Srećnik ili ne, Globus je kod Omota Kildea

Blog ostalo 15. apr 202019:08 > 19:58
Getty Images/Francis Bompard/Agence Zoom

Aleksandar Omot Kilde, 24. je osvajač najvrednijeg Kristalnog globusa u skijanju. I verovatno najmanje poznat među pobednicima Svetskog kupa, u 54 godine dugoj istoriji ovog takmičenja.

Način na koji je došao do, 9 kilograma teškog trofeja, dugo će se pamtiti, baš kao i sezona, koja je na sreću po ovog 27-godišnjaka, prekinuta 12. marta, samo par dana pred vikend u Kranjskoj Gori.

Ostaće zapisano da je delija iz Beruma, jedan od fizički najspremnijih sportista na svetu, do ukupnog trijumfa stigao sa samo jednom pojedinačnom pobedom, ali i još pet drugih i jednim trećim mestom. Podatak nezabeležen još od 1972. godine, kada je legendarni Gustavo Teni, takođe sa samo jednim trijumfom, stigao do sveukupne pobede.

A baš taj trijumf ostvaren u Zalbahu, 14. februara, bio je i preloman na putu među besmrtne. Četvrta pobeda u karijeri, prva na stazi koja nosi simbolično ime „Snežni kristal”, popela je Kildea na lidersku poziciju u Svetskom kupu, ispred Henrika Kristofersena i Aleksisa Panturoa.

Povezano

Slalom i veleslalom u japanskoj Juzava Naebi, produženi vikend u Hinterštoderu i spust u Kvitfjelu nisu doneli promenu na liderskoj poziciji. Pred vikend u Kranjskoj Gori, Aleksander je imao 54 boda prednosti u odnosu na Panturoa. Dovoljno…

Kad je dobio vest da je sezona prekinuta, nalazio se u automobilu, baš na putu ka Sloveniji, gde je trebalo da nastupi u veleslalomu. I priznaje, vrisnuo je od sreće, shvativši u trenutku da je Kristalni globus njegov!

Srećnik ili ne, majstor konstantnosti, sa 22 plasmana u prvih deset, ostaće možda i najčudniji pobednik Svetskog kupa. Koga briga za samo jedno prvo mesto, pamtiće se samo ono što piše na večnoj listi pobednika, gde je Aleksandar Omot Kilde u društvu Stenmarka, Hiršera, Đirardelija, Curbrigena, Tombe, Milera, Kjusa, Omota, Svindala… Kakva čast!

Getty Images/Jonas Ericsson/Agence Zoom

A do naredne sezone, neka se Panturo i Kristofersen misle gde su pogrešili. Ili će „kuditi” sreću, što nikada nije dobro. A da ona prati hrabre dokaz je Aleksandar, po majci Omot, po tati Kilde.

Od večitog „ađutanta”, koji bi pored generala Svindala i pukovnika Jansruda, bio srećan i da osvoji 11. mesto, postao je prvi među Vikinzima.

Da se između fudbala i skijanja opredelio za loptu, možda bismo danas pisali o Panturou. Na sreću po Norvežane, Aleksandar je u stopu pratio starijeg brata i počeo da skija već sa pet godina na brdašcetu nedaleko od rodne kuće.

Teški treninzi i najlepši snovi, pretvorili su se u javu. Možda je sve izgledalo apsolutno fantastično i nadrealno, ali srećnik iz Beruma je sve ovo zaslužio, zar ne?!