Najveći bludnik grada Čikaga

Blog ostalo 5. maj. 202017:00 > 16:03
Podeli:
Matthew Stockman /Allsport/Getty Images

Ovo su rizična vremena pa će i ovo biti jedan rizičan tekst. Čak toliko rizičan da bi samo neodlasci na posao zbog držanja fizičke distance mogli da spreče da skončam kao Julije Cezar na stepeništu ispred Sport Kluba.

A ako me i zaobiđe gnev nekolicine „domoljuba“ (kako uživam da zovem navijače Nju Inglanda) sa kojima delim redakciju, ko zna šta će drugo da me snađe. Uglavnom, ne nadam se da će me dočekati onih 70 devica, u raju ili u paklu…

Pod pritiskom dosade veliki broj bivših i sadašnjih NBA igrača uključio se u raspravu oko toga ko je najveći košarkaš svih vremena. I tu smo shvatili da Bil Lembir i Ajzea Tomas nisu mnogo promenili pristup u odnosu na igračke dane, pa udaraju nisko po čoveku koji im baš nije prijao. Ako zanemarimo otrovne strelice koje stižu iz njihovog pravca, baš kao i od još nekih ne toliko bitnih figura, konsenzus koji je uspostavljen poodavno od većine je da je najveći u igri pod obručima Majkl Džordan.

No, da li smo toliko sigurni da kada je reč o američkom fudbalu i NFL možemo da kažemo da znamo ko je bio najveći igrač svih vremena? Kako su Brejdi i Gronkovski ispalili dva hica u emotivne grudi navijača Petriotsa u ovoj off sezoni, nije mi namera da ovde na te rane dosipam so. Ideja je da u svemu što će biti izrečeno ispod ponudim dovoljno agrumenata da je najveći fudbaler ikada viđen, poput Majkla Džordana bio stanovnik Čikaga.

Možda ne bi bilo loše da pre svega malo raščlanimo pojmove, onako etimološki. Kada neko kaže najbolji to značenje može da bude vrlo subjektivno. Najbolji za nekog u slučaju NFL može da bude igrač poput Breta Farva, Reja Luisa ili Džerija Rajsa. Uglavnom taj epitet u sebi sadrži onu emotivnu i često iracionalnu komponentu da reč najbolji upotrebimo za onoga ko nam se najviše sviđa. Ako bismo pričali o terminu najtrofejniji onda nema potrebe za bilo kakvom raspravom, TB12 je tu sve objasnio. Međutim, šta bi predstavljalo ono slovo „G“ u skraćenici G.O.A.T (Greatest Of All Time) koja je poslednjih godina postala posebno popularna? Sa tom rečju bih najpre povezao korisnost igrača za ekipu (koja je izražena i skraćenicom MVP na kratkoročnom planu), zatim versatilnost ili bolje reći kompletnost jednog igrača i sposobnost da uspešno obavlja više stvari na terenu. I na kraju bi došla veličina same ličnosti, aura ili harizma koja je jednostavno neophodna onima koji žele na sam vrh. Budući da se držim upravo ovih odrednica, nemam dilemu da je najveći fudbaler u istoriji NFL bio Volter Pejton.

Otto Greule Jr. /Allsport

Mlađim ljubiteljima igre ovo ime je poznato uglavnom samo zbog nagrade za igrača godine koja se dodeljuje u ligi. Put do slave čoveka koji je rođen u gradiću Kolumbija, koji je deo okruga Merion i države Misisipi, bio je potpuno specifičan. U ligu je ušao preko drafta 1975. godine, a pre njega odabrana su trojica igrača: Stiva Bartkovskog i Kena Hafa verovatno se niko ni u Americi ne seća, a samo je treći pik lajnbeker Rendi Vajt izgradio respektabilnu karijeru u dresu Dalas Kaubojsa sa kojima je osvojio Superboul XII. Vajt je kasnije postao i član Kuće slavnih, ali sada se verovatno pitate kako je moguće da je neko preskočio najvećeg u istoriji da bi uzeo garda ili prosečnog kvoterbeka? Setite se samo da su Čikago Bersi odabrali Mičela Trubiskog ispred Dešona Votsona i Patrika Mahomsa, pa će vam mnogo toga biti jasno.

Mnogo bolji izbor napravili su u slučaju Pejtona, kome je jedna sezona bila potrebna da pokaže da će postati najdominantniji raning bek ere u kojoj je igrao. Pojavio se nakon nekoliko velikih trkača koje je Čikago imao, a bili su to Gejl Sejers, Bronko Naguski i Red Grejndž. Predstavljao je jedinstvenu kombinaciju brzine i moći koja do tog momenta nije viđena u NFL. Možda je neko mogao da je primeti na onim starim i dotrajalim snimcima legendarnog Džima Brauna. Pejton je mogao i umeo sve. Mogao je da trči, mogao je da blokira, mogao je da hvata. Da je umeo dobro i da baci loptu dokaz su njegovih osam tačdaun pasova, koliko je ostvario tokom karijere. Čak bi se moglo reći da su trojica najboljih kvoterbekova Bersa svih vremena Džim Mekmejon, Džej Katler i Pejton na poziciji half beka. Što se tiče četvrtog, to bi mogao da bude bilo ko osim Reksa Grosmana. Pejton je čak obavljao i funkciju pantera, u slučaju nužde.

On je 1977. godine trčanjem prešao 1.852 jarde. U taj učinak spada i utakmica protiv Minesote, kada je prešao 275 jardi pod temperaturom od čak 40 stepeni. Pre utakmice, obmotan peškirima prevrtao se na podu svlačionice okupan sopstvenim znojem. To samo znači da MJ23 nije držalac rekorda kada je u pitanju utakmica odigrana pod najvećom temperaturom u sportskoj istoriji Čikaga. Treba naglasiti da se pomenute sezone igralo svega 14 utakmica u regularnom delu. Sa 132,2 jarde u proseku po meču, bilo je potpuno jasno zašto je nagradu za najkorisnijeg igrača lige dobio baš trkač Bersa.  

Osim toga, bio je jedan od najizdržljivijih igrača i na njega su uvek mogli da se oslone. Za 13 sezona koliko je odigrao, propustio je samo jedan meč. U svakoj od njih, imao je minimum od 300 nošenja lopte. U sezoni 1986. kada je imao 32 godine, nosio je loptu 321 put, prešao je 1.715 jardi ukupno i 11 puta poentirao tačdaunom. Svi mi koji igramo fantazi ubili bismo za igrača sa produkcijom kao što je bila njegova. Uz to, treba imati u vidu da je bio raning bek koji isporučuje udarce i nikada nije pokušavao da se izvuče na lakši način. Kao jedan od detalja koji se najviše pamte i prepričavaju, dogodio se u utakmici protiv Minesote. Ofanzivna linija je pukla, lajnbeker Vajkingsa zaleteo se ka Mekmejonu, ali se u deliću sekunde Pejton zakucao u protivnika tako što je uskočio sa strane i omogućio svom kvoterbeku lagani pas.

Za razliku od današnjih igrača koji često idu od franšize do franšize, Pejton je sve to uradio u jednom te istom, uglavnom očajnom timu. Bersi su bili užasni tokom većeg dela njegove karijere. U sedam od prvih devet njegovih sezona ekipa je imala polovičan ili učinak slabiji od polovičnog. Sve se još dešavalo pre nego što je liga usvojila moderni sistem fri ejdžensija (free agency), tako da nije postojala mogućnost da se stvari na brzinu poprave i potencijal ekipe u napadu poveća. Jedino pravo oružje tog napada tokom godina bio je usamljeni Pejton. Odbrane su se prilagođavale njemu i punile slot samo kako bi njega zaustavile. Niko nije uspeo u toj nameri.

Bersi su 1985. godine uspeli da osvoje Superboul XX. Bila je to zasluga monstruozne odbrane koju je složio defanzivni koordinator Badi Rajan. Upravo ta odbrana je u odlučujućoj utakmici izgazila Nju Ingland Petriotse, što je rezultiralo sa konačnih 46:10. Pejton se nije proslavio na tom meču, štaviše započeo ga je famblom. MVP priznanje dobio je defanzivac Ričard Dent, a posebno bolno bilo je ono što je prvoj zvezdi i simbolu tima učinio trener Majk Ditka. Pri rezultatu 37:3 trebalo je sa jednog jarda uneti loptu u end zonu. Odlukom trenera, ta odgovornost je poverena „Frižideru“ Vilijamu Periju, dok je Volter Pejton ostao na sajdlajnu. Srce mu je bilo probodeno i to se videlo pred kamerama. Dugo je ostao u uglu svlačionice odbijajući da izađe, ali je posle brojnih nagovora izašao i uspeo je da kaže ono što je trebalo. Ditka se kasnije za svoju odluku pravdao rečima da u datom trenutku nije razmišljao o tome, da je na pameti imao druge stvari koje su bile u funkciji utakmice, ali mu nije mnogo njih poverovalo, a još manje oprostilo zbog onoga što je učinio. U svemu tome bilo je mnogo simbolike i bio je to samo još jedan udarac u karijeri sa kojim je morao da se izbori.

Donald Miralle/Getty Images

Na jednom komadu zemlje koji je posedovao, Volter Pejton je imao običaj da trči uzbrdo i ta praksa postala je redovna u njegovim treninzima. Možda ga je inspirisao Roki Balboa onim pretrčavanjem stepenica u Filadelfiji. Nešto kasnije je po istom principu trenirao Ladejnijen Tomlinson. Imao je nadimak „Sweetness“ (što bi najpre mogli da prevedemo kao slast). Deo njegovog karaktera bio je da taj neobični nick ističe u javnosti za šta mnogi drugi ne bi imali hrabrosti, pa je on bio ispisan na njegovim znojnicama i drugim komadima opreme. Mnogo važnije bilo je to što je nadimak verno opisivao Pejtonov karakter jer je on zaista bio čovek od meda. Uzoran suprug i otac, Afroamerikanac koji je imao mnogo belih prijatelja od kojih je svakako najveći i nerazdvojni bio njegov saigrač na poziciji half beka Met Sui. Da stvar bude još neverovatnija, čak je i Sui imao tačdaun u pomenutom Superboulu. Bio je vrstan disko igrač, on i supruga su uživali u pomenutom i tada vrlo popularnom muzičkom pravcu. Nema sumnje da je mnoge pokrete preneo na teren. Kada mu je posle jednog hapšenja od strane belih policajaca u ćeliji preminuo otac, Pejton nije zaigrao na kartu rasne mržnje i nije rekao nijednu lošu reč na račun pripradnika reda i zakona (da li su?). Kažu da nakon tog događaja on više nikada nije izgovorio ime rodnog grada.

Uspeh i slava doneli su mu i odličan status u svetu džet-seta. Družio se sa mnogim glumcima i muzičarima, a za njega su govorili da ima harizmu jednog Majkla Džeksona. Nakon rukovanja sa njime je bio moguće najnormalnije i najsrdačnije popričati o brojnim temama. Kvalitet njega kao čoveka bio je jednak kvalitetu igrača kakav je bio. Zato da bi još malo opravdali tezu sa početka, upredićemo ga sa drugim kandidatima za laskavi epitet.

Pre svih Džim Braun, čovek čiji je rekord u pretrčanim jardama Pejton svojevremeno srušio, bio je član veoma moćnog tima Klivlend Braunsa koji je u kontinuitetu bio kandidat za titulu. Neke od najboljih sezone Braun je odigrao tokom šezdesetih, kada je vrelo talenata u NFL bilo razređeno brojnim odlascima u AFL.

Jonathan Daniel /Allsport

Džeri Rajs je zaista bio fantastičan. Baš kao i njegovi kvoterbekovi Džo Montana i Stiv Jang. Za razliku od San Franciska, Čikago nikad, ali baš baš nikad, nije imao veliku zvezdu na poziciji kvoterbeka. Mekmejon je bio prosek, Katler mnogo kasnije preplaćeni prevarant i osoba čiji je sportski moral bio na apsolutnoj nuli. Osim toga, Rajs je bio vajd risiver i on nije morao poput Pejtona da se 300 i više puta godišnje zakucava u brda mesa na liniji skrimidža. Ako pogledamo neka Volterova hvatanja, možda možemo da se zapitamo da li je bio slabiji hvatač od Rajsa?

Lorens Tejlor je bio veliki kao što Tom Brejdi jeste, ali obojica su u velikoj meri profitirala od rada sa Bilom Beličikom, bez sumnje najvećim trenerom svih vremena. Za Majka Ditku, čoveka koji je trenirao Voltera Pejtona i zadao mu najljuću ranu karijere, govore i danas da je bio običan galamdžija koji je do pozicije došao zbog poznanstva i dobrog odnosa sa vlasnikom kluba.

Onaj ultimativni znak poštovanja i priznanja, Pejton je dobio upravo od Džima Brauna. Naime, pre nego što će Pejton oboriti Braunov rekord, blizu tome bio je Franko Heris, trkač Pitsburg Stilersa. Taj tim je bio dominantan sedamdesetih godina i sam Heris je uz sebe imao vrhunskog kvoterbeka. Taj tim je mogao da troši vreme na semaforu samo trčanjem. Pejton u Čikagu taj luksuz nije imao. Kako se Braunu nimalo nije dopadao Herisov pristup i stil igre, on je čak zapretio trkaču Stilersa da će se vratiti iz penzije samo kako bi ga sprečio da obori njegov rekord. U slučaju Voltera Pejtona koji ga je nadmašio 1984. godine po broju istrčanih jardi, nikada nije napravio takvu opasku. Pejtonov rezultat je figurirao kao najbolji do pojave još jednog vanserijskog raning beka. Emit Smit je devedesetih godina sa Dalasom osvojio tri titule i držalac je aktuelnog rekorda od 18.355 istrčanih jardi. I on je vrlo jasno rekao na pitanje glumca Eštona Kučera da je Volter Pejton najveći trkač svih vremena. Rado je isticao i podršku, savete i prijateljstvo koje je od njega dobio.

Kada se povukao iz fudbala Pejton je upao u tešku depresiju. Pokušavao je da raznoraznim hobijima potroši vreme koje je imao u izobilju, ali jednostavno ga ništa nije ispunjavalo. Kažu da mu je poslednjih deset godina bio najteži period u životu. Iako je do kraja ostao uz svoju porodicu, u jednom momentu je zatražio razvod od supruge koja je bila sa njim još od srednje škole. Zbog retke bolesti jetre kojoj se nije znao uzrok preminuo je u 45. godini.

Ljudi su često skloni tome da deifikuju i preko svake mere uzvise one koji su rano otišli na neko bolje mesto. Reklo bi se da u ovoj priči to ne može da bude slučaj. Sve što se za njega danas vezuje Volter Pejton je pošteno zaradio. Bio je simbol, bio je čovek – tim, inspiracija i uzor, bio je onaj tip koji sav teret ovog sveta poput Atlasa nosi na svojim leđima. Bilo ga je teško oboriti kao što ga je danas teško osporiti. Volja mu je bila čvrsta poput onog „stif-arma“, koji je podmetao protivnicima u lice, a njegov trk je često imao elemente omiljenog mu diska. I dok za Majkla Džordana tvrde da je igru promenio i revolucionisao te da je najveći zbog toga, za Pejtona kađu da je igru igrao najbolje od svih. MJ je, hvala bogu živ i zdrav, dobio statuu u gradu vetrova, ispred svog „Junajted centra“. Takva počast Pejtonu nije ukazana. Deo razloga leži u tome što je kompleks stadiona „Soldžer Fild“ posvećen isključivo onima koji su u raznim ratovima položili život za Sjedinjene Države. Ako biste pitali građane Čikaga, oni bi najradije srušili Trampov toranj i na njegovom mesto podigli bar 300 metara visok spomenik Volteru Pejtonu. I bez toga, i bez onog tačdauna u Superboulu, bez dobrog kvoterbeka i još koje čega, mogu mirne duše da zaključim slučaj ponavljanjem tvrdnje ko je i šta je on bio. G.O.A.T.