Legendarni napadač najveće Partizanove generacije

Blog ostalo 20. apr 202012:00
Srdjan Stevanovic, Getty Images Sport

Pre 79 godina, 20. aprila 1941. u Priboju je rođen Mustafa Hasanagić, nekadašnji golgeter Partizana i čovek koji je bio najbolji strelac crno-belih u Kupu evropskih šampiona u sezoni kada je nezaboravna generacija “Matekalovih beba” stigla do finalnog meča ovog takmičenja sa Realom u Briselu.

Wikipedia

Mustafa je te sezone (1965/1966) sa šest postignutih pogodaka bio drugi strelac najprestižnijeg takmičenja Starog kontinenta (tačnije rečeno, delio ga je sa fudbalerom Mančester junajteda Džonom Konelijem), a ostalo je zapisano da je bar jednom tresao mreže rivala u svakom kolu, osim u završnom meču za trofej na briselskom “Hejselu”.

Kao član tima iz Humske dva puta se peo na tron namenjen šampionu Jugoslavije, 1963. i 1965. godine, dok je u sezoni 1966/1967. poneo epitet prvog strelca lige SFRJ sa 18 datih golova. Za Partizan je od 1962. do 1969. godine odigrao 337 susreta i “zabio” ukupno 355 golova, pri čemu je u 148 prvenstvenih duela čak 112 puta primorao protivničke golmane da vade loptu iz mreže. Centarfor visok 180 centimetara je bio “specijalista” u igri glavom, kojom je postigao najviše pogodaka u karijeri. Tokom igranja za klub sa tadašnjeg stadiona JNA “matirao” je čuvare mreže Mančester junajteda, Milana (tri puta), Santosa, Verdera, Nanta, ali nikad nije skrivao da su mu najdraži golovi dati u derbiju sa “večitim rivalom” Crvenom zvezdom.

Dres reprezentacije je oblačio samo pet puta i nijednom se u tim utakmicama nije uspeo da se upiše u strelce. Po vlastitom priznanju u nastupima za “plave” je pružao znatno manje od onog što je prezentovao kao napadač Partizana, međutim nikad nije skrivao žal što ga je povreda izbacila sa spiska kandidata za nastup na završnom turniru Kupa evropskih nacija 1968. godine u Italiji. Čovek koji je na vrhuncu popularnosti snimio ploču sa pesmama narodne muzike (sevdalinke), vrlo kratko se bavio trenerskim poslom ( jedno vreme proveo kao i igrač i trener u Siriji), da bi naredne decenije proveo kao vlasnik kafića “Crno-bela devetka” u Beogradu.

Hasanagić je fudbal počeo da igra po ulicama i livadama rodnoga Priboja, a 1958. je pristupio lokalnom klubu FAP u kojem je vrlo brzo ispoljio svoj talenat. Za momka koji je tresao mreže rivala tima iz grada sa Lima se zainteresovao Partizan, pa je Mustafa 1961. prešao u redove kluba iz Humske. Nije mu, međutim, bilo lako da se nametne šefu stručnog štaba Stjepanu Bobeku i nađe svoje mesto u tada šampionskom timu crno-belih . Novajlija iz Priboja se kalio u Ligi mladih i na naporim treninzima ispravljao individualne nedostake, slabija igra levom nogom na primer.

“Odlično sam igrao glavom, dobro hvatao voleje. Učio sam kretanje kako da mene proigravaju, ali i ja da nekog proigram. Ne kaže se džabe vođa navale, ne može svako to da bude”, prisećao se Muja kasnije tih prvih koraka u Partizanu.

U sezoni 1962/1963. sakupio je 12 prvenstvenih nastupa i sa četiri pogotka dao svoj skromni doprinos novoj tituli tima sa stadiona JNA. U narednom šampionatu odigrao je samo devet utakmica i nije se upisao u strelce, da bi konačno u sezoni 1964/1965 “eksplodirao” i stekao status stadardnog vođe navale Partizana. U tom šampionatu, u kome su fudbaleri iz Humske vratili godinu dana ranije izgubljenu titulu, Mustafa je 20 puta započeo prvenstvene utakmice i 13 puta primorao sudije da posle njegovih udaraca pokazuju na centar. Sjajno je sarađivao sa “poslovođom” Vladicom Kovačevićem, ali se i odlično nadopunjavao sa brzim i spretnim polušpicem Milanom Galićem, sa kojim je činio nezaustavljivi napadački tandem tada najboljeg tima Jugoslavije.

Usledila je nezaboravna sezona 1965/1966, u kojoj su crno-beli pod vođstvom Abdulaha Gegića stigli na korak do evropskog fudbalskog Olimpa, a Muji nedostajalo samo malo sreće i sudijske pravde da ponese epitet prvog strelca najprestižnijeg klupskog takmičenja Starog kontinenta. Na startu Kupa evropskih šampiona Hasanagić je započeo svoju seriju pogodaka u meču sa Nantom (2:0) u Beogradu. Nije se upisao u strelce u revanšu u Francuskoj (2:2), ali je zato u drugom kolu ponovo zatresao mrežu na stadionu JNA, ovaj put matiravši čuvara mreže nemačkog Verdera (3:0). I pored minimalnog poraza u Bremenu (0:1), jugoslovenski šampion je otišao u četvrtfinale, gde ga je čekala čehoslovačka Sparta. Centarfor Partizana je doveo goste u vođstvo u Pragu, ali su posle toga domaći fudbaleri četiri puta savladali Ivana Ćurkovića i činilo se da je Partizan okončao svoje putovanje po Evropi.

Ipak, u revanšu 9. marta 1966. Beograđani su, u verovatno najboljoj igri koja je generacija “Matekalovih beba” pružila na evropskoj sceni, razbila rivala, pri čemu je Hasanagić ovom ubedljivom trijumfu (5:0) značajno doprineo sa dva pogotka. Postigao je on tog dana još jedan gol,“makazicama”, ali je taj bez sumnje najlepši pogodak na utakmici sudija poništio zbog navodnog pasivnog ofsajda. Napadač iz Priboja je svoju evropsku seriju golova zaključio u prvom polufinalnom odmeravanju snaga sa Mančester junajtedom, održnom 13. aprila pred 50.000 gledalaca u Beogradu. Nakon što su crno-beli u prvom poluvremenu imali dosta sreće, Muja je u 47. minutu uspeo da nadvisi Denisa Loua i udarcem glavom pronađe put do mreže engleskog prvaka. Konačnih 2:0 za domaćina postavio je deset minuta kasnije Radoslav Bečejac, a trijumf domaćina je mogao da bude još ubedljiviji da Hasanagiću ponovo nije poništen pogodak, ovaj put zbog navodnog faula.

Pošto je odbrana Gegićevog sastava u revanšu samo jednom kapitulirala na Old Trafordu, Partizan je dobio istorijsku šansu da pobedom nad Realom u finalu na briselskom Hejselu”postane prvi jugoslovenski tim koji je osvojio Kup evropskih šampiona. Iako su tog 11. maja 1966. pogotkom Vasovića poveli sa 1:0, fudbaleri sa Balkana su u nastavku meča dozvolili veteranima istrošenog madridskog tima da preokrenu rezultat (2:1) i po šesti put se popnu na evropski tron. Hasanagić nikad nije mogao da sakrije žal zbog ove propuštene šanse njegove generacije.

“Drago mi je što sam bio učesnik jednog takvog spektakla, ali s druge strane mi je žao jer je u finalu izgubio bolji tim. Kao ekipa smo prevazišli rukovodstvo kluba, ono je totalno podbacilo u pripremama za finale. Išli smo u Brisel kako je ko hteo, privatno, avionima, kolima… Menadžeri su u ušli u ekipu.Tim je dodatno pukao oko izbora sponzora za kopačke – Adidas ili Puma“, prisećao se tih davnih dana sa gorčinom Hasanagić.

On takođe ne može da zaboravi poništene golove u utakmicama sa Spartom i Mančester junajtedom sa kojima bi te sezone poneo epitet najboljeg strelca Kupa šampiona.

“Kažu da su oba bila regularna. Bugarski sudija mi je nakon utakmice sa Spartom rekao: ‘Pa nije vam trebalo više!’ Istina u Pragu smo poraženi sa 4:1, pa nam taj šesti gol nije ništa odlučivao. Ipak, da su mi priznata ta dva pogotka bio bih te sezone golgeter Kupa šampiona jer su Mađar Florjan Albert i Portugalac Euzebio podelili prvo mesto sa po sedam postignutih pogodaka.”

Najveći tim u istoriji Partizana se raspao posle briselskog finala, pošto je većina igrača pronašla aranžmane u inostranim klubovima. Mustafa je ostavši u Humskoj nastavio da daje golove u domaćim takmičenjima, pa je u narednoj sezoni (1966 /1967) sa 18 pogodaka poneo titulu najboljeg strelca jugoslovenske lige. Uvek je naglašavao da su mu najdraži svi pogoci postignuti u derbijima, pošto se oni “proslavljaju više nego rođendani, uz zaustavljanje, tapšanje i čestitanje navijača”. Ipak, izdvajao je jedan, zbog činjenice da ga je 22. oktobra 1967. dao u utakmici u kojoj je na Marakani nastupio povređen, kao i da je tim njegovim pobedonosnim pogotkom prekinuta crna serija Partizana od pet susreta bez trijumfa u duelima sa večitim rivalom.

“Ušao sam u igru na toj utakmici sa Zvezdom povređen. Morao sam da igram jer nisam mogao da dokažem da nisam ‘fit’. Znao sam da mogu samo da dam gol glavom i tako je i bilo. Nakon centaršuta koji je došao sa leve strane zahvatio sam loptu oko penaltika i savladao golmana Racića”.

Došlo je vreme da i golgeter iz Priboja napusti crno -bele i nastavi karijeru u inostranstvu. Otišao je 1969. u švajcarski Servet, zatim prešao u ekipu Šo De Fona, da bi aktivni fudbalski život okončao u Siriji, gde se oprobao u dvostrukoj ulozi – igrača i trenera. Mada je završio Višu trenersku školu, po povratku u Jugoslaviju se nije bavio tim poslom, već je odlučio da u blizini Ekonomskog fakulteta u Beogradu otvori kafić “Crno-bela devetka”.

Protekle su decenije, a jedini živi član navalne petorke (Bajić, Kovačević, Hasanagić, Galić, Pirmajer) koja je nastupila u briselskom finalu i danas u penzionerskim danima prati igre svoga Partizana i komentariše aktuelna fudbalska zbivanja. Legendarni “Muja” se proteklih dana oglasio povodom pandemije koronavirusa, te pozvao sve građane da “pokažu disciplinu, solidarnost i i strpljenje”, kao i da ”bez preke potrebe ne izlaze iz svojih kuća”.