Srbija kakvu želimo da gledamo

Podeli:
Fredrik Varfjell/NTB via REUTERS

Bilo je lepo i lako navijati sinoć za selekciju Srbije. Zaboraviti na sva razočaranja i raskorake između želja i mogućnosti, svaku pogrešnu odluku koja je usporila ovu generaciju da jednostavno igra fudbal najbolje što može. U Oslu su konačno dobili priliku za to.

Utakmice koje donose ili odnose sve uglavnom su tvrde i nervozne, ali selekcija Srbije je od provg minuta želala da stavi do znanja domaćinu da je bolja. I rutinski uspevala u tome. Sve šanse koje su stvorene u prvom poluvremenu, a bilo ih je, došle su kroz organizovane napade na postavljenu odbranu domaćina. Dakle, nikakvi odbici, osvojene lopte, već izgradnja napada od sopstvenog do protivničkog gola. Kolarov je bio na izvoru, Tadić distributer, pitanje je samo bilo da li će lopta ići na levu ili desnu stranu. Da je Mitrović bio precizniji, sve bi bilo gotovo već u prvom poluvremenu. Ipak, prvi srpski napadač je toliko puta davao golove kad nije bilo igre da sada kad je sve funkcionisalo nije bio toliki problem. Našao se već neko ko će to da nadoknadi. 

Povezano

Ljubiša Tumbaković ništa nije promašio. Sve što je uradio bilo je baš kako treba i on je umnogome omogućio talentovanoj srpskoj ekipi da ostvari potencijal i da se utakmice protiv Rusije i Turske zaista definišu kao novi početak. Uzeo je nešto Muslinove taktike, oplemenio konkretnijom igrom u napadu i to je konačno počelo da funkcioniše. Posle brojnih promašenih šansi, delovalo je da se, kako utakmica odmiče, ulazi u norvešku zonu komfora koja podrazumeva fizičku snagu i kondiciju ispred talenta. Ipak, ova selekcija Srbije je malo drugačija. Momci su fizički spremni na sve napore, pa da poguraju ekipu čak i onda kad je lampica za gorivo odavno upaljena. Glavni primer za to je bio Darko Lazović u produžecima. Ulazak Milinković-Savića i Milivojevića stabilizovao je tim kad je počeo da posustaje i u nastavku je moglo da se vidi da je Srbija očigledno bolja ekipa. Norvežani su imali nešto veći posed, ali uglavnom nisu znali šta će sa loptom, jer je Tumbakovićeva ekipa dobrim trčanjem pokrivala teren. Ruku na srce, Lars Lagerbek je takođe pomogao svojom taktikom. Nije pokušavao da odigra presing koji je bio vrlo problematičan za Srbiju u nekim prethodnim mečevima. Srpska ekipa imala je vremena da mirno gradi akcije i to je radila uspešno.

Darko Lazović. Igrač kome nikad ništa nije poklonjeno u karijeri. Definicija odanog i pouzdanog fudbalera. Nekoga ko će žrtvovati sebe zbog ekipe. Pokazao je to nekoliko puta tokom karijere i koštalo ga je i teških povreda. Neko ko je pokazivao ljubav i kada bi ga izdali. Ali i neko kome su navijači Crvene zvezde skandirali ime, što se u poslednjih 20 godina nije često dešavalo. Dočekao je je da tek sa 30 godina uzme ono što mu pripada. Trebalo je ranije, ali lepo je što je stigao i sada na mesto jednog od najvažnijih igrača reprezentacije. Verovatno kao posledica činjenice da nemamo pravog desnog niti levog beka, Tumbaković je pribegao promeni taktike, a Darko Lazović se savršeno uklopio u profil pokrivanja cele desne strane, jer to igra u klubovima u Italiji. I kao i uvek, bio je pouzdan. Protiv Norveške je bio igrač utakmice. Konstantno je bio pretnja po desnoj strani, poslao dvocifren broj preciznih centaršuteva, učestvovao u akciji kod drugog gola, kad je sve više bilo vidljivo da jedva stoji na nogama. Brzo je uspostavio saradnju sa Tadićem i Mitrovićem i za očekivati je da ona bude sve bolja u narednim mečevima.

Sergej Milinković-Savić. Ko ga je gledao u Laciju, zna šta sve može. Slavoljub Muslin ga nije zvao u reprezentaciju, a kada se konačno pojavio, to nije bilo to. Ipak, njegov ulazak dao je novu dimenziju napadu Srbije. On i Mitrović kao tandem su veoma teški za čuvanje, jer se ne zna ko je bolji u skoku. Sergej je protiv Kostarike na Munsijalu pokazao da bi mogao da bude odličan saradnik u napadu, ali posle toga opet nije bilo prilike za tako nešto. Do sinoć. Drugi gol je samo pokazatelj šta Milinković-Savić ima u sebi i kakav pristup fudbalu ima. Ovde ću napisati da se recimo ničega ne plaši, iako je primereniji neki izraz koji nije za malu decu. Nadajmo se da će Sergej posle ovoga biti neko ko će stalno biti pretnja za srpske protivnike i možda idealan džoker za završnice utakmica.

Đuričiću se ni sinoć nije dalo da postigne gol, ali je jako dobro koristio prostor koji se otvara kad protivnici obraćaju pažnju na Mitrovića i Tadića. On je svoje mesto u startnih 11 zaslužio u duelima Lige nacija i u prvoj postavi treba i da ostane.

Dakle, Srbija je odigrala kako treba. Konačno. Da i onaj ko je seo da gleda utakmicu da ih ispoštuje ili da ima legitimitet za kritike posle duela tokom 120 minuta postane zagriženi navijač Tumbinih „orlova“. Glavni zadatak selektora je da pokuša da uvek bude ovako. Ili bar blizu. Jer, Srbija je to. Trebalo je da bude bar tri razlike, a ušlo se u produžetak. Sve kao posledica bremena nasleđa. Borba sa samim sobom i na kraju mentalitetska pobeda. Kao što reče Aleksandar Mitrović pre utakmice: „Lepo je kad se pobedi u reprezentaciji, ali kad se izgubi, više je teško“. Ne preostaje im ništa drugo nego da pobeđuju. Kad budu stekli tu naviku, onda će ovako dobro odigrane utakmice dobijati ubedljivom razlikom, a neće se čekati nekakav produžetak. Ali, i to je proces. Škoti će se na stadion Rajko Mitić dovesti autobusom. I parkiraće ga na zelenu površinu ispred gola. Ipak, ako Srbija bude igrala kao sinoć, skupo će im naplatiti kaznu, a onda pravac Euro. Talentu ovih momaka je tamo definitivno mesto.