Bila je to druga najbolja sezona u istoriji srpske klupske košarke, vrhunac Partizanove ere pod vođstvom Duška Vujoševića. Od njenog krešenda prošla je skoro decenija, a vanredno stanje je prilika da se podsetimo brojnih podviga KK Partizan iz sezone 2009/2010.

U prvom delu govorili smo o tome kako je Partizan igrao u sezonama koje su prethodile, o tome kako je sklopio tim, ali i brojnim uzbuđenjima u prvom delu takmičenja.

Sledi nastavak događaja iz tog perioda, a posebno ćemo se baviti pobedom nad Barselonom u Beogradu u okviru Top 16 Evrolige faze, ali i legendarnim trijumfom protiv Cibone na završnom turniru regionalne lige.

Poglavlje 5: „Ona“ utakmica protiv Barse i prvi trofej

„Vujošević je znao kako da iskoristi moje mogućnosti, kako da mi priđe, da mi objasni stvari. Znao je kako da mi približi zahteve, ko šta da radi, kako da igra, da se ponaša na parketu. To je jedna složena funkcija tog čoveka koju je obavljao u klubu. Znao je sa mnom, u svakom momentu šta treba i gde treba. Ta komunikacija mi je davala još veću volju i želju, vetar u leđa da to odradim najbolje što mogu“, govorio je Slavko Vraneš za Sport klub skoro deset godina kasnije.

Pljevljak visok 229 centimetara iskoristio je Marićevo odsustvo da se ustoliči kao prvi centar tima i odgra najbolje partije u karijeri, naročito u odbrani. Neverovatne fizičke predispozicije koristio je u to vreme bolje nego ikada ranije i imao je običaj da blokadama potpuno „zaključa“ Partizanov reket.

Usledila je još jedna utakmica u Jadranskoj ligi protiv Hemofarma i nova dramatična pobeda Beograđana u kojoj je ključnu ulogu igrala trojka Petra Božića u poslednjoj sekundi. Najtrofejniji igrač u istoriji crno-belih je prvo promašio čitav obruč, ali je lopta posle ofanzivnog skoka ponovo došla do njega, pa je iskusni bek iskoristio „popravni“ i još jednom „slomio srce“ Vrščanima.

Povik „Božić Pera može iz partera“ je rođen.

Partizan je došao i do prvog trofeja u sezoni – na putu do „Žućkove levice“ pobedio je kragujevački Radnički, opet Hemofarm (ponovo u neizvesnom finišu), a u finalu su crno-beli bolji bili od FMP Vlada Đurovića za koji su igrali Miroslav Raduljica, Dejan Musli, Predrag Samardžiski, Branko Lazić, Filip Čović… Najkorisniji igrač Kupa Radivoja Koraća u niškom Čairu bio je Aleks Marić.

Protivnici Partizanu u Top 16 fazi Evrolige bili su Barselona, Panatinaikos i Marusi. Katalonci su u prvoj fazi takmičenja „pregazili“ konkurenciju sa skorom 10-0 i slovili za prvog favorita za osvajanje EL te sezone. Panatinaikos, aktuelni prvak Evrope, imao je odličan tim predvođen Dijamantidisom, Spanulisom, Jasikevičijusom, Focisom, a igrali su i bivši ljubimci „Grobara“ – Nikola Peković i Milenko Tepić.

Treći protivnik u grupi bio je Marusi, i tu je Partizan imao dosta sreće – grčki klub bio je kvalitetom evidentno ispod konkurencije. Za žuto-crne Atinjane tada su igrali Kostas Kajmakoglu, Stevan Nađfeji, Dimitris Mavroidis, Džamon Gordon, brat Nika Kalatesa Pet i drugi – ipak dosta ispod nivoa PAO i Barse.

U prvom kolu nove faze Partizan je ostvario ekstremno važnu pobedu u Atini protiv „zelenih“, a do uspeha bez Marića Partizan je došao fantastičnom odbranom, koja je domaćinu dozvolila tek 17 poena u drugom poluvremenu – 59 ukupno. Mnogi se tog meča sećaju po tome što su brojni navijači beogradskog tima zamerili Nikoli Pekoviću što se radovao posle postizanja bitnih poena?!

Potom je u Pionir dolazila neporažena Barselona. Usledio je jedan od najuzbuljivijih mečeva u bogatoj istoriji Partizana, a mnogi prisutni te večeri u zdanju na Paliluli tvrdili su da je u hali bilo mnogo više ljudi od zvaničnog kapaciteta. Za Barselonu, prvog favorita za osvajanje takmičenja te godine, igrali su između ostalih Huan Karlos Navaro, Erazem Lorbek, Pit Majkl, Riki Rubio, Jaka Lakovič…

Utakmica je bila izuzetno tvrda i sa malim brojem poena, a Partizan je ušao u poslednji minut sa tri poena prednosti. Lakovič je sjajno pogodio posle finte šuta za izjednačenje, a na drugoj strani posle povratne lopte Aleksandra Rašića nije uspeo da pogodi Lorens Roberts, pa je Barsa imala posed za pobedu. Lakovič je krosoverom izbacio Božića, naskočio i zamalo promašio, pa se otišlo u produžetak.

Partizan je, kao i tokom čitave sezone, ostvarivao prednost odbranom i skokom (petorka sa Vranešom, Robertsom i Veselim nikome nije prepuštala odbitke), a na 22 sekunde do kraja produžetka Rašić je bacanjima doneo Partizanu +1. Barsa je opet napadala za pobedu.

Lakovič je dodao Majklu u ćošak, on je probio u reket i bacio „flouter“ koji je „iscureo“, a Roberts je sklonio loptu koja je skakutala po obruču. Pionir je „eksplodirao“, igrači domaćih su počeli da se raduju jer je pobeđen najbolji evropski tim u tom trenutku i zbog toga što je četvrtfinale posle te pobede bilo veoma blizu.

Ipak, sudije su morale da pogledaju snimak da ustanove da li je bilo silazne putanje. Pristupilo se višeminutnom većanju kojim je rukovodio sveprisutni glavni sudija Luiđi Lamonika, tu su bili i igrači i treneri oba tima uprkos svim pravilima, a tenzija je rasla – ko je zapravo pobednik?

U jednom trenutku igrači Barselone su počeli da se raduju, a potom su otrčali u svlačionicu. Ispotavilo se da je to ili bio blef, ili dezinformacija. Posle još nekoliko minuta besomučnog gledanja snimka pobeda je dodeljena Partizana, ekstaza na tribinama se popela na viši nivo, a Vujošević i presednik kluba Danilović su zagrljajem proslavili zaista istorijski bitnu pobedu.

Posle starta 2:0 protiv velikih favorita, Partizanu je za plasman u četvrtfinale bila potrebna samo jedna pobeda do kraja takmičenja u Top 16 – ona je došla u Pioniru protiv Marusija, a crno-beli su sa skorom 3-3 kao drugoplasirani otišli u četvrtfinale na megdan Makabiju.

Evropski prvak, atinski PAO srpskog trenera Željka Obradovića, završio je takmičenje.

Poglavlje 6: Četvrfinalna serija iz snova

U sastavu Makabija te 2010. godine bili su budući NBA bek Alan Anderson, Di’or Fišer, Dejvid Blu(tental), Doron Perkins, Čak Ejdson, Stefon Lazme, Endru Viznevski i „večni“ Gaj Pnini, a vodio ih je slavni Pini Geršon. Pošto je „Ponos Izraela“ imao prednost domaćeg terena, prve dve utakmice u seriji koja se igrala na tri dobijena meča, održane su u „Nokia areni.“

Nije počelo dobro po crno-bele u prvom meču – „žuti“ su imali 15 poena prednosti na kraju prve četvrtine, a u drugoj su došli i do maksimalnih 36-15. Međutim, sa ubedljivim porazom se nije slagao jedan čovek – Dušan Kecman je samostalno počeo da stiže prednost domaćih, koja je u trećem periodu postala i jednocifrena.

Na pola četvrte deonice postigao je trojku kojom je izjednačio rezultat (70:70), a u neizvesnoj završnici Partizan je precizno izvodio slobodna bacanja – penale su redom ubacili Mekejleb, Milošević, Veseli i Mitrović, pa su Beograđani stigli do pobede 88:75 nadoknadivši ogroman zaostatak. U poslednjoj četvrtini Partizan je bio bolji za čak 16 poena (27:11) nastavivši da igra vanserijsku odbranu u poznim fazama najvažnijih utakmica.

Junak pobede je nesumnjivo bio Dušan Kecman, koji je susret završio sa 29 poena (10/13 iz igre, 7/9 za tri poena), a Mekejleb je imao 12 poena, 10 skokova i 6 asistencija.

U drugoj utakmici Makabi je bio neumoljiv i slavio sa 98:78 pošto je stekao dvocifrenu prednost u drugoj četvrtini, a crno-beli nisu imali odgovora za raspucane Izraelce, kod kojih su petorica igrača ubacila dvocifreni broj poena. Ipak, cilj je ostvaren – prednost domaćeg terena je „ukradena“ na strani, a srpskom šampionu su nedostajale „samo“ dve pobede u Beogradskoj areni za plasman na prvi Fajnal for od 1998. godine.

„Pred dve četvrtfinalne utakmice sa Makabijem u Beogradu bila je prisutna određena količina kontrolisanog straha, ali rekao bih da sam imao veću intuiciju nego što sam imao inače u sličnim duelima. Mislio sam da je stvar postala toliko velika da će ići sama od sebe. Obično je publika ta koja prati, ali u ovom slučaju je ona ta koja je stvarala dobar rezultat. Kao da je materijalno mogla da se opipa i to se toliko prenosilo na tim. Igrači su bili svesni da nemaju toliki kvalitet i da nema nikakvu drugu šansu, osim da se nenormalno bori za svaku loptu. To su igrači i radili cele sezone, a pogotovo u momentu kada je Makabi svojom neopreznošću izgubio onu utakmicu u Tel Avivu. Ukazala nam se prilika i nismo smeli da je propustimo pred svojim navijačima. Uvek ima dežurnih dušebrižnika koji su govorili da nije lako dobiti dvaput Makabi u tri dana, ali nije bilo lako dobiti ni Partizan u takvom stanju“, govorio je Duško Vujošević osrvrnuvši se na atmosferu pre te serije sa desetogodišnjom distancom.

Partizan je imao šansu za Fajnal for, ali samo ako bude savršen u Beogradu – to je i bio. Pred 20 hiljada navijača u Areni crno-beli su apsolutno dorasli zadatku i u dva meča čak i začuđujuće lako razoružali protivnika, te prošli na završni turnir sa 3-1 u pobedama. U prvom od dva beogradska četvrtfinalna duela Partizan je bio bolji od samog starta, a u poslednju četvrtinu ušao je sa +14 i uspešno ih odbranio od Izraelaca. U četvrtom meču je situacija bila veoma neizvesna do poslednjeg perioda, ali je Mekejleb bio maestralan, „odlepio“ Partizan, a Kecman je sa druge strane precizno izvodio bacanja u završnici i postalo je jasno ko je pobednik.

Slavlje je moglo da počne – Partizan je saznao da će nastupiti na Fajnal foru u Parizu, a da će im protivnik u polufinalu biti grčki Olimpijakos. Bio je to četvrti i do sada poslednji put u Partizanovoj istoriji da će nastupiti na završnom turniru elitnog evropskog takmičenja.

U Gentu 1988. godine „Parni valjak“ je bio treći, a tada su za srpski tim (koji je vodio upravo Vujošević) igrali Đorđević, Grbović, Paspalj, Pecarski, Divac, Obradović, Savović i Nakić.

U Istanbulu 1992. godine su vladari Evrope postali Đorđević, Danilović, Lončar, Šilobad, Stevanović, Rebrača, Koprivica, Dragutinović i Nakić.

U Barseloni 1998. Partizan je bio poslednjeplasirani tim F4, ali sastav je ponovo bio legendaran – igrali su Đokić, Lukovski, Brkić, Radošević, Čubrilo, Drobnjak, Tomašević, Varda, Koprivica i Dozet.

Ova generacija doživela je ogroman uspeh i ušla u istoriju evropskog velikana kakav je Partizan.

Međutim, pre toga je Beograđane čekao još jedan Fajnal for – onaj ABA lige. Na njemu će se desiti još neke magične stvari.

Poglavlje 7: Kecmanovo „čudo“ iz Zagreba

Koliko god plasman na završni turnir EL bio veliki uspeh, trebalo je prikupljati bodove u trogodišnjoj trci za plasman u EL, a najveću vrednost od domaćih takmičenja imala je Jadranska liga. Partizan je u drugom delu sezone igrao bolje nego u prvom, a regularni tok prvenstva okončao je sa 20 pobeda i 6 poraza.

Naravno, do završnog turnira nije moglo bez novih dramatičnih završnica, a najzanimljivije je bilo u sarajevskoj Zetri u meču Bosne i Partizana koji je prvobitno odložen jer avion nije zbog magle mogao da sleti u Sarajevo. U interesantnom meču Sarajlije su nosili Suad Šehović i doskorašnji igrač Partizana Žarko Rakočević, ali Petar Božić se te 2010. pretplatio na pogotke u poslednjim sekundama.

Domaći su na šest sekundi do kraja imali +3, ali ovo je bila Božićeva sezona (premotajte na 1:20:39).

Beograđani su izborili produžetak i u njemu slavili, a najveća uzbuđenja će uslediti na Fajnal foru u Zagrebu, pošto je na posle 26 kola Cibona imala najbolji skor u ligi.

Partizan se za finale borio ponovo sa Hemofarmom, „narandžasti” su ponovo uspeli da dođu do meča na jednu loptu, ali ne i slavlja u samom finišu, a najbolji igrač meča bio je Roberts sa 16 poena i 11 skokova.

U drugom polufinalu Cibona je pobedila Olimpiju predvođenu Sanijem Bećirovićem, Vladom Ilijevskim, Jakom Klobučarem i drugim solidnim igračima. Sve je bilo sprmeno za veliki klasik „jugoslovenske“ košarke – pred 16 hiljada ljudi u zagrebačkoj Areni „Vukovi sa Tuškanca“ imali su veliku priliku da uzmu šampionsko prstenje protiv učesnika F4 EL.

Meč je ostao u kolektivnom sećanju svakog ljubitelja košarke u regionu – u zavisnosti od navijačkih opredeljenja po dobrom ili lošem. To je jedan od onih susreta za koje se bez greške sećate gde ste ih gledali. Sve u vezi sa tim finalem bilo je za pamćenje.

Praktično sve poene za domaćina postizali su Tomas i Gordon, a Partizan je u četvrtoj četvrtini ostao bez ključnih bekova, pošto su sa po pet penala ispali Mekejleb i Božić. Cibosi su na kraju poslednjeg kvartala imala šut za pobedu preko Marka Tomasa, ali je hrvatski bek bio neprecizan, pa se igrao produžetak.

U 45. minutu utakmice Robets je imao dva slobodna bacanja pri vođstvu svog tima 71:68 i pogodio je jedno. Tomas je na devet sekundi do kraja pogodio trojku, smanjio na 72:71, pa je Roberts ponovo fauliran, a krilni centar je promašio oba puta sa penala. Sa druge strane buduća NBA zvezda Bojan Bogdanović, koji je igrao veoma loše tokom čitavog meča, pogodio je trojku i delovalo je da će njom doneti šampionski naslov Zagrepčanima.

Sa time se nije pomirio Dušan Kecman, koji je šutem koji smo svi naučili napamet, jednim od najupečatljivijih u istoriji košarke, preoteo pehar Ciboni u poslednjim stotinkama. Kecmanov šut sa svoje polovine i dalje je jedan od najbolje upamćenih u kolektivnoj svesti ljubitelja košarke na ovim prostorima.

I danas svi znaju na šta se misli kada se spomene „Kecmanov šut“. Svi navijači i funkcioneri Partizana posvedočili su da nikada nisu videli Duška Vujoševića da se tako raduje pobedi svog tima. Razlog je jasan – takva pobeda nikada nije ostvarena u bogatoj istoriji beogradskog kluba.

Đorđevićeva trojka u Istanbula jeste bila „veća“ u smislu da je donela daleko značajniji trofej, ali Kecmanov šut, činjenica da je doneo šampionsku titulu, činjenica da je bio na gostujućem terenu dok se protivnik radovao svojoj pobedi… Takva slika komunicira sa svakim na svetu ko zna pravila košarke. Jednostavno, nešto što se viđa jednom u životu.

Kao da sezona nije bila dovoljno čudesna i napeta, usledio je i nezaboravan završni turnir u francuskoj prestonici.

Nikola Novaković (@nikolanvkvc)

***

U poslednjem delu trilogije očekuje nas prikaz Partizanovog nastupa na Fajnal foru u Parizu, bizarni kraj sezone protiv Hemofarma u Superligi Srbije, ali i istorijske implikacije ovog uspeha na Partizan i srpsku košarku.