Sada je ovako, a kako je bilo 1972?

Blog ostalo 19. apr 202012:00
David Ramos, Getty Images Sport

Pandemija koronavirusa je obustavila sportska takmičenja u gotovo svim delovima sveta, što je prvi slučaj ’globalnog udara’ neke zarazne bolesti na međunarodni sport.

Ipak, stariji ljubitelji sporta u našem regionu se sećaju ’lokalnog udara’ iz 1972. godine u Jugoslaviji, kada je, zbog epidemije velikih boginja, gotovo mesec dana trajala suspenzija svih takmičenja na prostoru tadašnje SFRJ.

Virus variole vere, koja se u to vreme kod nas, ali i najvećem delu sveta, smatrala iskorenjenom bolešću, po povratku sa hadža u Saudijskoj Arabiji je 15. februara 1972. u Jugu doneo tada 35-godišnji Ibrahim Hoti, stanovnik jednog sela iz okoline Džakovice. On je uoči putovanja u Meku bio vakcinisan ali, kako će se kasnije pokazati, neuspešno. Sâm Hoti je bio lakše zaražen ovom opasnom bolešću, ali su stradale osobe koje su bile sa njim u kontaktu. Do sredine marta virusom velikih boginja je bilo zaraženo 140 ljudi, pre svega sa Kosova, ali i iz drugih delova zemlje – Novog Pazara, Čačka, Beograda, kao i severa Crne Gore. Da su u pitanju velike boginje konstatovano je 16. marta 1972. godine, šest dana posle smrti prve žrtve zaražene virusom, koja ga je prenela na bolničko osoblje i ostale pacijente zdravstvene ustanove u kojoj se nalazila.

Velike boginje su bolest od koje se mnogo umiralo (od 20 do 30 odsto obolelih) pa je sasvim razumljivo što su državne vlasti – nakon izvesnog oklevanja izazvanog strahom da bi ovaj problem mogao da ugrozi predstojeću turističku sezonu na Jadranskom moru – odlučile da preduzmu radikalne mere. U zemlji je 25. marta proglašena epidemija i uvedeno vanredno stanje, pa su formirani karantini za sumnjive i obolele osobe, dok je kompletno stanovništvo Titove države podvrgnuto obaveznoj vakcinaciji. Vojska i policija su angažovane u sprovođenju kontrole kretanja, koje je bilo zabranjeno svima koji nisu vakcinisani. Na ulazima i izlazima gradova su zaustavljana vozila, a na perone autobuskih i železničkih stanica se nije moglo izaći bez posedovanja potvrde o obavljenoj vakcinaciji.

Posebno su ovakve mere oštro sprovođene u sredinama koje su bile u žarištu ili u blizini najugroženijih mesta. Jedno od njih je bilo Beograd u kome se nalazilo čak osam karantina za obolele (četiri u zdravstvenim ustanovama i isto toliko u adaptiranim hotelima i motelima) koji su bili pretvoreni u nepristupačne tvrđave. U glavnom gradu Srbije i Jugoslavije vakcinu je tih dana, prema nekim procenama, primilo 1.800.000 ljudi, a zanimljivo je da u to vreme – kada je informisanje bilo svedeno na jedan kanal državne televizije, radio i novine – stanovništvo nije podleglo psihozi straha, već se disciplinovano povinovalo preduzetim merama.

Naravno, preduzete mere nisu mogle da zaobiđu ni sportska takmičenja, pa su Jugosloveni uskoro ostali bez mogućnosti da na stadionima i u dvoranama posmatraju utakmice svojih ljubimaca. Nakon mečeva 21. kola odigranih 19. marta prekinut je fudbalski šampionat SFRJ u kome se borba za titulu vodila između vodećeg Željezničara i Crvene zvezde, koja je u trenutku odlaska na prinudnu pauzu zaostajala četiri boda za liderom iz Sarajeva. Pauza je prvobitno trebalo da traje do 9. aprila, međutim Takmičarska komisija FSJ je, zbog toga što bolest još nije bila potpuno pobeđena, odložila nastavak šampionata za još sedam dana.

Poslednja zvanična utakmica u Jugoslaviji pre stupanja na snagu vanrednih mera protiv variole vere odigrana je 22. marta u Sarajevu, gde je Željezničar u revanšu četvrtfinala premijernog takmičenja u Kupu UEFA dočekao mađarski Ferencvaroš. Fudbaleri koje je sa klupe vodio Milan Ribar su u prvom odmeravanu snaga u Budimpešti slavili sa 2:1, ali su u revanšu na stadionu “Koševo” (na “Grbavici” se krajem šezdesetih i početkom sedamdsetih godina prošlog veka nisu igrale utakmice) poraženi istovetnim rezultatom. Rezultat se nije menjao ni posle produžetka pa su usledili jedanesterci u kojima su Mađari bili uspešniji od sarajevskih ’plavih’.  Crvena zvezda, drugi preostali predstavnik Jugoslavije u evropskim takmičenjima, tog 22. marta je u Moskvi igrala revanš susret četvrtfinala Kupa pobednika kupova sa sovjetskim Dinamom. Duel je okončan bez pobednika (1:1) ali su ’crveno-beli’ zbog poraza u prvoj utakmici na beogradskoj “Marakani” (2:1) takođe završili nastup na međunarodnoj sceni.

Zabrana igranja utakmica u zemlji nije pogodila fudbalsku reprezentaciju, pošto su ’Plavi’ svoj prvi četvrtfinalni susret u Kupu evropskih nacija imali tek 30. aprila u Beogradu kad je već stanje vraćeno u normalu. Izabranici tadašnjeg selektora Vujadina Boškova nisu uspeli da tog nedeljnog dana na “Marakani” savladaju Sovjetski Savez (meč je okončan bez golova), a ubedljiv  poraz (3:0) u revanšu u Moskvi koštao ih je neodlaska na završni turnir u Belgiji.

Pošto je nastavak šampionata SFRJ odložen za sedam dana, klubovi su, nastojeći da održe formu svojih fudbalera, dogovarali odigravanje prijateljskih mečeva. Akteri najinteresantnijeg duela su svakako bili igrači Partizana i Vojvodine koji su odmerili snage 9. aprila na avetinjski praznom stadionu “JNA”. Iako je susret – koji je inače prenosila televizija – odigran po lepom, sunčanom vremenu atmosfera na stadionu je, zbog odsustva gledalaca, bila sablasna. Tim ’crno-belih’ je vodio mladi trener Velibor Vasović, koji je nepunih godinu dana ranije u Londonu kao kapiten Ajaksa podigao pehah namenjen pobedniku Kupa šampiona, dok je na klupi Novosađana sedeo Dragoljub Milošević. Gosti su poveli u 11. minutu pogotkom ’bombardera’ Petra Nikezića, da bi u 33. Ilija Katić postavio konačan rezultat (1:1) ove nesvakidašnje utakmice u kojoj su za tim domaćina nastupili: Ćurković (Knežević), Radaković, Pejović, Grubješić, Paunović, Budišić, Živaljević (Antić), Cvetanović (Đorđić), Katić, Vukotić, Bjeković.

Šampionat u drugom najpopularnijem sportu tadašnje Jugoslavije – košarci prekinut je 19. marta, posle odigranih susreta 19. kola. Konkurenti u borbi za titulu u ligi tadašnjih svetskih šampiona (iz Ljubljane 1970. godine) bili su Crvena zvezda i Jugoplastika, a pauza u prvenstvu potrajala je sve do sredine aprila. Zanimljivo je da su te sezone čak četiri jugoslovenska tima nastupila u finalima tri evropska klupska takmičenja, pri čemu su završni mečevi Kupa šampiona i Kupa pobednika kupova odigrani neposredno pred proglašenje epidemije velikih boginja. Crvena zvezda je 21. marta u Solunu poražena (74:70) od ekipe italijanskog Simentala u bici za trofej namenjen pobedniku Kupa pobednika kupova, dok je dva dana kasnije splitska Jugoplastika u Tel Avivu propustila priliku (70:69) da savlada Injis i tako prvi put postane šampion ’Starog kontinenta’. Finalni mečevi naših klubova Lokomotive (kasnije Cibone) i OKK Beograda u tek uspostavljenom Kupu Radivoja Koraća odigrani su nešto ranije, (29. februara i 7. marta), a tim iz Zagreba je imao tu čast da prvi osvoji pehar posvećen legendarnom ’Žućku’.

Država je, uz cenu od 35 mrtvih (prema nekim izvorima i 40!), uspela da savlada variolu veru. Poslednji karantin je zatvoren 29. aprila, ali je još 13 dana pre toga fudbal dobio zeleno svetlo da se vrati na scenu. Šampionat koji je nastavljen 16. aprila utakmicama 22. kola dobio je svoj epilog 11. juna. Tog nedeljnog popodneva Željezničar je u poslednjem kolu u Beogradu pobedio Partizan sa 4:0 (Boško Janković je u  tom susretu postigao het-trik) i tako sa dva boda prednosti ispred drugoplasirane Zvezde prvi (a kasnije će se pokazati i jedini) put zakoračio na tron namenjen šampionu Jugoslavije.

Nadmetanje košarkaša Zvezde i Jugoplastike za titulu prvaka SFRJ rešeno je u majstorici čiji je domaćin 27. aprila bila Ljubljana. Šampion nije bio dobijen ni posle 40 minuta igre (67:67) ali su u produžetku igrači Zvezde bili smireniji i precizniji (75:70) i tako svom klubu doneli 12. titulu prvaka tadašnje države. U šampionatu rukometaša trijumfovao je bjelovarski Partizan, koji je u februaru te 1972. godine, pobedom nad nemačkim Gumersbahom u dortmundskom finalu postao prvi jugoslavenski klub sa titulom šampiona Evrope. Vaterpolisti Partizana i Mladosti su podelili najvažnije trofeje u toj godini variole vere. Ekipa iz Beograda je bila najbolja u nacionalnom šampionatu, dok se tim iz Zagreba popeo na evropski Olimp.

Sportisti iz zemlje koja se u proleće 1972. borila sa opasnom zaraznom bolešću su na leto te iste godine nastupili na Olimpijskim igrama u Mihenu odakle su se bokser Mate Parlov i rukometni reprezentativci vratili sa zlatnim medaljama. Prolazile su godine i decenije pa je epidemija velikih boginja, zbog koje je na trenutak stao i sport u nekadašnjoj Jugoslaviji, postajala sve dalja prošlost. Mnogi su verovali da se nešto slično više ne može dogoditi, a onda je stigla pošast koronavirusa koja je, ne samo naš region, već i ceo svet stavila u svojevrsni sportski karantin. On će potrajati duže od onog sa kojim su se sučili Jugosloveni pre skoro pola veka, pri čemu nije nimalo utešno to što za sada možemo samo da pretpostavljamo kakve će biti posledice udara virusa korone na sport naše planete.