Au Revoir Champion

Blog ostalo 25. apr. 20209:36 > 9:40
Podeli:
Getty images/Christophe Pallot/Agence Zoom

"Polako i junaci zimskog raspusta mog detinjstva odlaze u penziju." Bio je to jedan od prvih komentara na našem sajtu, na vest da je poslednju trku u karijeri istrčao legendarni Martan Furkad.

I nema sumnje, otišao je jedan od najvećih sportista svih vremena, koji je do 31. godine osvojio sve što se moglo osvojiti. Više puta…

Mnogi će reći da je „čudo iz Pirineja” ovu odluku doneo prerano, ali o tome ne treba previše suditi, njegova je uvek bila poslednja.

Valjda je samo Martan znao šta je sve trebalo uraditi da se iz godine u godinu ponavljaju svi ti veliki rezultati. Jer, ono što je uradio u prethodnih trinaest sezona, teško da će iko ikada ispeti da ponovi.

Furkad je sa pet zlata najuspešniji olimpijac u istoriji Francuske, sa sedam Globusa najuspešniji biatlonac u Svetskom kupu, a sa još trinaest svetskih titula prvi do velikog Olea Bjerndalena.

Verovatno bi ovaj tekst oborio sve rekorde po dužini, kada bismo potanko nabrajali pobede i velike uspehe oca dve predivne devojčice Manon (5) i Ines (3), koje je dobio iz braka sa suprugom Helen.

Čak se i u Martanovoj poslednjoj trci u finskom Kontiolahtiju, sudbina poigrala, pa mu je na oproštaju „podarila” pobedu, ali ne i još jedan Kristalni globus. Naime, Johanes Tignes Be je sa četvrtom pozicijom na toj trci uspeo da odbrani tron i dođe do svoje druge velike titule.

Povezano

A kada je Martan u pitanju, on je zapravo u sezoni iza nas želeo da se vrati na stare staze, pošto je ona prethodna (2018/19), po njegovim kriterijumima bila kataklizmična, ili „dno dna”, kako je izjavljivao novinarima. Podsećanja radi, u toj „katastrofalnoj sezoni” je ostvario „samo” dve pobede i na kraju je zauzeo „tek” 12. mesto.

Koliko je veliki šampion, Martan je odgovorio sa sedam individualnih pobeda, pa je čak došao u priliku da osvoji osmi Globus. Nije mu se dalo, mada nema više za čim da žali. Možda nam je i sada jasnija njegova odluka da samo dan pre poslednje trke u Finskoj, najavi odlazak u penziju.

Christophe Pallot/Agence Zoom/Getty Images

Pamtićemo ga kao ŠAMPIONA i prvog do legendarnog Olea Bjerndalena. Neko će reći da je bio uspešniji, neko će smatrati suprotno. Teško je meriti pobede i upoređivati karijere.

Martan je i sa manje trijumfa u Svetskom kupu (83:95), osvojio jedan Globus više (7:6) od Bjerndalena. Kada se pogledaju olimpijske (5:8) i svetske titule (13:20), prednost je na strani Norvežanina, koji je, treba i to dodati, duže trajao.

Furkada ćemo pamtiti i kao BORCA ZA PRAVDU, koji je često prelazio granicu dozvoljenog. Naročito u javnim istupima i napadima na ruske takmičare, koje je često optuživao da su dopingovani i da su im kazne male. Zato je poslednjih godina imao dosta kritičara, ne samo ruskih novinara.

Rođen je 1988. godine u gradiću Sereu, na samoj granici sa Španijom. Drugi od trojice braće (stariji Simon bio takođe odličan biatlonac, mlađi Bris) i sin gradonačelnika, imao je sjajne uslove za miran sportski razvoj. Pohađao je školu „Pjer de Kuberten” u mestu Font Romeu i tu zapravo započeo svoju sportsku karijeru. Bio je talentovan junior, ali daleko od najboljeg.

Ipak, kao član štafete osvojio je bronzu na Svetskom juniorskom šampionatu 2007. godine, pa je naredne sezone dobio šansu da debituje u Svetskom kupu.

Dogodilo se to u martu 2008., na finalu u Holmenkolenu, kada je sa šest promašaja osvojio tek 61. mesto u sprintu. Ostalo je zapisano da su se posle tog vikenda od biatlona oprostili legendarni Rafael Poare i sjajni Žulijen Rober, što je ostavilo veliku prazninu u francuskom timu.

I upravo je iz tog razloga mladi Martan prekomandovan u A tim, pa je pred njim bila prva prava sezona u Svetskom kupu. Rezultati nisu bili sjajni, ali je i sa dva plasmana u prvih deset, uz sjajan nastup u štafeti u Vankuveru, zadobio poverenje trenera. Kraj sezone i pomenuta štafeta donela je prvu veliku radost tada 20-godišnjem Martanu. U kvartetu sa Vensanom Žejom, Vensanom Difranom i bratom Simonom, osvojio je drugo mesto i to je bio ogroman motiv mladom francuskom timu pred narednu sezonu.

A ona je počela mirno, sa nekoliko plasmana u prvih deset. Furkad je brzo našao svoje mesto u francuskom timu, a u januaru 2010. je promovisan u olimpijca. Zbog ogromnog pritiska i značaja takmičenja, na prve tri trke „puška ga nije slušala”. Promašivao je i gubio dobre plasmane. Ipak, čekao je svoju šansu…

A ona je osvanuo 21. februar, datum koji će u Martanovom životu, pored rođendana (14. septembar) postati najvažniji. Na programu je bila poslednja trka olimpijskog programa, masovni start, na kojem je mlađi od braće Furkad poneo dres sa brojem 16. I krenuo je snažno, izbio na čelo kolone…

Međutim, javili su se stari problemi. Na prvom gađanju promašio je dve mete i pao na začelje. Posle drugog, bio je 28. u konkurenciji 30 biatlonaca. A onda je krenula filmska priča, sprint koji će verovatno naterati nekog veštog reditelja da sve uskoro stavi na platno.

Treće gađanje i „čista meta”, četvrto – repriza prethodnog. Sa 10 od 10, Martan je pred poslednja dva i po kilometra stadion napustio na petoj poziciji. Ostavio je iza sebe brata Simona, a onda jurnuo ka Austrijancu Kristofu Sumanu. Prošao je i njega i na dva kilometra pre cilja, imao petnaestak sekundi zaostatka za u tom trenutku drugoplasiranim Pavolom Hurajtom.

Način na koji je obišao Slovaka, ušao je u olimpijske knjige, a da je staza bila duža za nekoliko stotina metara, možda bi na kraju ugrozio i zlatnog Rusa Jevgenija Ustjugova. Ipak, i ovo je bilo dovoljno, slavlje Francuza ogromno. Bio je to početak jedne velike karijere.

Getty Images/Alexander Hassenstein

Već do kraja sezone stigle su i prve pobede u Svetskom kupu, stigao je i mali Globus u Masovnom startu.

Brzo je Furkad, fudbalskim žargonom, iz druge prešao u prvu ligu. Isprsio se pred snažnim Norvežanima i Nemcima, zapretio moćnim Rusima i godinama unazad upisivali smo „recke” posle svake njegove pobede. Sedam uzastopnih Kristalnih globusa, dovoljno za sebe.

Važio je za najbržeg na stazi, a ujedno i sjajnog strelca. Znalo se da je pobeda njegova, ako u sprintu pogodi „deset od deset”.

Posle Olimpijskih igara u Sočiju izjavljivao je da od biatlona može lepo da se živi. Za svaku svoju zlatnu medalju na tim Igrama, od države je dobio po 50 hiljada evra.

U jednom trenutku, kad se stekne dovoljno materijala, neko će se osmeliti da proglasi najvećeg biatlonca svih vremena (GOAT). Martan ili „Kralj Ole”, teško pitanje? Suditi ko je bio uspešniji, prilično je nezahvalno, pošto su brojke varljive, procenite sami…

Ostaće zapisano da je ovaj profesionalni vojnik i nosilac ordena Legije časti, prvi Francuz koji je dobio medalju Holmenkolen, kao najviše odlikovanje u nordijskom sportu, bio je tri puta najbolji sportista Francuske, i šta sve još ne… Uživaj u penziji majstore…

https://youtube.com/watch?v=4MqxnqB5hkE