Dinamit momci Milana Ribara

Blog ostalo 11. jun. 20208:00 > 20:37
Podeli:
FK Željezničar

Pre 48 godina, 11. juna 1972. fudbaleri Željezničara su ubedljivom pobedom (4:0) nad Partizanom u poslednjem kolu prvenstva SFRJ osvojili prvu, a kasnije će se pokazati i svoju jedinu titulu šampiona Jugoslavije.

Bio je to vrhunac jedne sjajne generacije koju su zbog specifičnog oštrog stila igre na kojem je insistirao njihov trener nazvali “dinamit momcima Milana Ribara”. Mada je igrao ofanzivno i ispoljavao zavidnu efikasnost, taj sarajevski tim je bio najprepoznatljiviji po svojoj beskompromisnoj duel igri, koja je po mnogim mišljenjima prelazila granice dozvoljenog i bila prljava.

Govorilo se da Željinu defanzivnu strategiju karakteriše deviza da “ lopta može proći, ali ne i protivnički igrač”, a na jednoj utakmici na tadašnjem tradicionalnom Mostarskom turniru Ribar je, nezadovoljan, po njegovom shvatanju fudbala, previše blagim startom svoga izabranika, uputio glasan zahtev ovom igraču: “U kost, u kost!”. Bilo bi, naravno, pogrešno ovaj – po jednima preoštri, a po drugima samo engleski stil igre – smatrati glavnom vrednošću tog šampionskog sastava. Ekipa sa Grbavice, koja je tu svoju jedinu titulu osvojila igrajući prvenstvene mečeve u Sarajevu na Koševu (pošto je njen stadion u “Dolini čupova” bio tih sezona van upotrebe), imala je u svom sastavu nekoliko vrhunskih pojedinaca i reprezentativaca Jugoslavije, ali je njena glavna snaga ipak bila u timskoj igri.

Taj snažni timski duh pomagao je fudbalerima ovog malog sarajevskog kluba (u odnosu na timove ondašnje “velike četvorke”) da u toj sezoni prebrode neminovne krize i izvuku dobre rezultate i iz nekih utakmica u kojima nisu imali svoj dan. Ostalo je zapisano da su standardnu jedanaestoricu tima koji se juna 1972. popeo na jugoslovenski fudbalski Olimp činili: Slobodan Janjuš, Dragan Kojović, Velija Bećirspahić, Blagoje Bratić, Josip Katalinski, Enver Hadžiabdić, Branimir Jelušić, Boško Janković, Josip Bukal, Edin Sprečo i Avdija Deraković. Nažalost, većina članova tog nezaboravnog sastava (kao i trener Ribar) sada “ore nebeske njive” (poslednji je u večnost otišao Edin Sprečo 12. maja ove godine), a među živima su još samo Janjuš, Hadžiabdić i Jelušić.

FK Željezničar

Golman ’Plavih’ Slobodab Janjuš, zvani ’Čobo’ je bio najmlađi član tog šampionskog sastava. Te sezone (1971/72) je sa samo 20 izvađenih lopti iz mreže postao rekorder po najmanjem broju primljenih pogodaka u prvenstvima Jugoslavije. Kasnije je bio jedinica Vojvodine, Sarajeva, Olimpije, Dinama, te ponovo čuvao gol Željezničara, a veći duži niz godina živi u američkom Čikagu sa povremenim izletima u rodni grad na Miljacki. Ispred njega su na bekovskim pozicijama nezamenjivi bili Dragan Kojović i Velija Bećirspahić, dok su ključni defanzivci ovog tima bili učesnici Svetskog šampionata u SR Nemačkoj (1974) centarhalf Josip Katalinski i Enver Hadžiabdić.

Uloga zadnjeg veznog i pokretača svih akcija ’Plavih’ pripadala je Blagoju Bratiću, dok su se na krilima nalazili Branimir Jelušić i Avdija Deraković koji je zbog svoje velike brzine dobio nadimak ’Tica’. Za postizanje golova bio je zadužen trio povremenih reprezentativaca SFRJ, čiji je najistureniji član bio Josip Bukal. Karakterisali su ga izuzetno snažan udarac (uz Dževada Prekazija imao je verovatno najjači šut u istoriji jugoslovenskog fudbala), sjajno snalaženje u duelima, te odlična igra glavom. Ništa manje opasni po protivničke golmane nisu bili formalni polušpicevi Edin Spečo i Boško Janković, što potvrđuje i to da je drugi od njih u sezoni 1970/71 sa Petrom Nadovezom iz Hajduka sa 20 datih golova podelio titulu najboljeg strelca jugoslovenske lige.   

Milan Ribar je preuzeo vođenje Željezničara 1967. godine sa idejom da šansu pruži talentovanim mladim igračima sa kojim je prethodno radio i u juniorskom pogonu. Uz njih je kompletirao tim angažovanjem fudbalera iz nižerazrednih sarajevskih timova, kao i dovođenjem perspektivnih, a jeftinih igrača iz manjih bosanskohercegovačkih klubova. Taj kontroverzni stručnjak je, osim insistiranja na već pomenutoj oštrini u duelima, težio da njegova ekipa što jednostavnije dođe do protivničkog gola, pa su Željini fudbaleri visokim loptama preskakali prostor i tražili napadače pred (i u) rivalovim šesnaestercem. Osim toga, Ribarovi izabranici su menjali pozicije i delovali na svim delovima terena, te se može reći da je ovaj trener iz Sarajeva bio začetnik takozvanog totalnog fudbala u tadašnjoj Titovoj državi. Važio je i za izuzetno čvrstog pobornika gvozdene discipline koji je i van terena kontrolisao fudbalere i kažnjavao ih za neispunjavanje njegovih zahteva.

Da je Ribarev sastav sazreo za najveća dela nagovestila je sezona 1970/71 u kojoj su ’Plavi’ u ligaškom takmičenju osvojili drugo mesto iza šampiona Hajduka. Narednu prvenstvenu trku sarajevski fudbaleri su započeli 22. avgusta 1971. remijem (0:0) sa Radničkim u Kragujevcu, da bi sedam dana kasnije u utakmici odigranoj sa Mariborom na “Koševu” pod svetlošću reflektora budući prvak ostvario svoju rekordnu pobedu (8:0) u jugoslovenskim šampionatima. Bio je to početak serije od šest trijumfa (uz jedan remi) koja je prekinuta u derbiju 21. oktobra u kojee je Zvezda iskoristila prednost domaćeg terena i na “Marakani” savladala (3:1) glavnog konkurenta za titulu. 

Usledio je šokantni poraz od Vardara (2:0) u Sarajevu posle kojeg je Ribarov sastav prepustio lidersku poziciju beogradskim ’crveno-belima’. Željo nakon toga nije uspevao da uđe u novu pobedničku seriju, a u 15. kolu poklekao je i pred Vojvodinom (3:0) u Novom Sadu. Ipak, već u idućem kolu ekipi iz glavnog grada BiH je osvajanje dva boda na gostovanju Borcu (3:2) donelo povratak na vrh na kome će ostati do kraja prvenstvenog maratona. ’Dinamit momci’ su u narednih osam prvenstvenih susreta sakupili 14 od mogućih 16 bodova, što im je omogućilo da u drugi derbi sa Zvezdom – odigran 23. aprila 1972. u Sarajevu – uđu sa dva boda više u odnosu na beogradski tim.

Dupke puno „Koševo“ je dočekalo aktere meča sezone u kojem je odluka o pobedniku pala sredinom drugog poluvremna. Nakon jednog centaršuta, Sprečo je nadvisio odbrambene fudbalere ’crveno-belih’ i preciznim udarcem glavom poslao loptu u mrežu nemoćnog golmana Olje Petrovića. Bio je to pogodak za pobedu, ali i nedostižnu prednost Željezničara (od četiri boda) iako će neizvesnost o tome ko će biti prvak potrajati do poslednjeg kola.

Lider je pretrpeo bolan poraz u narednom 26. kolu, kada je Sarajevo, zahvaljući raspoloženom dvostrukom strelcu Muratu Šaranu, slavilo minimalnu pobedu (2:1) u gradskom derbiju i tako, bar privremeno, usporilo put Želje prema tronu. Nakon ove utakmice u novinama se pojavila karikatura na kojoj trener tima sa Grbavice (Ribar) kao neuspešan pecaroš gubi bitku sa šaranom i, umesto da ulovi željenu ribu, sam sa udicom završava u vodi.

U ovoj sezoni ’Plavi’ sa Grbavice su vodili borbu na tri fronta. Neočekivano su u Kupu Maršala Tita eliminisani od niželigaša TOŠK iz Tešnja, dok su u Kupu UEFA, nakon trijumfa nad Brižom, Bolonjom i Sent Džonstonom, zaustavljeni u četvrfinalu od mađarskog Ferencvaroša. Posle tog neuspeha u Evropi, doživljenog 22. marta 1972. godine u revanšu na Koševu, koncentrisali su se na jedino preostalo takmičenje – šampionat Jugoslavije u kojem su želeli da se konačno popnu na Olimp.

Već pomenuti poraz u gradskom derbiju nije uzdrmao Ribarevu četu koja je u narednim kolima uspela da zadrži prednost nad jedinim konkurentom sa beogradske “Marakane”. Trijumfima nad Vojvodinom (2:0) i Borcem ( 3:1) u 32. i 33. kolu stigli su na korak do cilja jer im je u poslednjem meču šampionata sa Partizanom u Beogradu za osvajanje titule bilo dovoljno da osvoje bod.

FK Željezničar

Tog 11. juna 1972. drugi kandidat za tron Crvena zvezda imala je zadatak da na Koševu savlada tim Sarajeva i čeka ishod meča na stadionu JNA. Miljanićevoj ekipi je samo pobeda Partizana nad Željom omogućavala da, uz njen trijumf u Sarajevu, u foto-finišu pretekne dotadašnjeg lidera i tako po 11. put postane prvak države. Džajić i drugovi su obavili svoj deo posla savladavši domaćina sa 4:2, međutim, po okončanju duela u gradu na Miljacki nisu imali razloga za slavlje.

Fudbalere Željezničara je tog nedeljnog junskog popodneva na beograskom stadionu u najvažnijoj utakmici sezone bodrilo nekoliko hiljada navijača pristiglih iz glavnog grada BiH, ali i drugih krajeva tadašnje Juge. Sve do završnice prvog poluvemena mreže su mirovale, a onda je u 45. minutu Boško Janković iskoristio jednu prethodno odbijenu loptu i sigurnim udarcem matirao golmana Ćukovića. Bio je to prvi od tri pogotka koga je tog dana zabila raspoložena ’osmica’ tima sa Grbavice koja se, nažalost, prerano, u 43. godini života  (1. oktobra 1993. u Kotoru) rastala od ovog sveta. Drugi put je Boško zatresao mrežu ’crno-belih’ u 55. minutu, da bi 12 minuta kasnije Bećirspahić povisio rezultat na 3:0 i tako razrešio sve dileme o tome ko će prvi preseći ciljnu vrpcu u ovom prvenstvu SFRJ. Janković je u završnici susreta postavio konačan rezultat (4:0), a nakon poslednjeg zvižduka sudije Gugulovića započelo je veliko slavlje novih šampiona i njihovih navijača.

Trener Ribar se našao na ramenima svojih fudbalera, dok su na tribinama stadiona JNA navijači pevali nezvaničnu himnu kluba osnovanog 15. septembra 1921. od strane radnika “Željezničke radionice” u Sarajevu:

Naprijed Željo, četo plava, nek se čuje tvoja slava, nek se čuju sve sirene kad mašina tvoja krene. Mi smo Željini, Željo je naš!”.

Razdragani tifozi kluba, koji se tog dana pridružio gradskom rivalu Sarajevu i Vojvodini na listi šampiona sa po jednom osvojenom titulom (’bordo’ sastav i ’Lale’ će se kasnije još po jednom popeti na jugoslavenski fudbalski tron), tokom pobedničke šetnje po Beogradu su blokirali saobračaj na Terazijama. Slavlje je nastavljeno u glavnom gradu Bosne i Hercegovine gde je na aerodromu nove prvake dočekalo 10.000 navujača starijeg sarajevskog prvoligaša.

Bio je to vrhunac, ali i početak kraja ove generacije koja više nije osvojila nijedan trofej. Naredno prvenstvo Jugoslavije branioci titule su završili na petom mestu, dok su u prvom kolu takmičenja u Kupu šampiona za rivala dobili teškog protivnika engleski Derbi Kaunti. Nadmetanje neočekivanih prvaka Engleske i Jugoslavije okončano je trijumfom ekipe tadašnjeg menadžera ’Ovnova’ Brajana Klafa koja je bila bolja u oba meča (2:0 na Ostrvu i 2:1 u Sarajevu).

Igrači iz šampionskog tima su odlazili sa Grbavice, pa je samo pet sezona posle osvajanja titule Željezničar ispao iz elitnog fudbalskog društva Jugoslavije. Vratio se nakon samo jedne godine odsustva posle čega je Ivica Osim počeo da stvara novi moćni tim ’Plavih’. Iako su Švabini fudbaleri igrali u finalu Kupa Jugoslavije i u polufinalu Kupa UEFA, na Grbavicu do nestanka Juge nije stigao nijedan novi trofej. Stvari su se promenile u šampionatima nove države, Bosne i Hercegovine u kojima je Željo do sada sakupio šest titula. Ipak, stariji navijači ovog kluba nikada neće moći zaboraviti titulu osvojenu u daleko jačoj ligi koju su im, sad već dalekog 11. juna 1972. godine, darovali neponovljivi “dinamit momci Milana Ribara”.