Mala Fede od Milana, nova dama od Kristala

Blog ostalo 19. mar. 202015:20 > 15:22
Podeli:
Christophe Pallot/Agence Zoom / Stringer

Generacije i generacije italijanskih skijašica, u prethodnih pet i po decenija pokušavale su da osvoje Svetski kup.

Od legendarne Đustine Demec, koja je 1967. ostvarila prvu pobedu za svoju zemlju, pa preko Danijele Zini, Paolete Magoni, Debore Kompanjoni, Sabine Pancanini, Karen Pucer, Izolde Kostner, Sofije Gođe…

Neke smo slučajno preskočili, a jednu namerno… Zanimljivo, ne junakinju ove priče, već njenu majku, Mariju Rozu Kvario i dan danas najuspešniju italijansku slalomašicu. Ostvarila je četiri pobede u karijeri, ali je onu najvažniju, petu, upisala 1990. godine.

Četrnaestog jula, iz braka sa instruktorom skijanja, Danijeleom Brinjoneom, na svet je donela malu Federiku. I tu je istorija počela…

Mala Fede iz velikog Milana, kažu njeni prijatelji, prvo je naučila da skija, a tek onda da hoda. Šalu na stranu… Nije imala puno izbora, iako je bilo logično da u „gradu mode” postane nešto drugo od „obične” skijašice.

Povezano

Kao pionirka je imala dobre rezultate, a u prvih nekoliko sezona u tzv. FIS konkurenciji, „čekićala” je na trkama iz ranga FIS i Evropa kupa. Kao jednu od najtalentovanijih Italijanki iz generacije „89-90”, treneri su je prijavili na trku Svetskog kupa u Garmišu, prvog dana februara 2009. godine. Sa startnim brojem 60 iskazala je veliku hrabrost i na teškoj pusti „Kandahar” zauzela je 34. mesto.

Međutim, to je bila generalna proba za Svetsko juniorsko prvenstvo, na kojem će mesec kasnije voziti sve discipline i na kraju osvojiti zlato u kombinaciji!

To je već tada bio dokaz da Italija ima devojku za budućnost, ali je paklena konkurencija (Štuhec, Rebensburg, Feninger, Zibenhofer, Šmidhofer, Vajrater, Vorli, Nina i Mona Leset, Baje, Bernadeta Šild) davala do znanja i njoj i njenim trenerima da će morati još puno da radi, što je ova oberučke prihvatila.

Uz konkurencija od koje se ledi krv u žilama, Brinjone je već naredne sezone zadivila svet. Kao članica prve ekipe Italije, Federika je na svojoj trećoj trci u Svetskom kupu, na stazi u Aspenu, sa startnim brojem 34, osvojila treće mesto! Nakon prve vožnje bila je na osmoj poziciji, a onda je najbržom drugom došla do svog prvog podijuma u karijeri. I okrenula svoj život naglavačke.

Već na narednoj trci u Oreu imala je broj 22, kada je osvojila četvrto mesto, a do kraja sezone ustalila se u drugoj kvalitetnoj grupi. Na sve to, osvojila je novu medalju na juniorskom SP, srebrnu u sada njenoj disciplini, veleslalomu.

Iako je narednih nekoliko sezona tražila sebe u drugim disciplinama, uspevala je da se penje na podijume u veleslalomu.

U martu 2011, postala je i prvi put šampionka Italije, kada je iza sebe ostavila deset godina stariju Deniz Karbon, u to vreme kapitena nacionalnog tima.

Christophe Pallot/Agence Zoom / Stringer

Nažalost, već naredne sezone Federika je doživela prvu ozbiljniju povredu. U decembru 2012. godine bila je primorana da se podvrgne hirurškoj intervenciji na skočnom zglobu, kada je odstranila jednu cistu, koja joj je pravila smetnje pri skijanju.

Posle svega, Brinjone se na staze vratila još jača, vrednija, upornija, željna nekog velikog rezultata.

On nažalost nije došao na Olimpijskim igrama u Sočiju, pa ni naredne sezone, ali je u oktobru 2015, ipak sve došlo na svoje.

Početak sezone ostao je u najlepšoj uspomeni, tada 25-godišnjoj Federiki. Slavila je pobedu u Zeldenu, sa 85 stotinki prednosti u odnosu na mladu Mikaelu Šifrin. Taj trijumf je bio prekretnica u karijeri Brinjoneove, koja je od velikog talenta konačno postala i vrhunska skijašica. Na krilima tog vetra, čini se da je Fede nastupala u poslednje četiri sezone, računajući i ovu, u kojoj je uspela da se popne na skijaški „Mon Blan”.

Njenu slavu i Kristalni globus, koji je definitivno osvojen 12. marta, neće pomutiti ni činjenice da je sada već slavna Mikaela Šifrin, posle očeve smrti u januaru, propustila gotovo polovinu sezone. Kao i to da je završnica iste, prekinuta usled pojave smrtonosnog „koronavirusa”.

Sa pet pobeda i 11 podijuma, sa 1378 bodova iz 30 trka (od planiranih 42), Federika Brinjone je potpuno zasluženo osvojila titulu pobednice Svetskog kupa, ispred Šifrinove i Slovakinje Petre Vlhove.

I ne bi bilo pošteno da se bavimo onim „šta bi bilo, da je bilo”… Zato kapa dole superbrzoj Federiki, čije skije već godina lete „belim stazama”, na oduševljenje sve većeg broja njenih pristalica.

Od devojke koja je obećavala, od klasične veleslalomašice sa titulom juniorske prvakinje sveta u kombinaciji, Brinjone je postala prva žena iz Italije, najbolja skijašica sveta.

U njenom slučaju, potvrđeno je da su rad, rad i samo rad, jedini recept za uspeh. Maksimalan angažman u brzim disciplinama i ogroman rizik, doneli su dosta bodova u spustu i superdžiju, pa je tokom prvog dela sezone, Federika imala „samo” 200 bodova zaostatka za vodećom Mikaelom Šifrin.

Christophe Pallot/Agence Zoom

Možda je ovaj Globus, usled spleta okolnosti došao malo ranije od očekivanog, ali je isto tako jasno da bi se Federika do kraja karijere, žestoko borila za isti, bez obzira na sve jaču konkurenciju u ženskom skijanju.

Sada, kada ima najvredniji skijaški trofej u svojim vitrinama, kažu vredniji i od olimpijskog zlata u ovom sportu, sigurno je da ga se Brinjone neće tako lako odreći. Zato ćemo i naredne sezone, sa velikim uživanjem pratiti Federikine bitke sa Šifrinovom, Vlhovom, Holdenerovom…

„Mali rat” je tek počeo, „koronavirus” ga je samo na trenutak prekinuo. Ali, nestaće i on brzo, pa ćemo se u oktobru ponovo preseliti na neka brda znamenita, gde će nas sačekati promrzle i nasmejane, najbolje skijašice planete!

Sada predvođene Federikom Brinjone, ženom koja je razgalila Italijane i u najtežim danima od drugog Svetskog rata. Heroinom Apenina, najboljom skijašicom na svetu!