El Ninjo – usponi i padovi i trofej koji nedostaje

Blog ostalo 26. sep. 20193:40 > 3:46
Podeli:
Laurence Griffiths/Getty Images

Jedan od najboljih španskih i evropskih napadača u 21. veku Fernando Tores nedavno je saopštio da u 36. godini života završava igračku karijeru.

Čovek koji je kao fudbaler stekao nadimak ‘El Ninjo’ (klinac) može se pohvaliti time da je osvojio gotovo sve velike trofeje o kojima sanja jedan mladi igrač kad započinje profesionalno bavljenje ovim sportom.

Kao član reprezentacije Španije se dva puta peo na tron namenjen evropskim (2008. i 2012) i jednom svetskim šampionima (2010), sa Čelsijem se radovao osvajanju FA Kupa (2012), Lige šampiona (2012) i Lige Evrope (2013), dok je sa svojim prvim i poslednjim (evropskim) klubom Atletikom iz Madrida 2018. trijumfovao u već spomenutom drugom po vrednosti evropskom klupskom takmičenju.

Nije uspeo da ni u jednom od klubova stigne do titule nacionalnog šampiona, a sigurno je da žali što je kao veteran povratnik među Jorgandžije propustio šansu da u milanskom finalu sa gradskim rivalom Realom 2016. uzme ‘ušati pehar’ Lige šampiona.

Ostalo je zapisano da je napadač koji je sa 38 postignutih golova u 110 odigranih mečeva treći najbolji strelac u istoriji španske reprezentacije, ‘zabio’ pobedonosni gol za Crvenu furiju u finalnom meču prvenstva Starog kontinenta sa Nemcima u Beču. Našao se u idealnom timu ovog šampionata održanog 2008. a iste godine je uvršten u najbolji tim Premijer lige (sezona 2007/2008), te proglašen igračem sezone njegovog tadašnjeg kluba Liverpula.

Budući as španskog fudbala rođen je 20. marta 1984. u Fuenlabradi, gradiću koji se nalazi 20 kilometara južno od Madrida. Ljubav prema fudbalu, ali i Atletiku usadio mu je deda, veliki navijač drugog po vrednosti prestoničkog kluba, a mali Fernando je karijeru u pionirskom uzrastu počeo kao golman. Nakon dve godine se preselio u napad gde je vrlo brzo postao vidljiv njegov talenat. Kao desetogodišnjak postigao je 55 golova u sezoni za lokalni tim Rajo 13, što je bio signal za ljude iz Atletika da već naredne sezone u svoj omladinski pogon dovedu ovog perspektivnog dečaka.

Tores je prvi profesionalni ugovor sa Jorgandžijama potpisao kao 15-godišnjak, a te 1999. je izabran za najboljeg igrača Evrope u svojoj starosnoj grupi. Za najbolji tim Atletika, koji se tada takmičio u španskoj Sekundi, debitovao je na Vinsente Kalderonu 27. maja 2001. u utakmici sa Leganesom, da bi nedelju dana kasnije u meču sa Albasetom postigao svoj prvi pogodak u dresu Madriđana. Atletiko se na kraju sezone 2001/2002 vratio u Primeru, što je dalo priliku mladom napadaču da svoje vrednosti pokaže na najvećoj pozornici.

U prvoj sezoni je zabeležio 29 nastupa i 13 puta pogodio mreže protivnika. Već tada je svojim igrama privukao pažnju bogatih evropskih klubova, pa je novi gazda Čelsija Roman Abramovič u junu 2003. godine ponudio sumu od 28 miliona funti za 19-godišnjeg centarfora. Čelnici španskog kluba su odbili da se tada odreknu usluga ‘El Ninja’, koji je nakon efikasnih igara u narednom prvenstvu, u kome je sa 19 pogodaka podelio poziciju trećeg najboljeg strelca lige, izabran za kapitena tim sa Vinsente Kalderona.

Pošto je Atletiko takmičenje u Primeri u sezoni 2003/2004 završio na sedmom mestu, morao je da vizu za nastup u Kupu UEFA pokuša da izbori preko Intertoto kupa. U prvom polufinalnom duelu ovog takmičenja Tores je 29. jula 2004. sa svojim timom gostovao na beogradskoj Karaburmi. Favorit iz Španije je prema očekivanju savladao OFK Beograd (3:1), čemu je drugim pogotkom postignutim iz penala u 40. minutu doprineo i njegov najbolji napadač. Fernando je inače sam izborio najstrožu kaznu pošto ga je prethodno u šesnaestercu Romantičara oborio golman domaćeg tima Nikola Damjanac, a i u revanš meču u Madridu ponovo je zatresao mrežu ekipe iz tadašnje SCG.

‘Klinac’ iz Fuenlabrade je nastavio da trese mreže protivnika Atletika, ali i bude u žiži interesovanja čelnika finansijski moćnijih klubova. Nakon što je sezonu 2006/2007 okončao sa 14 golova postignutih u Primeri, Tores se u julu 2007. godine rastao sa Jorgandžijama. Otišao je na Ostrvo ali ne u Čelsi, već u Liverpul sa kojim je u transferu vrednom oko 20 miliona funti potpisao šestogodišnji ugovor.

Golgeter sa Vinsente Kalderona bio je želja Fernandovog zemljaka, menadžera Redsa Rafe Beniteza koji je, nakon osvajanja trofeja Lige šampiona u Istanbulu, hteo da angažuje vrhunskog špic igrača kako bi konačno došao do toliko željene titule u Premijer ligi. ‘El Ninjo’, čije su glavne karakteristike bile brzina, spretnost, precizan šut i odlična igra glavom, se pokazao kao pravi izbor, pa, ipak, tokom njegovog troipogodišnjeg boravka na Enfildu Liverpul nije uspeo da dođe ni do jednog trofeja.

Španac je proglašen igračem Premijer lige za februar mesec 2008. tokom koga je postigao četiri gola u četiri nastupa. Nakon što je ‘zabio’ svoj 24. ligaški pogodak u sezoni postao je najbolji strelac iz inostranstva u debitantskoj sezoni Premijer lige. U svim takmičenjima je ukupno 29 puta zatresao mrežu protivničkih timova, tako da su na Enfildu bili više nego zadovoljni učinkom svoga skupog pojačanja.

Clive Rose/Getty Images

Fernando je u novom klubu izgradio sjajan odnos sa kapitenom i ikonom Liverpula Stivenom Džerardom. Postali su za protivnike nemilosrdni tandem na terenu, ali i veliki prijatelji u privatnom životu. Koliko mu je Stivi Dži značio u igračkoj karijeri, saopštio je mnogo godina kasnije u jednoj izjavi.

Džerard je najbolji fudbaler sa kojim sam igrao. Shvatio sam da je on taj koji upotpunjuje moju igru. Smatram da je moj nivo igre dostigao novu dimenziju kada sam bio na terenu sa njim. Bile su to sjajne tri i po godine, voleo bih da se vratim u te dane makar i na minut.

Tores je sa Liverpulom najbliži tituli bio u sezoni 2008/2009 u kojoj su fudbaleri sa Enfilda vodili trku za tron sa Mančester junajtedom. Iako su u derbiju na Old Trafordu, u kome je španski as postigao izjednačujući pogodak nakon što je prethodno ostavio svog čuvara Nemanju Vidića na travi, ubedljivo trijumfovali sa 4:1, Redsi su na kraju prvenstvene trke, ipak, zauzeli drugo mesto iza čete Aleksa Fergusona. U prvom meču osmine finala Lige šampiona sa Realom, odigranom 10. marta 2009. u gradu Bitlsa, svojim pogotkom je dao doprinos ubedljivoj pobedi domaćina (4:0) i kasnijoj eliminaciji Kraljevskog kluba. Na narednoj stepenci ‘El Ninjov’ tim se okliznuo pred Čelsijem, koji je i prethodne sezone u polufinalu bio koban za Benitezove izabranike.

https://twitter.com/FootbaII_HQ/status/1171121637095333891

Koliko je momak iz Fuenlabrade za kratko vreme uspeo da ostavi neizbrisiv trag u svom prvom inostranom klubu možda najbolje pokazuje to da ga je ugledni londonski list Tajms uvrstio među 50 najvećih igrača u istoriji tada petostrukog šampiona Evrope.

Priča o Fernandu Toresu bi bila nepotpuna kad u njoj ne bi podsetili na najveće reprezentativne uspehe najmlađeg debitanta u istoriji selekcije Crvene furije. Prvi od 110 nastupa za Španiju je imao 6. septembra 2003. protiv Portugala, da bi na utakmici sa Italijanima, odigranoj 28. aprila 2004. godine, ‘zabio’ svoj prvi od ukupno 34 pogotka za reprezentaciju kraljevine sa Pirinejskog poluostrva. Prvo veliko takmičenje na kome je nastupio bilo je prvenstvo Evrope 2004. u Portugalu, ali se na ovom šampionatu, koji je njegova reprezentacija okončala eliminacijom od selekcije domaćina, mladi špic Atletika nije upisao u strelce. Na Mundijalu u Nemačkoj 2006. tada 22-godišnji Fernando je tri puta matirao protivničke golmane (jednom u duelu sa Ukrajinom i dva puta protiv Tunisa), međutim Španija je zaustavljena već u osmini finala od kasnijeg vicešampiona sveta, Francuske.

Usledilo je prvenstvo Evrope u Austriji i Švajcarskoj na kome su napadač iz Fuenlabrade i reprezentacija Španije konačno otišli do samoga kraja. Izabranici tadašnjeg selektora Luisa Aragonesa su lako preskakali sve prepreke i tako stekli pravo da 29. juna 2008. u meču za titulu u Beču odmere snage sa trostrukim šampionima Starog kontinenta Nemcima. Fernandu, koji je prethodno u duelu sa Šveđanima postigao svoj prvi gol na turnuru, će ovo finale na Prateru ostati u najlepšem sećanju jer je u njemu upisao najvažniji gol u igračkoj karijeri. Odluka o ishodu meča pala je u 33. minutu kad je Tores uspeo da pre beka Nemaca Filipa Lama stigne do lopte koju je u prazan prostor ubacio Ćavi, a zatim sjajnim udarcem lobuje istrčalog golmana Pancera Jensa Lemana. Do kraja utakmice rezultat se nije promenio, pa se tako Crvena furija nakon 44 godine čekanja po drugi put popela na evropski fudbalski Olimp, dok je ‘El Ninjo’ postao heroj Španije.

Denis Doyle, Getty Images Sport

Napadač Liverpula zbog problema sa povredama nije bio u željenoj formi pred start Mundijala u Južnoj Africi 2010. Neke mečeve na ovom šampionatu je započinjao na klupi, a kasnije ulazio na teren, dok mu je u drugim novi selektor Visente Del Boske davao šansu da bude starter od prvog minuta. Iako se ni u jednom susretu nije upisao u strelce, ipak je ušao u istoriju kao akter finalne utakmice u kojoj je Španija prvi put postala svetski šampion. U tom susretu sa Holanđanima rezervista Tores je tek u produžetku u 105. minutu dobio priliku da oseti šta znači igrati finale Mundijala, ali mu je i ova mala minutaža bila dovoljna da sa ostalim saigračima podeli radost nakon pobedonosnog pogotka Inijeste.

Svog poslednjeg velikog reprezentativnog trofeja sad već 28-godišnji fudbaler Čelsija se domogao na šampionatu Starog kontinenta održanom dve godine kasnije u Ukrajini i Poljskoj. I na ovom, baš kao i na prethodnom prvenstvu, Tores je dao gol u finalu, međutim ovaj put, za razliku od duela u Beču, njegov pogodak nije bio odlučujući, već samo jedan od četiri koja su u utakmici odigranoj 1. jula 2012. u Kijevu završili u mreži golmana italijanske reprezentacije Điđija Bufona. Pošto je prethodno dva puta zatresao mrežu Republike Irske, Fernando je na kraju prvenstva, na kome se napadači nisu istakli efikasnošću, sa tri pogotka i jednom asistencijom dobio nagradu Zlatna kopačka namenjenu najboljem strelcu turnira.

I na svom poslednjem velikom takmičenju, Mundijalu u Brazilu 2014. godine, upisao se u strelce. Na njegovu, kao i žalost cele Španije, taj pogodak u pobedi nad Australijom (3:0) nije imao nikakvu takmičarsku važnost, pošto su branioci titule ranijim porazima od Holandije i Čilea izgubili sve šanse da se ponovo bore za tron.

Tores je sezonu 2009/2010 okončao kao najboji strelac Liverpula (po drugi put) sa 22 postignuta gola u svim takmičenjima. Klub sa Enfilda se u narednoj sezoni, nakon odlaska Rafe Beniteza, suočio sa velikim problemima i bio daleko od borbe za vrh u Premijer ligi, što je uticalo na njegovog golgetera da razmisli o svom daljem statusu. Poslednje pogotke u dresu Redsa upisao je 22. januara 2011. u utakmici sa Vulverhemptonom (3:0), a devet dana kasnije saopšteno je da je Fernando prešao u Čelsi u transferu vrednom 50 miliona funti.

Španski reprezentativac je odluku o odlasku među Plavce, sa kojima je potpisao petoipogodišnji ugovor, obrazložio željom da bude u ekipi koja se bori za trofeje. Učinak Toresa u novom klubu nije, međutim, bio na nivou njegovih nastupa u Liverpulu. Bilo je očigledno da karijera ovog napadača kreće silaznom putanjom, pa je često utakmice započinjao na klupi ili bio menjan zbog neefikasnih nastupa.

Ipak, ‘El Ninjo’ je kao fubaler londonskog tima konačno došao do toliko čekanih klupskih trofeja. Najvažniji je svakako bio onaj ‘ušati’ namenjen osvajaču Lige šampiona, do koga su Plavci neočekivano došli u sezoni 2011/2012. Iako je većinu utakmica počinjao kao rezervista Fernando je uspeo da pruži konkretan doprinos ovom podvigu svoga novog kluba. Postigao je dva gola u pobedi nad Genkom (5:0), ali je od tih golova daleko važniji bio pogodak u meču sa Barselonom, kojim je osigurao plasman Čelsija u finale najprestižnijeg klupskog takmičenja Starog kontinenta. U revanšu polufinala, odigranom 24. aprila 2012. na Nou Kampu, Tores je u poslednjim trenucima meča izjednačio rezultat (2:2) i tako razrešio sve dileme (engleski tim je prvi susret dobio sa 1:0) o tome ko će biti rival Bajernu u finalu u Minhenu.

https://youtube.com/watch?v=-7k2KHfi7yg

Tog 12. maja 2012. nije se, baš kao i dve godine ranije u finalu Mundijala u Južnoj Africi, našao među starterima koji su istračali na tranjak Alijans Arene. Šansu da zaigra je dobio tek u završnici produžetaka (nakon 90 minuta rezultat je glasio 1:1), ali je ostalo zapisano da je bio akter finala u kome je tim Roberta di Matea, nakon boljeg izvođenja jedanaesteraca (koje Španac nije izvodio), prvi put osvojio trofej Lige šampiona.

Naredne sezone Tores je pružio još konkretniji doprinos Čelsijevom trijumfu u drugom međunarodnom klupskom takmičenju – Ligi Evrope. Dva puta je zatresao mrežu ruskog tima Rubina iz Kazanja u četvrtfinalu, dok je finalnom susretu sa Benfikom, odigranom 15. maja 2013. u Amsterdamu, u 60. minutu matirao golmana lisabonskih Orlova. Londonski tim je, zahvaljujući pogotku Baneta Ivanovića u poslednjim trenucima meča na kraju trijumfovao sa 2:1, pa je 29-godišnji napadač iz Fuenlabrade došao do drugog evropskog klupskog trofeja.

I pored povremenih bljeskova njegov boravak u klubu sa Stamford bridža bližio se kraju. Rastanak je usledio u avgustu 2014. kada je saopšteno da Tores odlazi na pozajmicu u Milan. U klubu sa San Sira se tokom polusezone u kojoj je nosio dres ovog slavnog italijanskog tima nije nadavao golova. Zabeležio je deset nastupa i samo jednom se upisao u strelce, a onda je u januaru 2015. objavljena neočekivana vest da se ‘El Ninjo’ vraća u svoj matični klub Atletiko.

Na predstavljanje tada pozajmljenog napadača (kasnije je potpisao ugovor sa Atletikom) na Vinsente Kalderon je došlo čak 45.000 navijača Jorgandžija koji su želeli da pozdrave svoga nekadašnjeg kapitena. Naravno, veteran Tores nije bio na igračkom nivou ranijeg nemilosrdnog egzekutora, ali je i dalje znao da trese mreže i majstorskim potezima oduševljava fanove madridskog kluba. Svoj stoti pogodak za Atletiko dao je 5. februara 2016. u utakmici sa Eibarom, dok je narednog meseca u duelu sa Valensijom po 300. put istrčao na teren u dresu voljenog kluba. Silno je želeo da sa ekipom koju je vodio Dijego Simeone konačno dođe do trofeja, a prva prilika za to ukazala mu se u Milanu, gde je Atletiko 28. maja 2016. sa Realom po drugi put u tri sezone odmeravao snage u završnom duelu Lige šampiona.

‘El Ninjo’ je u utakmicu, kojum je započeo sa devetkom na leđima, ušao kao veliki optimista, međutim, nije mu se dalo da kao igrač Jorgandžija oseti slast podizanja ‘ušatog’ pehara. Pošto je utakmica nakon 120 minuta okončana bez pobednika (1:1), novog šampiona kontinenta su odlučili jedanaesterci koji ovaj put, za razliku od finala u Minhenu, nisu doneli sreću nekadašnjem klincu iz Fuenlabrade.

Da Fernando igračku karijeru u Atletiku ne okonča bez trofeja, pobrinuli su se njegovi klupski drugovi koji su 16. maja 2018. u Lionu u finalnom susretu Lige Evrope savladali Olimpik Marsej sa 3:0. Tores je i u ovom finalu imao malu minutažu, ali to nije umanjilo njegovu radost zbog osvojenog pehara.

Od dresa madridskog kluba oprostio se u utakmici poslednjeg kola Primere sa ekipom Eibara (2:2), da bi 10. jula 2018. potpisao ugovor sa japanskim klubom Sagan Tosuom. Posle sezone provedene u Japanu saopštio je da će 23. avgusta 2019. poslednji put kao fudbaler izaći na travnati teren na utakmici čiji će akteri biti Sagan Tosu i ekipa Visel Kobea, čiji dres nose njegovi reprezentativni drugovi Inijesta i Vilja. Govoreći o budućim planovima Tores nije skrivao želu da jednog dana, kada stekne neophodno iskustvo, kao trener i menadžer radi u svom madridskom klubu.

„Atletiko je moj život, tako da ćemo se povezati na neki način u budućnosti, ali ne odmah. Ne želim da budem samo deo kluba. Ako se vratim to će biti zbog velikih stvari. Želim da Atletiko odvedem na još viši nivo. Za to je potrebno vreme.“

Jedna velika igračka karijera je završena, ali Fernando Tores još nije rekao svoju poslednju reč u fudbalu.