Ser Bobi

Blog ostalo 14. jun. 202012:00 > 15:02
Podeli:
Action Images via Reuters/Lee Smith

Pre skoro 83 godine, 11. oktobra 1937. u malom mestu Ašington rođen je Robert Bobi Čarlton, po mnogim mišljenjima najbolji engleski fudbaler svih vremena i sigurno jedan od najvećih asova ovog sporta u šezdesetim godinama dvadesetog veka.

Ako i nije bio najbolji ser Bobi je sigurno bio najuspešniji igrač sa prostora ’Gordog Albiona’. Na londonskom “Vembliju”se u razmaku od samo dve godine radovao osvajanju dva najvažnija trofeja koje jedan fudbaler može da uzme tokom igračke karijere u reprezentativnom i klupskom dresu. Najpre je u julu 1966. predvodio Engleze na putu do njihove prve i za sada jedine titule svetskih prvaka, da bi u maju 1968. na tom istom stadionu bio, uz Džordža Besta, ključni čovek u prvom trijumfu Mančester Junajteda u Kupu evropskih šampiona.

Čarlton je toj pobedi nad Benfikom u finalu (4:1) doprineo sa dva postignuta gola, čime je ostvario cilj koji je pred sebe postavio nakon tragedije jedne druge ekipe Junajteda u februaru 1958. godine. U avionskoj nesreći u Minhenu živote je tog snežnog 6. februara izgubilo čak osam fudbalera sjajnog tima sa “Old Traforda” koji je prethodnog dana u revanš meču sa Crvenom zvezdom u Beogradu izborio plasman u polufinale najvažnijeg klupskog takmičenja ’Starog kontinenta’. Tada 20-godišnji Bobi je preživeo “pakao Minhena” i, uz menažera Meta Bazbija,  u narednim godinama bio najvažnija poluga u stvaranju novog velikog Junajteda.

Sa Škotom Denisom Louom i Ircem Džordžom Bestom činio je “sveto (napadačko) trojstvo” trofejnijeg kluba iz Mančestera koji je, nakon uspeha u takmičenjima na Ostrvu, ponovo zakoračio na veliku evropsku scenu. Najpre je 1966. u polufinalu Kupa šampiona bio neočekivano zaustavljen od Partizana, da bi dve godine kasnije u majskoj londonskoj noći nekadašnji dečak iz Ašingtona konačno zakoračio na Olimp na koji deceniju ranije nisu uspeli da se popnu njegovi poginuli klupski drugovi.

Omaleni, samo 173 centimetra visoki Robert Čarlton je tokom karijere nastupao na pozicijama napadača i veznog fudbalera. Odlikovali su ga mirnoća u igri, sjajni driblinzi, precizni šutevi sa velikih udaljenosti, ali i neverovatne aistencije, pa se može reći da je spadao u onu na Ostrvu tako retku sortu velikih kreativnih fudbalera. Na kraju 1966. godine mu je kao najzaslužnijem za osvajanje Mundijala dodeljena “Zlatna lopta” francuskog lista “Frans fudbal”, a 1968. mu je ovo priznanje izmaklo za dlaku pošto je u izboru za prvog fudbalera Evrope zauzeo drugo mesto iza klupskog druga Džordža Besta.

Pored Kupa šampiona sa Junajtedom je uzeo tri titule prvaka Engleske, po jedan FA i Komjuniti Šild kup, a nastupio je na čak četiri Mundijala (1958, 1962, 1966. i 1972) i završnom turniru Kupa evropskih nacija 1968. na kojem su tadašnji šampioni naše planete zauzeli treće mesto. Čovek koji se izuzetno rano suočio sa problemom nedostatka kose je dugo vremena bio rekorder po broju nastupa za tim sa “Old Traforda” (odigrao je 758 utakmica, od toga 606 u najelitnijoj ligi Engleske), ali i reprezentaciju, čiji je dres sa tri lava oblačio 106 puta. Za izuzetne zasluge kraljica ga je 1994. godine odlikovala titulom sera, ali je ovaj as svojim ponašanjem, kako na terenu, tako i van njega, već ranije zaslužio ovaj epitet.
Junak naše priče je vrlo rano počeo da igra fudbal koji je bio deo života njegove porodice. Bobijev ujak Džeki Milbum je kao vezni igrač nastupao za Njukasl, a stariji brat Džeki Čarlton je, nakon što se okušao kao rudar i policajac, takođe uplovio u profesionalne fudbalske vode i kasnije napravio uspešnu karijeru u Lids Junajtedu. Iako nikada nisu zajedno nastupala u istom klubu, braća Čarlton su delili radosti i tuge u reprezentativnom dresu, te 1966. bili među 11 momaka koji su, osvojivši titulu svetskih šampiona, zauvek ušli u istoriju.

Zanimljivo je da je Bobija na samom početku fudbalske karijere trenirala njegova majka Kisi. Talentovanog dečaka je, dok je igrao za jednu školsku ekipu iz Ist Nortamberlenda, 19. aprila 1953. zapazio skaut Mančester Junajteda Džo Armstong, što je, kasnije će se pokazati, bio jedan od presudnih momenata za njegov dalji fudbalski put. Čarlton je otišao na “Old Traford” i, uprkos početnim strahovanjima majke da neće uspeti da osigura egzistenciju kao fudbaler, u avgustu 1954. godine potpisao prvi profesionalni ugovor. Momak iz Ašingtona je postao član sjajne generacije “Bazbijevih beba”,  koja je pod nadzorom ovog škotskog menadžera gradila put ka uspesima na velikoj sceni. Bobi je prošao kroz sve uzraste Junajteda pre nego što mu je Met Bazbi u avgustu 1956. ukazao poverenje da su utakmici sa Čarlton Atletikom debituje za najbolji tim.

U prvoj sezoni je odigrao 14 utakmica za klub iz Mančestera koji je na kraju prvenstvene trke postao drugu godinu uzastopno šampion Engleske. ’Crveni’ su te 1957. propustili priliku da uzmu duplu krunu pošto su u finalu FA kupa poraženi od Aston Vile, ali su zato ostvarili prvi značajan uspeh na međunarodnoj sceni. Bazbijevi izabranici su u Kupu evropskih šampiona stigli do polufinala, gde ih je zaustavio branilac titule i u to vreme najbolji tim ’Starog kontinenta’ madridski Real.

Allsport UK /Allsport

Plasman među četiri najbolja tima Evrope povećao je ugled Junajteda, ali su istovremeno i porasle ambicije škotskog stručnjaka i njegovih fudbalera koji su želeli da u narednoj sezoni (1957/58) dođu do same završnice ovog takmičenja.  Žreb je hteo da u četvrtfinalu odmere snage sa jugoslovenskim prvakom Crvenom zvezdom. Nakon minimalne pobede (2:1) na “Old Trafordu“ doputovali su na revanš u Beograd, gde su 5. februara 1958. na stadionu JNA sjajno započeli utakmicu sa ’crveno-belima’. Čarlton je dva puta pogodio mrežu domaćina, pa je Junajted u prvom poluvremenu stigao do ogromne prednosti od 3:0. Zvezda je uspela da do kraja susreta izbegne poraz, ali je remi (3:3) u glavnom gradu Jugoslavije omogućio engleskom timu da drugu sezonu uzastopno bude učesnik polufinala Kupa evropskih šampiona.

Poslednja prepreka na putu do finala bila je Milan, međutim, Bazbijevi fudbaleri su na putu od Beograda do Minhena, gde je njihov avion trebalo da napuni rezervoare goriva, više razmišljali o predstojećem prvenstvenom meču sa ekipom Vulverhemptona. Na aerodromu u glavnom gradu Bavarske suočili su se sa izuzetno lošim vremenskim uslovima. Zbog jakog vetra i velikih količina snega koji je padao tih dana pista na minhenskom aerodromu se počela lediti, zbog čega je poletanje aviona za Englesku dva puta odloženo. Kada su se putnici najzad ukrcali u avion Čarlton i njegov saigrač Denis Vajolot savetovali su mlađim klupskim kolegama Tomiju Tejloru i Dejvidu Pegu da zamene sedišta jer su smatrali da će biti sigurniji na zadnjim mestima. Ova rotacija se pokazala fatalnom za Tejlora i Pega koji nisu preživeli predstojeću nesreću.  

Avion je prilikom pokušaja poletanja zakačio ogradu na kraju piste i krilo aviona se zabilo u jednu zgradu koja se nalazila u blizini. Krilo i deo repa su bili potpuno otkinuti od ostatka aviona, koji se najpre vrteo po ledenoj stazi, da bi pri sledećem sudaru bio prepolovljen. Čarlton je pri sudaru bio istrgnut sa sedišta i ispao iz kabine, pa je golman Junajteda Hari Greg, koji je nekim čudom iz nesreće izašao nepovređen i zatim započeo svoju spasilačku misiju, u prvom trenutku pomislio da je njegov saigrač mrtav. Bobi je, na sreću, ostao među živima tog strašnog februarskog dana. Zadobio je posekotine na licu i pretrpeo veliki šok zbog čega je proveo nedelju dana u bolnici. Minhen su, nažalost, u mrtvačkim kovčezima napustila čak 23 putnika tog nesuđenog leta za Englesku, među kojima su bila i osmorica fudbaleri Mančester junajteda – Rodžer Brim, Mark Džons, Bili Velan, Edi Kolman, Džef Bent, Tomi Tejlor, Dejvid Peg i Dankan Edvards, koji je nakon nekoliko dana preminuo od posledica teških povreda.

https://youtube.com/watch?v=qtv7ueTst80

Bobi je osam dana nakon nesreće napustio bolnicu i otputovao u Mančester gde se, igrajući fudbal sa lokalnom omladinom, psihički oporavljao od  pretprljenog šoka. Uskoro se vratio na teren, ali su minhenska tragedija i gubitak drugova zauvek ostali u njegovom sećanju kao bolna uspomena.

Dugo sam se pitao: ’Zašto ja’? Nisam mogao razumeti zbog čega sam ja prošao samo sa ogrebotinama, a toliko divnih mladih i talentovanih ljudi, mojih prijatelja, nije preživelo nesreću. Mislio sam da to nije fer i trebalo mi je dugo vremena da se osećam bolje i shvatim koliki sam srećnik bio. Još više da progovorim o toj strašnjoj tragediji, jer nisam hteo pričom uvrediti porodice poginulih. Njihova bol je i moja”, pričao je kasnije Čarlton. 

Samo tri meseca posle minhenske tragedije ponovo je doputovao u Beograd i zaigrao na Stadionu JNA, ovoga puta kao reprezentativac Engleske u prijateljskoj utakmici sa Jugoslavijom. Selekcija sa Ostrva je u tom susretu 11. maja 1958. doživela debakl (5:0), a budući veliki as se nije video terenu.

Sve me je podsećalo na tragediju. Isti stadion, ista sredina i nisam mogao da se pokrenem”, objašnjavao je razloge svoje blede igre u Beogradu.

Ostavši bez gotovo celog tima klub sa “Old Traforda” nije imao nikakavih šansi da u polufinalu Kupa šampiona savlada Milaneze. Novi skrpljeni sastav je te 1958. u finalu FA kupa poražen od Boltona, pa je Met Bazbi, koji je zadobivši teške povrede jedva preživeo minhensku nesreću, započeo dug i mukotrpan posao stvaranja novog Mančester Junajteda. Pri realizaciji tog zadataka mu je glavni asistent na terenu, ali i spona sa prethodnom, pri u visokom letu zaustavljenom generacijom “mančesterskih beba”, bio upravo Bobi Čarlton, koji nije skrivao ambiciju da sa novim timom nastavi delo svojih tragično nastradalih drugova.

Allsport UK /Allsport

Narednih nekoliko godina Junajted nije osvajao trofeje, ali je planski podizao kvalitet ekipe dovođenjem novih, talentovanih igrača. Zahvaljujući angažovanju škotskog napadača Denisa Loua i ’vunderkida’ iz Belfasta Džordža Besta stvoreno je “sveto britansko trojstvo” na čije nepredvidljive udare odbrane rivala Bazbijevog tima jednostavno nisu imale prave odgovore.

Sušne sezone su prekinute 1963. osvajanjem FA kupa, a dve godine kasnije Čarlton je sa saigračima proslavio svoju drugu titulu šampiona Engleske. Sad već iskusni, 28-godišnji fudbalski majstor je tako dobio priliku da, nakon osmogodišnje pauze, ponovo zaigra u Kupu evropskih šampiona. Nove “Bazbijeve bebe” su sigurnim koracima stigle do polufinala ovog takmičenja gde ih je očekivao Partizan. Iako je engleski šampion važio za favorita u ovom odmeravanju snaga, Bobi i svoj treći nastup na beogradskom stadionu JNA nije zapamtio po dobru. Fudbaleri iz Mančestera su za promašaje u prvom poluvremenu kažnjeni u nastavku susreta sa dva primljena gola, što se na kraju pokazalo presudnim za konačni ishod ovog duela. Golman Partizana Milutin Šoškić je u revanšu na “Old Trafordu” samo jednom kapitulirao, pa je proćelavi predvodnik tima sa Ostrva morao da čeka neku novu, tačnije rečeno četvrtu priliku da konačno postane akter finalne utakmice Kupa evropskih šampiona.

Pošto je 1967. Junajted ponovo prvi presekao ciljnu vrpcu u prvenstvu Engleske, Robertu Čarltonu se još jedna šansa za ostvarenje ovog cilja ukazala u narednoj sezoni. Ovoga puta nije bilo promašaja, iako put do finala nije bio lak. Uz mnogo sreće i sudijsku pomoć u osmini finala je eliminisan jugoslavenski šampion Sarajevo, dok je u polufinalu, nakon velike borbe, pao i veliki Real. Pred nekadašnjim klincem iz Ašingtona i njegovim drugovima stajala je na londonskom „Vembliju“ 29. maja 1968. godine na putu do trofeja samo još jedna prepreka – lisabonska Benfika.

Čarlton je te večeri u engleskom “hramu fudbala” postigao udarcem glavom u 53. minutu vodeći pogodak za svoj tim. To nije bilo dovoljno da se meč srećno privede kraju pošto su lisabonski ’Orlovi’ u finišu izjednačili rezultat i izborili produžetke. Dodatnih 30 minuta doneli su najzad veliku radost budućem ser Bobiju koji je, nakon golova Besta i Kida, svojim drugim pogotkom u 99. minutu stavio tačku na finalni susret. Kao kapiten prvog engleskog tima koji je trijumfovao u Kupu evropskih šampiona podigao je dragoceni pehar i u tom trenutku ispunjenom emocijama  prisetio se svojih, deceniju ranije poginulih klupskih drugova.

Bio je to vrhunac karijere sada već 30-godišnjeg veterana, ali ne i njegov prvi veliki trijumf na “Vembliju”. Dve godine ranije Čarlton je na  tom istom stadionu, nakon trijumfa nad Nemcima u finalu, sa bratom Džekijem i ostalim saigračima iz reprezentacije Engleske proslavio prvu titulu svetskih šampiona koja je stigla na Ostrvo. Prethodno je kao član selekcije ’Gordog Albiona’ bio akter dva Mundijala – u Švedskoj 1958. i Čileu četiri godine kasnije. Na njima, baš kao ni njegov nacionalni tim, nije ostavio zapažen trag, ali sve se promenilo kad je za selektora Engleske došao Alf Remzi. Ovaj stručnjak je prvom igraču Junajteda u reprezentaciji dao novu ulogu, povukavši ga iz napada u vezni red. Bobi se sjajno snašao na ovoj poziciji na kojoj je počeo da diriguje igrom selekcije sa tri lava na dresu, ali nije zaboravio ni da postiže golove.

Na osmom Svetskom šampionatu, koji je u julu 1966. godine održan u Engleskoj, Čarlton je pružao briljantne partije. Posebno se istakao 26. jula u polufinalnoj utakmici sa Portugalcima na “Vembliju” u kojoj je pogocima u 30. i 80. minutu doneo domaćinima minimalnu pobedu (2:1), ali i pravo da u borbi za pehar Žila Rimea odmere snage sa tadašnjim Zapadnim Nemcima. U tom nezaboravnom meču, čiji je ishod presudio sporni pogodak Harsta u produžetku, kreator igre Engleza se nije upisao u strelce, što, međutim, nije umanjilo njegovu veliku radost po okončanju utakmice koja je tog 30. jula lansirala selekciju iz kolevke fudbala na svetski tron. Koliko je fudbalski svet cenio Čarltonov doprinos trijumfu Engleza na Mundijalu pokazala je odluka “Frans fudbala” da mu na kraju te 1966. dodeli “Zlatnu loptu”.

Želeo je Bobi da u junu 1968. godine, na završnom turniru Kupa evropskih nacija u Italiji, sa reprezentacijom objedini titule svetskog i kontinentalnog šampiona. Samo nekoliko dana nakon Junajtedovog trijumfa nad Benfikom na “Vembliju” on i njegovi drugovi su doživeli neprijatno iznenađenje u Firenci gde ih je u polufinalu evropskog šampionata neočekivano elimisala reprezentacija autsajdera – Jugoslavije (1:0). Čarlton je mnogo godina kasnije ovaj neuspeh pokušao da opravda tvrdnjom da su fudbaleri sa Balkana u toj utakmici “igrali izuzetno grubo”, pri čemu je zaboravio činjenicu da je u tom susretu, zbog oštre igre, isključen jedino engleski reprezentativac Maleri.

Poslednji nastup na jednom velikom takmičenju as Mančester Junajteda i engleske reprezentacije imao je na Mundijalu u Meksiku 1970. godine. Branioci titule su u četvrtfinalnom duelu sa SR Nemačkom početkom drugog poluvremena vodili sa 2:0, pa je selektor Remzi odlučio da iz igre izvuče 32-godišnjeg Čarltona i odmori ga za naredni polufinalni dvoboj. Bila je, to ispostaviće se, pogrešna odluka i tužan oproštaj velikog asa od svetskih šampionata. ’Panceri’ su u nastavku susreta najpre anulirali zaostatak, a zatim pogotkom Milera u produžecima stigli do pobede (3:2) kojom su se revanširali ostrvljanima za bolni poraz na “Vembliju”.

Godine su polako počele da“pritežu Bobija, a i njegov klub je, nakon trijumfa u Kupu evropskih šampiona, upao u veliku krizu kojoj se početkom sedamdesetih godina prošlog veka nije nazirao kraj. Čovek koji je 1953. stigao kao talentovani klinac na Old “Traford” odlučio je da 20 godina kasnije napusti Mančester Junajted. Igračku karijeru je priveo kraju u Prestonu gde je jedno vreme obavljao i posao menadžera. Pošto je ubrzo uvideo da klupa nije za njega napustio je ovu funkciju, ali je i dalje ostao u fudbalu. Oprobao se na mestu direktora Vigan Atletika, da bi se 1984. vratio u svoj Junajted gde je izabran u bord direktora kluba.  

REUTERS/ Action Images/John Sibley

Na ovom poslu je iz senke, kako tvrde dobro obavešteni izvori, imao važnu reč pri donošenju mnogih ključnih odluka koje su omogućile da Mančester u eri Aleksa Fergusona postane najuspešniji klub u Engleskoj i još dva puta stane na evropski tron. I danas, kada se klub ponovo suočava sa ozbiljnim  problemima, ser Bobi je, iako u poodmaklim godinama, redovan posetilac mečeva na “Old Trafordu”. Mada nisu imali priliku da ga uživo posmatraju na terenu, i mlađi navijači engleskog velikana, kao i ostali ljubitelji fudbala na Ostrvu, dobro znaju ko je ovaj legendarni ’čiča’. Svesni su da  bez njegovih majstorija Junajted možda nikad ne bi postao svetski brend, a reprezentacija ne bi došla do svoje jedine titule šampiona naše planete.