20 godina bez Harisa Brkića: Ko i zašto…

Blog ostalo 12. dec. 20208:0012 komentara
Podeli:
KK Partizan NIS

Tamna je noć, nebo tmurno i sumorno, nigde zvezde ni meseca... Kao da prepevani stihovi stare ruske pesme odzvanjaju svakog decembra. Tačnije, čuju se pune dve decenije, otkako je nepoznati ubica pucao u košarkaša Harisa Brkića, ispred dvorane “Aleksandar Nikolić”, tadašnjeg “Pionira”.

Teško, vlažno zimsko veče, 12. decembra 2000. godine i tamna strana medalje novinarskog posla. Odlazak na nikad teži i tužniji zadatak. Telefon i televizija prenosili su strašnu vest, o kojoj su, s nevericom, ubrzo pričali svi, i vozači taksija, mediji, ljubitelji košarke, ma, ceo region i šire.

Povezane vesti

Strah, teskoba, strepnja, očaj ispred Urgentnog centra, ispred kojeg su pristizali igrači, uprava Partizana, zatim i Harisova majka Radmila, devojka Sanja, mnogi prijatelji, novinari.

Lekar crno-belih, dr Moma Jakovljević, koji taj tužni događaj pamti kao najteži u decenijskom radu u klubu iz Humske, našao se odmah na licu mesta, a zatim u bolnici bdeo nad Harisom tokom tri dana nade da će se sjajni igrač i momak probuditi iz kome.

Šok i muk. Scene, koje govore više od svake reči. Svi zajedno, skamenjeni, čekali smo čudo, koje je, nažalost, izostalo…

Nezapamćena tragedija

Tragičnog 12. decembra 2000. godine Haris je ranije napustio večernji trening, jer se nije dobro osećao, a nepoznati napadač je pucao na njega na parkingu beogradske dvorane ”Aleksandar Nikolić” (tadašnji “Pionir”). Ustreljen je sa dva hica iz malokalibarskog pištolja u jagodičnu kost i ispod oka. Slučajni prolaznik je zatekao nepomično Brkićevo telo pored automobila i obavestio ekonoma Partizana, Nikolu Tomaševića, dok je trening još bio u toku. Brkić je kolima Hitne pomoći ubrzo prevezen u Urgentni centar i operisan na Neurohirurgiji. Bio je u komi do 15. decembra ujutru, kada je njegovo srce prestalo da kuca.

U gluvo doba te 12.- e decembarske noći dnevne novine su pomerile rokove štampanja beogradskog izdanja, pa je tako, naprimer, na prvoj strani “Sporta” osvanula velika Harisova slika i naslov “Pucanj u Harisa i sport”. A da je Brkić prvi ubijeni sportista sa ovih tragičnih prostora konstatovano je 15. decembra, kada je njegovo sportsko srce prestalo da kuca.

Zatim, 17. decembar, nikad sivlji, sumorniji dan u Beogradu, Haris je ispraćen u večnost u popodnevnoj izmaglici u susret sumraku, na Centralnom groblju. U prisustvu kompletnog tima Partizana i rukovodstva i predstavnika svih klubova, u kojima je vanserijski igrač igrao, rodbine, prijatelja i brojnih navijača, košarkaških radnika i ljudi iz medija. Uz tužne taktove truba i melodiju “Tiho noći” i dirljive govore saigrača i bliskog prijatelja Miroslava Berića i devojke Sanje.

Sećanje na te dane ne može da bude drugačije nego setno i emotivno, ali ne zaslužuje patetiku, niko nema prava na to, pa ni novinari, ako se zna sa koliko hrabrosti i dostojanstva dvadesetogodišnje breme tuge nosi Harisova majka Radmila.

Haris Brkić
REUTERS/STR OLD

Otkako su izgubili sina jedinca njegovi roditelji su živeli za dan kada će dobiti odgovor na pitanja “ko i zašto”. Pre skoro tri godine preminuio je i Harisov otac Ismet, od tuge i teškog oblika dijebetesa, a majka Radmila stoički podnosi samoću i dalje čeka istinu. Kao melem na rane i lek za dušu.

U početku se intenzivno radilo na tome da se otkrije ko je ubica, bili smo u stalnom kontaktu sa policijom, ali bez rezultata. Jedino što su nam rekli je da nije bilo motiva. To je bilo sve što smo saznali tokom prvih godinu dana, a posle nam se više niko nije obratio”, nedavno je ispričala Radmila Brkić.

U više navrata čak je javno poručivala ubici da joj odgovori na pitanja, koja je muče, uz obećanje da neće otkriti njegov identitet, ali od njega 20 godina, ni traga, ni glasa…

Samo da mi kaže zašto je to uradio. Koja je to Harisova greška bila, šta je toliko skrivio da neko puca u njega? Ništa drugo. Nikome ne bih rekla, ni policiji o kome se radi, meni njegova kazna ništa ne bi značila”.

Haris Brkić
KK Partizan NIS

Težak život živi, ali kako ističe, kao ponosna majka, uz pomisao koliko bi njen sin sad imao godina. Često zaplače, ima i za kim, ali ne dozvoljava da je iko na ulici, uopšte u javnosti, sažaljeva, pa kaže: “Da ne brukam sina”. A tek pre godinu dana je počela da gleda snimke Harisovih utakmica.

Gledam to kada sam sama i kada mi je teško. Uživam i sećam se najlepših, najsrećnijih dana iz života naše porodice”.

Ljubitelji košarke Harisa pamte po neponovljivom stilu, neverovatnom nervu za igru, virtuoznoj lepršavosti sa loptom. Po čudesnom cik-cak dvokoraku, promeni ritma, međuskoku, doskoku i čuvenom produženom koraku, brzini, preciznom šutu… Teško ponovljivo “u paketu”, ali budućim asovima, svakako, lep zadatak da “skinu” makar deo vanserijskog reprertoara legendarnog asa u crno-belom dresu sa brojem pet.

Radmila kaže da je njen sin bio gromada od dečka i šta drugo reći za nju nego da je žena stena.

I ovaj tmurni decembar nas tera na setne stihove “svi čekamo neke malo bolje dane, tamna je noć, zora nikako da svane”, ali…

Radmila Brkić zaslužuje podršku i makar delić utehe, poput one koju je doživela majka Dražena Petrovića, Biserka, kojoj je nepoznati čovek na zagrebačkom groblju Mirogoj kazao: “Vi ste ga rodili, ali on pripada svima nama”…

Aleksandar Đorđević, Haris Brkić
REUTERS/Ivan Milutinovic

Ili kako je jednom prilikom rekao Predrag Danilović, proslavljeni igrač Partizana, kasnije predsednik crno-belih, a sada prvi čovek KSS:

“Partizan ne može da otkrije Harisovog ubicu, ali može da ga čuva od zaborava. Dok je nas i navijača tako će i biti”.

Uostalom, kako pristalice Partizana i pevaju: “Otiš`o si Harise, ostala je tuga, uvek će te voleti Grobari sa juga”.

Vihorni krilni bek je pre dve decenije odleteo među legende, a njegov let i elegantni ples pod obručima ostaju za nezaborav.

Karijera

Haris Brkić je rođen 24. jula 1974. u Sarajevu, prve košarkaške korake napravio je u Bosni, kao desetogodišnjak, a u Partizan je došao 1992. godine. Zatim je na pozajmici igrao u čačanskom Borcu, a 1993. godine je postao prvotimac crno-belih. U dresu ekipe iz Humske osvojio je tri titule prvaka države i tri nacionalna Kupa i 1998. godine igrao na završnom turniru Evrolige u Barseloni. Sa mladom reprezentacijom SR Jugoslavije osvojio je bronzanu medalju na EP u Turskoj 1996. godine, a bio je i povremeni član seniorskog državnog tima.

U sezoni 1999/2000. igrao je u podgoričkoj Budućnosti, sa kojom je osvojio još jednu titulu prvaka Jugoslavije. Krajem 2000. godine vratio se u Partizan, za koji je odigrao tri meča po povratku, pre nego što je ubijen.

U znak sećanja na Harisa Brkića, klubovi čiji je bio član, Bosna, Borac, Budućnost i Partizan svakog leta organizuju memorijalni turnir za mlađe selekcije.

 

Komentari

Vaš komentar