Španska sela 3: Zelena milja

Blog ostalo 11. jun 202018:17 > 18:21
Getty Images/Shaun Botterill

Tunel Viljamarina. Huk gotovo čitavog Heliopolisa. Ono nešto u vazduhu što mami, a užasava. Iskonska tradicija. Veličina koja privlači. Opasnost rešena da opominje. Užitak spoznaje sportskog gubilišta. Ovde svaki gorostas ide pod giljotinu u sudaru sa Divom čudotvorcem nadfudbalakih moći.

Fran Santiago/Getty Images

Autor: Milo Lekić

Svaka sličnost sa nestvarnim, gotovo filmskim događajima je namerna.

Jer kako se drugačije otisnuti u ovu pustolovinu, a ne uporediti zelenu polovinu andalužanskog vatrenog srca sa satom u nedrima Džona Kofija iz Kingovog pera, a Darabontove zenice ili pak, kako ne povući paralelu o večitom begu iz senke Seviljinog mlađeg brata i nemogućnosti Majkla Klarka Dankana da se izbori sa Tomom Henksom za mesto prve asocijacije na film Zelena milja. Iako je on div, i to ne samo na platnu kao što je i Betis div, i to ne samo na terenu.

Zelena milja nije samo hodnik bolje čuvan od strane zidnih legendi ovekovečenih na Benitovom tepihu, nego li izmaštani zatvor Hala Mursa pun osuđenika spremnih da skoro istim prolazom koračaju pravo u smrt. Zelena milja nije samo put nagomilanog očaja znojem oblivenih mazohista što voljom crvenog Ramon Sančez Pishuana tridesetih godina prošlog veka ostaše uskraćeni za tramvajski prevoz od rivalskog stadiona do svojih radničkih domova. Zelena milja je i 11 decenija zajedničkog koračanja, prohtevima zahvalnih igrača i zahtevima nezasitih navijača. Takva sinergija dve različite strane iste pezete izgradila je jedinstven identitet meren lojalnošću skoro 60 hiljada duša sa tribina čak i u trećeligaškom društvu. Time se svaki navijač Betisa samouvereno legitimiše, uz, uvek sa ukusom, provučeni dodatak kako crvene komšije čim im se tim nađe u sredini tabele, nedeljom češće idu u teretanu nego li na tribine borilišta onog istog Pishuana što zagorča život Betikosima.

Povezano

Da bismo spoznali srž te zelene posebnosti, moramo malo dublje zakopati lagerovani pesak barijerno nabacan sa obe strane reke Guadalkivir koja poput ključne aorte deli pretkomore i komore jednog srca. Srca uvek spremnog za boj. Onog koje nikada ne bi poslušalo pesmu Indeksa. Ili bar onog sa severne strane jastuka. Istorijski naziv te žile kucavice, što ubrzo nakon posete Sevilji otiče u Atlantik, starim Rimljanima beše inspiracija za ime važne provincije. La Betika tako jednog vrelog majskog dana davne 1909. godine doteče u misli dvojice odmetnutih rukovodilaca nekada jednog tela sa očigledno dve duše, te oni bez prevelikog ustezanja osnivanjem novog mangupa u gradu baciše rukavicu ili, preciznije rečeno, pesnicu u lice od samog starta britanski-elitističko zadojenom starijem bratu. Nije ta pesnica od samog skupljanja svih pet prstiju mogla snažno da udari, ali tako visoko podignuta predstavljala je simbol tvrdoglavog inata nepokolebljivog severnog Heliopolisa već uveliko uštirkanom južnom Nervionu. Niži staleži, materijalno siromašniji građani i klasična radnička kasta doživljavali su novi klub kao katalizator obilnog besa čije je krvarenje trebalo zaustaviti. Taj izduvni ventil sadržan u 90 minuta prividne jednakosti, ili čak superiornosti u odnosu na gospodu iz suparničke lože koja će već sutra odlučivati o ceni nadnice ili korišćenu godišnjeg odmora, znao je da „malom čoveku“ ubrizga veliku dozu zelenog samopouzdanja dovoljnu da se na fabričkoj traci krcka makar narednih sedam dana, sve do novog punjenja baterija na utičnicama današnjeg Viljamarina. I da ironija bude veća, to energetsko napajanje usled pogonskog pražnjenja, za samo šest godina od inagouracione sezone u španskoj Primeri, dovede Betikose do usijanja, do rušenja kineskog zida svih Davidovsko-Golijatskih predrasuda, do istorijskog momenta za svakog zemaljca zelene krvi čija će pokolenja, dok je sveta i veka, ponosno zboriti kako je njihov Betis prvi. Iako nije prvi ušao u pucanj, iako nije imao logistiku pokrajinskog projekta, iako je nosio teško breme da je nastao od nekog i da će isto tako i nestati, to šampionima iz 1935. godine ni malo nije smetalo. Neslavan završetak prvog finala kupa 1931. nakon trijumfa Bilbaoa i gubitak prefiksa kraljevski godinu dana kasnije usled rokade iberijskog monarha Alfonsa trinaestog i španske Druge Republike, ne sprečiše zelene emisare pa propisno očerupaju baskijske klubove samo donekle im se tako osvetivši za premijerno otimanje drugog po važnosti trofeja na poluostrvu. Alavesu su odveli Simona Lekuea, ljutom protivniku sa San Mamesa Viktoria Unamuna i Anhela Sara. Ali tu nije bio kraj najezdi Baska na vrelu Andaluziju pa su se uzduž Guadalkivira ukotvili golman Urkiaga i štoper Serafin Aedo. Na sve to, i filijala je 34- te godine osvojila regionalni naslov tako da su mlade perjanice te družine dobile ekspresnu prekomandu u prvi tim. Dva Hosea, Kabaljero i Valera uleteli su u poslednji vagon, ispostaviće se, šampionske kompozicije. Nju su, kao po pravilu, udarnički vukli starosedeoci Areso, Suarez Peral, Francisko Gomez, Rufino Larinoa, Adolfo Martin, Pedro Timimi i Hose Luis Espinosa. Čast da napravi koktel što obara s nogu pripala je jednom Ircu, Pediju O’konelu, nekada defanzivnom veznom Šefild Venzdeja ali i Mančester Junajteda, čoveku koji je samo potvrdio zasluge ostrvljanja za razvoj fudbala u Andaluziji, jer opšte je poznato da su engleski mornari 1905. inicijalno osnovali Sevilju kao prvi takav kolektiv u regiji a samo 30 godina kasnije u vitrine Betisa jedan Irac unosi i prvi pehar namenjen nacionalnom pobedniku. Junak jeste postao ali junak nije ostao jer se potonji prelazak kod crvenih ne prašta.
O’konel je izmiksao šest Baskijaca, po tri „domoroca“, odnosno momka sa kanarskih ostrva, uz trešnjicu na vrhu pene pristiglu iz Almerije, i tim razornim ukusom uspeo da opije društvo Rasing-Kantabrije sa sedištem u Santanderu, gradu u kojem je i sam 7 godina boravio ali i gradu koji će 8 decenija kasnije Heliopolisu podariti još jednog, po mnogo čemu, revolucionarnog trenera.

I mada u taboru zelenih dugo vremena nakon epohalnog podviga sreći nije bilo kraja, nesreća Betisa ogledala se u činjenici da je klub najplodonosniju generaciju u svojoj istoriji iznedrio baš u predvečerje rata. I to ne rata za koji je možda bilo potencijala da se rasplamsa kada bi suprotstavljeni unutar grada Bizeove Karmen bili siromašni sever i imućni jug, oni polovi što su se do sada samo sportski merkali, već jednog nepojmljivo većeg oružanog sukoba koji je u vihoru zla zavrteo sudbine mnogih nesrećnih Španaca ali i onog najnesrećnijeg, predodređenog da vlada skoro 4 decenije. Španski građanski rat prvo je zakucao na vrata Seviljskog berberina. Andaluzijija je ubrzo postala jako uporište Frankovih fašista a centralni grad pravi poligon za demonstraciju sve svireposti nadolazećih vladara.

Getty Images/Firo Foto

Ovaj mali čas istorije nipošto nije odraz autorove opčinjenosti posmatranim periodom već samo nastavak razotkrivanja posebnosti identiteta fenomena zvanog Betis. Jer da nije bilo generalove odmazde potpirivane kompleksima viđenijih Seviljista naklonjenih prebogatom Sančez Pishuanu, usuđujem se da kažem da bi Zeleni do kraja prve polovine prošlog veka sasvim sigurno skupili dovoljno trofeja da svrgnu sa treće pozicije madridski Atletiko. U svakom slučaju za glavu bi skratii i Sosijedad i Valensiju i Bilbao. Ovako, voljom sudbine već u začetku stvaranja institucije, za glavu je, ali bukvalno, skraćen od strane Riverinih falangi ogroman broj betisovih navijača tako da je oštrica čuvene pesnice nekoliko godina bila opravdano otupljena. Navijač Betisa je od rođenja, ne samo koloritnim statusom, bio predodređen da trpi. Pre Frankove ere, radnička klasa i španski Romi nakon mukotrpnih poslova i fudbalskih svetkovina tramvajima su išli samo do tačke koju je odredio predsednik omraženog kluba. Sančez Pishuan, vlasnik javnog prevoza u svom gradu, skratio je tramvajske linije tako da su šinobusi išli isključivo do Trijane a nakon te destinacije, onako narodski, kud koji mili moji. Naravno, peške. Ali, ne lezi vraže, i od goreg ima gore. Od 36.godine, tim istim putevima navijači Betisa bežali su koliko ih noge nose boreći se za poslednji dah u igri smrti sa Frankovim opasnim trupama. Pishuan je podržavao Hitlerove sledbenike a Betikosi ne, tako da se Nervion ponovo uzdigao do neslućenih visina, a današnji stadion Viljamarin postao besplatni parking za generalove tenkove. Ali čak ni to nije bilo dovoljno monstruozno. Naime, teren po kojem su samo godinu dana pre rata špartali šampioni adaptiran je u surovo mučilište i jedan od najozloglašenijih koncentracionih logora Frankovog doba. U Španiji postoji prećutni konsenzus da se o tome ne govori često, ali je nepobitna činjenica svima znan podatak da su Riverine jedinice, uz podršku Pishuana, za samo nekoliko dana počistile provincije na severu grada. Španskih Roma gotovo da više nije bilo u Trijani, tako da, ako ni zbog čega drugog makar samo zbog toga, poražavajuće zvuči tvrdnja da danas među navijačima Betisa ima ne malo neonacističkih i antisemitskih grupa koje su, između ostalog, odigrale i značajnu ulogu u dinamici rastanka voljenog kluba sa Kikeom Setijenom, ali o tome nešto kasnije.

Elem, grad je pao u ruke pobunjenika na samom početku rata, već 1936. godine. Odmah je postalo kristalno jasno da će iz O’Konelovog šejkera prvo izleteti baskijski sastojci. Njihovo šestočlano prisustvo raspršilo se u vazduhu poput nerealnih snova Betisovih pristalica da je moguće prevazići kolaborantsku spregu fizičkog nasilja i finansijske moći, a u isti mah i povratiti ulogu ravnopravnog tasa na vagi nekog novog, bizarnog teatra. Pozorište u kojem je vladala etnička harmonija igranja bajkovitih klasika zamenio je savremeni umetnički izraz tako da su, primera radi, baskijske čarobnjake prepadnute da kosti ne ostave u srcu Andaluzije, pred golom dominantno zamenile ofanzivne crvene štuke što se ponosno po ubojitosti, preciznosti i fudbalskoj surovosti, poistovetiše sa firerovim nebeskim elitnim odredima. A opet, zeleni k’o zeleni. Još jednom pre srcem negoli pameću. I naravno, iznova glavom u zid. Umesto da se pošteno iskoriste benefiti moratorijuma na učešće u prvoj posleratnoj sezoni na koje su imali pravo, svi klubovi čiji su stadioni korišćeni u „redukciono-populističke“ svrhe, Verdiblankosi ne želeše da preskoče uvodni ciklus neravnopravne borbe, te zato hrabro poginuše na obali Guadalkivira i to baš 28. maja, na petogodišnjicu najosvetljenije klupske noći. Tada je zavladao mrak. Već ranije na hridi nasukani brod proročki očekivano je potonuo u drugu ligu. Ostalo pripada praistoriji. Gradski rival je sramno nagrađen kupom 1939. godine, a titulu, što je Betikosi i Frankova zovu, suparnici osvojiše deceniju nakon prvenca zelenih. I tim putem, malo po malo, kroz tamne lagume stvaranja pobednika stigosmo do identitetskog maksimuma. Dublje se nije moglo a opet, čini se, većim se nikada niko neće zvati. 1947. godine počinje betisova epopeja znana i kao treći rang. Za većinu sportskih kolektiva bio bi to svesno potisnut nadražaj, pohranjen negde duboko u sivoj naboranoj masi ali, za mnoge iz neočekivane kontre, svaki takt ponosne rapsodije „Viva er Beti manque lose“ hipnotizerski ubedi zeleni mozak da shvati. On je fenomen. Neuništiv. I kada je zelenim miljama daleko od elitnog društva. Na krilima, slobodno mogu reći, jednog novog, ne samo fudbalskog, pokreta običnih ljudi prkosnih izvrnutoj Španiji koju obožavaju ali na koju su i osuđeni, Betis se 1954. godine dokopao Segunde. I to na impresivan način. Sjedinivši titule iz sva tri od davnina profesionalna ranga. Do današnjeg dana niti jedan drugi Iberijski tim nije osvajao treću, drugu i prvu ligu. Četiri godine kasnije klub je nakon 15 sezona bežanja sa časova konačno prikupio sva neophodna sredstva za pravdanje izostanaka i još jednom seo u prvu klupu škole što šampione stvara.

A znao sam da će biti vraški teško ukalupiti priču o neponovljivom Betisu. Jednostavno, tako običnom, a opet istinski posebnom. Kako približiti zelene daljine, a ne pomenuti Luisa del Sola ili Rohelija Sosu i prvo kušanje evropske sreće kroz trnovit put Kupa sajamskih gradova iz sezone 1964/65? A odmah potom ne setiti se i potrage za novim hladnom od elitnog Sunca u vidu ekspresne Segunde zapečaćene večnim počinkom velikog igrača, predsednika i, do same smrti, trenera Andresa Arande.
Kako osuditi navijačku „neuračunljivost“ jednog Betikosa kada u njegovom društvu nismo doživeli osvajanje Kupa kralja iz 1977. godine, začinjeno četvrtfinalom Kupa pobednika kupova što dođe kao melem na ranu nakon pregažene reko Po, ali i novu šetnju do punog tanjira žilave hrane drugorazrednog restorana skrojenog da prima samo zvanice odevene po poslednjoj modi?
Zašto tom istom Verdiblankosu ne dozvoliti da nam objasni sopstvenu amplitudu tumaranja od sjaja do očaja praćenu trljanjem očiju kako bi se na Kalderonu što bolje videla reinkarnacija predratnog šampiona koji uz pehar sa vraćenom krunom najavljuje istorijski odlazak diktatora nad diktatorima. Esnaola, Alabanda, Megido, Bioska i pre svih maestralni Rafael Iriondo svojim bravurama ubediše čitavu Španiju da povratak u monarhističku prošlost neće biti retrogradan, već naprotiv istinski pogled u budućnost. A onda opet ta budućnost za zeleno-bele ne beše svetla uprkos laganom vraćanju na staze stare slave. Sve do rane faze poslednje dekade prethodnog stoleća na vrućem Viljamarinu hodalo se kao po ledu ali čim je okončana strukturna reorganizacija prava i obaveza, mali zeleni akcionari iznedriše prvog među jednakima. I to kakvog.

Čudotvorni Manuel Ruiz de Lopera već od 1992. godine brzinom svetlosti poče imperiji da uzvraća udarac. Levi kroše. Samo dve godine po ustoličenju vraćen je dignitet promocijom u Burgosu nakon tri sušne sezone. Desni kroše. U povratničkoj odiseji momentalno dosanjano pobedničko postolje bronzanog sjaja a i 365 dana kasnije društvo je bilo među četiri uz poraz na poene posle 12 rundi, puta 10 minuta, u ringu protiv Barse pred očima kralja. Temeljni aperkat. 1997. godine skućen klub. U komšiluku Viljamarina stavljen je pod krov, nalik onom kopljanika iz Amsterdama, čitav sportski habitus užarenog zelenog sveta. Sporadične munje u pleksus. Pogođen Rios. U Bilbao za 12 miliona evra. I taman pred trijumfalni gong, ni manje ni više, novi nokdaun. Na podu Segunde brojao se do prihvatljivih 5, da bi tada već prilično ranjavani Div osvojio davno predate pojaseve. Drugi najmanji parni broj u vidu mesta na lestvici sabranih brojeva donese Verdiblankosima Ligu šampiona. Još jednom u nečemu prvi. Kakav direkt. Niko od Andalužana pre njih ne podeli kolač sa sebi doraslima u evropskom formatu što postade Liga umesto Kupa. A za strasnu predigru, trofej. I to onaj u masovnom takmičenju. U Visenteovom begu od zaborava. Lorenco Sera Ferer presliša prvo Osasunu, pa zatim i vicešampiona Starog kontinenta, čiji kneževi poput Maikona, Adebajora, Evre ili Ćevantona samo godinu pre, jednog Žozea vinuše u zvezde, da bi sebi ravne birao među velikanima Gordog Albiona, Liverpulom i Čelzijem. Nezapćena euforija duge zelenih nijansi kao po navici najavi otrežnjujući fijasko. Raskol između ondašnjeg i sadašnjeg najmoćnijeg činioca u jednačini sa više nepoznatih uredi da se Sera Ferer povuče ne bi li pritajeno napao iz zasede a lovorikama uljuljkani de Lopera samouvereno se osokoli ni ne slutivši da ga Pirova pobeda strmoglavo poput Franka vodi u neizbežni poraz. Već krajem maja 2009- te godine Betis je posle 8 vezanih koraka među odlikašima po 11. put morao u društvo ponavljača što je već sredinom juna dovelo do drugog najmasovnijeg okupljanja u 102 godine dugoj postojanosti. Prvi hepening bio je doček šampiona sredinom četrdesetih prošlog stoleća a ovaj drugi nekako je trebalo da bude više ispraćaj. De Loperinu glavu na protestima u Sevilji, Barseloni, Benidormu, Madridu pa čak i Marbelji, gde je dotičnom letnjikovac, tražilo je preko 60 hiljada demonstranata. Predsednik je već tada izgubio lični kompas a za klupsku orijentaciju ponestajalo mu je vremena. Busola je pokazala na Tapiu koji se probijao kroz prašumu Segunde sve dok nije smenjen. Sud o njegovom radu, kao i za svakog od nas, daće vreme a preki sud finansijskih mahinacija, poput vesnika proleća 2010. godine, naterao je potentnog šerholdera Betisa da svoj udeo u tadašnjoj muci kluba prenese na drugoga za tričavih 25 miliona zelenih, evropskih novčanica. Ali otišao je kao i svi ljudi zelene krvi.

Dostojanstveno. Sa pogolemom zaostavštinom. Ako ni zbog čega drugog, u Heliopolisu će ga pamtiti kao borca čija je šamarčina 1998. godine zacrvenela mnoge nadobudne obraze. Bridelo je dobrano u Nervionu kada objaviše da su „siromasi“ iz džepova istresli kupoholičarski rekord izbrojavši za čarobnog Denilsona taman onoliko zelenih apoena za koliko je De Lopera pristao da siđe sa velike scene. I svaki evro je više nego zaslužio. Mislim na predsednika. Iako se ista konstatacija odnosi i na zlatnu koku Sao Paula. Jer u životu obično dobiješ onoliko koliko si spreman da daš. U svakom smislu. Pa i u fudbalskom.

Prihvatam i razumne kritike De Loperinog dela, ali Betisu su u svim foteljama, istorijski gledano, bili potrebni vizionari. Jeste da je posle njegove vladavine naredni petogodišnji ciklus bio finansijski turbulentan ali sve te administrativne zabrane, koraci po bankrotnoj žici, nesnalaženja sudskih i monetarnih institucija nisu ništa u poređenju sa onim osećajem da ste ponovo u nečemu prvi. Da uzimate trofeje, da rušite troškovne barijere, da se o vama priča kao o fenomenu. Pa za to vredi i poginuti. Kao i one 1936. kada se reklo „Ne“ Franku. Sada glava nije baš bila u torbi, ali torba jeste ostala prazna tako da je ubrzo trebalo napuniti. Betis između dva vizionara ostade da diše na aparatima. Pepe Mel se trudio da mu u sportskom smislu udahne život ali bez osnovnih prehrambenih namirnica funkcije organizma vremenom slabe. Potrebna je bila nova energija Diva kojeg je nemoguće pobediti. Možete ga držati pod anestezijom ali kad dejstvo medikamenata popusti svaka žila od naboja pozeleni.

„Sada Betis sada“ Novoformirana upravljačka većina uspostavi kontrolu nad teritorijalnom pripadnošću svakog nosioca akcijskog kapitala. Anhel Haro dade obećanje navijačima da Betis zauvek ostaje zelenim Seviljistima a da će njega samog u kancelariji zameniti kapiten Hoakin Sančez kojeg upravo on učini šerholderom. I sportski sektor Anhel Haro prosledi u prave ruke. Potpredsednik Lorenco Sera Ferer ušao je u svaku poru malo zastarelog mehanizma. A onda je pikirao i Kikea Setiena. Nekadašnji reprezentativac Crvene furije rodom iz Santandera igrao je sa skromnim Las Palmasom možda i najatraktivniji fudbal u ligi, što svakako nije ostalo neprimećeno. Sve je počelo kao iz bajke. Velike ambicije, nestvarne impresije Edera Sarabije o monumentalnosti novog projekta, odani kapiten na terenu, Antonio Adan između stativa ali i uvreženih golmanskih navika i Kikeove filozofije da se ispucavanjima, bespotrebno, ne gube lopte, vođa filijale koji ne juri rezultat drugog tima već regrutuje važne karike za prvi, navijači što masovno oživljavaju sećanja na četrdesete godine prošlog veka, čak simbolično ponovo počinju da idu peške ka fudbalskom hramu. Delovalo je da se krug zatvorio. Da je igrica pređena. Pogotovo kada je, po Kikeovom priznanju, prerano stigla i Evropa. Nema Betikosa koji tada nije uobrazio da gleda O’Konela, Del Sola, Rohelija, de Loperu, Sera Ferera, Mela, Kastra, Ećeberiju… Baš sve je zamirisalo na onaj iskonski Betis. Lepršavi poletarci Fabian Ruiz i Fransis Gerero, ubojiti Loren Moron, nemilosrdni Firpo, neki totalno novi klinci preko noći stasali za velika dela. Upravo to preko noći, bez milosti, ih je, poput gladnog vuka, pojelo naredne sezone kada je trebalo braniti poene sa turnira što ih narod voli lani zvati. I ne mogu da se otmem utisku da bi Setien i te dečje bolesti preležao da mu ne otkaza poverenje onaj ko ga je i doveo.

Jer Sera Ferer jedino ne beše kriv za dovođenje Paua Lopeza i izlazni maltretman Tonija Adana. Svi ostali transferi bili su njegovo maslo. Krađa samuraja Inuija čiji marketinški benefiti očigledno nisu bili vredni, malo je reći, nekorekntosti prema Gargarzinom Eibaru. I prodaja, tek za velika dela stasalog, Ruiza Napolitancima, bez obzira na masnu svotu, ne beše manevar koji se morao preduzimati. A posebno ne u svrhu kupovine Barsinih potencijalnih želja koje je trebalo razigravati. Uz svo poštovanje Lorencove ljubavi prema Kataloncima Lainez i Emerson postadoše skupe igračke što narušiše međuljudske odnose i hijerarhiju u svlačionici bez obzira na sav uloženi trud Guardada i Hoakina. Pa ne može Betis da se pretvori u nečiju filijalu i poligon za traženje novog Mesija. Ne može pogotovo jer su vladali dvostruki aršini kada je Setien pokušavao da vrati Sebaljosa iz kraljevskog kluba. A kada je pod Rubijem na teren u zelenom dresu istrčao Alenja, još jedan promašaj La Masije, postalo je i više nego jasno da je onaj Betisov identitet u ozbiljnoj opasnosti. Sada više ne u finansijskoj jer niže basnoslovne transfere, ne čak ni u idealističkoj jer ne postoji šansa da se u narednih 100 godina u upravu ušunja neko ko nije iz srca Andaluzije, već isključivo u fenomenološko-dirigovanoj orijentaciji. Da se razumemo. Ne treba ići u drugu krajnost. To što je očigledno fingirani sukob Sera Ferera i Setiena samo pripremio teren za Kikeovo preuzimanje Barselone i stvorio menadžerski alibi prvopomenutom ne znači da Zeleni sa Rubijem neće jurišati na visoke plasmane. To što je Firpo Barsin a Alenja Betisov ne znači da u jednom pravcu idu dragulji, a u drugom odbačeni škart, jer i tog i takvog Alenju oberučke bi prihvatilo pola lige, ali priznaćete da sve nekako malo odudara od Betisovskog kodeksa. Pa čak i taj sukob Setiena sa navodno antisemitskim grupama sa centralne tribine prilikom zaštite Fransisa Gerera. Ti navijači laju ali ne ujedaju. Nisu ni de Loperu koji je mnogo više zgrešio od za jednu utakmicu nezainteresovanog Gerera. Kike je otišao jer mu nije dozvoljeno da bude menadžer. Da stvara igrače. Da kupuje poluproizvode po svojoj meri ne bi li ih brusio do savršenstva. To ne bi bili igrači po ukusu Barse. Ili bar većina ne. Zato je i preuzeo Barsu. Da tamo proba da se izbori sa vetrenjačama po pitanju broja „Mesija“ u timu. Da objasni da je Breitvejt kvalitetan štof za carevo novo odelo a da bi Lautaro već probio sve granice barsine mnogoljudne konzervativne transfer politike. A šta ćemo sa Betisom sad. Posle Kikeovog bljeska i buđenja nade izgleda da se sa Fererovim novim pulenom vraćamo čuvenoj stagnaciji. Rubi je fudbalski preletač. Znaju to i u Aragonu, pričaju odavno u Valensiji i Espanjolu. Posle njega ostaje uglavnom pustoš. Izgleda da su se poput one stare anegdote pretprošle sezone konačno sreli Betis i uspeh. Verujem da je Betis nakon srdačnog upoznavanja prvi upitao. Pa dobro, i šta ćemo da radimo? Samo se plašim da je uspeh imao brutalno očekivani odgovor. Pa ništa, isto kao i do sad. Svako svojim putem.

Ali ljubav svakako ostaje. Kao što osvedočeni Betikos saopšti Frankovim dželatima.
Njegove poslednje reči prilikom pogubljenja u Granadi.

Zeleno, volim te Zeleno!

Lorka, hvala ti…