Saša Obradović – Atina ’95, crna bronza, CZ, filozofija

Saša Ozmo 12. dec. 20167:50
Podeli:
Alexander Hassenstein, Getty Images

Došao je na čelo Lokomotive Kubanj sredinom novembra i preporodio je tim iz Krasnodara, koji je pod njegovim vođstvom između ostalih savladao i moćni CSKA i Hapoel Jerusalim.

To je bio samo aktuelni povod za razgovor sa Sašom Obradovićem, čovekom koji je u košarci ceo svoj život – kao igrač je sa reprezentacijom Jugoslavije osvojio tri evropska i jedno svetsko zlato, uz srebro na Olimpijskim igrama u Atlanti, što je bila jedna od tema našeg razgovora.

Kao trener je karijeru gradio u Nemačkoj, poslednje četiri godine vodio je Albu, a nedavno je dobio poziv Lokomotive.

U intervjuu za Sport klub dotakli smo se Obradovićeve košarkaške filozofije, načina na koji se ophodi sa igračima, toga šta je naučio od velikana srpske trenerske škole, kao i brojnih drugih stvari.

Getty Image/ Matthias Kern

Po dolasku u Krasnodar, Obradović je izjavio da je to korak više u njegovoj karijeri, a Lokomotiva je sa njime takođe brzo napravila nekoliko velikih koraka.

“U kratkom periodu na ekipu najviše može da se utiče tako što je nateraš da igra bolju odbranu, to je pravilo. Taj deo igre smo najviše podigli, a pronašli smo i pravu hemiju jer su to uglavnom košarkaši koji su već igrali na evroligaškom nivou. Jedan od faktora je i Kevin Džons, koji se odlično snašao u takvoj vrsti igre i dao nam je neophodan kvalitet u reketu. Imamo i Ruse koji su dobri specijalci sa solidnim košarkaškim znanjem. Sve to mi je olakšalo posao, ali moram da naglasim da je još rano – svi su zadovoljni, a ja inače ne volim da budem zadovoljan, tek je početak i čeka nas još mnogo jakih protivnika i najvećih izazova“, počinje Obradović razgovor za Sport klub i dodaje;

“Samopouzdanje nam je i poraslo posle pobeda, to je uvek tako – koliko god da si talentovan, posle nekih poraza počinješ da sumnjaš u sebe. Dalje, svaki trener dolazi s različitim idejama – moj prethodnik Kacikaris je više ‘napadački‘ trener, ima mnogo opcija u ofanzivi, a ja sam fokusiran na odbranu“.

Obradoviću je 47 godina i ne dozvoljava da ga početni uspesi ponesu, već je vrlo realan u analizi svoje ekipe.

“U napadu nismo još precizni i ne igramo još po mom ukusu, oslanjamo se na talenat spoljnih igrača. Ono što mi se ne dopada jeste što nam nedostaje atleticizima, neki igrači imaju potrebno znanje, ali imaju i previše godina, pa je pitanje mogu li da igraju čvrsto i agresivno u kontinuitetu“, ističe Obradovič i pojašnjava:

“Zbog toga ćemo verovatno uskoro pojačati ekipu – četvrtog januara počinje druga faza Evrokupa, a ciljevi ove sezone su nam ili da tu uzmemo trofej ili da uđemo u finale VTB lige. I jedno i drugo će biti izuzetno teško, VTB liga je veoma jaka – pobedili smo CSKA, ali slede nam Uniks, Zenit i tek tada ćemo videti koliko smo kompetitivni. Takođe, sada igramo i svaku utakmicu sa pritiskom jer je Lokomotiva prošle sezone igrala fajnal-for Evrolige i treba da se napravi kontinuitet, mada se ekipa umnogome promenila odlaskom najboljih igrača u NBA i u druge evropske ekipe“.

Albu je vodio do Evrolige, ali ne opterećuje se time da što pre mora ponovo da radi u elitnom takmičenju.

“Ne razmišljam mnogo o tome – lično sebe i vidim kao evroligaškog trenera u pogledu ulaganja i kontinuiteta u radu i rezultatima. Sada sam u Lokomtivi i gledaću da ovde napravim najbolji posao – iluzorno je da govorim o tome šta bi bilo kad bi bilo, nikada nisam bio čovek koji gleda mnogo unapred“.

Getty Image/Boris Streubel

Zato smo se vratili kratko u bližu prošlost i na gostovanje Albe u Beogradu – Obradović je toplo dočekan u Pioniru, a ni sâm tada nije uspeo da sakrije emocije.

“Iskustvo koje se dešava jednom u životu, samo jednom se dešava da te na taj način dočekaju navijači i istaknu pripadnost – i oni prema meni i ja prema njima. Taj trenutak zauvek će ostati u mom srcu“.

Pošto smo konstatovali da je Obradović trener koji akcenat stavlja na odbrani, zamolili smo ga da detaljnije obrazloži svoju trenersku filozofiju.

“Najviše insistiram na tome da moji timovi budu agresivni na lopti i na prvim pasovima, da dođe do destrukcije igre protivnika i da na svaki mogući način smanjimo broj poena rivala. Želim da moji timovi ne dozvoljavaju veliki broj poena iz kontri ili ofanzivnih skokova suparnika – svi timovi koji to ne dopuste imaju više samopouzdanja, pa je zato to moja baza i nešto što naglašavam pred svaku utakmicu“, kaže srpski stručnjak i seli se na drugi kraj terena:

Turkish Airlines EuroLeague

“U napadu nastojim da igram brzo, sa mnogo kretnji bez lopte – volim košarku sa dva driblinga, mada nekada zbog individualnog kvaliteta igrača moram da prihvatim i tri-četiri. Takođe, insistiram na tome da tim u svakom trenutku ima svest protiv koga igra, pa da se napadne određeni igrač ili taktika protivničkog trenera. S obzirom na to da je ‘agresivnost‘ glavna reč u mojoj filozofiji, poklonik sam velike rotacije jer u manjoj rotaciji igrači ne bi mogli da ispune ono što se traži od njih“.

Zahtevi su visoki, a trening je put do toga da se oni ispune, pa Obradović uvek bira košarkaše spremne na žestok rad.

“Svaki trening je kombinacija poboljšanja kapaciteta svog tima i pripreme za sledeće mečeve. Moji treninzi su kraći, ali visoki po intenzitetu, približno mom modelu igre. Dan pred utakmicu isto tako radim, stava sam da igrač treba da stvori dobre radne navike i da je fokusiran, a ne da se ‘razvlači‘. To igrači znaju vrlo dobro i ponašaju se u skladu sa time, a i ja biram košarkaše sa izraženom radnom etikom, prave profesionalce koji bi hteli da igraju i uprkos malim povredama i da se tako žrtvuju za rezultat. U pola sezone je teško sve to imati, a sada sam tako stigao u Lokomtivu i dosta toga sam nasledio – neke stvari ja ne bih izabrao, ali pokušavam da se prilagodim najbolje moguće“.

Ronald Martinez/Getty Images

Obradović je igrao na poziciji plejmejkera i važio je za izuzetno racionalnog igrača, pa smo ga pitali koje su to osobine koje kao trener traži u organizatorima igre.

“Ja sam bio plejmejker sa skoro dva metra (196cm), Jarić je bio 201 cm, Jović i Teodosić su takođe visoki organizatori igre. Takve i ja volim – ‘sajz‘ plejmejkere, teren izgleda drugačije sa velikim ljudima. U reprezentaciji je neko jednom konstatovao da smo pokrivali svaki delić terena kada se raširimo – Danilović, Bodiroga, Paspalj, Divac… Dakle, plej mora da je atleta, da izdrži nekoliko vrsta odbrana i menjanje čuvara u odbrani. Mislim da su NBA i NBDL osiromašili Evropu i objektivno sada nema dovoljno kvalitetnih igrača, pa je teže naći prave karaktetistike – na početku karijere sam zahtevao mnogo, ali morao sam da smanjim kriterijume kako bih mogao da koristim neke od igrača koje sam dobijao. Naravno, perfektan se ne može dobiti i takvog ne treba ni tražiti“.

Odnos sa igračima ključna je stavka za uspeh trenera – Obradović naglašava da se u tom pogledu trudi da konstantno napreduje, ali da ima principe od kojih ne odstupa.

“Najveće trenersko pitanje jeste kako zadržati visoke kriterijume, a ne ‘sagoreti‘ igrača. Ja važim za zahtevnog trenera i agresivnog u želji da se zadato ispunjava na dnevnom nivou. Nekada to nije lako, nije lako ni psihički. Odnos sa igračem treba da bude dobar, ali ne i prijateljski, ipak sam ja nekome šef i treba i da uđem u konflikt kada je to potrebno, tako da određena distanca mora da postoji. Sa druge strane, trener mora da ima i razumevanja za igrača, da mu se pruži podrška i da se pokaže linija ljudskosti. Sada mi je 12. godina kao treneru i mislim da sam u tom smeru napredovao. Letos sam mnogo razmišljao o takvim situacijama, počeo sam manje da gestikuliram i da kvalitetnije razgovaram s igračima, ali moji zahtevi su i dalje visoki“.

Julian Finney/Getty Images

U reprezentaciji je Obradović kao igrač imao priliku da sarađuje sa trojicom trenera koji su među najboljima u Evropi svih vremena, ako ne i najbolji – Dušanom Ivkovićem, Željkom Obradovićem i Svetislavom Pešićem.

“Svi oni su ostavili svoj pečat u mojoj trenerskoj filozofiji, svojom strašću su i uticali na to da se odlučim da postanem trener. Jeste to stresan posao sa manjkom privatnog života, ali je istovremeno i velika ljubav. I Ivković i Obradović i Pešić su vrhunski treneri na svoje načine i sva trojica imaju neverovatne rezultate iza sebe, tako da mi je zadovoljstvo što sam mogao da radim s takvim ljudima“, kaže Obradović i dodaje:

“I oni su imali visoke zahteve, bili su lukavi u prilasku igračima i načinu komuniciranja – prošao sam i kroz individualne i kroz timske razgovore, tako nešto ne može da se nauči u knjigama, nego moraš lično da doživiš ceo proces. Svi su bili čvrsti i istovremeno su poštovali igrače, pa su uspevali da oforme kompaktne grupe – sve te ekipe prolazile su kroz težak pripremni period i na kraju su došli do suštine“.

Na pitanje može li da se seti nekog primera te “lukavosti“, Obradović odgovara:

“Mogu da se setim, naravno, ali ne bi bilo korektno prema mojim velikim kolegama – sada se i ja ponašam poput njih, bilo je raznih slučajeva… Trener treba da balansira u mnogo aspekata, da prepozna hijerarhiju u timu i da se u odnosu na to ponaša na određeni način i prema jednom i prema drugom, a da to opet ne naruši timsku atmosferu. Mislim da sam dovoljno rekao, a i zaštitio sam svoje starije i mnogo bolje kolege“.

Mnogo je dragih uspomena u Obradovićevoj karijeri, a on kaže da je dobro što ih ima mnogo i što jedva može da se seti svih. Ipak, na jednoj godini morali smo posebno da se zadržimo – evropsko zlato 1995. godine u Atini i neverovatno finale sa Litvanijom.

“Kada smo obeležavali 20 godina od toga, stvarno su mi navrle uspomene – lepo je bilo, ima snimaka uz koje mogu da se podsetim svega, ali obaveze mi ne dozvoljavaju da mnogo gledam u prošlost, već samo napred. Tada smo osvojili trofej posle sankcija, a ta ekipa je posle još dugo harala. Bio sam član svega toga i zbog toga mi je posebno drago, ta 1995. obeležila je moju karijeru, i ne samo moju – zbog načina na koji se sve to proslavilo. Svi potonji dočeci su bili dobri, ali taj 1995. bio je jedinstven i nezaboravan“.

Usledilo je srebro u Atlanti, zatim novo evropsko, pa svetsko zlato, a onda i Evrobasket u Francuskoj 1999. godine – bronzana medalja tada je vredela mnogo više zbog celokupne situacije u zemlji.

“Uz bombardovanje i patnje celog naroda, ja sam imao i lično zlo – povredio sam se, pukla mi je Ahilova tetiva i bronzana medalja mi je doletela u Berlin posle operacije. Zato kažem da je to meni bila ‘crna bronza‘. Nije ni trebalo da igram, već sam imao ozbiljnijih problema, ali žrtvovao sam se iz patriotskih razloga. Za moju karijeru to nije bilo najpametnije, imao sam predugovor sa Barselonom, ali okrenulo se na drugu stranu i otišao sam u Nemačku. Ipak, ne žalim, svi su znali da cene to što sam rizikovao karijeru kako bismo pokušali da obradujemo svoj narod“.

Andreas Rentz/Bongarts/Getty Images

I za kraj, govorili smo o kraju – poslednjem reprezentativnom takmičenju za Obradovića, kada se Jugoslavija 2001. prošetala do zlata u Turskoj, a upravo je domaćin u finalu jedini koji je poražen sa manje od deset poena razlike (78:69).

“Tada se sve sklopilo na najbolji mogući način u odnosu trenera i igrača, a motivisanost je takođe bila na najvišem nivou. Bio je to za mene najlepši mogući oproštaj od reprezentacije, otišao sam kao šampion“, zaključio je Obradović za Sport klub.