Ako usred zime dođete u Pančevo u zoru i sretnete nekoga na ulicama sivo-žućkastog grada u tami, to ne može biti niko drugi do Anja Crevar i Marko Spasov koji žure na trening koji počinje u šest.

Autor: Uroš Jovičić

Anja i Marko su tandem nade za ljude koji vole plivanje, (duše)brižne za sudbinu tog sporta u Srbiji, sve one zaljubljenike, rekreativce i one koji žele da postanu šampioni. Ta nada ne izvire iz odbranjenog trona na Evropskom juniorskom prvenstvu u disciplini 400 mešovito. U pitanju je stav.

Pored te magične reči „tandem“ može da stoji veliki broj različitih prideva. Skromni tandem jer spomenute medalje ne smatraju nadčovečnim uspehom već posledicom odricanja. Može biti i uporni i odlučni, ponekad namrgođeni, u nekom drugom mediju i senzacionalni, ali nije slučajnost što je taj tandem slučajni. Jer slučajnosti nema.

„Mi smo počeli saradnju potpuno neočekivano. Ja sam plivačku karijeru završio u martu 2011. godine, upisao sam DIF i posvetio se studiranju. U februaru 2013. sam došao u svoj klub da probam da volontiram, ali sam odbijen. To mi je teško palo, s obzirom na to da sam bio plivač i da nisam imao bilo kakve zahteve osim da radim i stičem iskustvo. Prošlo je nekoliko meseci, vratio sam se sa odmora i dobio poziv iz kluba. Jedna grupa zanimljivih, mladih plivača je ostala bez trenera i meni je ponuđeno da preuzmem tu grupu“, započeo je priču Marko. Priču koja potvrđuje već pomenutu tezu o slučajnostima.

„Zanimljivo je da sam se baš ja setila Marka tog septembra. Grupa plivača u kojoj sam bila – među kojima je bila i moja sestra zbog koje sam i počela da treniram i čije osvajanje medalja me je nateralo da se zaljubim u plivanje – ostala je bez trenera. Bukvalno niko nije želeo da preuzme taj posao na sebe i meni je palo na pamet da bi možda Marko to želeo. Znala sam da je bio plivač i da zna kako stvari funkcionišu, a i da završava DIF. Tako smo nekako otpočeli saradnju“, nadovezala se Anja.

U nekim sferama života nije kliše da je „svaki početak težak“.

„Bilo je tu sedam devojčica i jedan dečak sa njima. Od početka se izdvojila Anja kao neko ko je najviše radio i najviše slušao i primenjivao moje savete. Ona je već imala kvalitet, međutim, bilo bi nepošteno da ne priznam da nemam pojma šta sam radio prvih godinu dana. Shvatio sam da moram da čitam, kopam, bunarim kako bih sve informacije sistematizovao. U svemu tome mi je najviše pomogao Goran Grahovac, trener plivačkog kluba ’22. april’ iz Banja Luke. Bio je na mom početku tu i Igor Beretić, savezni selektor, ali mislim da je Grahin uticaj na moj razvoj najvažniji.

Sa mojim razvojem poklopio se i Anjin. Već posle tri meseca saradnje učestvovala je na Centralnoevropskom takmičenju u Beogradu i osvojila medalju. Posle toga su se ređala takmičenja i uspesi i čini se da je bila dobra odluka što smo počeli da radimo zajedno“.

„Ta grupa iz koje sam se izdvojila za mene je bila veoma važna. Zbog sestre sam počela, a ona je zbog mene prestala da trenira. To je zanimljivo. Nisam ja tome lično doprinela, naravno. Ona je bila veoma talentovana, ali je u jednom trenutku, shvativši da sam je pretekla iako je starija, odlučila da se zaustavi. Tek sada razumem koliko su naši zajednički treninzi i trke bili lepi. Što se tiče mog i Markovog zajedničkog razvoja, ne pamtim detalje o svim velikim takmičenjima na kojima smo bili, to Marko voli i beleži“, uz osmeh zaključuje Anja priču o počecima.

A ti detalji beleška su iz života tandema koju bi mnogi poželeli. Od otpočinjanja saradnje sa Markom, Anja je osvojila više od 30 medalja na velikim takmičenjima u mlađim kategorijama – Evropskom juniorskom prvenstvu, Centralnoevropskim prvenstvima, Balkanijadama, Evropskim igrama mladih – uz učešće na dva Svetska prvenstva za seniore (Kazanj 2015. i Budimpešta 2017. godine) i na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru 2016. godine.

View this post on Instagram

A post shared by Ања Цревар (@anja_crevar)

Međutim, nisu slike sa postolja na svim tim takmičenjima prva asocijacija na Anju Crevar za pisca ovih redova. Bila je 2012. ili 2013. godina kada je plivački klub Dinamo u svom Pančevu organizovao tradicionalno takmičenje. Sadašnja evropska juniorska prvakinja po završetku mitinga uživala je u igri sa najobičnijim balonom, uz širok osmeh, ostavivši otplivane trke i rezultate bar za trenutak iza dečje razdraganosti.

Pet godina kasnije, veselo dete još nije pobeglo iz nje, a čini se da sa balonom pritiska žonglira veoma staloženo.

„Radim ono što volim i idem u školu, kao i svi ostali tinejdžeri. Imam sjajnu razrednu koja me podržava i omogućava mi da u školi ne osećam pritisak. Smatram da ako si dovoljno posvećen radu i učenju možeš da imaš dobre ocene. Možda neko misli da postoje neka očekivanja jer sam iz istog grada kao Nađa (Higl), a ona je bila svetska šampionka, ali nije tako. Ne znam da li je u pitanju nezainteresovanost ili razumevanje da je pritisak nepotreban, ali draže mi je kad ljudi iskreno ćute, nego kad lažno hvale, bespotrebno dižu u nebesa. Kakvi god da su komentari, ako ih uopšte ima, mene u principu ne dotiču“.

Ipak, Spasov kao katalizator svih varijacija u životu i karijeri svoje plivačice, pomenuti pritisak zove drugačijim imenom – odgovornošću.

„Oboje imamo veliku odgovornost, ali ne prema očekivanjima, nego prema sebi samima i jedno prema drugom. Moram da kažem da kada napravimo dogovor, ona se drži date reči po svaku cenu, a njena redovnost na treninzima meri se u neverovatnim procentima. Ima ona i tu pozitivnu drskost koja je važna u sportu. Ponekad to preraste u nešto više, ali sam shvatio da bi trebalo da se postavljam u njen ugao u takvim situacijama. Pa ja sam kao gonič robova, ophodim se prema njoj kao prema životinji. Ne sa namerom, već odnos trenera i plivača to nalaže – moraš u svakom trenutku biti spreman da kada stvari ne idu kako treba guraš napred, ponekad i na silu. Jednostavno, u godinama u kojima je ona ne možeš da očekuješ neku izvanrednu stabilnost. Sa 17 godina većina ljudi ne živi na taj način“.

Jedan pogled na dnevni raspored predvodnice novog talasa srpskog plivanja dovoljno je slikovito objašnjenje koliko je njen život drugačiji od života prosečnog tinejdžera.

„Moj dan počinje baš rano. Jutarnji trening mi je od šest do osam ujutro. Kada sam prva smena već od 8.20 sam u školi, tada mi počinje drugi čas. Posle škole učim i oporavljam se, a drugi trening mi počinje obično oko pola sedam uveče i traje dva, dva i po sata. Posle toga večeram i odmaram. I tako ukrug. U poslednje vreme dodatna obaveza mi je i vožnja. Odlučila sam da i to obavim, pa me očekuje polaganje krajem januara. Nemam vremena za hobije, a neko dublje razmišljanje o plivanju van bazena prepuštam Marku. Meni je važno da koliko god sam posvećena radu, pronađem vreme i za druženje i opuštanje“.

Upravo u tom malom otklonu od plivanja, Spasov vidi potencijalnu korist upravo za samo plivanje.

„Svakom je u tom dobu potrebno da izađe, da zaboravi na obaveze, odgovornost, da se opusti. Zbog toga mislim i da je pravi period u karijeri plivačice kada napuni 21 godinu, u tom nekom momentu. To plastično objašnjavam time da moraš da se zaljubiš, da se razočaraš, da se napiješ, da prođeš kroz neke faze normalne za taj period, a porodica i trener moraju da budu tu, da pomognu da se sve to izbalansira“.

Svetsko prvenstvo u Budimpešti predstavlja jasan pokazatelj da se starosna granica u ostvarivanju vrhunskih rezultata u ženskom plivanju pomerila. Samo je jedna plivačica, od svih koje su plivale finala, mlađa od pomenute granice fizičke i mentalne zrelosti.

To znači da je pred Crevarevom još četiri ili pet godina teškog rada, a prema jednostavnoj računici one plivačice koje su sada dominantne u tom trenutku će završiti karijeru ili će biti na zalasku. Bilo bi to idealno vreme za srpsku plivačicu.

„Medalja na Evropskom seniorskom prvenstvu jeste realan cilj. Anja ima mnogo prostora za napredak. U disciplini koju je izabrala efikasnost je najvažniji parametar. Ona za početak mora da popravi podvodni, koji joj mnogo škripi, i tajming u plivanju gotovo svih tehnika. Mešovito je problematično jer ona nije u prilici da nauči jedan stereotip, tačnije jedan način plivanja i tehnički model, već mora da misli o četiri tehnike. To je sa druge strane i njena prednost jer ima mnogo više prostora i mnogo više elemenata čijim popravljanjem bi bila efikasnija, a samim tim i brža“, kaže Spasov, a zatim govori i o tezi da veliki deo vrhunskih rezultata čine infrastruktura i logistika.

„Na samom početku našeg rada Anju je guralo to što nije imala nikakve uslove. Putovali smo za Beograd svakog dana po dva puta, toju je teralo da bude fokusirana više nego ikada ranije i upornije radi. Naši uslovi nisu idealni ni danas, iako s vremena na vreme odemo na neke duže pripreme. Mi nemamo priliku da plivamo konstantno u velikom bazenu, najčešće smo upućeni na naš 25-metarski. Takođe, radimo u improvizovanoj teretani gde ni konopce ne možemo pošteno da razvučemo. To nije neka alibi priča, nego realnost u kojoj funkcionišemo“.

Ponekad sportista i trener imaju potpuno drugačiju percepciju prioriteta i važnosti određenih faktora u treningu.

„Kada bi trebalo da biram između boljih uslova za rad ili prilike da radim sa većim brojem plivača u grupi, uvek bih izabrala ovo drugo. Teško je kada ste sami u šest ujutru u hladnoj vodi“, kaže Anja i nastavlja priču govoreći o motivaciji posle toliko isplivanih kilometara.

View this post on Instagram

A post shared by Ања Цревар (@anja_crevar)

„Želja mi je da dođem do svetskog ili olimpijskog odličja, a pošto čovek uvek mora da ima neki cilj ja sam pred sebe za početak stavila finale Evropskog prvenstva u Glazgovu naredne godine. Takođe motivišu me i neki od najlepših, ali sa druge strane i najtežih trenutaka u mojoj karijeri. Najlepši trenutak je svakako izborena olimpijska norma u Singapuru 2015. godine, dok mi je najteži bio u Indijanapolisu ove godine, na Svetskom juniorskom prvenstvu jer sam očekivala da ću bolje plivati. U svakom slučaju, iako sam već ostvarila dobre rezultate motivacije mi ne manjka. Ugledam se na ljude iz sveta sporta koji su mi važni. Recimo, Novak Đoković se za mene izdvaja kao neko ko ima neverovatan pobednički mentalitet. S druge strane, u svetu plivanja najveći uzor mi je Katinka Hosu, verovatno jer imamo sličan izbor disciplina. Jednom prilikom, plivala sam sa njom u grupi i nakon trke rekla mi je uz osmeh: ’Dobar posao0. Bila sam oduševljena, ali u principu shvatam da su sve to ljudi od krvi i mesa, kao i ja. Ljudi koji mnogo rade kako bi ostvarili svoje snove“.

Ipak, put do snova često nije autoban. Ponekad liči na Mostarsku petlju usred beogradskog špica, a nekad na raskrsnicu sa bezbroj putokaza, a pravi je izazov odlučiti se za ispravan.

„Bilo je nekoliko ponuda sa sjajnih koledža u Sjedinjenim Državama da Anja tamo nastavi karijeru, međutim u dogovoru sa porodicom ona je to odbila. Nekoliko je razloga, ali iz plivačkog ugla je veoma problematično to ograničenje koje oni imaju – 20 sati nedeljno u bazenu i ne znam koliko sati u teretani. Doneta je odluka da Anja ostane ovde. I ja sam imao nekoliko ponuda, ali sam odlučio da ostanem uz nju. Dokle god naša saradnja daje rezultate, nećemo menjati ništa“, zaključuje Marko Spasov.

Kao i tokom čitavog razgovora, tandem je vrlo uigrano funkcionisao, sprečavajući i minimalnu nedorečenost drugog člana šampionskog dueta.

„Marko je tolerantan i posvećen. Potpuno me razume i ja to poštujem. Na primer, nisam otišla u Kopenhagen na Evropsko prvenstvo jer ne volim mali bazen. Neki drugi trener bi možda postavio taj zadatak pred mene, ali smo Marko i ja zajednički doneli odluku da ne nastupim u Danskoj. Sa svojih 166 centimetara i zbog lošeg podvodnog plivanja ne bih imala tamo šta da tražim. Volim što je naša saradnja na takvom nivou, a sviđa mi se i njegov koncept treninga. S druge strane, ne želim da idem u Ameriku jer bih volela da ovde upišem psihologiju, u okviru Univerziteta u Beogradu. Nisam sigurna da li bih se posvetila psihologiji u sportu ili istraživanjima, ali važnije od toga je da imam nameru da i mimo plivanja budem ostvaren čovek“, zaključuje Anja Crevar.

Pojam „ostvaren“ u njenoj omiljenoj naučnoj disciplini mogao bi da bude definisan i redefinisan nebrojeno puta, ali čovek živi da bi postao upravo čovek, a sa takvim stavom prema životu Anja to već jeste.

Ako prvog januara izjutra krenete nekuda i sretnete dvoje ljudi u usnulom Beogradu koji je burno proslavio Novu godinu, to ne može biti niko drugi do Anja Crevar i Marko Spasov koji žure na avion za Sijera Nevadu, „planinsku nedođiju kod Granade“, gde će odraditi tronedeljne pripreme. Već prvog januara jer u pitanju je stav.

Po povratku sa priprema Anja će dobiti vozačku dozvolu, a svi ljubitelji plivanja u Srbiji poželeće joj udobnu vožnju na plivačkim putevima koji će je odvesti do cilja.

U slučajnom tandemu šampiona.