Patrick Smith/Getty Images

Saša Ozmo

20.11.2020 | 08.00

Rakočević na vezi, kad trener šamara, žene ne diraj...

Autor

Živopisna karijera koja se protezala na nekoliko kontinenata i u različitim zemljama – Srbija, Francuska, Poljska, Slovačka, ali i Argentina i Urugvaj, kao i Rusija, Jordan i sada Iran.

Nikola Jeftić

Privatna arhiva

Osim što košarkom zarađuje hleb, snažni krilni centar Nikola Jeftić imao je prilike da zahvaljujući igri pod obručima stekne i različita životna iskustva koja su ga obogatila kao osobu. O košarci, karijeri i svom dosadašnjem životnom putu, 33-godišnji košarkaš govorio je za Sport klub – o roštilju i strasti u Južnoj Americi, usamljenosti u Francuskoj, prijatnim Jordancima, svakodnevnom menjanju vremenskih zona u Rusiji...

"Bolje je finansijski nego u Srbiji, zato i idemo preko granice. Najbolje je bilo u Argentini, mada mi kažu bivši saigrači da je sada i tamo palo. Zadovoljan sam s obzirom na situaciju", kaže Jeftić, ali novac naravno nije jedini motiv. Prepuštamo Nikoli da ispriča svoju priču.

Poljska – aktivni ljudi i košarka u usponu

Igrao sam u samo dva grada u Poljskoj, doduše u dosta klubova, i mnogo sam putovao. Ekonomski jaka i veoma lepa zemlja, na severu npr. postoje tri spojena grada – Sopot, Gdanjsk i Gdinja, lepota na Baltiku, studentski gradovi sa mnogo života, bioskopi, restorani, noćni život... Igrao sam u Lublinu, ogroman grad. Poljaci se mnogo kreću, aktivni su, vole i da odu na ručak/kafu. Svaki veći grad ima akva park koji radi preko cele godine – mnogo se putuje, pa to dobro dođe za opuštanje kada je slobodni dan. Vroclav i Torunj su takođe lepi, pogotovo stari grad i šetačka zona, a Vroclav je fin na reci.

Poljska košarka se veoma diže poslednjih sedam-osam godina. Pre je bila liga od 12 ekipa, dosta naših je igralo tamo i nisu se mnogo dovodili Amerikanci. Može da ima šest stranaca po ekipi. Sve više se tržišta zatvara, a Poljska ostaje finansijski stabilna i gro dobrih igrača ide tamo. Uslovi za trening su fenomenalni, sve su hale dobro opremljene, a posećenost je velika. Mislim da će uskoro ponovo imati predstavnika u Evroligi i Evrokupu, pre je to bila Zijelona Gora. Idu uzlaznom putanjom.

Argentinci – samo bi da se druže; Urugvaj – malo prgavi, ali strastveni

Boca Juniors

Rodrigo Valle/Getty Images

Argentina je luda zemlja koja je ostavila veliki utisak na mene. Dosta je društvo drugačije od onoga na šta smo mi navikli, ali je s druge strane narod jako sličan nama. Argentina je mešavina Italijana, Španaca i Nemaca – ljudi su koji vole svaki slobodni trenutak da provedu s prijateljima, da prave roštilje i da se druže, da idu na zabave... Zaista umeju da uživaju. Navijači nisu kao fudbalski, kada je fudbal, onda sve staje, ali generalno su strastven narod i to se vidi kada gledaju sport, pa i košarku. U dvoranama ima dosta publike, moj klub je imao sjajne navijače i jako je lepo igrati. Gazde su mi bili prijatni, insistiraju i oni na druženju, večerama...

Urugvaj je moja prva destinacija u Južnoj Americi, trebalo mi je neko vreme da shvatim kako funkcionišu, malo su drugačiji od Argentinaca – umeju da budu prgavi, da provociraju. Mala su zemlja, bio sam u Montevideu, skoro svi klubovi su odatle. To je lep grad na ogromnoj reci, ima i plaža. Kada sam došao tamo, odmah su me provezli kroz grad, voda je pucala, ja rekoh ‘super, more!’, ali nije bilo, samo je reka mnogo široka. Urugvajci su isto strastveni i vole fudbal, često dolazi i do tuča tim povodom, a košarka je divljija nego u Argentini, mada ima kvaliteta i dobrih stranaca. Isto su pune hale i dobro je navijanje. Žao mi je što se nije namestilo da odem uživo u Južnoj Americi da pogledam neki fudbal – naježim se i kad gledam preko TV-a, mogu misliti kako je tek na stadionu.

Jordan i Iran – samo ne diraj žene i religiju, otvoreni i vole prirodu

Privatna arhiva

U Jordanu sam bio mesec dana. Ima samo šest ekipa, ali za tih mesec dana nosim jako lepe uspomene. Bio sam u Irbidu, drugom gradu po veličini. U svim arapskim zemljama saobraćaj je takav da se ne zna ni ko pije ni ko plaća, treba ti pet minuta da pređeš ulicu jer neće niko da stane. Akaba, Petra, turistički je jako dobro otići tamo, a Jordanci su prijatni, otvoreni i gostoljubivi – ne diraj im veru i ne diraj im žene, a ostalo što je njihovo, to je i tvoje. Odlično su me prihvatili, ali slabi su sa engleskim, bilo je i pantomime, ali sve je lako kada dobre namere postoje. Aman odskače od ostalih gradova, skockan je i u modernom je fazonu, van njega je nekako drugačije, starija je infrastruktura.

Trenutno sam u Iranu, ovde sam stigao pre mesec dana. Došao sam bez predrasuda, nisam želeo da slušam šta su drugi videli u medijima, znam neke igrače koji su imali loša iskustva, ali hteo sam da vidim za sebe. Nisam se mnogo edukovao, malo pred put. Očekivao sam nešto slično Jordanu, a Teheran je prelep grad, ovo što sam do sada video. Mašad je takođe veliki grad i ogromne su gužve, ljudi su takođe gostoljubivi, izlaze u susret šta god treba. Vole prirodu mnogo. U odnosu na ostale zemlje domaći igrači su bolji, kvalitetnije se trenira, u Iranu mi je trener Srđan Jovanović, saigrač mi je Aleksandar Ponjavić, ipak je lakše kada ima naših. Srđan je ovde bio kao igrač, uveo nas je u priču. Bogata su zemlja, mada trenutno zatvorena, da se ne mešam u politiku. Velika je oscilacija u dolaru, ovde je sve jeftino za naše pojmove, ali za njih je skupo i ljudi su nezadovoljni. Nadam se da će se popraviti jer imaju mnogo prirodnih bogatstava. Oduševljen sam svime, i hrana im je odlična.

Francuska – perfektna organizacija, ali sâm si

Francuska je sređena zemlja – u svakom trenutku zna se gde ideš i šta radiš, kakav je plan i program. Kada odeš u Francusku da igraš košarku, samo gledaš tablu za tu nedelju i vodiš se time, nema šta dodatno da razmišljaš. Nema mnogo slobodnog vremena – slobodnim danima se ide po sponzorima ili na večere sa prijateljima kluba. Organizaciono je kažem perfektno – oporavak, relaksacija, vode računa do detalja da igrači budu zadovoljni. Za život je malo drugačije, nije kao što smo mi navikli – posle treninga uglavnom svi idu kući, ne ide se na piće i druženje. Bio sam blizu Liona, to je jako lep grad, ali treba vremena za adaptaciju jer si sâm.

Puževi, roštilj, vino...

Kai Schwoerer/Getty Images

Najneobičnija hrana bili su puževi u Francuskoj i u Kini sa OKK Beogradom kad sam bio, tamo ni ne znam tačno šta sam jeo... A najbolja hrana je bila u Argentini, oni su najveći izvoznik junećeg mesa u svetu, taj kvalitet mesa nigde nisam okusio kao tamo. Mislim da sam im dosadio, stalno sam želeo da idemo na roštilje, drugačije se sprema nego kod nas i svaka kuća ima roštilj – prvo prave roštilj, pa kuću, ha-ha. To je bilo najbolje zbog druženja, bude fino i zabavno. Oni taj roštilj zovu "asada", seku krupne komade mesa i stavljaju na žicu, to sve traje, druže se, piju neki 'ferne', italijansko vino, kao neki naš pelinkovac, ali sa pićem ne eksperimentišem, alkohol ne konzumiram, samo voda i ceđeni sokovi.

A s druge strane veze – Igor Rakočević

Igor Rakočević

Aitor Arrizabalaga/EB via Getty Images

Kad sam igrao u Argentini, saigrač mi je bio Arijel Eslava, koji je igrao u Realu i u Baskoniji sa Igorom Rakočevićem. On me je pitao da li ga znam, ja sam rekao da znam ko je naravno, igrao je tada za reprezentaciju, bio među najboljima u Evroligi. Sad on meni priča, dovezli me do stana, ja se vraćam, a Arijel mi daje telefon i kaže ‘javi se’. Kad ono – Rakočević. "Igor ovde, Arijel ti je super tip, samo je malo neartikulisan i pazi se, jednom me je povredio na zagrevanju". Posle mi je Arijel pričao šta je Igor radio – recimo, slučajno povredi saigrača na treningu i sutradan mu donese laptop.

'De da se šalim na srpskom?!

Kroz karijeru jeste bilo smešnih situacija, ali mahom u Srbiji jer retko ko razume naš humor. Pokušao sam nekoliko puta da idem na tu stranu, a neki su se čak i uvredili, pa sam odustao. Jednostavno, naš humor na engleskom, pa još nekome van naše zemlje, to njima zvuči jako neslano. Ja sam mesečar, a nisam to najavljivao, pa su svi cimeri koji su bili sa mnom u početku bili isprepadani i neispavani, pa sam negde imao i privilegiju da budem sâm.

Marin i Nađfeji – suprotnosti, a primeri

Stevan Nađfeji

Yorgos Matthaios/EB via Getty Images

Najjači utisak među saigračima na mene je ostavio Frederiko Marin. On je igrao u Varezeu, sada i dalje igra u Argentini. Veliki gospodin i pravi drugar, mnogo sam od njega naučio i košarkaški i životno. I dalje smo u kontaktu. U Poljskoj sam igrao sa Čarekom Tribanskim, on je prvi Poljak u NBA ligi – našao mi se kada sam otišao prve godine, to mi je bilo prvi put da sam morao da govorim engleski, a tada je bio jako oskudan. Još trener Litvanac, nijedan Srbin u ekipi, njega su zadužili za mene, svaki dan je pre i posle treninga bio uz mene, ubio se od priče na engleskom, posle sam se opustio, propričao jezik... Od naših sam mnogo učio, cela karijera je veliko iskustvo. Ako moram da izdvojim, neka to bude Stevan Nađfeji, gospodin na terenu i van njega, zatim Miljan Pavković i mnogi drugi.

Uz njih sam napredovao i košarkaški i ljudski, a vrlo su različiti. Nađfeji ima mnogo evroligaških sezona iza sebe, privatno je miran i tih, povučen i porodičan čovek, jako elokventan. Slušao sam i upijao, odrastao uz njega. Marin je sa druge strane mangup, košarkaški namazan, moglo je mnogo toga da se izvuče i u druženju i samo gledajući.

Nedođija i šamari

Privatna arhiva

U Rusiji sam igrao na ostrvu Sahalin, to je severno od Japana, kraj Rusije, nedođija. Svako gostovanje je ogromna vremenska razlika, deset sati u odnosu na Moskvu, permanentno u džet-legu. U jednom trenutku krećemo za Moskvu, recimo 21. decembar noć, a stižemo u Moskvu 21. decembar dan. Više ne znaš ni koliko je sati, koji je dan, uzimaš one tablete da prevariš organizam, ali na kraju moraš da odradiš taj džet-leg. Rusi su isto bili ‘ludi’, slični nama, vole nas, razume se njihov jezik.

Za kraj ću da ispričam jednu anegdotu. Ne bih da spominjem ime kluba i aktera, ipak se dešavalo u svlačionici i to ne volim da širim, ali prošlo je mnogo vremena i mogu bar bez imena da vam kažem. Jedan Amerikanac je igrao u ekipi, nije krenulo kako treba, ljudi iz kluba nisu bili zadovoljni i hteli su da raskinu ugovor, ali on je imao zaštićeni ugovor i nije hteo da ide. Dolazio je uredno svaki dan, a trener nam je bio jedan prgaviji tip, ranije dobar košarkaš. Jednom je trener tog igrača sklonio sa strane, pričao s njim u teretani, a mi smo u svlačionici svi i odjednom čujemo lupanje, buku. Istrčavamo ispod tuševa, odemo do teretane, kad ono – trener šamara tog igrača, bila je tuča dok ih nismo razdvojili.

Komentari (7)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

Komsija

This is Sasa Ozmo C L A S S I C !!!!

Odgovori 15 0

liberi di tifare

Fenomenalan tekst.

Odgovori 22 0

Marko Manojlovic

Jos jedno zatrpavanje interneta nepotrebnim sadrzajem o ne uspelim sportistima.

Odgovori 4 49

* Sva polja su obavezna

Loading...