Puškaš – galopirajući major mađarske lake konjice

Blog ostalo 2. apr. 20199:00 > 0:38
Podeli:
YouTube screenshot

Ferenc Puškaš, najbolji mađarski fudbaler svih vremena i jedan od najvećih svetskih majstora u istoriji tog sporta, rođen je pre 92 godine 2. aprila 1927. u Kišpeštu, tadašnjem predgrađu Budimpešte.

Kada je u novembru 2006. u glavnom gradu svoje rodne zemlje, uz najviše državne i vojne počasti ispraćen sa ovog sveta, iza čoveka koga su zbog fudbalskog umeća i vojnog čina zvali „galopirajućim majorom mađarske lake konjice”, a u Španiji mu dodelili nadimak ’Pančo’, ostao je buran život i ogromna igračka zaostavština.

Mada nije bio klasični napadač, Međunarodna federacija fudbalske istorije i statistike ga je 1995. proglasila za najboljeg strelca XX veka. Njegovu neverovatnu efikasnost ilustruju podaci da je nastupajući 85 puta za mađarsku reprezentaciju postigao čak 84 gola, dok je igrajući za Honved i Real u mađarskoj i španskoj ligi u ukupno 529 utakmica uspeo da 514 puta zatrese mreže protivnika. Sa svoja već dva pomenuta kluba je osvojio po pet titula u nacionalnim šampionatima, a sa Realom je uzeo i tri trofeja Kupa evropskih šampiona (1959, 1960. i 1966), kao i jedan Interkontinentalni kup.

Za sada je jedini fudbaler koji je u jednom finalu (sa Ajntrahtom 1960.) najcenjenijeg klupskog takmičenja ’Starog kontinenta’ uspeo da četiri puta zatrese protivničku mrežu, baš kao što je samo njemu pošlo za nogom da zabeleži het-trik u finalnom susretu (sa Benfikom 1962.) Kupa (lige) šampiona u kojem je njegov tim ostao bez trofeja. Kao najboljem igraču Svetskog prvenstva  u Švajcarskoj 1954. FIFA mu je dodelila svoju “Zlatnu loptu”, ali to priznanje je bila mala uteha za njegov najbolniji neuspeh u karijeri – senzacionalni poraz od SR Nemačke u finalu tog šampionata.

Fudbaler koji je 1953. bio proglašen najboljim igračem sveta u toj godini očekivao je da naredne sa svojim tada zaista dominantnim nacionalnim državnim timom i zvanično potvrdi vlastitu, ali i mađarsku kolektivnu superiornost na fudbalskoj sceni planete. Poraz od ’Pancera’ u Bernu i sovjetska intervencija u Mađarskoj 1956.  godine – zbog koje je odlučio da napusti svoju zemlju u koju se vratio tek nakon pada komunizma i istočnog bloka – bez sumnje su negativno uticale na Ferencov životni put i njegovu karijeru, iako nisu mogle da umanje ogromnu zaostavštinu tog istinskog fudbalskog asa.

https://youtube.com/watch?v=WMghEE8fqq8

Igrač koji je tokom karijere nosio dres dva kluba i nastupao za dve reprezentacije se, nakon što je obesio ’kopačke o klin’, posvetio trenerskom poslu. Iako su njegovi trenerski dometi bili daleko skromniji od onih igračkih, ostalo je zapisano da je 1971. godine uspeo da dovede autsajdera Panatinaikos do finala Kupa šampiona. Ipak, razlika u kvalitetu između tadašnjeg Krojfovog Ajaksa i skromnog atinskog tima (čije prve zvezde su bile Domazos i Antonijadis) je bila prevelika, pa Puškaš nije uspeo da svoje ime upiše među one fudbalske besmrtnike koji su i kao igrači i kao treneri trijumfovali u najelitnijem evropskom klupskom takmičenju.

Budući najveći mađarski fudbaler svih vremena je rođen kao Ferenc Purczeld u nemačkoj (švapskoj) porodici, a odrastao je u rodnom Kišpeštu, gde je vrlo rano počeo da igra fudbal u istoimenom klubu u kojem mu je otac bio trener. Kasnije je promenio prezime u Puškaš sa kojim će ući u istoriju, međutim malo je poznato da je u ranoj fazi karijere nastupao za već spomenuti klub pod pseudonimom Mikloš Kovač kako bi zbog administrativnih propisa sakrio svoje godine.

Puškaš je vrlo rano pokazao veliki talent iako je praktično imao samo jednu fudbalsku nogu, onu levu. Ali sa tom levom nogom je mogao sve! Imao je možda najsnažniji, ali i najprecizniji šut svoga vremena, siguran pas, ali i dribling koji su u Mađarskoj, kao njegov specijalitet, nazvali “pregača”. U Kišpeštu se vrlo rano sprijateljio sa saigračem Jožefom Božikom sa kojim će ostati prijatelj ceo život. Božiku će budući “major lake konjice” priznati da je bolji fudbaler od njega, a njih dvojica će kasnije činiti ključnu polugu velikog Honveda i najslavnije mađarske reprezentacije. Jožef će biti ’mozak’ tog tima, a Ferenc – koji je domovini imao nadimak ’Eči’ – nemilosrdni egzekutor.   

Taj veliki tim je stvoren nakon što je mađarska država odlučila da 1949. klub Kišpešt preuzme Ministarstvo odbrane. Kišpešt je kao vojni klub dobio novo ime – Honved, a trener Gustav Šebeš je rešio da, po ugledu na sovjetski CSKA, iskoristi sve resurse koji stoje na raspolaganju privilegovanom armijskom timu i načini od tog sastava nepobedivu fudbalsku mašinu. Igrači su dobili vojne činove, pa je tako Puškaš postao major. Kasnije će biti unapređen u pukovnika, ali će “kao galopirajući major mađarske lake konjice” ostati zapisan u fudbalskim legendama.

Pored starosedelaca Puškaša, Božika i golmana Grošiča, u Honvedu se našlo mesta i za vrhunska napadačka pojačanja, Šandora Kočiša i Zoltana Cibora, pa je tako formirana osnova tima koji će narednih godina u dresu tog kluba, ali i reprezentacije dominirati fudbalskom Evropom. Honved je superiorno osvojio pet titula šampiona svoje države, a ’Eči’ bio četiri puta najbolji strelac prvenstva zabeleživši u tim sezonama zaista impresivne brojeve od 50, 31, 25 i 27 postignutih golova.

Puškaš je za reprezentaciju Mađarske debitovao kao 18-godišnjak, 20. avgusta 1945. u pobedi u nad Austrijom (5:2) i u tom susretu je postigao pogodak. Tada nije mogao ni da zamisli da će protiv istog rivala 14. oktobra 1956. odigrati i svoju poslednju utakmicu za selekciju rodne zemlje i u njoj takođe biti strelac. Tokom 12-godišnje reprezentativne karijere Ferenc je postigao 84 pogotka u 85 utakmica, čak tri puta je zabeležio het-trik (dva puta protiv Austrije i jednom protiv Luksemburga), dok je u ubedljivom trijumfu nad Albanijom (10:0) čak četiri puta savladao protivničkog golmana.

Koliko su u to vreme fudbalska Evropa i svet igrali po „taktu čardaša” najbolje pokazuje podatak da je u periodu od 14. maja 1950. do 19. februara 1956. reprezentacija Mađarske u 50 odigranih utakmica ostavrila bilans od 43 pobede, šest nerešenih rezultata i samo jednog poraza. Prvi veliki trijumf ostvarili su na jakom olimpijskom turniru u Helsinkiju 1952. godine na kojem su lako došli do najvišeg stepenika na pobedničkom postolju. ’Major Puškaš’ je sa četiri dana pogotka predvodio svoju ’laku konjicu’ do olimpijskog zlata, a ostalo je zabeleženo da je u finalnom meču sa Jugoslavijom 2. avgusta (2:0) postigao prvi gol za pobednike, ali i prethodno dozvolio sebi luksuz da mu Beara odbrani penal.

U tom periodu ’Stari kontinent’ još nije bio dobio svoj šampionat, ali su Mađari 1953. postali prvaci Centralne Evrope. ’Eči’ je u tom tada prestižnom takmičenju 10 puta matirao protivničke čuvare mreže, a od tih pogodaka najvažnija su svakako bila dva postignuta na finalnom meču sa Italijanima u Rimu, koji je njegova selekcija dobila sa 3:0. Ipak, svet će najviše pamtiti dve nezaboravne utakmice izabranika selektora Gustava Šebeša sa reprezentacijom zemlje ’kolevke fudbala’. Englezi su – i pored neuspeha koji su doživeli na prethodnom Mundijalu u Brazilu, gde su ih 1950. eliminisali totalni autsajderi Amerikanci – i dalje sebe smatrali najboljom reprezentacijom sveta, pa su sa velikim optimizmom očekivali prijateljski meč sa Mađarima, koje su u novembru 1953. ugostili u Londonu.

Umesto očekivanog trijumfa, reprezentativci ’Gordog Albiona’ i 100.000 njihovih navijača na “Vembliju” su tog 25. novembra bili potpuno šokirani i poniženi nastupom selekcije iz ’komunističkog lagera’ koja je očitala pravu fudbalsku lekciju nadmenim domaćinima. Mađari su te večeri trijumfovali sa 6:3, a Ferenc Puškaš je sa svoja dva pogotka bio, uz trostrukog strelca Hidekutija i Božika (dao jedan gol), glavni protagonista nezaboravnog ’čardaša’.

Ostrvljani su smatrali da je ubedljiv poraz u Londonu samo posledica njihovog lošeg dana, pa su od Mađara zatražili da u Budimpešti organizuju novi duel tih reprezentacija. Njihovoj želji je udovoljeno, te je 23. maja 1954. novoizgrađeni “NEP stadion” bio poprište novog odmeravanja snaga u to vreme igrački stvarno najbolje selekcije sveta i izazivača koji je verovao da mu stare zasluge daju za pravo da i dalje sebe tretira kao “najjaču fudbalsku silu na planeti”. Englezi su u glavnom mađarskom gradu pretrpeli još ubedljiviji poraz (7:1) nego u prvoj utakmici, a čovek čije će ime već spomenuti “NEP stadion” nositi od 2002. godine je tog dana ispunio svoju normu savladavši ponovo dva puta golmana selekcije najveće zemlje Ujedinjenog kraljevstva.

Posle svih tih trijumfa jasno je da su Puškaš i drugovi na Svetski šampionat u Švajcarskoj 1954. otputovali kao glavni favoriti za titulu, a javnost i državni vrh u njihovoj zemlji su očekivali da ’laka konjica’ bez većih problema stigne do željenog cilja. Mađari su u prve dve utakmice ubedljivim pobedama nad Južnom Korejom (9:0) i SR Nemačkom (8:3) opravdali ovu ulogu, međutim njihov glavni igrač je u utakmici sa kombinovanim timom ’Pancera’ doživeo povredu gležnja zbog koje je morao da propusti naredna dva susreta sa Brazilom (4:2) i selekcijom Urugvaja (4:2).

Do danas nije jasno da li je – kako neki tvrde – nemački reprezentativac Verner Librih u tom prvom susretu kasnijih finalista namerno povredio Puškaša, ali je izvesno da je kapiten mađarske selekcije izašao na teren nedovoljno oporavljen u odlučujućem meču za titulu, odigranom 4. jula 1954. u Bernu. ’Eči’ je hteo da kao kapiten uzme pehar Žila Rimea u svoje ruke, a posle samo osam minuta meča je izgledalo da će mu se ta želja i ostvariti. ’Husari’ su golovima Puškaša i Cibora poveli sa 2:0, ali je onda usledio neočekivani preokret koji je u istoriju ušao kao “Čudo u Bernu”.

’Panceri’ su uspeli da već u 18. minutu poravnaju rezultat, posle čega su usledili žestoki napadi ’lake konjice’ čiji su igrači pogađali stative i prečke, ali ne i mrežu protivnika. Kazna je stigla u samoj završnici, tačnije u 84. minutu kada je Helmut Ran šutem sa ivice šesnaesterca iznenadio Grošiča i tako postigao najvažniji gol u karijeri, a verovatno i istoriji nemačkog fudbala. Mađare tog kišnog dana u Bernu, ne samo da je napustila sreća, već je protiv njih bio i sudija Ling. Engleski arbitar je u poslednjim trenucima meča zbog navodnog ofsajda poništio za mnoge regularni gol Puškaša i tako sprečio da utakmica ode u produžetke.

Nikada nećemo saznati kakav bi bio ishod finala da se igralo dodatnih 30 minuta, ali se kasnije pokazalo da je poraz u Bernu zapravo bio kraj najslavnije mađarske reprezentacije i jednog od najvećih državnih timova u istoriji fudbala. ’Majorova laka konjica’ je, doduše, ostala na okupu do oktobra 1956. godine, međutim, njen galop više nikad neće onakav kao pre izgubljenog finala. Iako ga je poraz u Bernu boleo do kraja života Puškaš je u izjavama za medije nastojao da umanji težinu tog neuspeha.

Zašto je poraz u finalu Svetskog prvenstva u Švajcarskoj tragedija, možda nismo imali ni sreće u tom meču! Ipak smo sami krivi. Dugo smo igrali dobro, brzo, pametno, ali jednom je i to moralo da se desi. Takav je fudbal“.

Sovjetska intervencija u Mađarskoj u oktobru 1956. godine zatekla je fudbalere Honveda u Španiji gde su igrali meč Kupa šampiona sa Atletik Bilbaom. Većina njih, među kojima su bili Puškaš, Cibor i Kočiš, odlučila je da se ne vrati u zemlju. Puškaš je odigrao nekoliko nezvaničnih mečeva za Espanjol, ali je tada UEFA, na zahtev mađarskog Saveza, odlučila da mu izrekne dvogodišnju zabranu nastupa za bilo koji klub u Evropi.

Doskrašnji  predvodnik ’lake konjice’ je tako, poput ’ukletog Holandeza’, lutao po Evropi, pokušavajući da pronađe klub i novi dom. Jedno kraće vreme je proveo u Beogradu, na Čuburi, međutim, glavni grad tadašnje Jugoslavije je, ipak, bio samo tranzitna stanica za velikog mađarskog asa. Kako se suspenzija UEFA bližila kraju za usluge tada već 31-godišnjeg Ferenca interesovanje su pokazivali veliki klubovi, poput Milana, Juventusa i Mančester Junajteda. Ipak, niko od njih nije odlučio da ga angažuje jer su strahovali šta će dobiti dovođenjem igrača u godinama, koji je tokom dugog prisilnog odsustva sa terena sakupio značajan višak kilograma.

Hrabrost da rizikuje sa Puškašom imao je prvi čovek Reala Santjago Bernabeu, a kasnije će se pokazati da je angažovanje ’debelog Panča’ bio najisplativiji rizik u njegovoj dugoj predsedničkoj karijeri. Ferenc je postao fudbaler ’kraljevskog kluba’ 1958, ali povratak na teren nije bio lak, pošto je prethodno na treninzima trebalo istesati formu i osloboditi se viška od oko 20 kilograma. Kasnije se prisećao tih teških dana, tokom kojih je prvi dolazio na treninge, a poslednji sa njih odlazio.

Šest nedjelja nisam čuo ništa drugo osim: ’trči, trči, trči’. Padao sam od umora na travu. Mislili su da ću crći, međutim, ja sam uspeo, iako su mnogi i dalje smatrali da sam debeo”.

https://youtube.com/watch?v=_wij-MmPdbM

Mada se nikad nije oslobodio stomačića nekadašnji dečak iz Kišpešta je vrlo brzo dokazao da nije zaboravio da trese mreže. U prvoj sezoni u La ligi je ostvario četiri het-trika, što je bio uvod u sjajnu osmogodišnju karijeru u madridskom klubu za koji je u 180 odigranih mečeva u španskom prvenstvu postigao čak 156 golova. Godine mu nisu bile smetnja da četiri puta (1960, 1961, 1963, 1964.) ponese titulu najboljeg strelca šampionata tadašnje Frankove države, a na kakvom je visokom golgeterskom nivou uspevao da konstantno bude možda najbolje pokazuje podatak da je u svakoj od svojih prvih šest sezona u španskoj ligi ’don Pančo’ postigao najmanje 20 pogodaka.

Još je bio impresivniji njegov učinak u Kupu šampiona, gde je u 39 odigranih susreta 35 puta matirao protivničke golmane. Već u prvoj sezoni 1958/59 bio je strelac važnih golova u prvom i trećem polufinalnom duelu sa gradskim rivalom Atletikom (tada nije važilo pravilo da se računa pogodak postignut u gostima) ali je zbog povrede izostao iz tima Reala koji je u finalu u Štutgartu savladao Rems i tako četvrti put uzastopno doneo taj dragoceni pehar u Madrid.

Naredne sezone, tačnije u finalu Kupa šampiona odigranom 19. maja 1960. na glazgovskom “Hempden parku” pred rekordnih 130.000 gledalaca, usledio je verovatno najblistaviji trenutak u karijeri tada već 33-godišnjeg mađarskog emigranta na privremenom radu u Španiji. Puškaš je postao jedini fudbaler koji je u meču za trofej najelitnijeg evropskog klupskog takmičenja uspeo da postigne čak četiri pogotka ( u 46, 56, 60. i 71. minutu), a njegovi golovi zajedno sa het-trikom Alfreda di Stefana doneli su Realu ubedljivu pobedu nad frankfurtskim Ajntrahtom (7:3) u najefikasnijem finalu Kupa (Lige) šampiona.

Dve godine kasnije ’deda Ferenc’ je ponovo bio golgeterski raspoložen u završnom meču tog takmičenja. U finalu u Amsterdamu je 2. maja 1962. tri puta zatresao mrežu lisabonske Benfike, ali to nije bilo dovoljno da već istrošeni madridski veterani izbegnu poraz (3:5) od tima koji je predvodila nova zvezda evropskog fudbala Euzebio. Puškaš je poslednji put bio akter finalnog susreta Kupa šampiona 1964. u Beču, međutim, nije uspeo da se upiše u strelce u meču koji je Real izgubio od Hererinog Intera (1:3). Već 39-godišnji ’Pančo’ je u svojoj poslednoj sezoni igračke karijere dao skroman dopronos Realovom osvajanju šeste titule najboljeg kluba ’Starog kontinenta’. U utakmicama sa Fejenordom postigao je svojih poslednjih pet pogodaka u Kupu šampiona, pa, ipak, to nije bilo dovoljno da se, poput drugog veterana Genta, nađe u znatno izmenjenom timu Madriđana koji je 11. maja 1966. na briselskom “Hejselu” savladao Partizan sa 2:1.

Iako je u Španiji dobio državljanstvo i na Svetskom prvenstvu u Čileu 1962. bez većeg uspeha igrao za reprezentaciju svoje nove domovine, Puškaš nikad nije skrivao da ga muči nostalgija za rodnom Mađarskom. Koliko je različito vrednovao svoje igračke dane u dvema državama u kojima je igrao fudbal, pokazuje i ovo njegovo objašnjenje šta su mu donosili nastupi za Honved i Real.

U Honvedu je igranje fudbala bila radost, u Realu se zarađivalo. Tamo u Budimpešti je bilo uživanje, dok je u Madridu sve ličilo na biznis”.

Trenerske godine nekadašnjeg velikog asa prošle bi gotovo nezapaženo da nije u sezoni 1970/71 odveo sa klupe Panatinaikos do senzacionalnog plasmana u finale Kupa šampiona. Najveća pobeda na tom putu do “Vemblija” ostvarena je naravno 28. aprila 1971. u Atini kada je u revanšu polufinala grčki šampion neočekivano nokautirao Crvenu zvezdu nadoknadivši (3:0) veliki zaostatatak (1:4) sa beogradske “Marakane”. Ipak, u svom poslednjem velikom finalu nekadašnji komandant u  njegovo igračko vreme avangardne ’lake konjice’ nije imao nikakvih šansi da iznenadi protagoniste novog ’totalnog fudbala’, pa je ostalo zabeleženo da je Ajaks lako savladao Panatinaikos sa 2:0.

Politička klima u njegovoj rodnoj zemlji se postepeno menjala, što je omogućilo Puškašu da se 1981. prvi put nakon 25-godišnjeg odsustva nakratko vrati u Mađarsku. Šta su Mađari tada mislili o svom, kako su mnogi tvrdili, najpoznatijem sunarodniku u svetu, najbolje su pokazale slike sa “NEP stadiona“ gde je oko 80.000 ljudi uz apluze i suze pozdravilo svog ’Ečija’.  Konačan povratak usledio je deceniju kasnije nakon sloma komunizma kada je nekadašnji dečak iz Kišpešta odlučio da ostatak života provede u zemlji u kojoj je i došao na ovaj svet. Godine su, međutim, proredile nekadašnju slavnu ’laku konjicu’. Zoltan Cibor i Šandor Kočiš su ne dočekavši da se vrate u Mađarsku ostavili kosti u Španiji, dok je Ferencov najbolji prijatelj Jožef Božik preminuo u Mađarskoj pre nego što je ’Eči’ okončao svoje izgnanstvo.

Pre nego što je otišao u zasluženu penziju Puškaš se nakratko 1993. oprobao i ulozi selektora mađarske reprezentacije. U otadžbini je sa zakašnjenjem, ali ipak na vreme da oseti zadovoljstvo zbog tih postupaka države i fudbalskog saveza dobio brojna priznanja, pa je tako “NEP stadion” postao stadion „Ferenc Puškaš”, a nekadašnji igrač Kišpešta i Honveda proglašen najboljim fudbalerom Mađarske u poslednjih 50 godina. Zdravlje mu se sa godinama pogoršavalo, pa je 2000. saopšteno da boluje od Alchajmerove bolesti, a 17. novembra 2006. je izgubio poslednju bitku sa upalom pluća.

Čovek koji je proslavio Mađarsku, iako je gotovo trećinu života proveo u izganstvu izvan njenih granica, zauvek počiva pod kupolom Bazilike Svetog Stefana u Budimpešti. Puškaš i njegovo vreme će, međutim, i dalje nastaviti da žive u sećanjima sunarodnika jer u zemlji u kojoj fudbal decenijama nije ni senka onog koji su nekada prezentovali Šebešovi ’Husari’, legendarni ’galopirajući major’ i njegova ’laka konjica’ jednostavno ne mogu umreti.