Džungla je rodila najbrutalniji borilački sport

Blog ostalo 22. apr. 202012:11 > 12:37
Podeli:
Thananuwat Srirasant/Getty Images

U zapadnjačkoj sferi uticaja malo je toga poznato o Republici Savezu Mjanmara, ranije poznatoj pod imenom Burma. Džungle, kraljevske dinastije, kolonijalna istorija, vojne hunte, budizam, izolacija… Sa razvojem interneta širem svetu je otkriven i nacionalni sport ove velike zemlje – brutalni letvej.

Pre detaljnijeg pogleda na letvej, koji mnogi smatraju najgrubljim modernim borilačkim sportom, zanimljivo je videti kako su se stekli uslovi da se takvo nadmetanje razvije na podneblju Burme.

To je država vrlo nepristupačne prirode u kojoj živi više od 53 miliona stanovnika, a prethodnih decenija nažalost je bila poznata po lošim stvarima. Imali su kolonizatora (Veliku Britaniju), pediod demokratije (1948-1962.), državni udar koji je izrodio vojnu diktaturu Socijalističke partije… Burma ima nesreću da je poprište najdužeg građanskog rata koji i dalje traje. Od sticanja nezavisnosti 1948. do danas praktično traju sukobi u najrazličitijim formama.

Od 2010. godine zemlja se sve više otvara ka ostatku sveta, ponajviše putem turizma, ali situacija je daleko od dobre. Poslednjih godina Mjanmar se najčešće spominje u vezi sa teškim položajem naroda Rohingije, koji živi na granici sa Bangladešom. Prema podacima iz 2016. godine Mjanmar je 145. od 188 svetskih zemalja prema Indeksu humanog razvoja koji koriste Ujedinjene nacije.

Međutim, kao i u svakom društvu u istoriji civilizacije, jedna stvar je neizostavna – sport. Mjanmar je godinama bio prilično izolovan od spoljnih uticaja i nije podlegao globalizaciji u meri u kojoj je to bio slučaj sa susednim Tajlandom, na primer. Uprkos tome, daleko najpopularniji sport na planeti Zemlji nije zaobišao ovu veliku zemlju. Pored fudbala, narod Mjanmara voli golf (bili su britanska kolonija) i sepak trakro – sport koji se najlakše opisuje kao tri-na-tri odbojka nogama. Prilično je popularan u Aziji, naročito jugoističnoj.

https://youtube.com/watch?v=C1UdKLOpqO4

Međutim, nijedan od tih sportova nije karakterističan isključivo za Mjanmar, za razliku od letveja. Taj borilački sport najsličniji je muaj taiju, tajlandskom kikboksu, uz nekoiliko veoma bitnih razlika.

Kao i u muaj taiju, pored udaraca šakama i stopalima, dozvoljeni su kontakti kolenima i laktovima, uz jedan bitan dodatak – udarac glavom. Ima još razlika u pravilima – nema rukavica, već se samo koriste bandaže, borbe traju pet trominutnih rundi. Nema poena – ako posle pet rundi nema nokauta, meč se smatra nerešenim. Tri nokdauna u rundi znače diskvalifikaciju, kao i četiri nokdauna u celom meču.

Povezano

Ovde ne postoji kalkulisanje, nema “lova na poene”, a pogotovo nema “opipavanja pulsa protivnika” u prvoj i drugoj rundi. Ako vaš protivnik nije na zemlji kada sudija označi kraj, onda jednostavno niste pobednik.

Posebno je problematičan način tretiranja nokauta – kao i u mnogim azijskim borilačkim sportovima, momenat odustajanja smatra se čak i sramotnim. Brojanje sudija tokom nokaduna u letveju traje 20 sekundi, ali svaki borac ima i tzv. medicinski tajm aut od dva minuta, koji može da se iskoristi jednom na meču, ali samo u prve četiri runde. Mnogi treneri koriste to vreme da povrate svog borca, čak i kada je jasno da je nedvosmisleno “uspavan”. Takva praksa ekstremno nepovoljno deluje na zdravlje boraca, koji nastavljaju sa mečevima, iako je jasno da će nastavak duela krajnje štetno delovati na njih.

“Umetnost devet udova” čest je naziv za letvej i odnosi se na devet delova tela kojima u borbi možete da zadate udarac (iako se baš i ne radi strogo rečeno o udovima). U pitanju su dve šake, dva stopala, dva kolena, dva lakta i glava. Zaštite nema i možete da zamislite kako nakon mečeva izgledaju platno na ringu i borci.

Jugoistočna Azija ima veliku tradiciju borbe. Svaka od zemalja tog dela sveta ima svoju posebnu borilačku veštinu, a jasno je da su sve nastale od zajedničkog pretka. U Kambodži se praktikuje “pradal serej”, a ključni aspekt veštine je borba u klinču. Najpoznatiji je “muaj tai” iz Tajlanda – kontaktni udarački sport koji se proširio u čitavom svetu. Mnogi popularni MMA borci dolaze na kampove u nekadašnji Sijam, a za Tajlanđane se smatra da najjače udaraju od svih boraca na svetu, kada se u obzir uzme veličina. Malezija ima “tomoi”, Vijetnam “natnam”, a Laos “muaj lao”, sve redom srodne verzije istog sporta. Ipak, svaki od njih je manje grub od letveja.

Ako vam nije bilo jasno zašto je letvej toliko ekstreman, sada verovatno uviđate zbog čega je krvoproliće garantovano. Budući da je duboko uklesan u baštinu naroda koji na toj teritoriji živi, logično je očekivati da se mnogi lokalci bave ovim sportom, ali kako bi takva borilačka veština mogla da privuče strance?

Tu u priču ulazi divlji Kanađanin iz pitomog Kvebeka, Dejv Leduk. Od mladosti je bilo jasno da ga mirni život i kancelarijski posao neće zanimati. Posle svađe sa roditeljima je ostao na ulici, a bilo mu je jasno da želi da otputuje u jugoistočnu Aziju i uči o muaj taiju. Pre toga je je vežbao u rodnom Kvebeku, u kojem je ta borilačka veština zabranjena bez zaštitne opreme, ali uskoro je skupio dovoljno sredstava i hrabrosti za put.

U Bangkoku je Leduk učio, priključio se zatvorskim borbama u tajlandskoj prestonici i polako je napredovao. Da, tačno je – vlasti Tajlanda organizuju muaj tai mečeve među zatvorenicima, a najbolji na velikim turnirima dobijaju umanjenje kazne, a ponekad čak i oslobođenje od teških krivičnih dela. I profesionalci mogu da se okušaju na takvim takmičenjima ukoliko misle da će im pomoći da napreduju.

Leduk je slušao o letveju, a tek se 2016. godine dovoljno povezao sa organizatorima mečeva iz Mjanmara da bi mogao da počne sa borbama. Veoma je brzo napredovao, pobedio je lokalnog šampiona Tun Tun Mina, osvojio “Zlatni pojas” i postao stranac-prvak u istoriji letveja.

Ledukova popularnost je rasla, lokalna publika ga je prihvatila, letvej-karavan je počeo da gostuje po Aziji, veliku popularnost dostigao je u Japanu, Kanađanin je postao zaštitno lice sporta. U potpunosti je prihvatio kulturu zemlje u kojoj je radio, noge je ukrasio tradicionalnim tetovažama ratnika Burme, a njegova svadba sa Ruskinjom Irinom Terehovom u Jangonu bila je prenošena na nacionalnoj televiziji Burme. Nekoliko dana posle osvajanja pojasa obožavanje Leduka je dostiglo vrhunac, a venčanje u skladu sa običajima Mjanmara direktno je pratilo 30 miliona ljudi iz te azijske države. Kanađanin je najzaslužniji za spominjanje letveja u zapadnim medijima, neumorno radi na dokumentarcima o tom sportu, gostuje u TV emisijama, podkastima itd.

Letvej borci su velike zvezde u domovini, a hale i čitavi stadioni u Jangonu, Mandaleju i prestonici Najpitou prepuni su navijača koji žele da vide svoje heroje. U velikoj meri zahvaljujući Leduku i njegovom angažovanju, ovim sportistima veoma polako počinje da se isplaćuju trud i rizik koji ulažu kako bi se bavili letvejem.

Ustanovljena je vodeća promocija WLC (World Lethwei Championship) sa sedištem u najvećem gradu Jangonu i ona se bavi organizovanjem priredbi širom Burme, a već imaju planove da nastupaju u inostranstvu. Budući da je narod Mjanmara rastom prilično sitan, postoje četiri kategorije, od kojih nijedna nije teška. Kako vreme prolazi, sve je više stranih boraca koji su zainteresovani za sport i odlučuju se da učestvuju u borbama.

Povezano

Istinske legende i heroji domaće publike poput Tu Tua i Tun Tun Mina ostaju bez šampionskih pojaseva, ali se nivo kvaliteta borbe u Burmi drastično povećava poslednjih godina sa uplivom stranog talenta. Ogromna borilačka tradicija koju Mjanmar crpi iz letveja sve više dobija nadgradnju u razvijenijoj infrastrukturi i borilačkim tehnikama drugih zemalja. Ne treba da začudi ukoliko u najvećim svetskim MMA promocijama u budućnosti budemo daleko češće viđali pripadnike naroda Bamar, Šan, Kajin i ostalih mnogobrojnih koji su nastanjeni u ovoj državi.

Predvodnik ovog talasa je MMA borac Aung La N Sang – superzvezda u domovini, poznat pod imenom “Piton iz Burme”. Takmiči se u najvećoj azijskoj promociji Van čempionšip (ONE Championship), a trenutno je prvak u srednjoj i poluteškoj kategoriji. “Piton” je od zapovednika vojnih snaga u svojoj domovini dobio zvaničnu zahvalnicu od strane kopnenih, pomorskih i vazdušnih snaga za “otelotvorenje neukrotivog duha Mjanmara”.

Kao što možete da pretpostavite, u Burmi je kult vojske usled mnogih pučeva i hunti na veoma visokom nivou.

Tradicija Mjanmara i čitave regije prilično je surova i nije toliko začuđujuće da je baš ona iznedrila borilački sport koji ne haje mnogo da se učesnici u njemu osećaju prijatno. Sa druge strane, verovatno ni na jednom mestu na svetu klimatski, istorijski i politički uslovi ne bi mogli da stvore nadmetanje koje bi do samog kraja doteralo ljudske mogućnosti i motivisalo borce da daju ono iskonsko.

Bez šou-biznis predznaka letvej borci jure drevnu čar borbe i toliko željenu večnu slavu. Istina, usput ne mare za svoje zdravlje ni izbliza koliko bi trebalo. Kao što se Mjanmar poslednjih godina otvara ka ostatku sveta, tako će i letvej biti sve zastupljeniji. Možda je će ovim sportistima malo razvodnjavanja srednjevekovnih praksi i prijati, naročito na fizičkom planu. Međutim, moramo biti svesni – ovako autentičan borilački sport postojaće u aktuelnoj formi veoma kratko.

Dok još možemo, u letveju treba da… Pa, teško je reći baš „uživamo“.

Nikola Novaković (@dzoni_sportklub)

Thananuwat Srirasant/Getty Images