Džin koji je znao sve o Srbiji

Blog ostalo 4. jan. 201822:15
Podeli:
ABA league, FMP

Ako ste se ikada pitali kako izgleda stajati pored čoveka-džina gledajući film "Zelena milja", sada imate prilike da u hali FMP u Železniku vidite tu ljudsku veličinu (u bukvalnom smislu) na parketu.

Piše: Aleksandra Radivojević

Ni one unutrašnje ljudske veličine ne manjkaju centru kluba iz Železnika. Stigao je u FMP u avgustu prošle godine. Najavljen je kao košarkaš sa velikim potencijalom, s obzirom na to da kao i prethodno pojačanje „Pantera“ Džona Bolden dolazi sa Florida Stejt Univerziteta.

Onih nekoliko klinaca koji trčkaraju po tribini tokom mečeva mlađih selekcija ili ženskih utakmica, a koje junak naše priče ne propušta, brzo se smire kada ga ugledaju u ćošku hale u Železniku.

Ako ih ponudi kokicama ili semenkama, uglavnom nisu gladni.

Osim što je o njemu odjeknula vest da stiže u redove FMP, uzburkao je svetsku javnost i brojem svojih patika.

Nikada nije ispitivao uzrok naglog rasta u tinejdžerskom dobu.

U rodnoj Nigeriji nije imao pravo da zakuca jer nisu imali toliko izdržljive koševe, a jedna od najpopularnijih sportskih kompanija promenila mu je život.

Visok je 216 centimetara i težak 138 kilograma.

On je Majkl Odžo.

Rob Carr Getty Images Sport

U Nigeriji je fudbal nacionalni sport, svako dete u toj zemlji sanja da igra fudbal za nacionalni tim, iako su svesni da možda neće u tome uspeti. Fudbal je tamo neka vrsta strasti. To je važilo i za mene. Počeo sam da treniram fudbal, ali sam odjednom počeo naglo da rastem. Bio sam sve viši i viši. To baš i nisam planirao, a naročito nisam planirao da počnem da igram košarku. Košarka u mojoj zemlji se i danas još razvija. Tek sada nailazi na prepoznavanje šire populacije, postoje seminari, usavršavanja. Ljudi tek sada pokušavaju da ohrabre klince da se bave tim sportom. Ja sam u detinjstvu znao samo za fudbal. Sada se to menja“, počeo je Odžo priču za Sport klub.

I pored neuobičajenih proporcija tela, Odžo uspešno rešava zadatke trenera Vladimira Jovanovića u reketu. Ipak, to nije uvek bilo tako lako.

Bilo je teško na početku. Nije mi se čak ni svidelo kako sve to izgleda. Sve što sam radio bilo je pogrešno. Bio sam nestrpljiv, želeo da sve odmah naučim i znam. Frustriralo me je to. Moj tadašnji trener me je ohrabrivao stalno, govorio mi je da moram postepeno da napredujem. Motivisao me je da nastavim da treniram i da verujem u to da će jednog dana sve doći na svoje. Kasno sam počeo da treniram košarku, imao sam 17 godina. Pored toga, klinci u Nigeriji nemaju uslova da se bave košarkom. Nemamo dobre terene, hale, koševe i sve je to veoma skupo„, rekao je centar „Pantera“ i dodao:

Moja porodica pripada srednjoj klasi, nismo bogati. Počeo sam da pohađam kampove kako bih bio što bolji. Tamo sam upoznao mnogo trenera sa svih strana sveta, između ostalog i svog budućeg trenera u srednjoj školi. Ponudili su mi srednjoškolsku stipendiju. Bilo je veoma naporno, tek tada sam uvežbavao neke poteze i učio mnogo toga. Zatim sam dobio stipendiju za koledž, tamo sam igrao pet godina. Bio je to težak početak. Tek sada kada sam počeo svoju profesionalnu karijeru u FMP vidim koliko i šta sve mogu. Moram još da učim i to radim svakog dana. Igranje sa iskusnim igračima kao što je Filip (Čović) mi mnogo pomaže“.

Pored porodice bez koje ne bi uspeo da se izbori sa problemima na koje je nailazio u karijeri, trenutak koji mu je potpuno promenio život i karijeru dogodio se zahvaljujući njegovom treneru na koledžu i kompaniji „Nike“, kojoj je Odžo i danas zahvalan.

Dok su svi svetski mediji brujali o zanimljivom slučaju u svetu košarke i fascinantnom broju patika (55) za čiju izradu kalupa je „Nike“ izdvojio 15.000 dolara, 23-godišnjak iz Nigerije nije ni slutio koliko će mu nove patike promeniti način na koji korača kroz život, ali i način kretanja na parketu.

To je bio momenat koji je meni promenio život, a svi su na to gledali kao na neku interesantnu priču, koja će popuniti stranice portala i novina. Rastao sam neverovatno brzo, stopala su postajala sve veća i veća. Oprema koju sam dobio na koledžu mi je bila mala, uključujući i patike. Na sreću, moj tadašnji trener je odlučio da razgovara sa upravom fakulteta o problemu koji imam. Razgovarao je i sa kompanijom „Nike“, koja je sarađivala sa našim koledžom. Rekao im je ‘Morate da pomognete ovom klincu’. Dobra stvar je što je „Nike“ pokazao interesovanje da mi promeni život. Stopala me više ne bole i konačno sam počeo da igram košarku kakvu stvarno mogu da prikažem. I ne samo to. Ja sam tako postao jedini igrač na koledžu koji je dobio svoje patike. To je pomalo i škakljivo pitanje jer znate i sami da na koledžu ni na koji način ne smemo da budemo privilegovani, da dobijamo novac, sponzore ili posebne uslove. Ali, ja sam bio poseban slučaj. Bez toga ne bih bio ovde sada. Zauvek ću biti zahvalan svom treneru na tome“, rekao je Odžo za Sport klub.

Ipak, dobroćudni div iz Železnika nije zaboravio ni uticaj porodice.

Imam i dve starije sestre. Moj otac je bio bitan u celom tom mom sazrevanju. Cela porodica je bila uz mene od početka. Što se karijere tiče, prekretnica je bilo to kada sam mogao svojoj porodici da pomognem igrajući košarku jer do sada su oni meni pomagali. Vreme je da im to vratim“.

Iako tokom prvih pet minuta ne možete da se priviknete na prisustvo tolike pojave, nije tako teško iznenaditi ga po kojim pitanjem. Naročito ako se tiče sumiranja dosadašnjeg toka karijere u samo nekoliko reči.

U tri reči? Uh, nisam to očekivao, trebalo je da me pripremiš, počeo je Odžo i nastavio:

Reći ću: juče, danas i sutra. Juče je bio taj početak, težak početak, koji nikada neću i ne treba da zaboravim. Danas je momenat u kome živim, igram i dajem sve od sebe. A sutra? Sutra je budućnost i ne mogu da znam šta će biti sutra. Znam samo da treba da se nadam da ta budućnost bude što bolja“.

Iako bi moglo da se zaključi da mu je nagli rast u dečačkim danima doneo mnogo problema, situacija je ipak malo drugačija.

Biću iskren. Nemam pojma ništa o tome. Ne mogu da kažem da sam istraživao da li postoji neko medicinsko objašnjenje za moj rast. Ni ja ni moji roditelji to nikadanismo istraživali. Sve što sam ja radio je bilo: odlazak u školu, dolazak kući, ručak, trening. Kao i sva druga deca. To što sam počeo naglo da rastem vidim kao blagoslov i poklon. Jeo sam istu hranu kao i svi drugi, pio iste napitke. To je samo došlo sa neba“.

Pored košarke ima i druga, veoma kratka i jasna interesovanja.

Da, imam ih. Spavanje i hrana„, kroz smeh objašnjava Odžo.

Odžo neretko govori na srpskom. Dobro, ne baš neretko, ali kada ga iznervira protivnički ili sopstveni potez, onda obavezno sebi u bradu promrmlja nekoliko psovki.

Da, znam i neke loše reči na srpskom. To, nažalost, morate prvo da savladate kada dođete u Srbiju. Stalna komunikacija sa direktorom FMP Vladom mi mnogo pomaže, on je sjajan“, opisao je centar „Pantera“ delić srpskog načina života i nastavio:

Znate, ja sam odrastao u Nigeriji, to je prilično slično načinu života ovde, u Srbiji. Imate tačno definisanu kulturu, način na koji radite određene stvari. Volim i kraj u kome živim, naučili su me da je Novi Železnik najbolje mesto za život, toliko sam se dobro uklopio.Mirno je, nema gužve, pravo predgrađe. Znao sam mnogo o Srbiji i pre nego što sam došao. Imam prijatelja u Crnoj Gori, znam celu istoriju o bivšoj Jugoslaviji. Taj prijatelj je jedan od najvećih navijača Crvene zvezde koje sam upoznao. Objasnio mi je sve o Beogradu, Zvezdi, načinu života i košarci. Kada sam dobio ponudu iz FMP, istraživao sam malo o klubu, zvao njega i pitao da li zna nešto da mi kaže. Prvi odgovor je bio oduševljenje. A onda mi je dao sve moguće informacije o mom novom timu, tako da je za mene bilo veoma lako da se prilagodim. Odmah mi je rekao i nekoliko srpskih reči, koje će mi pomoći na početku“.

Rob Carr Getty Images Sport

Na pitanje o planovima odgovorio je u svom maniru – bez jasno zacrtanih ciljeva, ali i bez skretanja sa jedinog puta u koji veruje.

Pustiću da budućnost odradi svoje. Ono što trenutno mogu da kontrolišem je to učenje. Učiću što više, nastaviću da treniram i razvijam se. Voleo bih da jednog dana zaigram u Evroligi. Želim da budem spreman za svaku priliku koja mi se ukaže u budućnosti. To je ono što je do mene. Sada jedino govorim sebi: Budi tu, treniraj, igraj što bolje, a kada se prilika ukaže tada igraj najbolje„, zaključio je Odžo za Sport klub.

I što bi Džon Kofi rekao u „Zelenoj milji“ – „You can’t hide what’s in your heart“, tako i ovaj dobroćudni div iz Železnika gegajući se još jednom iskreno otkriva:

Jedino u šta stvarno verujem je ta svetla budućnost. Ništa više„.