Pešić za SK: Bogdan je vođa, ima argument pobednika

Saša Ozmo 26. avg. 20179:45
Podeli:
Getty Images/Andreas Rentz

U karijeri bogatoj trofejima Svetislav Pešić dvaput je bio i osvajač Evrobasketa – 1993. godine sa Nemačkom i nadmoćno 2001. sa Jugoslavijom.

Getty Image/ Matthias Kern

Pred predstojeći Evropski šampionat, Pešić je u intervjuu za Sport klub objasnio zašto je optimista u pogledu reprezentacije Srbije i zašto Španija nije glavni favorit, govorio je o uzrocima velikog broja otkaza, dotakao se razlike između Turske 2001. i Indijanapolisa godinu dana kasnije…

Kari je razgovor počeo konstatacijom da Srbija deluje dobro u pripremnom periodu i onda je u prepoznatljivom stilu dodao:

“Eh, pripremni period.. Ima jedan moj kolega iz Španije koji kaže: ‘Najviše volim predsezonu, onda i kad izgubim, mogu da opravdam, kao pravimo formu, dajem svim igračima šansu i svi su srećni i zadovoljni. Onda kada krene takmičenje, to su neograničeni stresovi“.

Sa šale smo vrlo brzo prešli na zbilju, a za razliku od velikog dela javnosti, slavni trener nije obeshrabren brojnim otkazima i povredama među Orlovima.

“Srpska reprezentacija ima kontinuitet, što je vrlo važan kvalitet uzevši u obzir da nijedan tim nema mnogo vremena da se pripremi – isti su trener, isti su igrači. Naravno, kao i na svakom prvenstvu, ima povreda i otkaza, to se svima dešava – nama, ali i našim glavnim konkurentima Španiji, Francuskoj, Grčkoj i Litvaniji. Ništa se faktički nije promenilo – bilo bi lepo da su tu Teodosić, Bjelica, Jokić i ostali, njihovo odsustvo jeste ogroman hendikep jer su oni vrhunski košarkaši, ali sada će neki drugi momci preuzeti više odgovornosti, možda će se sve to izjednačiti“, rekao je Pešić i pojasnio:

“Mislim da su ostali pokazali kvalitet kojim mogu da kompenzuju lucidnost Teodosića. Njegova ludicnost i kreativnost teško se nadoknađuje nekom drugom lucidnošću i kreativnošću, ali košarka može da se igra i drugačije – postoje i druge vrline, druge dimenzije koje ostali igrači mogu da donesu. Uvek verujem u tim jer tim pravi velike igrače, a ne obrnuto“.

Srdjan Stevanovic, Getty Images

Srbija je u grupi sa Letonijom, Rusijom, Belgijom, Velikom Britanijom i Turskom, a Bogdan Bogdanović nameće se kao novi vođa tima, za šta ima potrebnu zaleđinu.

“Svi zajedno moraju da preuzmu odgovornost sa Bogdanovićem na čelu. On je mnogo napredovao i potpisivanje NBA ugovora dodatno mu je podiglo samopouzdanje. I kada je bio mnogo mlađi, još u Partizanu, nije se plašio da preuzme odgovornost. Međutim, šta znači preuzimanje odgovornosti ako nemaš argumente da je preuzmeš? On je dugo bio talentovan, a sada ima argument iskustva i argument pobednika – iako još može da napreduje, čovek je koji je spreman da ponese teret pobede i poraza“.

Evrobasket će umnogome biti oslabljen neigranjem velikih zvezda, više od 40 igrača propustiće takmičenje, a naročito veliku buru izazvao je otkaz Adetokumba, u Srbiji i onaj Nikole Jokić.

“Ne bih pojedinačno da govorim – svako otkazivanje ima svoj razlog, objektivni kada su povrede u pitanju i subjektivni koji mogu biti različiti. Pogledajte poslednjih nekoliko evropskih šampionata i videćete da je otkaza sve više, a reći ću vam i zašto. Sve bi bilo mnogo lakše kada bi se setili da termin evropskog prvenstva vrate na poslednju nedelju juna i prvu nedelju jula – onda bi takmičenje bilo znatno kvalitetnije i svi bi bili motivisaniji, uključujući i NBA igrače“, kaže Pešić i obrazlaže svoj stav:

“Teško je igrati za reprezentaciju ako znaš da 18. ili 19. septembra prvi put dolaziš u svoj klub. Neki imaju garantovane ugovore, neki i nemaju, pa postoji bojazan za status ako se u klub vratiš nedelju dana pre početka lige. To su problemi o kojima malo ko govori. Verujte mi, imam takvo iskustvo… Jeste sezona duga, ali možda 15-20 posto igrača završava polovinom juna, većina završava sezonu sredinom ili krajem maja i imaju vremena malo da se odmore. Drugo, igrači vole da sve završe u prvih desetak dana jula, pa da posle budu slobodni da budu s porodicama, da organizuju godišnji odmor i da misle na klubove. Dalje, mnogo je bolje i za same klubove i agente – dođu na Evrobasket da vide sve igrače, pa košarkaši budu još motivisaniji da se pokažu jer moraju da potpisuju ugovore za sledeću sezonu. To FIBA mora da promeni, mislim već od sledećeg EP 2021. godine“.

Evropsko prvenstvo na programu je od 31. avgusta do 17. septembra i ima još jednu otežavajuću okolnost:

“Ona se sastoji u tome što, osim borbe za medalje, ne donosi ništa, ni plasman na Svetsko prvenstvo ni na Olimpijske igre. Onda igrači lakše razmišljaju u stilu: ‘Dobro, ovu godinu mogu i da preskočim“.

Getty Images/Andreas Rentz

Svetislav Pešić bio je sastavni deo dominacije Jugoslavije krajem 20. i početkom 21. veka, pošto je kao selektor osvojio zlatne medalje na Evrobasketu 2001. i na Svetskom prvenstvu 2002. godine. Naročito je taj Evropski šampionat u Turskoj bio impresivan, pošto su tadašnji Plavi pobedili sve rivale, a jedino domaćina u finalu sa manje od deset poena razlike (78:69).

“Taj trofej bio je ogromno zadovoljstvo jer smo od početka igrali košarku koju lično volim – brzu košarku u tranziciji. Ta 2001. dala nam je sigurnost pošto smo sve evropske ekipe pobeđivali, ali za Indijanapolis smo morali da menjamo pristup jer smo igrali s Amerikancima i spremali smo se samo za njih. Bilo je poraza tada, mene su mediji kritikovali, ali niko nije znao, niti sam ja imao obavezu da se pravdam bilo kome, ali mi unutra znali smo da smo promenili način igre i da moramo da igramo u kontrolisanom ritmu. Objektivno, to našim igračima nije odgovaralo, ali to je bio jedini put za meč s Amerikancima, da učinimo da što manje imaju loptu u rukama. Na kraju se to pokazalo ispravnim jer smo do kraja bili u utakmici, a na kraju i pobedili izuzetno jak tim SAD koji je počivao na agresivnoj odbrani i igri u tranziciji“, zastao je nakratko Pešić i nastavio:

“Da se vratim na Tursku – rezultati uvek ostaju i to je lepo, ali se zaboravi način na koji se stiglo do njega. Tada smo promenili malo – nije to bila klasična smena generacija, ali došli su neki novi momci. Đorđević je prestao da igra, Rebrača nije više imao motiva, ali došli su Jarić, Rakočević i neki igrači poput Drobnjaka i Gurovića preuzeli su više odgovornosti. To je bila afirmacija igrača koji do tada nisu imali toliko minuta i sada se pred ovaj Evrobasket dešava nešto slično“.

Pešić naglašava da ga sadašnja generacija podseća upravo na tu koja je 2001. godine dominatno osvojila šampionat.

“Na sličnom su putu. Sama činjenica da postoji generacija, to znači da postoji generacijski pristup, da dolaze sa mnogo entuzijazma i motivisani da igraju za svoju zemlju, što se i vidi – ne po izjavama, nego po ohrabrujućem pristupu utakmicama. Vraća se ono što je bilo u Jugoslaviji, da je reprezentacija mesto u kojem igrač može da se afirmiše, da nosi odgovornost i da napreduje. Igrači su svi isti – ako vide da mogu kroz reprezentaciju da budu bolji, oni će češće dolaziti, za razliku od nekih drugih zemalja koji razmišljaju u stilu: ‘Šta sad da dolazimo kad ćemo opet da gubimo?’ Ja sam takvo iskustvo imao u Nemačkoj 1987. godine, niko nije ni hteo da igra, ali to se vremenom promenilo kada su videli da u nacionalnom timu mogu da napreduju kroz trening i da počnu da pobeđuju“.

Christian Petersen, Getty Images Sport

Sa Pauom i Markom Gasolom na čelu, mali je broj onih koji ne smatraju Španiju za apsolutnog favorita, ali Pešić je jedan od njih.

“Po mom mišljenju, nema glavnog favorita – svi gajimo veliki respekt prema Špancima, ali ne bih da ih proglasim prvim favoritom. Oni i dalje imaju kvalitet da uzmu zlatnu medalju, ali na poslednjim takmičenjima nisu bili previše ubedljivi, objasniću i zašto. Krenu slabije, potom kao da stisnu dugme i kažu sebi: ‘Dosta je bilo zezanja, sad počinjemo da igramo ozbiljno’. Onda su na kraju zahvaljujući individualnom kvalitetu pre svega Gasola preokrenuli rezultate, ali to ne može doveka tako da traje, taj pristup je dosta rizičan“, ističe Pešić i dodaje:

“Biće velika borba za medalje – mislim da Španija i Srbija imaju najveće šanse, a uz njih i Litvanija zbog svog timskog pristupa, odbrane i zato što godinama igraju zajedno. Takođe, ono što je specifično za Litvance jeste njihov stepen identifikacije sa reprezentacijom – sve ekipe su naravno motivisane, ali kod njih je to toliko izraženo da se pretvara u novi nivo kvaliteta i značaja. Francuzi imaju naslednike, ali iskreno ne verujem da mogu da osvoje medalju – sistem je takav da jedna utakmica može da poremeti prognoze, ali ne vidim ih u završnici, baš kao ni Turke koji uprkos domaćem terenu nemaju potreban kvalitet“.

Predstojeći turnir biće veoma ujednačen i mnogo reprezentacija sa pravom se potajno nada iznenađenju i medalji.

“Pojavljuje se i Hrvatska, za koju mislim da joj je poraslo samopouzdanje posle izbacivanja Italije u kvalifikacijama za Olimpijske igre, kao i posle dobrog turnira koji su imali tamo i tesnog poraza od Srbije. Nemaju dubok sastav kao Srbija, ali motivisani su i željni su da premaše osrednje rezultate. Šarić ima veliko srce, Bogdanović je izuzetan strelac, obojica imaju karakter pobednika, kao tim igraju dobro i možda sada dođe nagrada, treba biti oprezan sa njima“, kaže Pešić i izdvaja još dve selekcije:

“Grčku ne treba uopšte potceniti, bez obzira što ih je Srbija deklasirala u Beogradu – oni isto imaju generacijski tim sa nekoliko vrhunskih evroligaških igrača i već dugo su zajedno. Osim njih, iz drugog plana može da iznenadi čvrsta Crna Gora – ako izbegnu Srbiju u osmini finala, onda je sve moguće. Imaju izvanredne unutrašnje igrače Vučevića i Dubljevića, ali mislim da će njihov rezultat mnogo zavisiti od forme Tajrisa Rajsa. On jeste pobednik, ali čini mi se da nije potpuno zdrav, znam ga jer sam ga trenirao u Bajernu. Njega trener mora malo da vodi kroz utakmicu, mislim da će Boša (Tanjević) da ga uredi i da će biti sve kako treba, pod uslovom da fizički bude dobro“.

Za kraj, pitali smo 65-godišnjeg stručnjaka kako selektor održava komunikaciju sa igračima tokom turnira i šta je ključno za uspeh.

“Dijalog jedan na jedan je nezamenljiv. Uvek govorim da se reprezentacija ne trenira samo tih 30-40 dana, već čitave godine. Možda nisi u mogućnosti lično da ih treniraš, ali selektor mora uvek da bude u kontaktu, da se raspituje, da posećuje, da zna, i to je vrsta treninga. Tako se drži tenzija i onda je igračima u podsvesti da postoje dva programa – klupski i reprezentativni. Sa aspekta tempiranja forme, mnogo je drugačije u klubu nego u reprezentaciji – nacionalni tim u kolektivnom sportu je kao u atletici ili kao u tenisu, tačno znaš koji su dani u kojima se odlučuje tvoja sudbina i taj period je kratak. Slično kao Đoković na Gren slem turniru – ne priprema se za prvo kolo, nego formu gađa za četvrtfinale pa nadalje i tada obraća posebnu pažnju na sve detalje“, zaključio je Pešić za Sport klub.