Plesači svih zemalja…

Podeli:
Handout / Gettyimages

Peti razred, 1. septembar. Upoznavanje sa nastavnicima roditelji su nam već najavili kao jedan od prvih stresnijih trenutaka u životu.

„Ustanite i predstavite se u nekoliko reči“ trebalo je da nas ohrabri da se u što boljem svetlu predstavimo ljudima koji će umnogome uticati na naše odrastanje narednih nekoliko godina.

 Nisam imala problem sa javnim nastupom, kao ni sa izborom tačnih odrednica po kojima sebe želim da predstavim. „Ja sam Aleksandra Radivojević, imam stariju sestru. Osim škole, bavim se modernim plesom“.

Učionicom se širio smeh, čujem ga i sada. Nisam znala gde grešim i čvrsto sam verovala u to da bi me roditelji već upozorili kad god krenem na trening da je to stvarno bilo nešto pogrešno. Nasmejala se i osoba za katedrom. I evo… ponovo to mogu da čujem.

I tako nekoliko puta tokom celog odrastanja. Vraćanje na temu plesa i mog posvećivanja svakog slobodnog trenutka latinoameričkim i modernim plesovima uvek je izazivalo neku vrstu podsmeha. Kasnije navikneš, ne čuješ ili si dovoljno vaspitan i učtiv da ne pokušavaš da ubediš nekoga da to jeste neki sport, da je zahtevan, kako fizički tako i mentalno, da zahteva izuzetnu sposobnost memorije i koordinacije.  

Handout / Gettyimages

 Kako je broj titula državnog prvaka rastao (imam ih ukupno sedam, red je da se pohvalim), mama počinjala da se buni da više nema gde da čuva medalje, a društvo postavljalo sve više pitanja o tome kako sam se provela na Svetskom ili Evropskom prvenstvu, bila sam sve sigurnija da radim pravu stvar. I niko više nije mogao da me ubedi u suprotno. 

Poslednji put smeh je odzvanjao učionicom kada smo se drugarima hvalile kako smo ponovo postale državne prvakinje i donele taj pehar u odeljenje. Pehar namenjen prvaku države u kategoriji formacija te 2004. godine bio je u obliku brejkdensera u svom najatraktivnijem i po bodovima žirija najvrednijem pokretu (okretanje na glavi ili tzv. „head spin“) i tada sam možda i mogla da shvatim jer zaista, ljudi, taj trofej jeste bio urnebesan. To ne menja činjenicu da i dalje uredno krasi vitrine sestrine i moje stare sobe.

Jun, 2019. godine. Iz Međunarodnog olimpijskog komiteta stiže vest da je usvojen predlog da se brejkdens uvrsti u olimpijske sportove od 2024. i Olimpijskih igara u Parizu. Makar onaj najtiši smeh prošunjao se svakom sportskom redakcijom, ali nema veze, navikla sam. Osmehnula sam se i ja.

I jeste, brejkdens jeste ulična disciplina. I da, možda stil oblačenja i „oprema“ koju plesači nose nisu najuredniji i scenski lepi, ali to što vam skrene pažnju dok šetate Knez Mihajlovom bio je samo put do tih Igara.

Hej, stani! Pa ja, zapravo, želim da vrisnem sa vrha neke zgrade da sam i ja bila deo tog puta, da su ti „ludaci koji dube na glavi“ bili ono najbolje što se ostavlja za kraj svakog našeg takmičenja. Oni su bili naše veliko finale.

Nije ovo namera da vas ubedim u to da je ples deo sporta, ni u to koliko je i da li je zahtevan jer znamo već da onaj na vrhunskom nivou zaista jeste.

Ovo je omaž disciplini koja me je naučila šta je tim, šta je uigranost, poverenje. Možda je ovo i vraćanje nekog duga onome što me je naučilo šta je kolektivna odgovornost, da kada zezneš formaciju za milimetar, cela ekipa kreće koreografiju ispočetka.

Ulazak brejkdensa, samo jednog delića modernog plesa, u olimpizam neće umnogome promeniti istoriju Igara, ali će zaceliti ranu iz detinjstva plesačima širom sveta.

I da, biće svi drugačije obučeni, delovaće to kao festival šarenila, različite muzike, stilova, biće i „treš toka“. Uostalom, sport postaje sve ono gde ima nadmetanja, a za čime se okrenete na ulici ili u šoping centru, zar ne?

Handout / Gettyimages

Plesači širom sveta dobili su svoju bitku, oni bivši, zagrizli u neke druge, isplativije vode konačno su dobili deo slagalice za kojim su dugo tragali, a ljubitelji najveće svetske sportske smotre moći će da vide nešto novo.

I još nešto… skejtborderi, sportski penjači i surferi, spremite se! Vi ste sledeći.