Brusa Grobelara. Argentinci su dobili, makar malu utehu, za težak ratni poraz.

Ako je to bila mala uteha, onda je ono što se dve godine kasnije dogodilo bilo, blago rečeno, mnogo više od toga. Veliko je pitanje da li će za 100 godina neko moći nešto značajno da kaže za Foklandski rat, ali će se tada sigurno sa ogromnim žarom i dalje pričati o „Božjoj ruci“ i najlepšem golu ikada na svetskim prvenstvima. Kada danas pitate Argentince ko je bolji fudbaler Dijego Maradona ili Lionel Mesi, biće oštra podela, ali će vrlo verovatno, i oni zagriženiji Maradonini fanovi, na kraju priznati da je Mesi bolji. Ali kada im postavite drugo pitanje, koga više vole, ogromna većina će reći Maradonu. I to ne zbog osvojene titule svetskog šampiona, poslednje za Argentinu, ili zbog neverovatnih golova i partija u svetom dresu. Ne, već zbog načina kako je tog 22. juna 1986. na Stadionu Asteka ne samo pobedio, već i osramotio najomraženijeg neprijatelja. On je uradio ono što je svaki Argentinac sanjao pre tog četvrtfinalnog meča Svetskog prvenstva. Prvo im se onim golom rukom otvoreno narugao, a potom ih je dokosurio onim neverovatnim slalomom. Svakom Argentincu, pa što ne reći i velikoj većini stanovnika zemaljske kugle, koji nisu Englezi, bilo je draže da vide takvu pobedu nego nekih 10:0 sve čistih golova. Gledati Engleze u neverici, u to vreme predvođene najomraženijom ženom na svetu, bila je najveća moguća pobeda, koju mogu da razumeju samo narodi južnjačkog mediteranskog temperamenta.

Božja ruka

Printscreen/Twitter



Mi Argentinci nismo znali šta vojska namerava. Govorili su nam da pobeđuju rat, a u stvarnosti je bilo kao da nas je Engleska dobila 20:0. Bilo je teško. Atmosfera je bila takva kao da smo otišli u drugi rat. Nisam imao u planu da igram rukom, ali se sve tako brzo odigralo. Linijski sudija nije video da sam rukom igrao, a glavni je rekao „Gol!“ To je bio lep osećaj i simbolička osveta Englezima – rekao je Maradona mnogo godina kasnije.

Došle su i 90-e, granice su se otvorile, a i Argentinci su počeli u većem broju da odlaze na Ostrvo i da zarađuju za fudbalski hleb. Ali napetost kada se sastanu Argentina i Engleska nikada nije splasnula. Tako je bilo poslednjeg dana juna 1998. u Sent Etjenu. Na stadionu Gifroj Gišar snage u osmini finala odmerile su Argentina i Engleska. To je bio poslednji, ali najkvalitetniji meč ove faze. Početak atomski. Već u petom minutu Gabrijel Batistuta iz penala dovodi Gaučose u vođstvo. A onda, za svega sedam minuta usledio je preokret. U devetom minutu penal za Englesku u gol pretvara Alan Širer, a onda je u 16. minutu zasijala nova zvezda svetskog fudbala. Tada 19-godišnji Majkl Oven, koji je debitovao za nacionalni tim ranije te godine, izveo je fantastičan solo prodor i u maniru znatno iskusnijih kolega „bocnuo“ loptu i prebacio te večeri fantastičnog Karlosa Rou. Ipak, do poluvremena Argentinci, u svom stilu, izradili su Engleze posle slobodnog udarca, lopta je došla do Havijera Zanetija, koji je zatresao mrežu za 2:2. Kakvih 45 minuta, teško ponovljivih. A onda drugi veliki momenat na meču, momenat koji je na najbolji način oslikao stanje duha argentinskih fudbalera sa jedne i engleskih sa druge, pod uticajem „Božje ruke.“ Dijego Simeone nonšalantno je gazio Dejvida Bekama dok je bio na zemlji. Vedeta Mančester Junajteda samo je digao nogu i potkačio prgavog Gaučosa. Ovaj je pao kao da ga je strefio nuklearni projektil, a Dejvid Bekam dobio crveni karton. Kako su Englezi, umesto da su napadali i dali treći gol, kao što je delovalo da bi moglo da se desi, morali da brane ovih 2:2, otišlo se na penale. A tamo je briljirao Karlos Roa, koji je skinuo dva penala i odveo Gaučose u četvrtfinale, a Engleska se obrušila na Dejvida Bekama.

youtube



Jedan od najboljih krilnih igrača svih vremena nije imao mira četiri godine. Ni sjajne partije u trijumfalnom pohodu Mančester Junajteda do Lige šampiona, ni gol za prolaz na Svetsko prvenstvo protiv Grčke, ništa nije moglo da ga potpuno opere kod ostrvske javnosti. Ali prilika za iskupljenje je došla u dalekom Japanu. U Saporu 7. juna 2002. u Grupi F Svetskog prvenstva sastali su se ponovo Argentina i Engleska. Gaučosi su došli na šampionat kao veliki favoriti, ostvarili pobedu nad Nigerijom i imali priliku da trijumfom nad omraženim rivalom obezbede osminu finala. Sa druge strane Engleska je odigrala samo nerešeno na startu sa Švedskom i porazom od Argentine suočila bi se sa eliminacijom. Ipak, videlo se da je ekipa Svena Jerana Eriksona bila našpanovana i energetski je nadvisila Gaučose. Argentinci su se odlučili da iskoriste bodovnu prednost i čekaju grešku. Ali u 44. minutu grešku je napravio Mauricio Poćetino, jedan od onih koji će u ovom veku, u ovoj deceniji, biti pravo vezivno tkivo između argentinskog i engleskog fudbala. Argentinac kojeg su engleski navijači zavoleli zbog svega što je uradio vodeći kao trener Totenhem. Ipak, u Saporu napravio je penal nad Majklom Ovenom, a odgovornost je preuzeo tragičar iz Sent Etjena Dejvid Bekam. Postigao je gol i pobedio duhove prošlosti, a taj gol bio je jedini na meču. Na kraju je Engleska otišla u osminu finala, pa potom i četvrtfinale, gde ih je sačekao Brazil, a Ronaldinjo upropastio Dejvida Simena. Sa druge strane Argentina je ispala jer je odigrala samo nerešeno sa Švedskom u poslednjem kolu grupne faze. Englezi su konačno dobili satisfakciju i krug fudbalskog rata se, bar na neko vreme, zatvorio.

David Beckham

Alex Livesey/Getty Images



Bile su to četiri duge, preduge godine. Bilo je uspona i padova, ali ovaj trenutak je sve prevazišao – rekao je Bekam, pun olakšanja, posle velike pobede i iskupljenja.

Nastaviće se...

Komentari (8)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

Bog Napulja

Maradonini fanovi da priznaju da je Mesi bolji fudbaler? Bekam jedan od najboljih krilnih igrača svih vremena? Mnogo gluposti...

Odgovori 7 1

Bukishaa.

"La mano de dios" Najveci svih vremena ! D10S ali pravi.

Odgovori 8 0

paor

"...ali će vrlo verovatno, i oni zagriženiji Maradonini fanovi, na kraju priznati da je Mesi bolji." Nikada neću priznati da je Mesi bolji od Maradone

Odgovori 22 5

* Sva polja su obavezna

Maradona sahranjen u Buenos Ajresu

Maradona sahranjen u Buenos Ajresu

Maradona sahranjen u Buenos Ajresu

Dijego Maradona sahranjen je u četvrtak u Argentini na ceremoniji kojoj su prisustvovali samo članovi porodice i najbliži prijatelji.

Napoli pobedio i za Dijega

Napoli pobedio i za Dijega

Napoli pobedio i za Dijega

Fudbaleri Napolija u 4. kolu grupe F Lige Evrope pobedili su ekipu Rijeke 2:0 i napravili veliki korak ka plasmanu u nokaut fazu.
Loading...