Getty Images / Christopher Lee

Vuk Uljarević

22.05.2020 | 20.00

Od provincijalca do velikana

U ovoj vesti

Vuk Uljarević

Parma je imala jedan od najjačih timova u Evropi između 1991. i 2002. godine. Taj tim je bio jedini u Italiji među takozvanim "provincijalcima" koji je mogao da parira gigantima. Ovo je priča o tome kako je nastala velika Parma.

Parma Calcio

Gary M Prior/Allsport

Koliko god da je teško danas poverovati u to, činjenica je da je u poslednjih 30 godina Parma bila jedna od najuspešnijih italijanskih ekipa. Krstaši su bili jedini koji su pomrsili račune i poremetili istorijsku dominaciju Milana, Juventusa i Intera, kao i najuspešnije generacije Rome i Lacija.

Parma se prvi put plasirala u Seriju A na kraju sezone 1989/90. Pre toga „žuto-plavi“ su bili dostojanstveni provincijski klub osnovan 1913. koji je tokom godina posećivao Seriju C češće od Serije B.

Pisanje nove istorije počinje 1976. kada je klub kupio Ernesto Ćerezini, 36-godišnji građevinski investitor bez prethodnog iskustva u fudbalu. Ćerezini je, kako je rekao autorima knjige "Sve o Parmi iz minuta u minut" (Aldo Kurti i Đan Franko Bele), praktično kupio fudbalski klub kako bi imao hobi. Naime, Ernestu je u tom periodu preminula supruga i nadao se da će u Parmi pronaći "razlog za bekstvo od crnih misli i skretanje pažnje". Za njega je Parma predstavljala gradsku baštinu i to je morala da ostane. Zbog tog motiva kada je kupio klub i preuzeo predsedničku fotelju postao je ujedno i prvi na toj poziciji kao jedini vlasnik. Nije želeo druge članove sa kojima bi delio odgovornost, a Prosciutto di Parma (poznati proizvođač pršute i šunke iz Parme) je postao jedini sponzor. Ćerezini je to objasnio sledećim rečima: "Prihvatio sam sponzorstvo jer je firma iz Parme, dobra je i može samo da nas učini lepšim".            

Ime "Derby dell'Enza" potiče od reke Ence koja predstavlja granicu između Parme i Ređo Emilije. Takođe, ovaj dvoboj lokalnih timova poznat je i pod imenom "Derby del Parmigiano Reggiano" zbog čuvenog sira. Parmezan se smatra kraljem sireva i proizvodi se upravo u pokrajini Emilija-Romanja iz koje su fudbalski klubovi Parma i Ređana. Ozbiljan animozitet datira iz istorijskog rivalstva između dva grada koji prevazilazi sport. Pomenuto suparništvo je mnogo više od samog fudbala i njihovi "ultrasi" su često skloni nasilju. Iako su udaljeni čitavih 25 kilometara jedni od drugih, postoji razlika... Parma je oduvek posmatrana kao snobovski ili ako vam je draže aristokratski grad čiji su poznati sinovi muzičari Đuzepe Verdi i Arturo Toskanini, kao i slikar Parmiđanino. Sa druge strane stanovnici Ređo Emilije su percipirani kao manje imućni i hladnokrvni ljudi sa veoma razvijenom poljoprivredom. Ipak, mogu i oni da se pohvale sugrađanima koji su se istakli kroz umetnost, a u pitanju su pesnik Ludoviko Ariosto i slikar Antonio da Koređo. Važno je reći da je najveći ponos Ređo Emilije to što je u njihovom gradu 7. januara 1797. zvanično predstavljena zastava Italije. Prvi međusobni okršaj bio je na programu 7. decembra 1919. godine kada je Ređana slavila sa 2:1, dok je poslednji Parma 7. maja 2017. rešila u svoju korist na Tardiniju rezultatom 1:0. Na dva derbija koja su odigrana u sezoni 2016/17 čekalo se punih 20 godina. Za kraj jedan neverovatan podatak, a to je da je veliki Karlo Anćeloti jedini menadžer koji vodio oba kluba.

Posle 10 pristojnih godina u trećem rangu italijanskog fudbala, uz dva neuspešna izleta u Seriju B, Ernesto je 1985. odlučio da angažuje 39-godišnjeg trenera Ariga Sakija. Novog menadžera su preporučili rezultati koje je beležio sa niželigašem Riminijem. U premijernoj sezoni na klupi ekipe sa stadiona Enio Tardini, Saki je predvodio Parmu do promocije u drugu ligu zahvaljujući osvojenom prvom mestu u tadašnjoj grupi A Serije C1. Sledeću kampanju navijači pamte po lepom i efikasnom fudbalu, kao i sedmoj poziciji na tabeli sa 40 osvojenih bodova. Međutim, ostao je žal jer je su njihovi ljubimci imali samo tri boda manje od sva tri tima (Ćezena, Leće, Kremoneze) koja su se na kraju našla u plej-ofu za plasman u elitu. Kada je reč o nacionalnom Kupu (koji se tada igrao u nešto drugačijem formatu) i tu je napravljen iskorak. Minimalne pobede protiv Milana na San Siru, prvo u grupnoj fazi takmičenja, a potom i u osmini finala, ostavile su poseban pečat. Četa Ariga Sakija je u Milanu slavila sa 1:0, dok je u revanšu pred svojim tifozima izdržala nalete rivala i remizirala bez golova, što je bilo dovoljno za plasman među osam najboljih. U četvrtfinalu zaustavila ih je Atalanta koju je u finalnom dvomeču nadigrao Napoli rezultatom 4:0. Za to vreme u Lombardiji su pomno pratili rad Ariga Sakija. Vodeći ljudi rosonera nisu propustili priliku da u svoje redove dovedu čoveka koji je sa Milanom osvojio skoro sve i postao jedan od najinovativnijih i najuspešnijih trenera ikada viđenih.

U sezoni 1987/88 sastav iz pokrajine Emilija-Romanja je prvenstvenu trku završio na deobi 10. mesta sa Udinezeom, dok je učešće u takmičenju Coppa Italia okončano u osmini finala eliminacijom od Avelina. Treba istaći da je i druga kampanja bez Sakija na klupi protekla mirno, ovog puta na deobi devetog mesta sa Likatom. U tom periodu ekipu je vodio Đampjero Vitali, koji je nasledio Zdenjeka Zemana. Kuriozitet je da je trener iz Praga u predsezoni izvojevao pobede protiv Reala i Milana u leto 1987. godine, ali je smenjen nakon samo sedam prvenstvenih utakmica.     

Ne treba zaboraviti da su se u roku od 24 meseca u Parmi desile dve veoma bitne stvari koje su igrale veliku ulogu u njenoj budućnosti. Ernesto Ćerezini je u junu 1987. prodao jedan deo kluba Kalistu Tanciju, osnivaču čuvene mlečne kompanije Parmalat koja je postala manjinski akcionar i glavni sponzor tima. Dve godine kasnije predsednik „žuto-plavih“ iz Verdijevog grada je za novog menadžera imenovao Nevija Skalu. Bivši fudbaler gradskih rivala Milana i Intera je u prvom trenerskom angažmanu umalo doveo Ređinu iz lige C1 u Seriju A za svega dve sezone. Posle direktne promocije u Seriju B ekipa sa juga Italije bila je na korak od velike scene, ali je u plej-ofu izgubila od Kremonezea posle penala.

Parma je sa novim menadžerom sezonu 1989/90 otvorila na briljantan način uz samo dva pretrpljena poraza u prvom delu sezone i to na gostovanju Padovi, a potom i od Pize kod kuće. U pretposlednjem kolu Krstaši su igrali lokalni derbi protiv Ređane. Izabranicima Nevija Skale je na svom terenu 27. maja 1990. bio neophodan trijumf bez obzira na ostale rezultate kako bi obezbedili istorijski plasman u Seriju A. U redovima velikog rivala igrao je najefikasniji strealac lige Andrea Silenci koji je sa 23 gola na svom kontu bio najveća pretnja po gol koji je branio Đakomo Cuniko. Ipak, domaćin je bio mnogo više inspirisan za fudbal, a po travnatom tepihu plesao je u ritmu čuvene Lambade (letnjeg hita iz '88 čija je ekranizacija godinu dana kasnije zaludela ceo svet). Najtvrđe jezgro navijača na čelu sa grupom "Boys Parma" prvo je u trans bacio Marko Ozio koji je bio precizan već u sedmom minutu. Neizvesnost je trajala sve do same završnice, tačnije 89. minuta kada je posle brze kontre tačku na i stavio Alesandro Meli. U to vreme mladi talentovani ofanzivac čiji je otac Emilio takođe igrao u Parmi na poziciji napadača. Nakon što je sudija Karlo Zgvicato iz predgrađa Verone označio kraj derbija, konačno je počela i velika žurka. Slavilo se i u Torinu jer su Bikovi bili prvi sa 53 boda, Piza je završila na drugoj poziciji sa dva boda manje, trećeplasirani Kaljari je osvojio 47, dok je Parma sa 46 bodova zauzela četvrto i ujedno poslednje mesto koje garantuje promociju.    

Posle utakmice na pitanje novinara da li je osvajanje jedne od prve četiri pozicije bio cilj ili su tokom sezone ambicije porasle, Nevio Skala je izjavio sledeće: "Od prvog dana sam verovao da je ovaj tim sposoban za velike stvari, ali promocija nije bila naš primarni cilj. Taj uspeh smo ostvarili radeći vredno, igrači su uvek pokazivali koliki su profesionalci i sve zasluge idu njima".

You Tube


Pomenuo sam Lambadu, ples i veliku žurku, kako Italijani vole da kažu: "Una grande festa" i zaista je bilo tako. Ceo grad je bio obojen u žuto i plavo jer je konačno krunisan trenutak dugo očekivanog sna koji, nažalost, vlasnik kluba nije dočekao. Ernesto Ćerezini je bio bolestan i preminuo je 4. februara 1990. godine nakon učestalih srčanih udara koje je imao tokom praćenja utakmica na stadionu. Nije poštovao savete lekara da se zbog velikog stresa udalji od fudbala kako bi smanjio rizik od najgoreg ishoda. Kupio je klub kako bi preboleo smrt svoje žene, a u međuvremenu Parma mu je postala život. Strast prema fudbalu i svom timu uzela mu je srce i pojela ga. Njegova Parma je nepuna četiri meseca kasnije tek počela da postiže sve ono u šta je verovao i zbog čega je nepunih 14 godina ulagao energiju, emocije i finansije.   

Koliko je veliki trag u istoriji Parme ostavio Ernesto Ćerezini najbolje govori podatak da klupski muzej na stadionu Artemio Franki nosi njegovo ime. A tifozi kao tifozi od samog starta su prepoznali tu emociju u vreme kada je Parma bila razlog više za život, pa ga čak i danas navijači pamte kao "Predsednika" sa velikim slovom "P". Do sada, u 106 godina postojanja, on je i dalje "Presidente" sa najdužim stažom.


Posle smrti Ernesta Ćerezinija njegov sin Fulvio je nasledio klub i nakratko postao predsednik, ali je posle obezbeđene promocije već tokom leta prodao većinski deo Parmalatu.

Na red je došla prva u nizu legendarnih sezona... U letnjem prelaznom periodu Parmu su pojačali golman brazilskog nacionalnog tima Klaudio Tafarel i švedski reprezentativac Tomas Brolin. Perspektivni univerzalac se podjednako dobro snalazio i u napadu i u veznom redu. Boje ekipe iz Verdijevog grada već su branili defanzivci Luiđi Apoloni i Lorenco Minoti, budući reprezantativci Italije. Tadašnji selektor Arigo Saki, iako ih nije trenirao za vreme svog mandata u Parmi, odlično je poznavao kvalitete Apolonija i Minotija. Tako da je sa razlogom na njih računao i tokom Svetskog prvenstva u SAD 1994. godine. No, vratimo se Parmi koja je igrala zaista iznad svih očekivanja. Tokom premijernog učešća u odabranom društvu pobeđena su mnoga zvučna imena. Već u trećem kolu savladan je branilac titule Napoli predvođen Dijegom Maradonom, potom Fiorentina i Roma, dok je protiv Sampdorije upisan jedan remi. Sampdorija Vujadina Boškova je na kraju sezone osvojila Skudeto, dok su fudbaleri sa stadiona Enio Tardini bili šesti i to je bio jedan od najboljih nastupa kada su u pitanju klubovi koji su godinu dana ranije obezbedili promociju u Seriju A. Samo su Torino (te iste sezone) i Kjevo (2001/02) bili bolji osvojivši peto mesto. Tih godina Parma je igrala 3-5-2, što je davalo mnogo opcija i u napadu i u odbrani, a čak i danas Skala tvrdi da je bio jedan od prvih trenera koji koristio pomenutu formaciju.

Tokom leta 1991. kupljeni su bekovi Antonio Benarvio i Alberto di Kjara koji su baš poput Apolonija i Minotija s vremenom postali reprezentativci. Parma je odigrala još jednu dobru sezonu koju je okončala na deobi šestog mesta sa Sampdorijom. Međutim, ta kampanja se, pre svega, pamti po osvajanju prvog važnijeg trofeja u klupskoj istoriji. Krstaši su u finalnom dvomeču nacionalnog Kupa bili uspešniji od Juventusa, a na tom putu redom su eliminisali Palermo, Fiorentinu, Đenovu i Sampodriju. Prva finalna utamica odigrana je u Torinu 7. maja 1992. i pripala je Juventusu zahvaljujući golu Roberta Bađa sa bele tačke. Nedelju dana kasnije Parma je u revanšu trijumfovala rezultatom 2:0, a strelci su bili Meli i Ozio, isti igrači koji su dve godine ranije postigli po gol u odlučujućem meču protiv Ređane. Godina 1992. označila je početak zlatnog perioda, a podsećanja radi sedam godina ranije Parma je bila u Seriji C.

You Tube


Nije prošlo ni nedelju dana od osvajanja Coppa Italia, a Nevio Skala je dao izjavu za „Korijere dela Sera“: "U četvrtak nismo samo podigli pehar namenjen pobedniku nacionalnog Kupa, već smo i završili najveću operaciju na tržištu. Naši igrači su shvatili da je i ovde moguće osvajati trofeje, a to su videli i ostali, tako da nas više neće posmatrati kao simpatičnog provincijalca sa neizvesnom budućnošću". Skala je bio u pravu. U naredne tri godine dovedena su zvučna pojačanja, a za taj luksuz bila su potrebna i značajna ekonomska ulaganja. Kupljeni su, između ostalih, kolumbijski napadač Faustino Asprilja, legendarni defanzivci Nestor Sensini i Fernando Kouto, te igrači italijanskog nacionalnog tima Đanfranko Zola i Dino Bađo.

Kup UEFA? Ne, Coppa Italia... Zvali su ga Kup UEFA, ali u stvari to je bio italijanski Kup koji se igrao van granica "čizme", bar u periodu od 1989. do 1999. godine. U 11 finala prethodnika Lige Evrope trijumfovalo je osam timova iz Italije, dva su doživela neuspeh, dok su u čak četiri finala direktnu bitku za pehar vodili upravo klubovi sa Apenina. U tom vremenskom intervalu samo jedno od 11 finala proteklo je bez italijanskih predstavnika. To je bilo 1996. kada je Bajern osvojio trofej pobedivši Bordo. Impresivni brojevi koji govore o totalnoj i možda neponovljivoj dominaciji. Neverovatni brojevi, posebno u poređenju sa onima iz poslednjih 20 godina: od Malezanija pa nadalje, Italijani ne samo da više nisu bili u mogućnosti da osvoje Ligu Evrope, već nisu ni stigli do finala.

U sezoni 1992/93 Parma je uspela da osvoji Kup pobednika kupova, takmičenje koje više ne postoji, a u kojem su učestvovali osvajači nacionalnih kupova. Veliko finale bilo je na programu 12. maja 1993. na Vembliju, a „žuto-plavi“ su bez većih problema sa 3:1 nadigrali Antverpen. U ligi je napravljen iskorak jer je malo ko očekivao da mogu da završe kao trećeplasirani, iza Milana i Intera, a ispred Juventusa i Lacija.

Posle nepunih 365 dana od meča na Vembliju, Parma se ponovo plasirala u finale Kupa pobednika kupova. Ovog puta na stadionu Parken u Kopenhagenu pretrpela je neuspeh izgubivši od Arsenala kome je trofej doneo pogodak Alana Smita. Ipak, nešto ranije, početkom 1994. godine, klub iz pokrajine Emilija-Romanja je trijumfovao u Superkupu Evrope pobedivši Milan (da, taj moćni Milan) sa 2:0 na San Siru. U prvom meču bilo je 1:0 za rosonere koji su te sezone osvojili drugi od tri Skudeta u nizu, dok je četa Nevija Skale bila peta.  

Na početku kampanje 1994/95 Parma je sa razlogom dobila epitet jednog od najjačih italijanskih timova, a zbog međusobnih bitaka u prvenstvu, nacionalnom Kupu, kao i Kupu UEFA rođeno je i veliko rivalstvo. Novi rival postala je "Stara dama" iz Torina. Juve je oba okršaja u Seriji A rešio u svoju korist sa gol razlikom 7:1, bio je bolji i u finalu Coppa Italia rezultatom 2:1 posle dvomeča. Ali, Parmini navijači su bili ti koji su se radovali posle 180 minuta fudbala u finalu Kupa UEFA jer su njihovi ljubimci pobedili 2:1. Na Enio Tardiniju bilo je 1:0, a jedini gol postigao je Dino Bađo, novajlija koji je doveden upravo iz Juventusa. Zanimljiva je činjenica da se revanš igrao na San Siru i da nije dobro počeo po Parmu čiju je prednost pravom majstorijom anulirao Đanluka Vijali u 34. minutu. Optimizam „belo-crnih“ je trajao 20 minuta, a potom je Dino Bađo ugasio njihove ambicije o četvrtom peharu Kupa UEFA. Petu sezonu u Seriji A „žuto-plavi“ su okončali na trećoj poziciji, a posle pet godina u najelitnijem rangu već su mogli da se pohvale sa četiri osvojena trofeja.    

Parma je za kratko vreme od fudbalskog provincijalca postala ekipa na evropskom nivou. Toliko atraktivna i finansijski moćna da je 1995. iz Barselone u svoje redove dovela Hrista Stoičkova za 11 miliona evra. Bugarski internacionalac je u tom trenutku bio aktuelni osvajač Zlatne lopte, ali, ruku na srce, nije opravdao očekivanja. Za razliku od Stoičkova, kupovina perspektivnog štopera Fabija Kanavara iz Napolija bila je pun pogodak.

Hristo Stoichkov

Allsport UK /Allsport

Sezona 1995/96 pamti se kao prva bez trofeja od 1992. godine, a šampionsku trku Krstaši su završili na petom mestu posle čega je Nevio Skala napustio klub. Nevio je na kratko uzeo predah od fudbala, a potom je na poziv Lućana Gaućija početkom januara 1997. preuzeo Peruđu s kojom nije uspeo da izbegne selidbu u Seriju B. Međutim, već u julu dobija priliku da nasledi Otmara Hicfelda na klupi Borusije Dortmund, koja je krajem maja osvojila Ligu šampiona savladavši Juventus. Skala se zadržao godinu dana u Dortmudnu, a i dalje važi za jedinog Italijana koji je imao priliku da vodi „crno-žute“ sa Vestfalena.  

Naravno da u Parmi nisu sedeli skrštenih ruku posle odlaska najtrofejnijeg menadžera u klupskoj istoriji. Šansa je pružena vrlo dobro poznatom licu, nekome ko je tokom igračkih dana branio boje Parme, Rome i Milana, kao i nacionalnog tima Italije. U seniorskoj konkurenciji debitovao je 1976. kada je Ernesto Ćerezini kupio klub, a u kojem je nekadašnji vezista proveo tri godine. Tokom tog perioda imao je priliku da igra pod dirigentskom palicom Ćezarea Maldinija (otac Paola Maldinija) i postane jedan od nosioca igre. U pitanju je Karlo Anćeloti koji je od 1992. do 1995. radio kao prvi pomoćnik Ariga Sakija u italijanskoj reprezentaciji. Anćeloti je pre dolaska u Parmu imao vrlo uspešan prvi samostalni angažman u kojem je Ređanu ekspresno vratio u Seriju A. Na kraju sezone svojim saradnicima je kratko i jasno rekao: "Ovo je previše stresa, odlazim, dosta je bilo".

Veliki Karlo, tada 37-godišnji menadžer u usponu, već u prvom prelaznom roku prodao je Stoičkova, Kouta i Di Kjaru, a kupio, ispostaviće se, tri ključna pojačanja: francuskog defanzivca Lilijana Tirama i napadače Enrika Kjezu i Ernana Krespa. U klubu je već bio mladi italijasnki čuvar mreže, 18-godišnji talenat koji je dve godine ranije iz mladog tima Parme prekomandovan u prvi. Reč je o Đanluiđiju Bufonu koji je na Enio Tardini doveden sa samo 13 godina i ambicijom da postane komandant veznog reda. Popularni Điđi je pre dolaska u Parmu 1991. odbio ponude Bolonje i Milana, a sve se promenilo u leto 1990. kada je na Svetskom prvenstvu u Italiji prvi put gledao svog idola. Golman Kameruna Tomas Enkono je glavni krivac što je Bufon na kraju sredinu terena zamenio mestom među stativama. U jednom trenutku oba golmana omladinskog tima Parme su bila povređena, a Bufon je zbog svog interesovanja, visine i fizičkih karakteristika za samo dve nedelje postao prvi izbor na toj poziciji.

You Tube


Anćeloti je karijeru u novom klubu započeo ranom eliminacijom iz nacionalnog Kupa od Peskare, a ni prvenstvenu trku nije počeo ništa bolje sa samo tri upisana trijumfa nakon 13 kola. Međutim, tokom sezone viđen je sjajan povratak i samo tri kola pre kraja i to pred direktan okršaj sa "Starom damom", fudbaleri iz Verdijevog grada došli su na šest bodova zaostatka u odnosu na Juventus. Derbi se igrao u Torinu 18. maja 1997. u okviru 32. runde takmičenja, a Parma je zahvaljujući autogolu Zinedina Zidana povela u 29. minutu. Do kraja poluvremena Juve je uspeo da izjednači. Glavni sudija Pjerluiđi Kolina je dosudio veoma sumnjiv penal posle duela Kanavara i Kristijana Vijerija. Nikola Amoruzo je 43. minutu preuzeo odgovornost i pogodio za konačnih 1:1. U narednom kolu Juventus je i matematički obezbedio Skudeto odigravši 1:1 sa Atalantom u Bergamu. Tim iz pokrajine Emilija-Romanja je sezonu 1996/97 završio na drugom mestu, što je najbolji rezultat u Seriji A u istoriji Parme.  

Don Karlo je otišao 1998. godine nakon još jedne dobre kampanje koja je okončana osvajanjem šeste pozicije. Na njegovo mesto je došao Alberto Malezani koji je prethodno bio menadžer Kjeva i Fiorentine. Kostur ekipe se godinama nije menjao, a igrački kadar je dodatno ojačan dovođenjem dvojice kvalitetnih fudbalera sredine terena iz Sampdorije. Reč je o Huanu Sebastijanu Veronu i Alenu Bogosjanu koji je tokom leta sa Francuskom trijumfovao na Svetskom prvenstvu. Sezona 1998/99 smatra se najuspešnijom u klupskoj istoriji. U finalu najmasovnijeg italijanskog takmičenja Parma je igrala protiv Fiorentine. Posle dvomeča rezultat je bio 3:3, a pehar je pripao četi Alberta Malezanija zbog većeg broja postignutih golova na strani. Samo nedelju dana kasnije, tačnije 12. maja 1999. na red je došlo i finale Kupa UEFA protiv Olimpika iz Marseja. Krstaši su na stadionu Lužnjiki u Moskvi odučili od fudbala francuskog predstavnika rezultatom 3:0, a strelci su bili Krespo, Vanoli i Kjeza. Ernan Krespo je proglašen za igrača utakmice, a Parma je ponovo slavila u Kupu UEFA i do danas je poslednja italijanska ekipa koja je uspela da osvoji takmičenje koje se od 2009. zove Liga Evrope.

U prestonici Rusije na finalnom okršaju „žuto-plavi“ su verovatno nastupili u najjačem sastavu ikada viđenom i to u formaciji 3-4-1-2: Bufon; Tiram, Sensini (kapiten), Kanavaro; Fuzer, Bađo, Bogosjan, Vanoli; Veron; Krespo, Kjeza. U drugom poluvremenu priliku sa klupe su dobili Balbo, Fiore i Asprilja.  

Iste godine 21. avgusta Parma je podigla pehar Superkupa Italije posle potpunog preokreta na San Siru u pobedi proitv Milana sa 2:1.

You Tube


Malezani je pod svojom komandom ili ako vam je draže u svojim rukama imao ekipu koju su činili sjajni igrači i to je za njega ujedno bila i prednost i kazna. Gazda kluba Kalisto Tanci je godinama ulagao ozbiljan novac u pravljenje fudbalske mašinerije koja je mogla i trebalo da osvoji titulu prvaka države. Međutim, ta generacija je dominirala u Kupovima, ali ne i u šampionatu. Malo je reći da je Parma u sezoni 1998/99 imala jedan od najjačih timova na svetu, ali je na žalost njihovih tifoza bila četvrta u ligi postigavši 102 gola na 55 takmičarskih mečeva. Sledeće godine učešće u Seriji A okončano je na petoj poziciji, dok je kampanja 2000/01 startovala ispod očekivanja. Malezani je posle tri osvojena trofeja za nepuna četiri meseca oborio još jedan rekord, definitivno manje zavidan... Početkom januara 2001. postao je prvi menadžer koji je dobio otkaz u Tancijevoj eri. Rukovodstvo kluba i većina navijača nije mogla da se pomiri sa činjenicom da Alberto sa takvim sastavom nije uspeo da uđe u najuži krug kandidata za Skudeto. Pomenuta sezona završena je sa 56 osvojenih bodova na četvrtom mestu, ali i velikih 19 bodova manje od novog šampiona Rome.       

Odlazak Alberta Malezanija označio je početak prave "trenerske vrteške" u narednih 12 meseci tokom kojih su šansu redom dobijali Arigo Saki, Renco Ulivijeri, Danijel Pasarela i Pjetro Karminjani. Poslednji u nizu, čovek koji je najveći deo trenerske karijere proveo kao asistent na Tardiniju, preuzeo je ekipu u decembru 2001. i na kraju bio 10. u šampionatu. Međutim, ono što je mnogo važnije, Karminjani je u maju 2002. u klupske vitrine doneo još jedan trofej nacionalnog Kupa. Bio je to treći trijumf za Krstaše u Coppa Italia, a slavlje je bilo još slađe jer je protiv omraženog Juventusa, kao i 1999. protiv Fiorentine, presudilo pravilo gola u gostima.

Nakon osvajanja najmasovnijeg italijanskog takmičenja 2002. porodica Tanci je ušla u finansijske probleme zbog kojih je 2004. morala da proglasi bankrot i izađe iz kluba. Tako da ni ne čudi ako uzmemo najboljeg igrača iz današnjeg sastava Parme, ne bismo mogli da mu pronađemo mesto čak ni na klupi tima koji je 1999. osvojio Kup UEFA. I veliko je pitanje da li ćemo ikada više na Enio Tardiniju gledati bar upola kvalitetan tim kao što je bio taj.

Komentari (14)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

Bojan442

Trebalibste da nastavite pricu barem do Mutua i Adriana 😁😁😁. Odlican članak!

Odgovori 10 0

Who See

Kad se sjetim... Svaka cast za tekst, hvala Vuce.

Odgovori 11 0

Zoran

Bravo za tekst.

10 0

* Sva polja su obavezna

Vučinić: Boli i dalje 2010.

Vučinić: Boli i dalje 2010.

Vučinić: Boli i dalje 2010.

Prošla je decenija od osvajanje istorijske triplete Intera. Međutim, neroazuri su na domaćoj sceni imali strahovit pritisak Rome i malo je falilo da bar jedan trofej ode u glavni grad Italije.

Igrači se žale, ne žele da igraju od 16.30

Igrači se žale, ne žele da igraju od 16.30

Igrači se žale, ne žele da igraju od 16.30

Predstavnici Udruženja profesionalnih fudbalera u Italiji ističu da je neprihvatljivo da se utakmice igraju od 16.30.
Loading...