Mit koji je rodio legende

Blog ostalo 9. maj. 202011:56 > 22:29
Podeli:
Tony Duffy, Getty Images Sport

Iz legende je, na prvim modernim Olimpijskim igrama, rođen maraton. Trka čijim se učesnicima divimo zbog samopregora i istrajnosti, zbog snage tela i duha i, u današnje vreme, sve neverovatnijih vremenskih okvira u kojima (očigledno samo odabrani) mogu da istrče ovu trku.

Legnda, majka maratona

Godina je 490. pre nove ere. Avgust je i Atina se sprema za rat sa velikom vojskom Persijskog carstva.

Persijski car Darije Prvi spremio je kaznenu ekspediciju i šalje veliku vojsku na grčke gradove koji su poslali vojnu pomoć pobunjenoj Joniji. Atinu i Eretriju trebalo je da stigne kazna.

Plan Atine bio je da se Persijancima suprostavi izvan grada, pa je oko 10.000 vojnika na Maratonskom polju dočekalo šest puta brojniju vojsku Persije. Lukavi vojskovođa Miltijad taktičkom bravurom, o kojoj ste ili učili ili ćete učiti u školi, uspeo je da potpuno okruži nadmoćnog rivala i potpuno ga porazi.

Bio je to prvi veliki poraz persijske vojske koja je u to vreme smatrana nepobedivom. Persijanci su nakon bitke pokušali da, u povlačenju, ipak uđu u Atinu, ali su i tu preduhitreni.

Ta priča rodila je mit koji je rodio maraton.

Naime, kaže legenda, Atinjanin Fidipid, pod punom vojnom opremom, trčao je od Maratonskog polja do Atine. Celih 40 kilometara. Ušao je u grad i nakon što je sugrađanima poručio: „Radujte se, mi smo pobedili“, pao je mrtav od iscrpljenosti. Istorija o Fidipidu piše malo drugačije. Prema istorijskim zapisima, Fidipid je trčao od Atine do Sparte da traži vojnu pomoć, a onda je trčao nazad da Miltijadu javi loše vesti jer je Sparta odbila da pomogne Atinjanima.

Maraton na Olimpijskim igrama, od Atine do engleske kraljice

Iz legende je, na prvim modernim Olimpijskim igrama, rođen maraton. Trka čijim se učesnicima divimo zbog samopregora i istrajnosti, zbog snage tela i duha i, u današnje vreme, sve neverovatnijih vremenskih okvira u kojima (očigledno samo odabrani) mogu da istrče ovu trku. Bila je to velika želja Mišela Breala koju su podržali i Pjer de Kuberten i svi Grci.

U Atini je 1896. prvi put u program Olimpijskih igara bilo uvršteno „Trčanje maratona“. U samom početku maratonska trka trčala se na stazi koja je dugačka oko 40 kilometara, što nije dužina najkraćeg puta od Atine do Maratonskog polja već dužina okolonog, ravnijeg puta. Pobednik prve maratonske trke bio je Spiridon „Spiros“ Luis koji je trku završio za dva sata, 58 minuta i 50 sekundi iako je usput zastao da u jednoj krčmi popije čašu vina.

Današnja, zvanična distanca duga 42 kilometra i 195 metara prvi put je trčana na Olimpijskim igrama 1908. u Londonu, a od strane Međunarodne atletske federacije kao takva je prihvaćenja tek 1921. godine.

Hir kraljevske porodice uticao je na to da maratonska trka u Londonu bude produžena. Četvrte Olimpijske igre trebalo je da budu održane u Napulju, ali je erupcija Vezuva dovela do toga da budu preseljene u Englesku. Trčalo se do tada oko 40 kilometara, neutvrđenom i neujednačenom stazom. U Londonu je trebalo da se trči od zamka Vindzor do stadiona Vajt siti u Londonu, 42 kilometra i 195 metara sve to da bi se ugodilo kraljevskoj porodici.

Prvobitno je i u Lonodnu bilo predviđeno da maratonska traka bude duga oko 40 kilometara, ali kako je kraljevska porodica želela da vidi start trke, organizatori su liniju starta pomerili do zamka Vindzor što je maratonu nadodalo 1.6 kilometara. Ali, ni tu Edvardu VII i danskoj princezi Aleksandri nije bilo dovoljno. Pomeren je i cilj i to za oko 400 metara da bi kralj i njegova porodica „cilj imali u vidokrugu“.

I već taj prvi maraton trčan sa dodatna dva kilometra doneo je „prokletstvo“. Italijanski kuvar Dorando Pietri kolabirao je više puta dok je trčao ka cilju. Pomagao je ko je mogao, a među onima koji su mogli i hteli našao se i Artur Konan Dojl, tvorac čuvenog detektiva Šerloka Holmsa. Posle je Dojl za Dejli mejl pisao:

„Kroz vrata je puzao mali, iscrpljeni čovek. On je kaskao nekoliko iscrpljujućih metara, kao čovek koji je galvanizovan u život, a potom je tako sporo puzao da su zvaničnici mogli da hodaju pored njega“.

Sve do 1921. godine dužina maratona varirala je od zemlje do zemlje i od Igara do Igara. Čini se ipak da je Dojlovo pisanje ostavilo snažan utisak pa je na sastanku IAAF te 1921. izabrana kao standardna upravo dužina od 42.195 metara.

Matthias Hangst, Getty Images

Najbolji na svetu

Svetski rekordi za maraton od strane IAAF priznati su tek od 1. januara 2004. Do tada najbolja vremena beležena na maratonima nazivana su „najboljim na svetu“. Da bi rekord bio priznat, staza na kojoj se trči mora da odgovara standardima Međunarodne atletske federacije iako se staze umnogome razlikuju po uzbrdicama i nizbrdicama što tačna poređenja zapravo čini nemogućima. Zna se da se najbolja vremena beleže na ravnim stazama, a među dugoprugašima je za obaranje rekorda jedna od omiljenih ona na kojoj se trči Berlinski maraton na kojoj je postavljen i aktuelni rekord.

U Berlinu je postignut i prvi svetski rekord u muškom maratonu. Trku je tada za dva sata, četiri minuta i 55 sekundi istrčao Pol Tergat. Bio je 28. septembar 2003. godine. Rezultat je ratifikovala IAAF 1. januara 2004. Bio je to napredak od 20 minuta i 44 sekunde u odnosu na 1947. godinu. Prvi ženski svetski rekord postavila je Pola Redklif na Londonskom maratonu 13. aprila 2003. godine u vremenu dva sata, 15 minuta i 25 sekundi. Taj rekord i dalje je na snazi.

Aktuelni svetski rekord u muškoj kategoriji postavio je Eliud Kipčoge savršenim trčanjem u Berlinu 15. septembra 2018. Vreme je 2:01:39 – minut i 18 sekundi bolje od vremena koje je imao Denis Kipruto Kimeto četiri godine ranije na istom maratonu.

Kipčogeov eksperiment

Eliud Kipčoge postao je 12. oktobra 2019. godine prvi čovek koji je maraton istrčao za manje od dva sata. Taj rezultat ne računa se kao svetski rekord, ali dan kada smo svedočili ovom dostignuću kod ljubitelja trčanja i trka svakako je pobudio osećaj ravan onome kad je Džim Hajnes prvi put u sprintu na 100 metara štopericu zaustavio ispod 10 sekundi i kada je Juesin Bolt trčao onih neverovatnih 9:58.

Sat, 59 minuta i 40 sekundi – toliko je Kipčogeu trebalo da na trci zatvorenog tipa u Beču tokom koje je imao 36 „pejsmejkera“ i specijalne patike istrči maraton. Takođe, trčao je sve vreme iza automobila, kreirani su gotovo savršeni uslovi kako bi dokazao da je moguće. I ne verujem da će se iko začuditi kada to ponovi na zvaničnoj trci.

Kipčoge je držao prosečan ritam od dva minuta 50 sekundi po kilometru i već je na pola trke bio na 11 sekundi ispred svetskog rekorda.

Moderni Fidipid ili kad telo otkazuje

Svet voli pobednike i uvek će se diviti onima čije se ime ispisuje zlatnim slovima. Ali, jednako divljenje bude i oni koji su tokom svih ovih godina, od gospodina o kome je pisao Artur Konan Dojl, do današnjih dana, kroz agoniju pobeđivali sebe i prolazili kroz cilj.

Jedan od tih momenata koje mnogi prepirčavaju i do detalja ga poznaju odigrao se 1984. godine na Igrama u Los Anđelesu. Prvi put u „gradu anđela“ su trčale i žene. Džoun Benoa upisala je svoje ime u istoriju kao pobednica prve ženske maratonske trke na Igrama (2:24:52). Ali, žena o kojoj se i danas govori, žena koju niko nije zaboravio, žena koja je inspiracija nebrojenim sportistima širom sveta je Gabrijela Andersen.

Tog 5. avgusta 1984. godine, Gabrijela je imala punih 39 godina i snagu volje kada je snaga tela jednostavno nestala pobeđena naporima.

„Brinula me vrućina, ali i vlažnost vazduha. Ali, jednostavno pokušaš da ne misliš o tome i da se koncentrišeš na trku. ‘Glava’ je bila ok, ali od dehidratacije mišići i telo počinju da se grče. Govorila sam sebi ‘nastavi da trčiš’, ali telo jednostavno nije reagovalo. Znala sam, ako stanem ili sednem – to je kraj. A želela sam da uradim sve da prođem kroz cilj“, ispričala je svoju priču hiljadama puta kasnije.

Teško je i gledati je koliko je izmučena dok se približava cilju. Ali je i neverovatan osećaj kada uspe u tome da kroz njega prođe.

A dan je počeo sjajno. Svečani defile takmičarki sa zastavama da bi se dalo na značaju činjenici da žene prvi put na Igrama trče maraton. Imala je, kao i sve ostale takmičarke plan. Prva polovina trke išla je onako kako je zamislila. Poslednjih desetak kilometara donelo je probleme. Počela je da oseća vrućinu, ali držala je ritam. Hrabrila je sebe, ali je u tim pokušajima da se fokusira na svoje telo propustila poslednju „stanicu“ sa vodom. U to vreme takmičari su mogli da popiju vodu samo na četiri ili pet mesta duž staze i nju je ova poslednja skupo koštala.

Ušla je u tunel na stadionu 20 minuta iza pobednice. Znala je i pre trke da nije dovoljno dobra da se nađe na podijumu, ali znala je i da može da trči do kraja. A sada je to postalo jedino što je važno.

„Ušla sam u tunel i pomislila ‘ovde je manje toplo’ i znala sam da nemam još mnogo do kraja. Odmah po izlasku iz tunela vrućina je postala još gora, a ja sam bila potpuno dehidrirana“.

Telo je počelo da otkazuje, 400 metara je Gabrijelu delilo od cilja, redari su pokušali da joj priteknu u pomoć, ali ona nije dozvolila:

„Na Olimpijskim sam igrama, moram da završim trku“, bilo je jedino što je mislila.

Bila je svesna da ima 39 godina i da za četiri godine verovatno neće uspeti da se kvalifikuje za Igre.

„Toplota na stadionu me rastopila. Ali, jasno se sećam aplauza i podrške sa tribina. Mislim da me je to vodilo kroz taj poslednji krug. Ali, verujem da bi svako drugi izdržao do kraja. Misao da sam uspela bila je jedina važna“, pričaće Gabrijela godinama kasnije.

Alexander Hassenstein, Getty Images Sport

Od tada smo stotinama puta videli trkače i trkačice koji zbog vrućine odustaju od trke. Stravične scene videli smo krajem septembra 2019. na Svetskom atletskom prvenstvu u Dohi.

Bilo je prilično šokantno pratiti ženski maraton u subotu. Čak 28 takmičarki, od 68 koliko ih je trku započelo, odustalo je tokom trke. Mnoge od njih zatražile su pomoć jer su pale ili zbog iscrpljenosti nisu mogle samostalno da stignu do cilja gde su mogle da dobiju lekarsku pomoć. Maraton je počeo u ranim jutarnjim časovima po lokalnom vremenu kako bi se izbegle visoke temperature, ali i ovako je živa u termometru prelazila 30 podeok. Vlažnost vazduha bila je preko 80 odsto što je bilo još i gore od visoke temperature.

Rut Čepngetič do zlata je došla u vremenu dva sata, 32 minuta i 43 sekunde i ovo je najsporije istrčana maratonska ženska trka u istoriji svetskih šampionata. Dok je davala izjave za medije, kolabirala je pred kamerama.

IAAF u današnje vreme, pokazalo se to posebno nakon maratona u Dohi, ne mari mnogo za ovakve scene iako one svakako nisu razlog zbog koga se trči i gleda maraton. Valjda će se tretman koji imaju maratonci promeniti pre nekog novog „Fidipida“ koji će od iscrpljenosti izdahnuti na liniji cilja.