Nakon neočekivanog plasmana Ajaksa u polufinale Lige šampiona, slavni holandski klub je ponovo postao interesantan, posle dosta godina životarenja u drugom evropskom planu jer su glavnu ulogu na fudbalskoj pozornici preuzeli oni bogatiji i raskalašniji.

Nije neobično da holandski tim, pa makar to bio i slavni Ajaks, dobije krajnje epizodnu ulogu na savremenoj fudbalskoj pozornici jer ima manji budžet i od timova koji ulaze ili ispadaju iz Premijer lige. Da stvar po Amsterdamerse bude još nepovoljnija, čak su u domaćem prvenstvu bez titule pune četiri godine. I onda se dogodi gaženje Reala u Madridu, pa gotovo savršena lekcija jednom od favorita u Ligi šampiona i sada već gotovo večitom prvaku Italije.

Kako je Ajaks uspeo da ponovo zadivi fudbalski svet ne samo odličnim rezultatom, već i igrom koja nas vraća u neka pomalo romantična vremena? Šta to Ajaks (opet) ima, a nemaju veći i bogatiji? I pored neuporedivo manje novca na raspolaganju, Amsterdamersi su uspeli da sačuvaju autentični fudbalski gen koji se zasniva pre svega na čuvenoj školi, koja je još od vremena Rinusa Mihelsa smatrana najboljom u Evropi.

Ajaks je u startnoj postavi u Torinu imao sedam igrača iz svoje akademije (ako se računa golman Onana koji je došao iz Barselone, ali je profesionalni debi imao u Ajaksu), plus Šene koji je tu sedam sezona, plus Zijeh i Neres koji igraju treću, a jedini pravi novajlija je Tadić koji igra kao da se rodio na obalama Amstela (ne piva, već reke).

Gotovo je neverovatno da je trener Erik ten Hag u protokolu u Torinu imao trojicu igrača – od kojih golman Varela nema ni minut u prvom timu, De Vit ima 30, a Ekelenkamp 79 minuta prvoligaškog fudbala! Jedino je Dolberg ozbiljno fudbalsko ime. Odavno je već poznata stvar u fudbalskom svetu da igrači koji se formiraju na terenima De Tukomsta nisu samo fudbalski obučeni, već i mentalno pripremeljeni za belo-crveni dres i mnogi koji u svojim prvim utakmicama u prvom timu igraju sa neverovatnom dozom samopouzdanja koje se graniči sa bezobrazlukom. Kod momaka koji prvi put istrče na Arenu nećete videti ni tremu ni strah od greške, pa iako mnogi od njih nisu u stanju da ostave trag na amsterdamskoj travi, a kasnije u većim ligama, uvek su dovoljno dobri za terene u Turskoj, Rusiji, Belgiji, Srbiji… I još nešto važno – nije ih mnogo briga za rezultate u mlađim kategorijama.

Ne treba zaboraviti da je Ajaks počeo u trećem kolu kvalifikacija za Ligu šampiona i da im je Juventus deseti protivnik u ovom takmičenju. Pre početka Lige šampiona, kvota na Ajaks je bila 250. Kopljanici teoretski mogu i do triple krune jer imaju i finale Kupa sa Viljemom i ove sezone su već postigli 155 golova u svim takmičenjima!

Velike zasluge za istorijski uspeh Amsterdamersa ima i trener Erik ten Hag, van Holandije relativno anoniman trener. Tek u 42.godini počeo je da radi u Go Ahed Iglsima, dve sezone je vodio drugi tim Bajerna, dve sezone Utreht i u Ajaks je stigao 2017.

Nije osvojio titulu u prvoj sezoni (još je nije obezbedio ni u drugoj), ali se ispostavilo da je klub uradio pravu stvar što ga nije smenio. Nije nikada odstupao od njihove klasične formacije 4-3-3, ali je još u grupnoj fazi igrao bez klasičnog špica, sa Tadićem kao “lažnom“ devetkom i uspeo je da odigra sa Bajernom 1:1 i 3:3, sa AEK-om i Benfikom su rutinski obavili posao, a utakmice sa Realom i Juventusom zadivile su fudbalski svet.

Bez obzirana to što Ajaks još nije obezbedio titulu u Holandiji i što će i u polufinalu Lige šampiona opet biti ili blagi autsajder ako bude igrao sa Totenhemom i totalni ako protivnik bude Mančester Siti, Kopljanici su već sad uradili mnogo za današnji fudbal. Pokazali su da dobar, pravi, autentičan fudbal, onaj sa izvora i dalje može da bude pravi… I možda ili skoro najbolji.

A koliko igrača će Ajaks uspeti da zadrži narednog leta je već neko drugo pitanje… A Dušan Tadić? On zaslužuje posebnu priču.