"Mlohavi Kris" i Run TMC

Blog ostalo 15. maj 202020:00
REUTERS/Brent Smith

Na večitoj listi osvajača trofeja NBA lige iza nedodirljivih Seltiksa i Lejkersa, na deobi trećeg mesta nalaze se Čikago Bulsi i Golden Stejt Voriorsi. Obe ekipe osvojile su po šest titula s tom razlikom da je timu iz vetrovitog grada trebalo manje vremena da poveže te trofeje.

I pre nego što će Stef Kari, Drejmond Grin i Klej Tompson uz pomoć bivšeg MVP Kevina Durenta uspostaviti najveću dominaciju u skorijoj istoriji lige, „Ratnici“ iz zlatne države su imali svoje zlatne dane.

Franšiza koja je osnovana 1946. godine u Filadelfiji je posle 16 godina grad bratske ljubavi zamenila za San Francisko. I nakon devet godina igranja na toj lokaciji bilo je odlučeno 1971. da geografska odrednica bude zamenjena i danas aktuelnim nazivom Golden Stejt. Uspesi su došli odmah po osnivanju kluba. Već 1947. tim osvaja prvenstvo Košarkaške asocijacije Amerike (BAA), a 1956. predvođen triom Pol Arajzin – Tom Gola – Nil Džonston, koji je kasnije uvršten u Kuću slavnih obezbeđuje i drugu titulu. Istorijska je bila i 1975. godina kada je generacija predvođena zvezdama tima Rikom Berijem (otac Brenta Berija) i Džamalom Vilksom u velikom finalu počistila Vašington Bulitse sa 4:0.

Između prve tri i druge tri titule nastao je sušni period koji je trajao okruglo 40 godina. Krajem osamdesetih sam vrh bio je rezervisan za Seltikse, Lejkerse i Pistonse, devedesetih su na tron zaseli Bulsi, a ostali su mogli da se provuku kroz iglene uši kada Džordan ode da igra golf ili bejzbol. Međutim, i u tom interregnumu, igrala se u Kaliforniji odlična košarka. Za nju je zaslužan bio jedan superatraktivni triling igrača, mada se u njemu jedan od njih posebno isticao.

Nije bilo drago Kristoferu Polu Malinu da iz rodnog Njujorka, tačnije Bruklina, ode na suprotnu obalu. Jeste klima na zapadu lepa, ali su „ist koust“ i „vest koust“ dva različita sveta. San da će igrati za klub koji je ponos Troj Avenije raspršen je već posle izbora prvog igrača na draftu 1985. godine. Prvi pik Niksa bio je gorostasni Jamajčanin Patrik Juing, kome je sa osmehom na licu generalni menadžer Niksa Dejv Debušer vrlo brzo doneo unapred pripremljeni dres. Malin, koji je bio zvezda koledža „Sent Džons“ u Kvinsu, shvatio je da će košarku morati da igra daleko od kuće. Odlaskom na suprotni kraj države za njega je počeo drugi život.

Tim de Frisco /Allsport

Dani, kada je sa trojicom braće igrao basket 2 na 2 u dvorištu porodične kuće, gde je otac Rod, inače carinski službenik na aerodromu „DŽFK“, postavio obruč, bili su završeni. Otklon od usko povezane irske porodice koji je morao da usledi, svakako je bio uzrok nekih problema sa kojima će se Kris kasnije susresti. „Jedan od drugara me je upitao: ’Gde je dođavola to mesto?’. Rekao sam da ne znam ni sam, samo znam da je vrlo daleko od Njujorka,prisećao se kasnije.

Rano je upoznao Marija Elija još jednog kasnijeg NBA profesionalca. Malin je bio najbleđi igrač kog ste mogli da primetite u komšiluku koji je većinom bio „obojen“. Njegove igre ubrzo se neznancima dale razlog da nauče njegovo ime. I upravo je Mario Eli govorio o tome: „Kris je voleo da igra svuda, tako da smo zajedno zalazili u neke krajeve.  Ako bi ste odigrali dobru utakmicu to bi ujedno bila i propusnica da i sledeći put dođete u pogrešan kraj. Zaslužio je poštovanje i reputaciju i uvek je iznova dobijao dobrodošlicu. Kada bi odlazio govorili su – Čoveče, ovaj tip zna da igra.

Ogroman deo samopouzdanja koje će ga pratiti tokom karijere Malin je stekao baš u tim utakmicama gde zastrašivanje dolazi pre upoznavanja, gde su faulovi bili fantomski i gde vetar menja pravac šuta više nego bilo koji defanzivac. Znao je da loš meč za njega može da znači da se neće više vratiti u isti kraj, a upravo to je bio pravi pritisak. Iako je još od pre pubertetskih dana voleo da povremeno ode do teretane, od najranijih početaka pratile su ga kritike da je spor i da nije atleta. Kritike su malo utihnule kada je srednoj školi „Zejverijen“ doneo titulu države Njujork 1981. godine. „Način na koji on vidi igru, ima um koji nije dar koji dolazi od trenera. Tako nešto dolazi od višeg bića„, svedočio je Malinov srednjoškolski trener Džek Alezi.

Umesto Djuka, izabrao je lokalni koledž Sent Džons, gde se ponovo sreo sa legendarnim trenerom Luom Karnesekom kog je poznavao otkako ga je sa deset godina sreo na jednom košarkaškom kampu. Takav izbor je napravio jer je verovao da je to najbolje mesto za njega. Odlazio je na utakmice Niksa sanjajući da će svodove univerzitetske dvorane zameniti „Medison skver gardenom“. Svoj koledž je 1985. odveo do fajnal fora, a pre toga je već pokupio zlato sa Olimpijskih igara u Los Anđalesu i tri puta je dobio nagradu za najboljeg igrača u „Big East“ konferenciji. Trener Karneseka je rekao da je već u prvoj utakmici za Sent Džons Redmen izgledalo kao da tamo igra 100 godina. „Ugledao bih ga i to je bilo kao da gledam Džoa Dimađa na centru.

Izgubio je polufinale od Džordžtauna u utakmici gde su ga spustili na manje od 10 poena prvi put posle 100 mečeva. Zbog toga je sa sobom u Kaliforniju poneo tek malo više od svog tvrdog bruklinskog naglaska. Čim se obreo na levoj obali, zapao je u usamljenost i depresiju, pa je tako trošio i po 600 dolara za telefonske pozive. Igrao je za tim koji plej-of nije video od 1977. godine i bio okružen saigračima koji nisu shvatali njegovu radnu etiku, već su samo čekali da se „oglasi sat“. Igra više nije bila zabavna.

Pozivao je oca i buduću suprugu Liz, koja je na istom koledžu igrala fudbal i vodila urednu statistiku Malinovih utakmica. Svakog dana čeznuo je za kućom, a svaka usamljena noć značila je i nekoliko dodatnih pića. Ubrzo je počeo da se bori sa problemom koji je mučio njegovog oca i strica. Tokom Malinove treće NBA sezone, novi trener Don Nelson prozvao ga je zbog nekoliko propuštenih treninga, što je bilo izazvano preteranom konzumacijom alkohola. Malin je dostigao težinu od oko 113 kilograma, ali je uporno poricao da ima problem. Iako je potonuo u alkohol, nikada nije izazvao bilo kakvu scenu, što ga je učvrstilo u uverenju da nema problem. Nakon što je prekršio obećanje dato treneru, ovaj ga je suspendovao i predložio mu da potraži pomoć. U 24. godini života ušao je u jednomesečni program rehabilitacije i provodio je otprilike po šest sati svakog dana na sastancima i terapiji. Ispostaviće se da mu je u teškom vremenu to bila najbolja stvar koja mu se dogodila. „Znao sam da je potrebno da povratim kontrolu nad svojim životom. Nikad ne bih preduzeo taj korak i otišao na rehabilitaciju, da me trener Nelson nije naterao„, pričao je 1989. za Njujork Tajms. „Kada sam izašao, tačno sam na umu imao ono što sam želeo da postignem. Iskreno, nisam znao kako će to ići, nikad ne znate šta budućnost donosi„.

Baš tog leta počela je velika transformacija, toliko velika da se o njoj i dalje pričaju priče. Čak i dok je izigravao sunđer na NBA parketima, zbog čega su mu i nadenuli nadimak koji bismo mogli da prevedemo kao „mlohavi“ (u originalu „sluggish“), Kris Malin nije bio ništa manji talenat. Jedna urbana legenda kaže da se jedne letnje večeri na plaži u Long Ajlendu pojavio na terenu, negde pred zalazak sunca. Svedoci su mogli da vide Malina sa limenkom piva u desnoj i loptom u levoj, šuterskoj ruci. I nakon svakog izbačaja čuo bi se zvuk mrežice. To je trajalo sve dok nije dovršio „six-pack“.

REUTERS/Brent Smith

Velika je sreća da je baš poput oca uspeo da pobedi zavisnost. Nikada više nije uzeo ni gutljaj. Alkohol je zamenio još rigoroznijim treningom, skinuo je nekih petnaestak kilograma, a nestala je i njegova gusta, tamnosmeđa kosa koja je ustupila mesto frizuri marinca. Oblikovao je svoj budući izgled prema onome što je prošlost nagovestila da će biti. Bio je to početak paklenog leta u kom će svaki dan provoditi u teretani. Jasno je da je visinom od 201 centimetra imao savršen „ram“ za igru pod obručima, ali to telo je trebalo zategnuti i dovesti u optimalno stanje. Osim što je postao čudovište iz teretane, drugi bitan aspekt bili su šuterski treninzi. Odabrao bi nekoliko pozicija i sa svake bi uputio 100 šuteva. Tako bi okončao jedan dan, a onda je već sledećeg dodao još 100. Broj ponavljanja se tako uvećavao na 400 ili 500 šuteva dnevno sa određene pozicije. Kao da to nije bilo dovoljno, angažovao je i ličnog trenera kome je jedini zadatak bio da Malina gura ili udara kada izvodi skokšut. Naravno, nije zaboravio ni trčanje i plivanje… Kraće vreme u sezoni 1987/88 u Voriorsima proveo je Kermit Vošington, koji je bezuspešno pokušao da oživi svoju karijeru. Kako je dva meseca živeo zajedno sa Malinom, mogao je da posvedoči o tome kako je ovaj fanatično trenirao i da je dan počinjao sa vrtenjem pedala na sobnom biciklu. Vošington je smatrao da je to život usamljenika i askete. Međutim, rezultati svega bili su vidljivi već u sezoni koja je nastupila, sezoni 1988/89.

U odnosu na onu ruki sezonu kada je imao 14 poena po meču uz šut od 0,46 procenata iz igre odnosno 0,89 sa linije slobodnih bacanja, sada je učinak podigao na 26,5 poena po meču (peti skor u ligi i rekord karijere), 5,9 skokova uz 5,1 asistenciju. Postao je treći igrač franšize uz Vilta Čembrlena i Rika Berija koji je postigao 2.000 poena, 400 skokova i 400 asistencija u jednoj sezoni. Uz pomenutu dvojicu i Pervisa Šorta, postao je četvrti igrač koji je imao na svom kontu bar 2.000 poena.

Trenerski guru Nelson upario ga je sa Mičom Ričmondom i tako napravio najefikasniji tandem lige, koji je u proseku postizao 48,5 poena po utakmici. Uz to, bili su i najmlađi igrači kojima je to pošlo za rukom od Karima Abdula-Džabara i Boba Dendridža iz Milvoki Baksa u sezoni 1971/72. Stigao je prvi „tripl dabl“ za Malina u meču protiv LA Klipersa, koji je rešen u produžetku. Ubacio je 47 poena uz šut iz igre 16 od 25 i 15 od 15 sa linije penala. Sa četvrtog mesta Pacifik divizije, Voriorsi su ušli u plej-of i tamo u prvoj rundi počistili Jutu Džez, šampiona divizije Srednji zapad. U polufinalu konferencije poraženi su od Finiksa, ali to nije bila Malinova krivica jer on je u proseku ubacivao 29,4 poena uz procenat 0,54 iz igre i 0,86 sa slobodnih bacanja. Sledeće godine Golden Stejt propušta doigravanje, ali u sezoni 1990/91 počinje zlatna era Malinovih Voriorsa. Tandemu asova pridružio se Tim Hardavej, kome je to bila druga sezona u ligi. Tim, Mič i Kris oformili su trio pod nazivom „Run – TMC“, naziv koji je bio referenca na tada popularnu rep grupu „Run – DMC“. Trener Nelson je od trojice brzonogih šutera razvio najefikasniji triling lige. Ta sezona otvorena je šokantnom pobedom nad San Antonio Sparsima od 162:158, da bi bila završena tako što su „Ratnike“ iz plej-ofa izbacili kasniji osvajači konferencije LA Lejkersi.

Sam Malin je nastavio da popravlja svoju igru. Izabran je u prvi tim lige i završio je kao šesti u glasanju za MVP. Imao je prosek od 25,6 poena, koji je bio treći u ligi. Izjednačio se sa Viltom kao jedini igrač franšize sa bar 26 poena u proseku u više od četiri uzastopne sezone, a predvodio je klupsku statistiku u 10 od 16 kategorija, uključujuči poene, prosek poena, asistencije i ukradene lopte. Odigrao je najviše minuta u ligi drugu sezonu zaredom – 3.346. Po četvrti put u nizu pojavio se na Ol staru. Umesto Ričmonda koji je otišao u Sakramento Kingse uskočio je Litvanac Šarunas Marčuljonis, a ekipa je sa njim stigla do skora od 55-27. Iako su u prvoj rundi doživeli razočaravajuć poraz od Sijetla, Voriorsi su bili u dobroj formi. Ultimativno priznanje karijere Kris Malin je dobio uvrštavanjem u originalni „Tim snova“, koji je učestvovao na OI u Barseloni 1992. godine.

Sezona 1992/93 donosi probleme jer je Malin zbog povrede kolateralnog ligamenta desnog palca odigrao svega 46 utakmica, a skor ekipe bio je tek 34-48. Sledeće sezone stigli su do 50-32 sa rukijem Krisom Veberom u timu, ali je on kratko potrajao među Ratnicima zbog sukoba sa trenerom Nelsonom. Malin nije dozvolio da mu bilo šta od toga slomi duh. Držao je do profesionalizma i navijača i želeo je da sve što radi bude dostojanstveno. Čak i kada je u sezoni 1997/98 trejdovan u Indijana Pejserse, gde će ga trenirati Leri Bird sa kojim su ga desetak godine ranije i zbog fizičkog izgleda i zbog stila igre upoređivali, navijači u Zalivu bili su srećni zbog njega. „Trebalo bi da postoji nepisana klauzula za svakog vernog vojnika i da bude u ugovoru svakog velikog igrača. Za onoga koji svako veče daje sve od sebe kada ostatak tima završi u omalovažavanju i nepoštovanju. Takvog igrača treba skloniti u tim u kom će pokazivati sav svoj talenat za dobrobit čitavog sporta„, napisao je jedan novinar povodom tog trejda.

Za tri sezone u timu iz Indijanapolisa njegovi učinci nisu bili ništa slabiji. Sa Pejsersima je dobio priliku da zaigra u tri utakmice velikog finala 2000. godine, ali su rezultatom 4:2 LA Lejkersi još jednom bili nepremostiva prepreka za Krisa Malina.

Golden Stejt je za njega postao dom, pa se 2001. vratio da odigra oproštajnu sezonu. Bio je lider franšize po broju odigranih utakmica i rekao je da se vratio kako bio pomogao mlađima. Na poziciji specijalnog asistenta zadržao se do 2009. godine. Četiri godine nakon toga radio je kao analitičar za ESPN, a za to vreme dva puta je uvršten u Kuću slavnih – 2009. kao član „Drim tima“, a dve godine kasnije kao individualac. Bio je i operativac u Sakramentu, a poslednji angažman bio mu je onaj trenerski na matičnom univerzitetu.

Broj 17 koji je Kris Malin nosio jer je to bio broj njegovog idola Džona Havličeka, povučen je iz upotrebe zajedno sa brojevima Čembrlena, Berija, Ala Etlsa, Toma Mešerija i Nejta Turmonda. Čovek koji je krvavim radom i čeličnom voljom prokrčio sebi put do košarkaše besmrtnosti biće upamćen kao razoran šuter koji je iz bilo koje pozicije mogao da pogodi za dva ili tri poena. čineći to se specifičnim pečatom i elegancijom. Iako je izgledao kao da su mu oči jedva otvorene, bio je u stanju da ugleda svaki ugao koji možete da zamislite, dok su njegov rad nogu i osećaj među najboljima koje je ova igra ikad proizvela.

Suštinu Malinove karijere možda je najbolje u jednoj svojoj izjavi sublimirao Kermit Vošington. „Golden Stejt Voriorsi se nikada nisu dobro slagali između sebe. To je bio tim veoma udaljenih igrača. Niko nije ništa govorio, to je bila najtiša ekipa u kojoj sam ikad igrao. I uvek sam mislio da bi Krisu bilo bolje da je u nekom timu koji je manje sebičan. Uvek sam mislio, iako mu to nisam rekao, da bi sigurno bio velika zvezda da je igrao u Bostonu„. Upravo zbog ovoga danas Krisa Malina možemo da stavimo na prvo mesto kada se priča o potcenjenim igračima ili o onima o kojima se ne priča u dovoljnoj meri. Na jednoj listi najboljih levorukih šutera svrstan je na 11. poziciju, a to što se iznad njega nalazi Džejms Harden ovde neću komentarisati kako bi tekst ostao u okvirima pristojnosti. Nasuprot modernim tendencijama koje diktiraju da se ili ispucavaju trojke ili da se igrači zaleću ka košu poput bika koji vidi crvenu tkaninu, Kris Malin je bio među poslednjim velikanima koji su apsolvirali umetnost šuta sa poludistance. Kako za tri tako je i za dva poena šutirao prefinjenom mehanikom, izbačajem i potpuno izgrađenim položajem tela, da biste mogli da ga prepoznate i među stotinama sličnih igrača. Otuda i ne čude poređenja sa Lerijem Birdom jer sa ove distance njih dvojica izgledaju kao poslednji primerci jedne vrste. Umeo je Malin da uđe u revolveraške obračune sa Irvinom „Medžikom“ Džonsonom i Majklom Džordanom i da ih nadvisi po broju poena bez obzira na na ishod utakmice. Pre samo nekoliko godina, razmenjivao je šuteve sa Kevinom Durentom i šta mislite, ko je pogodio više?

Ostao je više nego bilo ko drugi, sinonim za naporan rad i živi dokaz da se istim može postići više nego što je bilo ko mogao da zamisli. Sličan primer radne etike na ovim prostorima dao nam je možda samo Dražen Petrović.

U svetu oporavka, jedino što vam pomaže je viša sila. Morate život okrenuti ka nečemu većem. Svaki put kada sam pokušao da svoj život stavim pod kontrolu, zeznuo sam stvar„. Onih 17.911 poena, 4.034 skoka i 3.450 asistencija u karijeri, uz sve ono prethodno pomenuto, govore da je Kris Malin uradio jedan ogroman posao.