KK Partizan 2009/2010: Vreme junaštava (treći deo)

Blog ostalo 3. apr 202022:25 > 14. nov 2021 12:31
Podeli:
Rodolfo Molina/EB via Getty Images

Bila je to druga najbolja sezona u istoriji srpske klupske košarke, vrhunac Partizanove ere pod vođstvom Duška Vujoševića. Od njenog krešenda prošla je skoro decenija, a vanredno stanje je prilika da se podsetimo brojnih podviga KK Partizan iz sezone 2009/2010.

U prvom delu bavili smo se time kako je Partizan gradio košarkašku kulturu neophodnu da se do uspeha dođe, kako je stvorio tim za sezonu o kojoj je reč, ali i prvim uspesima u njoj.

Drugi tekst govori prevashodno o mečevima za pamćenje – onom protiv Barselone u Pioniru u Top 16 fazi Evrolige, ali i istorijskoj pobedi u Zagrebu u finalu ABA lige pogotkom Dušana Kecmana u poslednjoj sekundi.

U poslednjem delu ovog triptiha očekuju vas sumiranje događaja sa završnog turnira u hali Bersi, nesvakidašnji kraj sezone u Superligi, ali i implikacije svih događaja na Partizanovu istoriju.

Poglavlje 8: Stradanje u Parizu

Pošto su se okitili četvrtom uzastopnom titulom prvaka Jadrana, došao je red da pokušaju i na najvećoj mogućoj sceni.

Sedmog maja u pariskom Bersiju igrala su se polufinala koja su dala timove koji će se boriti za naslov evropskog prvaka. U prvom meču dana Barselona je potvrdila zašto je bila najbolji tim Evrope u tom trenutku, lako su pobedili CSKA i došli do prilike za titulu uz samo dva poraza u sezoni – jedan je bio onaj od Partizana u Top 16 fazi, a drugi u četvrtfinalnoj seriji od Reala.

Nebojsa Parausic/EB via Getty Images

U drugom duelu večeri Partizanov protivnik bio je Olimpijakos – ekipa koju je Partizan već jednom pobedio u prvoj fazi takmičenja. Pirejci su bili najskuplji sastav Evrolige i imali su igrače koji su odbili NBA angažmane zbog boljih uslova u klubu iz Atine. Predvodili su ih: Džoš Čildres, Linas Kleiza, Miloš Teodosić, Teodoros Papalukas, Sofoklis Skorcanitis, Janis Burusis, Skuni Pen, Patrik Beverli, a na klupi je bio Panajotis Janakis.

Partizan se nije uplašio, posle svega šta je preživeo u toj sezoni, to je i bilo potpuno očekivano. Ekipa koja je već sve ovo ostvarila neće pasti bez ispaljenog metka.

Najbolji igrač na parketu bio je Mekejleb, koji je od starta igrao u visokom ritmu, a Partizan je poveo sa 10:2. Ipak, Olimpijakos se do kraja prvog perioda vratio u egal, a do kraja prvog poluvremena uspostavio je i kontrolu i imao pet poena prednosti, najviše zahvaljujući lošoj igri Beograđana u ofanzivi. U trećoj deonici imali su atinski crveno-beli i +7 (47:40), a ponovo je Kecman šutem za tri poena inicirao povratak. Posle zakucavanja Aleksa Marića, koji je vodio ogromnu bitku sa Skorcanitisom, po isteku 30 minuta bilo je nerešeno – 52:52.

Robertas Dackus/EB via Getty Images

A zatim neizvesna završnica – kako drugačije? Čildres posle divnog Papalukasovog pasa pogađa za prvo vođstvo Grka u četvrtoj četvrtini – 63:62, a na 47 sekundi do kraja Teodosić sa dva bacanja povećava na 65:62. Jedini aktuelni evropski prvak na Fajnal foru, Dušan Kecman, pogađa za tri poena i donosi Partizanu izjednačenje. Sa druge strane Teodosić promašuje, a Mekejlebov prodor donosi Partizanu 67:65 na nešto manje od sedam sekundi do kraja.

I ovde svi znamo šta se dogodilo, videli smo taj snimak nažalost mnogo puta. Iako ga možda nismo ni viđali toliko često, dobro ga pamtimo – toliko je bolan. Teodosić je dobio loptu, šutnuo je trojku, a „erbol“ je uhvato i zakucao Džoš Čildres za produžetak. Ma koliko genijalan dodavač Teo bio, jedan od najboljih u istoriji evropske košarke, posle višestrukog pažljivog gledanja snimka ne deluje da je zapravo želeo da doda loptu Amerikancu. Čildres je jednostavno predosetio promašaj, bio na savršenom mestu u savršeno vreme i doneo produžetak svom timu.

Partizan se uprkos katastrofi u finišu četvrte deonice u dodatnih pet minuta dobro držao, a kada je na nešto više od pet sekundi do kraja Teodosić pogodio bacanje za +3, Rašić je imao trojku iz prilično dobre pozicije za novih pet minuta. Međutim, promašio je – šutirao je trojke na tom meču 1/7. Partizan nije izborio finale.

Barselona je u to vreme bila veoma moćna i veliko je pitanje koliko bi iscrpljeni Partizan mogao da pruži protiv Navara i kolega. Ipak, borbeni duh koji su tokom sezone iznova i iznova igrači srpskog tima demonstrirali nagoveštava da bi možda bili konkurentniji rival od Olimpijakosa. A možda i ne bi, ali nesrećno izgubljeno polufinale ostavilo je veliko razočaranje među fanovima Partizana.

U meču za treće mesto košarkaši srpskog predstavnika bili su ispražnjeni, ali i dalje dovoljno motivisani da „poginu“ i za to treće mesto. Holden, Lengdon, Šiškauskas, Hrijapa i ostali igrali su veoma angažovano, baš kao i Partizan sa šestoricom „dvocifrenih“, ali je odluka opet pala posle 45 minuta košarke.

Mekejleb je u poslednjem napadu regularnog dela otišao na ulaz i poentirao, a u produžetku se opet odlučivalo u poslednjem minutu. Holden je na 2,4 sekunde do kraja pogodio trojku, a sa zvukom sirene je Mekejleb promašio sa kapice i Partizan je i drugi put poražen u Parizu.

Zanimljivo je da je Partizan okončao sezonu u Evroligi sa skorom 11-11 (5-5 u regularnoj sezonu, 3-3 u Top 16, 3-1 u četvrtfinalu, 0-2 na Fajnal foru). Kada se pogleda taj skor, jasno je da ne objašnjava čitavu priču o nastupu crno-belih u EL te sezone. Pukih „11-11“ ni izbliza ne može da izrazi sve povratke, sva razočaranja, svaku napetost u poslednjem minutu, svaku ekstazu nakon neočekivane pobede i svaku tugu nakon pobede koja se „izmigoljila“.

Poglavlje 9: Bizaran kraj sezone

Kulminacija epske kampanje 2009/2010. je prošla, ali sezona još nije bila završena. Valjalo je skupljati poene za trogodišnje bodovanje Evrolige, u kojem je udeo imala i Superliga Srbije. Osim toga, prva generacija u veku koja se plasirala na Fajnal for nije želela da prekine kontinuitet osvajanja titula u domaćem šampionatu.

Partizan je u 14 regularnih kola Superlige ostvario prednost domaćeg terena zabeleživši 13 pobeda, jednu više od Hemofarma. Možda i najzanimljiviji momenat regularnog dela bila je utakmica sa Hemofarmom (ponovo), a Partizan je slavio sa 75:72. Marić je neverovatno pogodio sa skoro čitavog terena, ni mesec pošto je isto pošlo za rukom Kecmanu, doduše u mnogo bitnijem meču.

Protivnik u polufinalu bila je Crvena zvezda Aleksandra Trifunovića, ali su crno-beli u dva meča ipak prilično lako došli do finala. Tamo ih je čekao osvete željni Hemofarm, koji je do tog trenutka u sezoni protiv Partizana imao jednu pobedu (u regularnom togu Superlige) i pet poraza (svih pet u drami – dva Božićevim trojkama, jedan u polufinalu ABA, jedan u Kupu, a jedan u Superligi).

Partizan će slaviti u finalnoj seriji sa 3:0, ali takav krajnji rezultat neće ni izbliza opisati kakvo je bilo stanje stvari na terenu. Prvi susret Partizan je dobio u „Pioniru“ 67:60, a najviše navijača pamti seriju po drugom meču – onom u Vršcu.

Tu utakmicu je nažalost obeležio incident – u finišu susreta centri Aleks Marić i Raško Katić započeli su tuču posle borbe za jednu loptu, Australijanac je u padu uputio udarac u glavu Katiću, a uskoro su se uključili gotovo svi igrači oba tima. Duel je prekinut dok se situacija nije smirila, a sudije su bile prinuđene da isključe čak 18 od 24 aktera meča.

Za Partizan su na parketu ostali Roberts, Mekejleb i Veseli, dok su jedini košarkaši u sastavu Hemofarma koji nisu dobili isključenje bili Bojan Krstović, Stefan Marković i Kajl Hil. U bizarnom 3×3 okršaju, ali na dva koša, bolje su se snašli Partizanovi stranci, koji su „pretrčali“ Vrščane i došli do druge pobede u seriji i prilike da u trećoj utakmici u Beogradu odbranu titulu šampiona države.

Hemofarm se žalio na sudijske odluke iz tog meča, navodivši da su one bile neispravne i da su na direktan način odlučile pitanje prvaka, a pošto nisu usvojene, Vrščani su odlučili da se ne pojave na trećem meču serije. Ta odluka tima iz Banata nije se znala do samog starta trećeg meča, navijači su došli u Pionir, a kada je postalo jasno da gosti neće doći, meč je registrovan službenim rezultatom 20:0 za crno-bele, a navijači su počeli da se raduju. Prilično antiklimaktično uzevši u obzir sve sjajne pobede koje su crno-beli izvojevali borbom na parketu tokom te sezone.

I tako je Partizan došao do trećeg trofeja u sezoni 2009/2010, posle Kupa Radivoja Koraća i Jadranske NLB lige, uz nezaboravni plasman na Fajnal for. Jedina bolja sezona u istoriji beogradskog kluba bila je 1991/1992. kada je „Parni valjak“ osvojio prvenstvo i kup Jugoslavije, ali i Kup šampiona, Evroliginu preteču.

Poglavlje 10: Istorijske implikacije

Šta je sa potom dešavalo glavnim junacima naše priče?

Karijera Boa Mekejleba je eksplodirala – prešao je u Montepaski, a zatim je igrao u Fenerbahčeu istakavši se kao jedan od najboljih ofanzivnih plejmejkera Evrope u tom periodu, a 2012. je osvojio Alfonso Ford trofej za najboljeg strelca EL. Možda i najveći uspeh ostvario je leta 2011. igrajući polufinale Evrobasketa sa reprezentacijom Makedonije, na kojem je ušao i u idealnu petorku šampionata. Od 2019. godine i Saragose nema klub.

Aleks Marić je odigrao najbolju sezonu karijere u Partizanu – posle je igrao za Panatinaikos, Lokomotivu Kubanj, Makabi, Galatasaraj, odradio je jednu sezonu i u podgoričkoj Budućnosti, nastupao je i za australijsku reprezentaciju Međutim, nikada više ponovio učinak na oba kraja parketa iz sezone 2009/2010. Trenutno je pomoćni trener Kingsa iz rodnog Sidneja, a poslednji igrački angažman bio mu je u Bahreinu 2017. godine.

Roberto Serra/EB via Getty Images

Lorens Roberts je bio načet povredama još tada, a nikada se nije vratio na nivo iz ove sezone. Prešao je u Efes, a zatim je igrao za Ritas, Bajern, Darušafaku i Gravlen dok se 2015. nije penzionisao.

Priča Jana Veselog i dalje traje – posle Fajnal fora nije napustio Partizan, već je odigrao još jednu sezonu u crno-belom, doneo još jednu šampionsku titulu „Grobarima“ i postao miljenik fanova. Zatim je usledio odlazak u NBA na tri (neuspešne) sezone, a karijeru je kao „petica“ rehabilitovao u Fenerbahčeu. Osvojio je Evroligu 2017. godine, a 2019. je bio MVP takmičenja. Bezbedno se može reći da je sa Tomašom Satoranskim izdigao češku košarku na viši nivo. I dalje na tečnom srpskom najlepšim rečima govori o boravku u Partizanu.

Dušan Kecman je Partizanu pružio još dve sezone „profesorske“ košarke pre epizode u Francuskoj, poslednje u karijeri koja je okončana 2013. godine. Bio je pomoćni trener crno-belih, a trenutno je tim-menadžer u klubu iz Humske.

Aleksandar Rašić je profesionalno igrao do septembra 2019. godine, uglavnom u Turskoj i Rumuniji, gde je i završio karijeru. Leta 2010. godine sa Srbijom je doživeo veliko razočaranje kada su „Orlovi“ zahvaljujući sudijskim odlukama eliminisana u polufinalu Svetskog prvenstva u Turskoj. Pamti se njegovo savšreno namerno promašeno slobodno bacanje u meču sa Hrvatskom na tom Mundobasketu.

Petar Božić je kao kapiten predvodio crno-bele do 2012. godine, a potom je u valjevskom Metalcu odradio jednu sezonu pre nego što se penzionisao. Najtrofejniji je igrač u istoriji crno-belih. Od 2013. do 2015. bio je asistent Dušku Vujoševiću, a u sezoni 2015/2016. je bio i glavni trener Partizana.

Slavko Vraneš se i dalje bavi košarkom – visoki centar je posle Partizana nastupio za Uniks, a ostatak karijere je mahom provodio u Iranu, uz epizode u Metalcu.

Strahinja Milošević je posle te sezone prešao u Crvenu zvezdu, a i dalje igra sa velikim uspehom u Mađarskoj. Sa Miloševićem je crveno-bele istog leta pojačao i Darko Balaban, a centar posle decenijskog putovanja po Evropi sada igra u drugoj španskoj ligi. Isti transfer u redove najvećeg rivala ostvario je posle te sezone i Sava Lešić, trenutno igrač Igokee.

Nebojsa Parausic/EB via Getty Images

Branislav Đekić nikada nije ispunio potencijal – igrao je u Makedoniji, Sloveniji i sarajevskim Sparsima. Stefan Sinovec je u četiri različita navrata bio igrač skopskog MZT, i dalje aktivan i nastupa u Litvaniji. Aleksandar Mitrović nije ostvario karijeru koja mu se predviđala – poslednji angažmani bili su mu u Gruziji i Iraku.

Vladimir Lučić nije imao skoro nikakvu minutažu te sezone, ali je od svih tadašnjih mladih nada Partizana postao daleko najbolji igrač. Lučić je izabran za kapitena crno-belih, osvojio je srebrnu medalju na Evrobasketu 2017. sa reprezentacijom Srbije, igrao za Valensiju sa kojom je osvojio Evrokup, a trenutno je igrač Bajerna.

Duško Vujošević je posle te sezone prešao u CSKA u kojem nije imao uspeha, ali 2010. nije bila poslednja njegova godina u Partizanu. Na leto 2012. se vratio, izneo novu generaciju supertalentovanih igrača Partizana, osvojio još dve titule šampiona Srbije i jednu Jadransku ligu, ali taj mandat je već neka nova priča. Bio je selektor Bosne i Hercegovine i trener Limoža, a trenutno radi u Rumuniji kao trener Kluž Napoke, sa kojom je 2020. godine osvojio nacionalni kup, najnoviji trofej u bogatoj karijeri. Bez premca je najtrofejniji trener u istoriji Partizana, a i dalje uživa ogromne simpatije „Grobara“.

A šta je bilo sa klubom? Preuzeo ga je dotadašnji prvi Vujoševićev asistent Vlada Jovanović, koji je u domaćim takmičenjima bio prilično uspešan u naredne dve sezone. Partizan je očekivano ostao bez igračke „kičme“ iz uspešne sezone, ali se uložilo u zvučnija pojačanja poput Nejta Džavaija, Džejmsa Gista i Kurtisa Džerelsa.

Marko Metlas/EB via Getty Images

Kult stvoren za vreme Vujoševićeve ere nastavio je da živi, iako su rezultati iz sezone u sezonu bivali pomalo lošiji. Posle rezultatske krize koja je trajala od 2014. do 2018. godine Partizan se polako vraća osvajanju trofeja, a sezona koju je prekinula pandemija koronavirusa bila je najbolja za crno-bele od poslednjeg Vujoševićevog mandata.

Evroliga je promenila format u međuvremenu, Crvena zvezda je uglavnom veoma dobro predstavljala region u elitnom takmičenju, a ostaje da se vidi da li će doći do daljeg proširenja EL i kada će crno-beli imati priliku da se ponovo vrate ervopskom košarkaškom kremu.

Fajnal for Evrolige i dalje je veoma daleko za Partizan, ali činjenica da je KK Partizan toliko drag svim „Grobarima“ pokazuje koliko je urađeno u toku „Vujoševićeve ere“ čiji je vrhunac bila ta „sumanuta“ sezona 2009/2010.

Nikola Novaković (@dzoni_sportklub)

Komentari

Vaš komentar