Zbog njega se verovalo u bolje: Zbogom, Mister

Getty Image Michael Steele / Staff

“Mama, dolazi mi društvo, barem njih dvadesetak. Igra Srbija protiv Australije. Možda će biti bučno, pa bi ti za to vreme mogla kod tetke…”.

Moja majka nikad nije volela to moje društvo. Tad nisam razumeo zašto, ali mi je sad savršeno jasno. Bili smo poveća grupa momaka u razdoblju od 14 do 17 godina. To nas, međutim, nije sprečavalo da svoju družinu iz nekog razloga nazovemo “Old Crew”.

Meni je tad bilo 14, za tačno 19 dana punio sam 15. Nezgodno doba. Veruješ da te je to što u septembru krećeš u srednju školu učinilo odraslim i dalo mogućnost da samostalno odlučuješ o svom životu. Prestao si da haješ za komentare i savete, i uveren si da znaš sve. Zapravo, uveren si da znaš sve bolje od drugih, onih koji su zaista odrasli. Otuda valjda i to “Old Crew”.

Samo, mi nismo znali apsolutno ništa, osim dve stvari – da mnogo volimo fudbal (većina nas ga je i trenirala u to vreme) i da smo mnogo ponosni na svoju reprezentaciju, koja je pre neki dan dobila veliku Nemačku tamo dole u Južnoj Africi. Dovoljno da naše loženje probija oblake tih dana. „Bićemo prvaci sveta!“

Uspeo sam to da objasnim i majci, a ona je još jednom ispala prava kraljica. Napravila je najbolje moguće uslove za gledanje utakmice (čitaj: najbolje moguće kiflice i sendviče) i potom „zapalila“ iz kuće.

Vreme do početka se bližilo, drugari su polako počeli da pristižu. Matke je imao strica koji je „valjao“ svakakvu pirotehniku, pa nam petardi, vatrometa i baklji nije nedostajalo. Naprotiv. Bilo ih je toliko da bi nam pozavideli oni na Severu ili Jugu.

Ubrzo se u sobi u potkrovlju, bez klime, našlo blizu 20 klinaca. Temperatura tog 23. juna bila je takva da bi unutra jedva disale i dve osobe, ali nam to nije smetalo. Adrenalin je predstavljao naš svež vazduh.

Počelo je. Bili smo ubeđeni da ćemo posle 90 minuta slaviti prolazak u osminu finala Svetskog prvenstva.

U krupnom planu prikazan je naš selektor Radomir Antić. Bodrio je igrače.

„Ma, dobijamo ovo sigurno! Antara je to, dobio je Nemce, dobiće i ove Kengure“, uzviknuh samouvereno.

Stvarno sam verovao u tim, ali najviše u selektora. Dali su mi mnogo povoda, posebno on.

Pokriće za takve reči dobio sam praktično od prvog minuta. Orlovi su bukvalno pregazili Australiju u prvom poluvremenu. Krasić jedna šansa, pa druga, pa poništen gol, zatim Ivanović, Žigić… Ali, malo dekoncentracija u finišu, malo Mark Švarcer, koji je delovao kao hobotnica, i lopta nije završavala u mreži.

Ista slika viđena je i u drugom poluvremenu. Antić je pored terena delio instrukcije, delovao je da savršeno zna šta radi (ili se to samo meni činilo) i Srbija je konstantno napadala. Vreme je prolazilo, čekao se gol, pa da se na prozoru upale te baklje i ubaci neka petarda kod komšije u dvorište. Ali, kad neće – neće.

Nervoza je postajala sve veća.

Onda se pojavio onaj teško opisiv osećaj u stomaku. Neka mešavina mučnine i praznine, rekao bih. Znate ono kad vam je do nečega jako stalo i dali biste sve za to, ali polako postajete svesni da ga u trenu možete izgubiti? Da će se neka viša sila umešati i razoriti sve…

#related-news_0

Taj tren dogodio se u 69. minutu meča. U jednom od retkih napada Ozija, usledio je centaršut sa desne strane, a Tim Kejhil je uradio ono što i uvek – skočio kao pravi potomak kengura i zakucao loptu iza leđa Vladimira Stojkovića. Muk.

„Ajde, bre, ajde! Ima vremena. Bolji smo!“, uzvikivali smo u narednim minutama, dok je Srbija nastavljala sa napadima, a Australija čekala novu kontru.

Vrlo brzo smo i definitivno zaćutali. U 73. minutu, Bret Holmen je povukao loptu sa centra i sa tridesetak metara poslao projektil. Gotovo da je probio mrežu, skoro kao i ja zid u narednom trenutku. Bio je od gipsa, pa probijanje i nije težak poduhvat…

To je to. Crnilo pred očima. Ona viša sila učinila je svoje. San se pretvorio u košmar. Srbija je do kraja uspela da postigne samo jedan gol i time se oprosti od Južne Afrike.

Ciklus jedne generacije završen je na najbolniji mogući način, kakav se „samo nama može dogoditi“.

Svi su polako krenuli svojim kućama. Ti izlasci iz dvorišta delovali su jako iscrpljujuće, kao da je prethodio izuzetno naporan trening, nije čak bilo ni uobičajenog pozdrava.

#related-news_0

Bili smo istovremeno razočarani, tužni i besni, na svakoga i sve, ali ne i na tim. Barem ne u mom slučaju. Ako je za neku ekipu mogla da se upotrebi fraza „dali su sve od sebe“, onda je to bio pravi trenutak. Zaista sam bio ponosan na njih, uprkos porazu.

Više sam bio ljut na sreću. Na nedostatak iste u momentu kad je najviše falila.

„Mogla je bar toliko da me pogleda, šta sam joj zgrešio?“, govorio sam sebi. Kao da se cela stvar ticala samo mene i kao da je taj poraz samo moj.

Pa, znate šta, i jeste! Bio je samo moj i bio je svačiji u ovoj zemlji. Jer, tad je nacija poslednji put bila jedinstvena, kad je u pitanju fudbalska reprezentacija. Ali, jedinstvena u bezrezervnoj podršci. Ne u zvižducima i nipodaštavanju, što je bio slučaj tokom istorije i potom u budućnosti.

Poslednji put je verovala u bolje.

Treba li da napomenem da se nikada od tad nismo tako skupili i pogledali utakmicu državnog tima? Ne zato što smo prestali da volimo svoju reprezentaciju, nego zato što smo prestali da se nadamo. A kad čovek izgubi nadu, izgubio je sve.

Jednostavno, ta generacija Orlova činila je ponosnim svakoga od nas, od prvog sastanka u Kovilovu pred kvalifikacije za pomenuto Svetsko prvenstvo, kao nijedna pre i nijedna posle. (I, vi, stariji, zaista ne želim da slušam „kako je bilo u vaše vreme“)

U moje vreme, imali smo noći za pamćenje protiv Austrije u Beču i Rumunije u Konstanci. I tad nije bilo lepšeg osećaja nego smatrati sebe Srbinom.

Imali smo i 55.000 ljudi na Marakani obojenih u crveno-plavo-belo, kao dokaz „petarde“ u mreži Rumuna za overu Mondijala i Antarinih široko podignutih ruku ka Zapadu.

Šta tek reći za trenutke slavlja posle trijumfa nad Nemcima? Ta sreća se mogla meriti sa onom najvećom, recimo, kad dobijete dete. Ja ne znam, ali čuh od nekih koji su imali priliku da iskuse i to… Znajući svoje tadašnje stanje, apsolutno im verujem na reč.

A znate li kome idu najveće zasluge za sve to? Evo, reći ću vam. Njemu. Radomiru Antiću.

Ako ne verujete meni, pitajte Dejana Stankovića, Nenada Milijaša, Nikolu Žigića ili Miloša Krasića. Ma, pitajte koga god iz te generacije.

Oni će vam najbolje reći kako je taj čovek očinskim ponašanjem ujedinio često podeljenu reprezentaciju i gospodskim manirima još češće polarizovanu državu.

Ili, pogledajte ovih dana sve najprestižnije svetske medije, njihove naslovne strane, i posetite sajtove najvećih španskih klubova. Tamo ćete videti, ili se barem podsetiti, šta je jedan Radomir iz Žitišta predstavljao u fudbalskom svetu, pre svog odlaska u dvoranu besmrtnih.

Srbija je ostala bez svog velikana. Ne. Svet je ostao bez svog velikana. Bez svog Mistera.