Ramil, Naim i Turska: Legenda o Džepnom Herkulesu

Blog ostalo 15. avg. 20179:37 > 9:38
Podeli:
Simon Bruty/Getty Images

U opštem metežu nastalom kao posledica, ne baš tragičnog, ali svakako neočekivanog završetka karijere dvojice legendi atletike – Moa Faraha i Juseina Bolta, u drugom planu je ostala zlatna medalja turskog sprintera Ramila Gulijeva na nedavno završenom Svetskom prvenstvu u Londonu.

Getty Images/Francois Nel

Piše: Aleksandra Radivojević

Gulijev je u samo 200 metara i 20.09 sekundi spakovao sve političke, sportske i pravne prepreke o koje se tokom karijere saplitao, duplim katancem zaključao je taj kofer loših uspomena i bacio ga u more. Dok je kofer pun zla tonuo ka dnu Bosfora, 27-godišnji sprinter rođen u Azerbejdžanu uveliko se smešio kamerama i na lošem engleskom davao izjavu novinarima željnih senzacija, naravno, ogrnut turskom zastavom pod kojom trči od 2011. godine.

Porodice u Turskoj okupljale su se oko malih ekrana dok je odgovarao na jedno od mnogo novinarskih pitanja. Dok je novinarka znatiželjno spremala telefon da putem novih i brzih sredstava komunikacije javi kolegi koji je pri kompjuteru „sa kim je to novi svetski šampion bio na telefonskoj liniji“, Gulijev je kao metak ispalio: „Zvao me je predsednik Erdogan“.

Ipak, uspeh vicešampiona Evrope iz 2016. ne meri se samo predsedničkom čestitkom, iako se možda Erdogan i ne bi saglasio sa tim. Gulijev je iza sebe ostavio Vejda van Nikerka i Isaka Makvalu, koji su važili za glavne pretendente na prvo mesto. I dok se Gulijev ponosno šetkao po miks-zoni sa zlatom oko vrata, mediji širom sveta brujali su o problemu sa kojim se Turčin tokom karijere borio.

Pre šest godina, Međunarodna atletska federacija (IAAF) pod uticajem Ministarstva omladine i sporta Azerbejdžana, odbila je zahtev Gulijeva da se na velikim takmičenjima nadmeće pod turskom zastavom, umesto da nastupa kao atletičar Azerbejdžana.

Prema odluci IAAF, Gulijev bi do 2014. godine morao da se takmiči pod zastavom zemlje u kojoj je rođen, a posle toga bi nadležni organi morali ponovo da zasedaju i odluče o nastavku njegove karijere.

Gulijev je čvrsto držao svoju stranu, a glavni argument u borbi protiv Svetske atletske federacije i državnog vrha Azerbejdžana bila je finansijska pomoć Turske, ali i pružanje dobrih uslova za rad, kao i gostoprimstvo građana Turske, jezik i kultura sa kojima se stopio. Posle pregovora sa ministrom omladine i sporta Azerbejdžana Azadom Rahimovim, Gulijev je uspeo da se izbori za svoj zahtev.

Ministar je po dobrom starom „kiselo grožđe“ sistemu objasnio svoju odluku da sprinteru odobri ono što je tražio.

Ian Walton, Getty Images

„Njegov način rada i takmičenja zahtevaju previše novca koji mi nemamo, a uostalom, ne verujem da će nešto postići na predstojećim Olimpijskim igrama sledeće godine u Londonu“, rekao je tada ministar sporta Rahimov.

Možda ta 2012. nije bila njegova godina, ali je Gulijev pet godina kasnije na istom tom olimpijskom stadionu u Londonu osvojio prvu zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu u atletici u istoriji Turske. Londonska amajlija, šta li je?

Aktuelnog svetskog šampiona srpska publika imala je prilike da vidi 2007. godine u Beogradu na Evropskom olimpijskom festivalu za mlade, kada je Gulijev osvojio zlato na 200 metara i bronzu na 100 metara. Dve godine kasnije junior Gulijev osvojio je u Novom Sadu zlatnu medalju u trci na 200 metara na Evropskom prvenstvu, a srebrnu na 100 metara. Iste te 2009. Gulijev se u Beogradu okitio i trećim zlatom u trci na 200 metara na Univerzijadi.

Ali, tu se priča o turskom gostoprimstvu sportista iz drugih zemalja ne završava…

Mit o Herkulesu… Džepnom Herkulesu

Te 1988. poslednji put je održana priredba povodom Dana mladosti, Slobodan Milošević je pred oko milion ljudi u Beogradu održao miting, umro je veliki Pavle Vuisić, održane su 24. Olimpijske igre u Seulu. Za junaka legende o Herkulesu te Olimpijske igre bile su i više od Igara.

Heroj priče turskog je porekla, rođen je 1967. u Bugarskoj pod imenom Naim Sulejmanov, kao sin vozača autobusa i sa kraćim gornjim i donjim ekstremitetima nego što bi trebalo.

Zabrinutost njegove majke zbog čudnih proporcija tela porasla je kada je Naim počeo da diže tegove, pa je upućen u sportsku školu kako bi se njegovo telo srazmerno razvijalo. Već kao desetogodišnjak suočavao se sa diskriminacijom, kao i svi njegovi vršnjaci i njihovi roditelji koji su pripadali ugnjetavanoj turskoj etničkoj manjini.

Uprkos tome, Naim je naporno trenirao i kao 21-godišnjak se radovao dolazećim Igrama u Los Anđelesu 1984. Ipak, Bugarska je odlučila da bojkotuje OI, pa je Sulejmanov propustio priliku da medaljom obraduje zemlju u kojoj je rođen. Dok je Naim čekao da prođe još jedan olimpijski ciklus kako bi ugrabio svoju šansu da pokaže koliko može, Bugarska je pobunjene Turke primorala da promene sva svoja muslimanska prezimena u bugarska, sa sufiksom –ov, a zatim je otvaranje granica sa Turskom i odlazak blizu 340.000 Turaka nazvala „dobrovoljnim odlaskom“.

„Suočavamo se sa masovnim egzodusom, koji je svakako neophodan i povoljan po nas. Ukoliko ne učinimo da tih 200 ili 300 hiljada Turaka ode iz zemlje, za 15 godina Bugarska neće postojati“, rekao je tadašnji komunistički diktator Todor Živkov vodećim državnim funkcionerima u Bugarskoj, prema dostupnoj dokumentaciji bugarske bivše Komunističke partije.

Egzodus etničkih Turaka izazvao je zabrinutost Komunističke partije zbog naglog smanjenja radne snage, posebno u poljoprivredi, građevinarstvu i sektoru industrije, a vojnici, studenti i penzioneri mobilisani su da nadomeste radnu snagu, otkrivaju dokumenti.

Pošto je sa 16 godina prvi put postavio svetski rekord i ne želeći da propusti još jedne Igre, Sulejmanov sa svojim sunarodnicima odlazi u Tursku i podnosi zahtev za promenu državljanstva, a dok se dve zemlje ne dogovore, talentovani dizač tegova koristi priliku da svom prezimenu vrati tursko poreklo.

Naim Sulejmanoglu je 1988. godine sigurno bio najvredniji dizač tegova na svetu. On je vredeo milion dolara. Makar za Tursku. Fudbalskim rečnikom, to je najskuplji transfer u tom prelaznom roku. Nešto nalik Nejmarovom prelasku u redove „Svetaca“. Vlada Turske platila je milion dolara bugarskoj vladi da bi Sulejmanoglu dobio dozvolu da nastupa za Tursku. I tada prestaje da bude važno Naimovo prezime.

Osvajanjem zlatne olimpijske medalje u dizanju tegova u disciplinama trzaja i izbačaja, u kategoriji do 60 kilograma, Naim postaje turski heroj i dobija u potpunosti novo ime – Džepni Herkules. I tu nije kraj. Nižu se zlata na Igrama i u Barseloni i u Atlanti, zatim pet svetskih zlata pod turskom zastavom (dva je prethodno osvojio predstavljajući Bugarsku 1985. i 1986) i dva evropska.

Simon Bruty/Getty Images

Turske vlasti, koje su Džepnog Herkulesa „otkupile“ od Bugarske, posle osvajanja prve medalje pod turskom zastavom u Seulu, pomalo su se bavile i matematikom, doduše jednostavnom, ali dovoljnom da zasene ceo svet, naročito „prijatelje“ iz Bugarske. Herkules je u disciplini trzaja podigao 152.5 kilograma, dok je u izbačaju podigao 190, što ukupno iznosi 342.5 kilograma.

Te 1988. Herkulesa je po povratku iz Seula sačekalo rukovodstvo države sa tadašnjim predsednikom Kenanom Evranom na čelu, koje mu je uručilo čestitku sa adresom njegove nove vile na Bosforu i, prema nikada potvrđenim glasinama, nagradu u obliku zlatnih poluga u težini koju je Džepni Herkules podigao na Igrama. Šta sada mislite o transferu Nejmara?

Bilo kako bilo, Ramil Gulijev savremena je verzija legende o Džepnom Herkulesu. Možda Erdogan neće „odrešiti kesu“, možda mu Turci neće naći neki duhoviti nadimak, ali će sigurno vratiti osmeh zlatom okupanom Bosforu.