Prvobitno je bila stvar izbora aktera samog meča, FIFA je uvodila zabrane, bili su otvarani javni konkursi, onda je „Adidas“ napravio revoluciju, pa je „modernim dizajnom“ gotovo obesmišljena. Ipak, koliko god bilo sniženje u supermarketu lopta kojom se igra Mundijal ima nemerljivu vrednost.

Piše: Uroš Jovičić

Kada je na poluvremenu finala prvog Svetskog prvenstva zamenjena lopta (ubačena veća i teža) kako bi se domaćin bolje snalazio sa njom u posedu, postalo je jasno koliki je značaj njenog dizajna za igru kao takvu. „Tiento“, lopta koja se proizvodila u Argentini, na poluvremenu finalnog susreta u Montevideu 1930. godine zamenjena je loptom „T-model“, urugvajske proizvodnje. Navodno su domaćini mnogo bolje baratali težom i većom loptom pa je preokret tokom drugog poluvremena (od 1:2 do 4:2) bio upravo posledica te zamene.

Nakon u potpunosti kožne strukture koja je obeležila prvu loptu za Mundijal, već četiri godine kasnije u Italiji izvršene su promene. Vezovi koji su čuvali kompaktan oblik „baluna“ nisu više bili kožni već pamučni na „Federale 102“, pa je igračima olakšana igra glavom. Ipak, nije bilo moguće odrediti kojom će se loptom igrati finale jer je u opticaju bilo nekoliko modela. Priča se da je Benito Musolini izgubio živce u svečanoj loži kada je video da će se finale igrati loptom engleske proizvodnje. Ipak, reprezentativcima Italije lopta nije smetala da postanu šampioni Sveta.

Četiri godine kasnije korišćena je lopta gotovo preslikanog dizajna, a jedino što je „Alen“ razdvajalo od Federale 102 bio je jedan panel (polje koje je dizajnom i vezom predviđeno kao zasebna celina) više – u Italiji je korišćena lopta sa 12 panela, a u Francuskoj sa 13. Vezovi su ostali pamučni, a baš u to doba u Argentini je dizajnirana lopta bez vezova. Drugi svetski rat odložio je njenu upotrebu do 1950. godine, a „Duplo T“ ili „Superbol“ prva je lopta koja je korišćena na svim mečevima na turniru.

Svetsko prvenstvo u Švajcarskoj 1954. godine donelo je zabranu isticanja brenda na samoj lopti i ta zabrana poštovana je tokom narednih 20 godina. Lopta „Švajcarski svetski šampion“ bila je oker boje, a u fudbalskom svetu nije dobro prihvaćena. Njena naslednica „Top star“ koja je korišćena u Švedskoj treći je najvoljeniji model lopte sa Mundijala. Posle Svetskog prvenstva vrlo brzo se proširila po čitavoj Evropi. Upravo to je bio razlog zbog kog je zvanična lopta SP u Čileu „Krek“ bila lako odbačena, iako je izum ventila od lateksa korišćena na gotovo svim budućim modelima.

Da ne bi ponovili grešku Čilea i „promašili“ u izboru kugle oko koje će se okretati svet tokom Svetskog prvenstva, Englezi su ponovili izborni postupak iz Švedske. Otvoren je anonimni javni konkurs, modeli lopte su poslati poštom, a od njih 111 (devet više nego u Švedskoj) čak 48 nisu ispunili uslove primarnog testiranja. Kasnijom analizom izbor je sužen na osam modela, od kojih su dva izbačena iz konkurencije nakon dugoročnog testiranja. Na kraju je za zvaničnog proizvođača izabran „Šlezinger“.

Od početka sedamdesetih i prvenstva Sveta u Meksiku, fudbal je dobio potpuno novu dimenziju, a u narednih 32 godine na lopti su dominirale bela boja i paneli crne boje. „Telstar“ je imao 32 panela i zadobio je toliko zaljubljenika da četiri godine kasnije nije promenjeno gotovo ništa osim naziva „Telstar durlast“. Durlast je bio premaz koji je omogućavao bolju kontrolu po vlažnom terenu. To je bila verovatno najvoljenija mundijalska lopta „Bubamara“ i druga po popularnosti, jer ono što je usledilo 1978. godine u Argentini nije merljivo ni sa čim.

„Tango“ je ubedljivo najprodavanija lopta svih vremena, a njena popularnost ogleda se u tome što je to jedini dizajn koji se održao na čak šest prvenstava sveta. Crni trouglovi na beloj podlozi poređani u obliku koncentričnih krugova nazvani su po najpopularnijem plesu zemlje domaćina, a upravo su Argentinci na tom prvenstvu otplesali do titule. U Španiji 1982. godine potvrđena je namera FIFA da objekat u koji će gledati čitav svet bude posvećen zemlji koja organizuje šampionat. Otud „Tango Espanja“ te 1982. U Meksiku, nakon četiri godine, korišćena je „Asteka“, prva sintetička lopta. U Italiji, tango trouglovi po prvi put nisu bili potpuno crni, već su u njima bile iscrtane glave etrurskih lavova, a jedan od igrača koji ih je najbolje krotio bio je Dragan Stojković Piksi.

Svetsko prvenstvo u Sjedinjenim Američkim Državama već u najavi proglašeno je spektaklom, a glavni motiv dizajna lopte bio je put u svemir. „Kuestra“ je bila ispunjena polistirenskom penom i bila je mnogo osetljivija i „mekša“ na dodir. Otud u četvrtfinalu nije bilo nesavladane ekipe. Poslednji krik tango modela bila je lopta „Trikolori“ korišćena u Francuskoj. U svakom trouglu bile su plava, crvena i bela boja, a iste boje vijorile su se uz Marseljezu i posle finala. Kada Lilijan Tiram postigne dva gola na jednom meču (polufinale sa Hrvatima) ta lopta mora da je posebna, pa tu ni Brazilci ne mogu ništa (poraženi u finalu rezultatom 3:0).

Sve što je usledilo u novom milenijumu, neki je sasvim drugačiji film.
Kao i kod svih blokbastera koji imaju nastavke, prvi deo je dominantan. „Fevernova“, lopta korišćena u Japanu i Južnoj Koreji, donela je sasvim novi dizajn i drugačije boje. Dejvid Bekam je rekao da je to i najpreciznija lopta ikad napravljena. Drugi nastavak, u vidu „Timgejsta“ bio je uvod u košmar, a gol igrača Verdera Torstena Fringsa na otvaranju prvenstva pokazao je da će budućnost mundijalskog „baluna“ biti lelujava.

Doduše, niko nije očekivao toliko lelujavost koju je doneo „Džabulani“. Žulio Cezar predložio je da ekipe skupe novac i kupe lopte u supermarketu pred svaki meč, a poslovično diplomatski nastrojen Iker Kasiljas svoje nezadovoljstvo iskazao je samo jednom rečju – „Sramotno“. Španci su do kraja prvenstva uspeli da je uguše tiki-takom (zlobnici bi rekli da su „i nju uspeli da uguše), a jedini cilj Brazila kao organizatora bio je da ne napravi isti propust. I dizajn i ime i sve drugo u vezi sa loptom postalo je nevažno. I zaista, na „Brazuku“ nije bilo žalbi a i ime je bilo vrlo upečatljivo.

Ipak, ono što nas očekuje u Rusiji 2018. donekle je očekivano. Istočni gigant mnogo polaže na tradiciju pa je i mundijalska lopta prilagođena tim „lepšim prošlim vremenima“. „Telstar 18“ je, kako i samo ime kaže, redizajnirana lopta iz 1970. godine, a po prvi put od SP u SAD dominiraju crna i bela boja. Broj panela je isti kao na Brazuki – 6 panela (prati se trend smanjivanja, 2006. bilo je 14, 2010. lopta je imala osam, a 2014. broj panela smanjen je za još dva) – ali tokom „kotrljanja“ po terenu ostavlja utisak poput Telstara iz 1970. godine koji je ima 32 polja.

Tada je šampion postao Brazil, hit prvenstva bila je selekcija Perua, a domaćin je ispao u četvrtfinalu. Videćemo da li će isti dizajn lopte doneti sličan tok prvenstvu u Rusiji, a sigurno je jedino da Italijani neće igrati u finalu, kao tog 21. juna.