Novogodišnji NBA presek – u šta smo sigurni do sada?

Podeli:
Christian Petersen, Getty Images

NBA se nalazi na meti mnogih legitimnih kritika – zaista se igra previše utakmica što rezultira manjkom truda na brojnim susretima. Pojedini timovi su toliko nedisciplinovani da oko naviknuto na evroligašku košarku, u kojoj je trenerova najčešće poslednja, može da bude veoma frustrirano.

Sa druge strane, sve zamerke skupa daleko su manje bitne od jedne ultimativne prednosti – u NBA igraju najbolji košarkaši na planet i nivo talenta je daleko iznad bilo kog drugog takmičenja. Malo koji televizijski sadržaj može da se poredi sa istorijskom utakmicom u NBA – ove krajem 2017. mogli smo da vidimo dva duela zaredom u kojima je Džejms Harden ubacio po 51 poen, to je zaista impresivno gledati uživo.

To i jeste dobar šlagvort za nastavak teksta u kojem ćete moći da pročitate presek dosadašnjeg dela NBA sezone. Timovi su odigrali po tridesetak utakmica, tako da imamo dovoljan uzorak da bismo mogli da zaključimo sledeće….

Niko ne poentira lakše od Džejmsa Hardena u tekućoj sezoni

Gledajući snimke Hardenovih koševa sa utakmica na kojima postiže veliki borj poena (za sada je u sezoni pet puta išao preko 45 poena) stiče se utisak da 28-godišnji momak iz Los Anđelesa to čini bez imalo muke.

Kada Stef Kari ubaci 50 poena, “hajlajts” snimak je pun akrobatskih driblinga i ulaza, suludih šuteva daleko od linije 7,26 metara – deluje da niko drugi osim njega ne bi bio u stanju da učini tako nešto. Sa druge strane, kada neko gleda kako Harden ubacuje 50 sve deluje prilično prirodno. Čak do te mere da se čovek zapita “Zašto drugi igrači ne postižu onda toliko poena?”

Mnogo faktora utiče na Hardenovu lakoću probacivanja lopte kroz obruč. Pre svega, on je verovatno najbolji igrač u istoriji igre u sposobnosti iznuđivanja slobodnih bacanja. Mnogi ga optužuju da ima preveliku protekciju kod sudija, lično se slažem da bi arbitri često mogli da imaju strože kriterijume kada dosuđuju prekršaje. Međutim, Bradi niko ne može da ospori tu neverovatnu veštinu, sudije ne mogu biti jedini razlog zbog kojeg on dolazi do linije penala toliko lakše od ostalih košarkaša.

A šta je sa pogocima koji dolaze ”iz igre”, kako tu stoji Harden? Upravo se tu najbolje ogleda lakoća kojom pleni – mozak 28-godišnjeg beka radi fantastično brzo. Ako mu igrač ostavi previše prostora, kazniće ga preciznim šutom za tri poena (duge dvojke je potpuno prestao da puca). Ukoliko mu se čuvar previše približi u pokušaju da mu otme loptu, Harden će ga koristeći brzinu i snagu proći, a potom doći u reket gde svoje šuteve završava ili pogotkom ili slobodnim bacanjima.

Takođe, Harden je vremenom pokazao da je jedan od najboljih dodavača lige, a armija spot-ap šutera (Erik Gordon, Rajan Anderson, Trevor Ariza, sada čak i Kris Pol) spremno očekuje njegov povratni pas na liniji za tri poena. Rešenja do kojih dolazi uvek deluju logično u odnosu na ono što odbrana pruža, pa nekome može delovati jednostavno, ali upravo ta brzina razmišljanja i donošenja pravih odluka je ono što Hardena čini prvim kandidatom za najkorisnijeg igrača lige u tekućoj sezoni.

Mnogi potcenjuju Hardenove atletske sposobnosti – u prošlosti je znao da dođe na početak sezone van forme, ali on je trenutno jedan od najsnažnijih bekova u ligi. Fizički nije ”čudovište” poput Rasela Vestbruka, ali je atletski u samom kremu lige.

Od 1973. godine i Nejta ”Tajnija” Arčibalda nije se desilo da jedan igrač predvodi ligu i u broju asistencija i u broju poena i u broju minuta. Utisak je da bi Harden, ukoliko bi taj rekord pojurio, lako mogao da ga dostigne.

A možda bi mogao i…

Lebron Džejms – zaista nije bitno da li će biti MVP

Iste stvari se govore o 33-godišnjaku iz Ohaja tokom svake od prethodnih sedam sezona – ”potpuno je neverovatno da i dalje ima takve statistike” ili ”pad je neminovan, ne može stalno tako da igra” ili ”štedi se u odbrani da bi imao snage da u plej-ofu opet dođe do finala”.

Zapravo, jedino što možemo da zaključimo o budućnosti Lebrona Džejmsa je da ništa ne znamo. Ne postoji njegov pandan u istoriji. Za igrače velike mišićne mase, koju Lebron svakako ima, često se govori da ranije završavaju karijere – težina utiče na habanje zglobova, a fizička snaga postepeno nestaje, pa sa njim odlazi i učinak na parketu. Ne možemo znati da li će se to dogoditi i Lebronu, jer on nije kao nijedan košarkaš do sada – on se od dolaska u ligu 2003. godine nijednom nije povredio. Ljudi su bili zaprepašćeni kada su ga u nekim plej-of serijama hvatali grčevi.

Džejms je već sada jedan od petorice najboljih košarkaša u istoriji igre, po mišljenju mnogih čak i drugi na toj večnoj listi, a za sada ne možemo znati kada će se njegova karijera okončati i koliko će do njenog kraja još postići.

Ono što je jasno je da Lebronovo nasleđe neće zavisiti od toga koliko je titula MVP osvojio u karijeri. Do sada ih ima četiri – da li iko zaista misli da je Džejms od 2003. godine samo četiri puta bio najbolji igrač u jednoj NBA sezoni? Naravno da nije, 2008. i 2010. godine nagrada je prilično nezasluženo otišla Kobiju Brajantu i Deriku Rouzu, ali to zaista ne menja ništa u načinu na koji treba da percipiramo sve što Džejms radi za ligu, ali i za košarku uopšte.

Za sada bi trebalo samo da odvojimo što više vremena kako bismo uživali u košarci najkompletnijeg košarkaša svih vremena – ako nije najbolji igrač baš ove sezone, on je najbolji igrač baš ove ere.

Bogdan je NBA igrač, dileme nema

Bek srpske reprezentacije i Sakramento Kingsa Bogdan Bogdanović se odlično snašao u NBA – 25-godišnji Beograđanin pokazao je da ima talenat da se takmiči na najvišem nivou.

Nije bilo sumnje da je šuterski Bogdanović na nivou potrebnom za NBA, ali je nekadašnji košarkaš Partizana i Fenerbahčea dokazao da je ono najbitnije za svaku karijeru konstantan napredak. Bogdanović je u svakoj sezoni svoje karijere bio bolji nego što je bio u prethodnoj, a to je slučaj i u prvoj godini ”preko bare.”

https://youtube.com/watch?v=RFgFpdnX72A

Bogdanovićeve ambicije sežu dalje od toga da bude specijalista za tri poena, on pretenduje da postane igrač oko kojeg može da se organizuje napad jednog NBA tima. Možda ne u čitavom toku meča, ali već ima potreban kvalitet da bude predvodnik ”druge postave.”

Bogdanović je veoma dobar odbrambeni igrač ”na lopti”, a za očekivati je da se poboljša i kao timski odbrambeni igrač u nekom ozbiljnijem sistemu od trenutnog koji možemo da vidimo u hronično disfunkcionalnom Sakramentu.

U kreaciji je već dostigao dosta visok nivo – dobar je sa loptom u pik’en’rolu, a upravo je ‘plejmejkerski gen’ njegov najveći zalog za NBA budućnost. U meču protiv Klivlenda pokazao je da može i da proigrava na najvišem nivou, a umetnost poentiranja očekivano je preneo na NBA nivo.

Još samo Kingsi malo kolektivno da porastu, porašće i Bogdan još više.

Imamo čak trojicu igrača iz edicije ’Takvog još nismo videli’

S vremena na vreme se u modernoj NBA pojavljuju košarkaši koji potpuno promene paradigmu – igrači koji uspeju da podstaknu prosečnog fana na misao: “Nisam znao da jedan košarkaš ovo može.”

Tako je bilo kad se 1979. godine pojavio Medžik Džonson, 206 centimetara visoki plejmejker koji ima bolju tehniku i pregled igre od ijednog do tada viđenog 185 centimetara visokog beka. Sledeći je bio Hakim Olajdžuvon – kako je moguće da centar od 213 centimetara može da ima tako prefinjenu tehniku i rad nogu?

Da vidimo dalje – Šakil O’Nil – fizički ni blizu ikome do tada; Dirk Novicki – najbolji šuter lige, a ima sedam stopa; Lebron Džejms – Džon Stokton u telu Karla Melouna; Kevin Durent – visina centra uz tehniku i osećaj za koš najtalentovanijeg beka; Stef Kari – može da postigne preko 400 trojki u sezoni, od kojih su mnoge sa devet metara i iz punog trka.

Tako smo došli do modernih vremena kada na scenu stupaju trojica igrača potpuno neočekivanih i do sada nikada viđenih sposobnosti: Janis Adetokumbo, Kristaps Porzingis i Ben Simons. NBA javnost im je već nadenula podesno ime – Jednorozi. Jasno, zato što ih niko nikada nije video.

Za Grka je prilično jasno zbog čega se našao na toj listi – slično Lebronu, karakteriše ga apsolutna nesrazmera veličine tela i količine talenta koja je u to telo spakovana. Takva dužina se teško može opistati rečima bolje nego sledećim snimkom.

https://youtube.com/watch?v=NXnqMAeTX28

Jeste li videli tako nešto ranije? Naravno da niste, niko nikada nije.

On je prvi igrač kojem nedostatak šuta praktično ne predstavlja problem – toliko je dugačak da uvek može da šutne preko protivnika, ili da ga najprostije zaobiće ponekad komično dugačkim koracima. Milvoki u Janisu ima plej-of ulaznicu za narednu deceniju. Sada samo moraju da ga okruže pristojnim saigračima i stave u dobar kontekst i spremni su da se bore za titulu. Eh, ”samo” – pitajte Entonija Dejvisa koliko je to jednostavno.

Sledeći član ove grupe je 22-godišnji Letonac Kristaps Porzingis, a kriterijum za njegovo članstvo u tom laskavom društvu dosta je očigledan – svima je jasno da igrač visok 222 centimetra nikako ne bi smeo da bude fantastičan šuter za tri poena koji može da napada obruč licem.

Ipak, to zaista jeste slučaj sa centrom Njujork Niksa. Početak sezone je otvorio fenomenalno, kasnije je usled povrede malo usporio, ali njegova budućnost je takođe jasna. Superstar klasa u narednoj deceniji i legitimni učesnik borbe za vrh Istoka.

Naravno, treba voditi računa da govorimo o Niksima, franšizi koja se specijalizovala za nanošenje nezapamćene štete svojim šansama za uspeh.

Treći momak iz ovog društva možda je i najintrigantniji – australijski krilni košarkaš Ben Simons. Zvuči čudno, ali na ličnom planu, mene on najviše podseća na legendarnog plejmejkera Andrea Milera. Ne po stilu igre, ni po stasu, već po činjenici da je potpuno šokantno da jedan košarkaš ima bitnu ulogu u NBA, a da mu je komplet veština toliko ograničen.

Odrastajući, uvek sam se pitao kako Miler može da igra u NBA kao plejmejker, a nije ni visok, ispodprosečan je atleta, čak je i loš šuter?! Razume igru i snažan je , to je bio jedini odgovor do kojeg samo došao, ali da li je to dovoljno da se igra u NBA na visokom nivou?

Ben Simons je već bitniji igrač u okvirima čitave lige nego što je dugovečni plejmejker ikada bio i za očekivati je da ostvari daleko uspešniju karijeru, mada su sličnosti dvojice igrača zaista velike.

Najveća razlika je fizička – Australijanac je građen kao krilni centar iz osamdesetih godina prošlog veka, ali poput najpronicljivijih plejmejkera ima teodosićevski talenat da vidi košarku nekoliko poteza unapred.

Kako je moguće da igrač koji ne ume da pogađa slobodna bacanja i verovatno šutira pogrešnom rukom (?!) bude toliko uspešan? Nivo kreativnosti koju koristi u rešenjima oko koša je zapanjujući. Fizičku snagu i dužinu upotrebljava briljantno da ostvari čak i malu prednost, koja potom bude dovoljna da ”ušunja” flouter ili polaganje od table.

Nezahvalno je predviđati kako će mu se tačno karijera razvijati, ali po do sada priloženom deluje da će biti razvoj bez dileme biti pozitivan.

Posmatrajući istorijiski, deluje da se NBA nikada nije brže menjala, a to svakako ima veze sa brzinom kojom informacije kruže u modernom društvu. Dotok podataka utiče na košarku u velikoj meri. Igra je znatno drugačija u odnosu na vreme kada je Majami Hit predvođen Džejmsom napravio revoluciju u plej-ofu igrajući sa petoricom šutera, a to se dešavalo pre samo pet-šest godina.

Izolacijska košarka Alena Ajversona, Trejsija Mekgrejdija i drugih zvezda sa početka 21. veka deluje kao daleka prošlost, a gruba hend-ček košarka devedesetih kao praistorija. Igra se transformiše pred našim očima, trenutno ponajviše pod uticajem šampionske košarke Golden Stejt Voriorsa.

Da li će u skorije vreme neko uspeti da im doskoči u njihovoj specijalnosti ili da ih prevari nekim drugim stilom? Za sada ne deluje izgledno da će se to desiti u tekućoj sezoni, ali čak i da ne bude iznenađenja, takvo putovanje je i dalje veoma zabavno.