Liga šampiona nema alternativu

Podeli:
Matthias Hangst, Getty Images Sport

Kakva je razlika između Lige šampiona i njene prethodnice Kupa evropskih šampiona koji je, odlukom UEFA, „upokojen“ na isteku sad već davne sezone 1991/92?

U prethodnom takmičenju su mogli da učestvovuju  samo šampioni država članica Evropske fudbalske unije (kao i branilac trofeja iz prethodne sezone ako nije osvojio titulu u svom nacionalnom prvenstvu). U sadašnjem ligaškom nadmetanju postoji ogroman jaz između zemalja koje imaju po nekoliko predstavnika (one sa najvećim koeficijentom po četiri) i drugih, čiji najbolji klubovi retko ili nikako stižu u to probrano društvo elitnih timova ’Starog kontinenta’.

Povezano

Naravno, ta sve veća razlika između bogatih i siromašnih klubova je posledica nezaustavljivih globalističkih političkih i ekonomskih promena koje su se desile u svetu krajem osamdesetih godina prošlog veka posle propasti komunizma i nestanka Istočnog bloka. Fudbal je postao biznis i spektakl koji donosi profit, pri čemu jasno najveći deo “kolača” ide onima najbogatijama, ali istovremeno daje utešnu, nimalo beznačajnu materijalnu nagradu, siromašnim epizodistima koji uspevaju da se probiju u Ligu šampiona. Iako je to takmičenje u kojem nastupaju gotovo svi najbolji fudbaleri naše planete nesumnjivo kvalitetnije od bivšeg Kupa evropskih šampiona, ono nema njegovu draž, pošto je već spomenuta transformacija čini se isključila faktor iznenađenja, tačnije gotovo potpuno onemogućila uslovno rečeno malim klubovima da stignu do pehara ili bar završnice tog nadmetanja.

Kao povod za uklanjanje administrativnih barijera za neograničen prelazak fudbalera iz jedne u drugu zemlju članicu Evropske unije, iskorišten je “slučaj Bosman”. Podsetimo, tadašnji belgijski fudbaler se žalio sudu što mu je onemogućeno da po isteku ugovora pređe bez obeštećenja iz Liježa u Denkerk, a pet godina kasnije Evropsku sud pravde doneo je revolucionarnu presudu, kojom su – ubrzo će se u praksi pokazati – ne samo savezi država članica EU, već i ostalih pripadnika porodice UEFA bili primorani da ukinu dosadašnje propise o ograničenom broju stranih igrača u njihovim klubovima, kao i starosne granice za odlazak domaćih fudbalera u inostranstvo.

U staro vreme postojanje Kupa evropskih šampiona ti administrativni propisi su omogućavali održavanje kakvog, takvog takmičarskog balansa između klubova iz manjih siromašnijih (uslovno rečeno istočnih) zemalja koji su se prvenstveno oslanjali na stvaranje i zadržavanje domaćih igrača i onih moćnijih (zapadnih) timova, platežno sposobnih da sebi priušte mogućnost anažovanja makar ograničenog broja stranih pojačanja. Istina je da su veliki i tada zaobilazili administrativne prepreke davanjem državljanstva stranim zvezdama o čemu najbolje govori slučaj Reala koji je predvođen svojim naturalizovanim asovima Argentincem Di Stefanom i Mađarom Puškašem vezao čak pet trijumfa u Kupu evropskih šampiona u periodu od 1956. do 1960.

Da oslanjanje na pretežno domaće snage, u slučaju da se ne pogode prava strana pojačanja, ne garantuje osvajanje međunarodnih trofeja, pokazuje kasnije trodecenijsko životarenje ’kraljevskog kluba’ u Kupu evropskih šampiona. Real je, jednostavno, posle srećnog preokreta protiv Partizana, ostvarenog 11, maja 1966. godine na briselskom “Hejselu”, morao da čeka 32 godine da bi, zahvaljujući Mijatovićevom pogotku u finalnom duelu sa Juventusom u Amsterdamu, konačno stigao do šeste titule najboljeg tima ’Starog kontinenta’. Tokom tog sušnog perioda je samo jednom, pod vođstvom Vujadina Boškova, uspeo da sada već daleke 1981. dođe na korak do trijumfa, ali ga je u pariskom meču za trofej savladao Liverpul.

Vremena su se sad promenila i u njima, ne samo da je nezamislivo da klubovi iz nekadašnje istočne Evrope, poput Crvene zvezde ili Steaue mogu ponovo da stignu do najprestižnijeg pehara, već je malo verovatno da će tako nešto ikada više poći za rukom i siromašnijim, ali sigurno ne i nepoznatim, timovima sa zapada. Jedan od njih – kojeg bismo mogli uzeti za primer – je prvi britanski klub koji je doneo trofej Kupa evropskih šampiona na Ostrvo, dok mu je u XXI veku maksimalni domet plasman u grupnu fazu Lige šampiona, do koje ove sezone nije ni stigao. U pitanju nije, kako bi mnogi mogli pomisliti, neki engleski klub, već škotski Seltik koji se 25. maja 1967. neočekivanom pobedom nad favorizovanim Hererinim Interom (2:1) u Lisabonu upisao među evropske besmrtnike.

’Kelti’ iz Glazgova, koje je tada sa klupe predvodio menadžer Džok Stein, a ekipom na terenu dirigovao brzonogi Džimi Džonston, tri godine kasnije su još jednom stigli do finala, ali ih je u dramatičnom susretu u Milanu nakon produžetaka (1:2), holandski Fejenord sprečio da se ponovo popnu na pobednički tron. Zanimljivo je da su u toj sezoni, najpre u osmini finala ubedljivo eliminisali Crvenu zvezdu (5:1, 1:1), dok su u polufinalnoj ”bici za Britaniju” bili bolji od Lidsa, što pokazuje da u to vreme kad su se na Ostrvu oslanjali isključivo na domaće snage, vodeći škotski klubovi mogli da se uspešno nose sa engleskim rivalima. Sudbina tadašnjih engleskih velikana Aston Vile, Lidsa  i Derbi Kauntija, koji su sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka osvajali Kup evropskih šampiona ili stizali do finala ili polufinala ovog takmičenja, zaslužuje posebnu priču i njima ćemo posvetiti neki od narednih tekstova.

Već spominjani roterdamski Fejenord, koji je otvorio seriju holandskih trijumfa u Kupu evropskih šampiona retko stiže do grupne faze Lige šampiona, a poslednji veliki iskorak na međunarodnoj sceni učinio je 2002. godine osvajanjem Kupa UEFA. Stariji ljubitelji fudbala dobro pamte Krojfov Ajaks koji se od 1971. do 1973. prosto prošetao do tri pehara u najznačajnijem klupskom takmičenju ’Starog kontinenta’, da bi poslednji uspešni juriš na krov Evrope tim iz Amsterdama učinio u ranoj fazi Lige šampiona 1995. godine kada je pod vođstvom Luja van Gala u finalu u Beču iznenadio Milan. Finansijska ograničenja limitirala su – baš kao i trećeg holandskog osvajača Kupa evropskih šampiona PSV Ajndhoven – domete tog nekada slavnog kluba na velikoj sceni, mada bi u ovoj sezoni Ajaks mogao da izbori plasman u osminu finala LŠ.

Alex Livesey/Getty Images

Iako nisu osvojili trofej, treba podsetiti da su u finalu Kupa evropskih šampiona nekada igrali, Sent Etjen, Ajntraht, Borusija Menhengladbah, Malme, Panatinaikos, Briž. ti klubovi su danas manje ili više udaljeni od najveće scene evropskog fudbala, ali su svojevremeno iskoristili sistem takmičenja u KEŠ, kao i činjenicu da su im se u određenoj sezoni poklopile kockice, da dođu do uspeha, do koga im je sada, u izmenjenim okolnostima, nemoguće stići.

Klubovi iz nekadašnje Jugoslavije imali sumnogo uspeha u Kupu evropskih šampiona, ali i u druga dva tadašnja takmičenja pod patronatom UEFA – Kupu pobedniku kupova i Kupu UEFA. Crvena zvezda je, pored trijumfa u Bariju, još dva puta stizala do polufinala KEŠ gde su je zaustavljali Fiorentina i Panatinaikos, a takođe je 1979. igrala finale Kupa UEFA. Partizan je 1966. poražen u finalu Kupa evropskih šampiona od Reala, dok je Dinamo 1967. osvojio Kup sajamskih gradova, preteču Kupa UEFA. Hajduk je 1984. dogurao do polufinala Kupa pobednika kupova, a do iste faze u Kupu UEFA stizali su 1982. Radnički i tri godine kasnije Željezničar.

Oni koji tvrde da su i u Ligi šampiona mogući podvizi autsajdera uzimaju za primer neočekivani trijumf ekipe tada anonimnog trenera Žozea Murinja Porta u sezoni 2003/04. Zaista je put Porta do trofeja – koji je okončan finalnom pobedom nad još jednim neočekivanim učesnikom završne priče Monakom – predstavljao iznenađenje, ali iznenađenje koje potvrđuje pravilo. Jer ako vidimo spisak klubova koji su posle Porta do danas uzimali “ušati pehar” – a to su po četiri puta činili Real i Barselona, a po jednom Liverpul, Čelsi, Mančester Junajted, Inter, Milan i Bajern – jasno je da je u borbu za taj najprestižniji trofej evropskog fudbala uključen zatvoren krug manje ili više istih igrača. Zapravo bi se moglo reći da je, iako je UEFA finansijskim ustupcima sprečila  bogate klubove da, po ugledu na košarkaše, formiraju “zatvorenu privatnu ligu”, sadašnja Liga šampiona suštinski zatvoreno nadmetanje između tradicionalnih bogataša (Real, Barselona, Bajern, Juventus, Mančester Junajted) i izazivača “skorojevića” (ranije Čelsi, a sada PSŽ i Mančester Siti), “nabildovanih” finanskijskim injekcijama moćnih vlasnika iz Katara i Rusije, koji žele da po svaku cenu uzmu prestižnu nagradu. U toj igri stvarna iznenađenja će biti povratci posrnulih divova poput, Liverpula, Milana, Intera, dok su svi ostali učesnici takmičenja manje-više statisti ili u boljem slučaju epizodisti.

Naravno, može se postaviti pitanje kako publika, prvenstveno navijači najvećih  klubova, gleda na činjenicu da su njihove voljene ekipe izgubile gradsku i nacionalnu strukturu i transformisale se u timove legije stranaca. Iako se i dalje dive momcima iz svoga grada, poput Džerarda i Totija, navijačima su, ipak, najvažnije pobede i trofeji, pa zato i brojna strana pojačanja prihvataju kao neophodnost u uspešnom obavljanju posla, a najbolje od njih pretvaraju u istinske idole. I dok je tako, odnosno dok god bude spektakla, atraktivnog fudbala, i što je najvažnije para, sadašnja Liga šampiona nema alternativu.