A Željko mrtav hladan: Мajstore, ubacićeš ti ta bacanja

Blog ostalo 14. apr. 202210:00 > 10:161 komentar
Podeli:
Srdjan Stevanovic/Starsport

Volim da se našalim, pa kada počne priča o čuvenoj trojci Đorđevića za evropsku titulu, odmah se nadovežem - a, da ja ne ubacih ona dva penala, sad bi bila mukla tišina. Kao kada smo krenuli na polufinale fajnal fora 1992. u Istanbulu. Nismo ćutali zbog straha. Znali smo da smo mnogo „blizu“, samo da se ne sapletemo. Ovako počinju sećanja Zorana Stevanovića za Sport klub, na najveći uspeh košarkaša Partizana.

Nekadašnji korpulentni centar, koji je imao bekovsku lakoću poentiranja, okretnost, snalažljivost, a skok već po poziciji, u sezoni kada su evropski snovi postali realnost, dve epizode, sa nepune 22 godine, neće nikada zaboraviti… Prvi „kadar“, skoro, pa generalna proba kasnije bitke za najvredniji trofej. Samo, umesto Istanbula, jedno madridsko predgrađe…

30 godina od Istanbula

„Bio je ligaški deo Kupa evropskih šampiona, mi „domaćini“ u Fuenlabradi, igramo protiv Huventuda, sam finiš utakmice. Ivo (Nakić) šutne trojku, promaši, a lopta se odbije pravo meni u ruke, a ja budem fauliran. Tada je moglo „jedan za jedan“ sa linije slobodnih bacanja, ili lopta sa strane. Željko traži tajm aut, svi očekujemo detaljan plan kako da izvedemo taj poslednji napad, ali…Obrati se meni:“Hajde, majstore, možeš ti to, ubacićeš te slobodnjake.“Uh, gde da mi bude svejedno. Da bi izborili plasman u četvrtfinale, mi smo „morali“ da dobijemo velikog rivala. Ma, nemaš vremena da razmišljaš tipa, šta će biti, ako bude. Kada sam ubacio prvo, palo mi je pola tereta, a tek drugo…Ipak, oni su brzo izveli kontru, ali ih je u odbrani dočekao Koprivica sa „bananom“, dovoljno za minimalnu pobedu. E, sad, da nisam bio precizan sa linije penala, ne bi ni prošli u četvrtfinale, pa kasnije na F4. Ma, ne bi bilo šanse da Sale (Đorđević) uđe u istoriji sa onom trojkom,“ priča uz smeh Stevanović.

Crno-beli su tokom te istorijske sezone, mogli da budu domaćini samo „tamo daleko“, odlukom FIBA, zbog građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji. Izbor je pao na Fuenlabradu, predgrađe Madrida.

„Kada vraćam film unazad i danas mi je nestvarno kako smo postali evropski šampioni. Između mnogih stvari, i zato što smo bili prinuđeni da budemo domaćini tamo gde je malo ko čuo za nas. Fuenlabrada je bila radnička četvrt, dok se mi nismo pojavili, košarka tamo nije postojala. Ali su obični ljudi počeli da dolaze na naše utakmice, da nas bodre, a vremenom su postali najbolji „grobari“, posle onih koji nas prate u Beogradu, Srbiji, regionu…Navijali su za Partizan i kada smo igrali protiv Estudijantesa, koji je madridski klub, ili Huventuda. Znali su da nas izvedu na „bis“, obožavali su nas.“

Igrač broj osam

„Kod „profe“ Nikolića je bilo gore kada pobediš nego kada izgubiš. Znao je i da „teši“ kada bi uprskali sa „minus 20“, pa bi rekao da deset više ili manje, nije toliko strašno. A u pobedama nam je nalazio, čini mi se, više mana, u želji da idemo na sve viši nivo. Ali, zbog njega, umalo da odem iz Partizana. Počelo je sa zakucavanjem iz mesta, a on će:“Stragi, vidim da možeš, ali ja sam jednom izgubio prvenstvo zbog takvih poteza.“ Ćutim i nastavljam sa treningom. Sledeći put, ako šutnem, što sam šutnuo i obrnuto…U meni, tada još klincu, kuva, ali podnosim sve dok nije počeo da mi se obraća:“Hej, igrač broj osam.“ Na prvoj pauzi, priđem Željku i požalim se da me boli glava od njegovih nadimaka, zahteva…Gotovo u istom trenutku, kao da me je čuo, Nikolić nam prilazi i kaže:“Prijatelju, hoćemo li da nastavimo sa radom“. Do kraja života, u svakoj prilici, samo me tako oslovljavao.“

Jedini meč Kupa evropskih šampiona, koji su crno-beli odigrali u „Pioniru“ (danas „Aleksandar Nikolić“), bio je uvodni, protiv bolonjskog Knora, u četvrtfinalnom serijalu na dve pobede. Glatko su dobili u Beogradu, drugi za „dlaku“ izgubili, a onda opet druga važna epizoda sagovornika Sport kluba.

„Igramo tu drugu utakmicu, a u bolonjskoj dvorani, atmosfera kao da smo u „Pioniru“. Sve se vrti oko jedne, dve lopte, pa i cela sezona, kako je umeo da nam kaže profesor Aleksandar Nikolić, savtenik stručnog štaba. Ipak, Jurij Zdovc, skoro kod naše klupe, u finišu, pogodi trojku. Nema druge, igraće se treći meč. Mi malo oborili noseve, vraćamo se u hotel, kad će profa:“Ljudi, znam u čemu je bio problem.“ Jao, svi listom pomislimo kako će da nas kritikuje jer smo ispustili veliki šansu da u dva duela overimo plasman na fajnal for, protiv velikog favorita. A on kaže da je zaboravio da promeni prsluk, ili ostavi neki prsten, tako nešto je pomenuo, ali da se ne sekiramo za treći meč. Bili smo u šoku, pa legendarni trener se zaklinjao u rad, kakvo crno sujeverje. Mnogo kasnije mi je bio jasan taj njegov potez. Elem, počne utakmica odluke, Knor vodi, uh…Onda u jednom napadu, ja se okačim o obruč, da bi ispravio nečiji promašaj i, konstrukcija pukne. Normalno, dobijem tehničku, a Partizan dobije italijanskog predstavnika posle pauze od desetak minuta. Ja nisam namerno polomio obruč, ali je taj prekid bio kao šok terapija, da svi proigramo. Na kraju nas je publika zasula kišom metalnih lira, ne mogavši da se pomiri sa porazom. Mi smo otrčali u svlačionicu i vrištali kao ludi od sreće. Ponašali smo se kao deca, a i nismo objektivno bili daleko od tog uzrasta, sa prosekom od nepune 22 godine.“

Krilni centar Slaviša Koprivica, dve godine stariji od Stevanovića, skoro da je „kipteo“ od iskustva u sezoni kada je osvojen najvredniji klupski trofej. Članu čuvene „Bormio generacije“ (svetski i evropski prvaci u mlađim kategorijama) bio je to njegov drugi od ukupno tri dolaska u Partizan. Kada se prisećamo 16. aprila 1992. svi pamte trojku Đorđevića, ali mnogi i ko mu je asistirao.

„Tomas Đofresa je u nekom haotičnom napadu, iz „zvrčke“ postigao koš za 70:68 Huventuda. Huan Morales, koga sam znao iz reprezentativnih okršaja mlađih selekcija, nesvesno je pomogao. Skinuo je tu loptu i gotovo mi je „stavio“ u ruke. Bio sam svestan da je ostalo minimalno vremena, možda nekoliko sekundi, nemaš vremena da „praviš“ kombinaciju. U momentu sam „snimio“ Sašu, usledio je pas. Čini mi se da je napravio dva driblinga, pre čuvenog šuta. Trojku su kasnije analizirali do besvesti, a ja sam znao da namignem, pa kažem:“Naravno da nije mogao da promaši kada je od mene dobio pravi, mekani pas.“ A u nastavku:“Zato me je i uzeo za kuma, kada sam mu onako, kao na tacni, dodao u Istanbulu,“ duhovito će Koprivica.

Bilo nekad, mrvice za krunu

„Pravu seniorsku karijeru u Partizanu sam započeo kada je Željko (Obradović) preuzeo ekipu leta 1991. Pre toga, dok sam služio vojni rok u Ljubljani, uoči raspada zemlje, trenirao sam sa Olimpijom, ali je dolazio da me „obiđe“ i Dule (Vujošević). „Zmajčeki“ su nudili četvorogodišnji ugovor odnosno 30.000 maraka po sezoni, ogorman stan i automobil, a od Partizana sam dobio duplo manje. Ne, ne žalim. Možda sam kao klinac imao neku dilemu, ali su mi tadašnje starešine u kasarni (pukovnik Ilić i potpukovnik Šaranović), skrenuli pažnju na buru koja se sprema početkom devedesetih i da je bolje da pređem u Partizan. Kada smo igrali u KEŠ, stvarno nismo razmišljali o premijama, nego da nešto napravimo. Dobro, bilo je nagrada za evropsku titulu. Otkriću, ali mnogi će se sada smejati, dobio sam 12.000 nemačkih maraka. Plus neke „sitnice“ od prijatelja kluba, kao od Đure Oparića, koji je svakom od nas poklonio narukvicu sa ugraviranim imenom, ili generalni sponzor „Sintelon“ tepihe…“

Nesuđeni klupski tandem sa Vladom Divcem, ali i od onih prvotimaca, koji su, uz najbolji evropski bekovski tandem (Đorđević, Danilović), izneli čudesnu sezonu, prisećajući se tih dana za Sport klub, dodaje:

„Nije bilo lako, jer smo bili domaćini daleko od Beograda. Stalno smo putovali, nije bilo direktnog leta za Madrid. Išli smo preko Ciriha uglavnom, eventualno Minhena, pa se dešavalo da „veza“ bude tako „dobra“ da provedemo po šest sati na aerodromu. Kada bi duže čekali, klub je iznajmljivao sobe za odmor. Kod Željka (Obradović) i profesora Nikolića, mnogo se treniralo, razrađivali detalji, vršile analize…I kada bi ostali tri dana u Fuenlabradi, gotovo jedina relacija je bila hotel – dvorana. Ta titula nije pala sa neba, iako smo bili totalni autsajderi.“

Put do završnice

Solnok – Partizan 65:92, 72:89.

Grupna faza: Komodor Helder – Partizan 75:81 (77:111 prvi meč), Partizan – RMP Mehelen 87:67 (72:86), Partizan – Filips 86:70 (94:89), Huventud – Partizan 79:76 (75:76), Bajer 04 – Partizan 80:73 (69:93), Partizan – Estudijantes 75:79 (72:75), Aris – Partizan 75:83 (65:99).

Četvrtfinale: Partizan – Knor Virtus Bolonja 78:65, Knor – Partizan 61:60, Knor – Partizan 65:69.

Vaš Balša je izabrao Partizan, posle studija u Americi, ima trenera kao tata 1991/92.

„Nema poređenja, prošlo je 30 godina. Mi smo igrali bez stranaca, ali odavno tako nešto više nije moguće. Tada je sve bilo skromnije, i kod ostalih učesnika KEŠ, a kamoli u Partizanu. Otada je i format, sada Evrolige, drugačiji, sa mnogo više utakmica, učesnika…Ja sam zamalo mogao da budem jedini crno-beli učesnik na tri fajnal fora. Gan sam „preskočio“ 1987. jer sam iz Partizana prešao u IMT u želji da što više igram, ali prošao sam Istanbul 1992. i Barselonu 1998. kada smo bili četvrti. Paralele čak nema ni sa 2010. i F4 u Parizu,“ smatra Koprivica.

A Stevanović iznosi jedan zanimljiv detalj vezan za fajnal for na Bosforu, koji će promeniti karijere većine prvotimaca crno-belih.

„Kada smo krenuli na polufinale, u autobusu, do dvorane, muva je mogla da se čuje. Ne, nije bila u pitanju trema, već što bolja koncentracija. Bili smo svesni da smo blizu, da možemo da napravimo još dva koraka. Iako su nam davali 10 odsto šansi da možemo da budemo šampioni Starog kontinenta, u konkurenciji sa Estudijantesom, Filipsom i Huventudom. I dobro je što smo izbegli prve u polufinalu, nego smo išli na Filips, koga smo dva puta dobili tokom sezone. A da su pravili taktiku na Derila Dokinsa, nisam siguran da bi se izborili. On je i za mene bio fizički jak, a bio je i dobar strelac. I u polufinalu je ubacio 20 poena, a imali su još Rivu, Pitisa, Rodžersa, ma mnogo dobar tim. Ipak, nama su nešto „ležali“. U finalu je sve bilo otvoreno, malo vodimo mi, malo rival. Jedino mi nije bilo svejedno kada je Danilović dobio petu ličnu u finišu utakmice. Ko još može da zaboravi Saletovu trojku, a ja ni Tomasa Đofresu, koji je preko mene pogodio koš. Lopta je skakutala po obruču, ali je ušla. I danas mi je malo krivo, jer je cena mogla da bude previsoka.“

Fajnal for u „Abdi Ipekčiju“

Polufinale

Partizan – Filips 82:75 (31:35)

Partizan: Danilović 22, Đorđević 21, Koprivica 14, Šilobad 10, Nakić 5, Rebrača 4, Dragutinović 4, Stevanović 2, Šarić, Lončar. Trener: Željko Obradović.

Filips: Dokins 21, Rodžers 19, Riva 14, Pitis 10, Pesina 4, Monteki 4, Ambrasa 3, Alberti, Blazi, Baldi. Trener: Majk D Antoni.

Finale

Partizan – Huventud 71:70 (40:34)

Dvorana: „Abdi Ipekči“. Gledalaca: 9.500. Sudije: Ruven Virovnik (Izrael) i Filip Leman (Francuska).

Partizan: Đorđević 24 (7-2 za dva, 7-5 za tri, 2 sk, 3 as), Danilović 25 (12-7 za dva, 4-2 za tri, 5sk, 3 bl, 2 uk.lop), Nakić 5 (5-1 za dva, 4-1 za tri, 1 sk), Stevanović 6 (4sk), Koprivica 4 (4sk), Rebrača (3sk), Šilobad 4 (3sk), Lončar 2, Dragutinović 2, Šarić, Perović, Mihajlovski, Sinđelić. Trener: Željko Obradović.

Huventud: R. Đofresa 8, Viljakampa 13 (4sk, 4 ukr.lop), Presli 20 (9sk), Tompson 5 (8sk), Morales 6 (9sk), T. Đofresa 18 (6sk, 3 ukr.lop), Pardo, Ruf. Trener: Lolo Sains.

Srdjan Stevanovic/Starsport
Komentari

Vaš komentar