Kraljica provincijskih klubova

Blog ostalo 24. jul. 20208:00 > 14:31
Podeli:
Alessandro Sabattini/Getty Images

Iako neće zameniti Juventus na tronu, fudbaleri Atalante će, bez ikakve sumnje, ostati zapisani kao hit italijanske Serije A u sezoni 2019/20, baš kao i najprijatnije iznenađenje Lige šampiona u kojoj imaju šansu da pobedom nad PSŽ izbore plasman među četiri najbolja tima u Evropi.

Emilio Andreoli/Getty Images

Sastav koji sa klupe vodi Đan Pjero Gasperini igra najatraktivniji i najefikasniji fudbal u šampionatu na čizmi i potpuno je izvesno da će drugu sezonu uzastopno biti tim sa najviše postignutih pogodaka u prvenstvu države sa Apenina.

Ekipa iz Bergama je prošlosezonsko nadmetnje u Seriji A okončala na trećem mestu, pri čemu su njeni igrači 77 puta pronašli put do mreža protivnika. Nakon 35 kola u ovom, zbog pandemije koronavirusa produženom šampionatu Italije, strelci Atalante se mogu pohvaliti sa čak 95 zabijenih golova (uz  fantastičnu gol razliku 95:44), kao i činjenicom da su u tri utakmice (sa Lećeom, Torinom i Udinezeom) njihovi protivnici sedam puta polazili sa centra, dok je jedan (Breša) primila šest golova, a dva rivala (Milan i Parma) pet pogodaka. S obzirom na to da su do kraja maratona ostala još tri kola, vrlo je verovatno da će Gasperinijevi izabranici stići do magičnog broja od 100 postignutih pogodaka, što bi – s obzirom na dobro poznatu čvrstinu odbrana u kalču – bio zaista istinski podvig.

Koliko je teško ostvariti ono što je u ovoj sezoni pošlo za nogom fudbalerima Atalante, pokazuje podatak da ovoliko pogodaka u ovoj fazi takmičenja u poslednjih šest decenija nije postigao nijedan tim. Samo su Torino 1948. (105 golova) i Milano 1950. (103 pogotka) i 1951. godine (101 gol) nakon 33. odigrana kola Serije A bili efikasniji od junaka naše priče.

Tim sa stadiona “Atleti Azuri d Italija” je rezultatima i igrama u poslednje dve godine opravdao nadimak “kraljice provincijskih klubova“ (Regina delle provinciali). Istina je da se grad u Lombardiji koji je, uz Brešu, pretrpeo možda najveće žrtve tokom pandemije koronavirusa, do sada nikada nije radovao Atalantinom osvajanju skudeta. Jedini značajan trofej je u klupske vitrine stigao davne 1963. godine kada su ’Nerazuri’ iz Bergama u finalu Kupa Italije pobedili Torino sa 3:1. Pre ovosezonskog uspešnog debija u Ligi šampiona tim iz grada smeštenog u severnom delu Padske nizije se oprobao u druga dva manje značajna kontinentalna takmičenja – Kupu pobednika kupova i Kupu UEFA. Najveći uspeh ostvarili su u sezoni 1987/88 nastupivši u tadašnjem Kupu pobednika kupova, gde ih je u polufinalu zaustavio belgijski Mehelen.

Emilio Andreoli/Getty Images

Atalanta je poznata po svojoj izvanrednoj omladinskoj školi, čije je osnivanje 1991. godine inicirao tadašnji predsednik kluba Antonio Perkasi angažujući trenera iz Koma Ferma Favinija. Različite mlađe kategorije ovog kluba su osvojile 17 titula šampiona Italije, a  Atalanta je stvorila, te kasnije bogatijim rivalima prodale igrače kao što su: Kristijano Vijeri, Filipo Inzagi, Kristijano Doni, Andrea Konsilji, Masimo Donati, Mauriso Ganc, Paolo Montero, Alesio Takinardi.

Klub čiji tim igra najlepši i najefikasniji fudbal na Apenima osnovan je 1907. godine, a pod sadašnjim imenom živi od 1924. kada je došlo do spajanja Atalante i Bergamaska. Na sadašnji stadion su se preselili 1928. da bi devet godima kasnije prvi put zaigrali u elitnom rangu italijanskog fudbala. U njemu su tada proveli samo jednu sezonu što je bio samo početak čestih selidbi kluba iz Bergama u niži rang takmičenja (1981. godine je čak ispao u Seriju C1) iz koga se, kao po nekom nepisanom pravilu, vrlo brzo vraćao u Seriju A. Klub sa stadiona “Atleti Azuri d Italija” – koji je, pored već pomenutog osvojenog Kupa Italije, još tri puta, 1987, 1996. i 2019. godine bio finalist ovog takmičenja – nastavio je šetnju između Serije A i Serije B i u prvoj deceniji ovoga veka.

U Drugu ligu su odlazili 2003, 2005. i 2010. godine, da bi od povratka među prvoligaše 2011. nastupila stabilizacija pošto Atalanta od tada nije nijednom napuštala elitno društvo. U Bergamu su, ipak, želeli da njihov klub bude nešto više od stalnog člana Serije A, a ključni trenutak za uspon tima iz grada udaljenog 40 kilometara severoistočno od Milana usledio je 14. juna 2016. kada je za trenera doveden Đan Pjero Gasperini. Samo tri godine i tri meseca kasnije (16. septembra 2019.) ovaj stručnjak je, zbog onog što je u kratkom periodu učinio sa Atalantom, proglašen za počasnog građanina Bergama iz čega se može zaključiti da su, ne samo u klubu, nego i u gradu bili više nego zadovoljni njegovim radom.

Gasperini je trenersko ime stekao uspešnim vođenjem manjih klubova. Na svom prvom samostalnom poslu odveo je Krotone iz Serije C1 u Seriju B, dok je pod njegovom dirigentskom palicom Đenova stigla do petog mesta u kalču i plasmana u Ligu Evrope. Nakon toga je dobio šansu da se dokaže u jednom velikom klubu, Interu ali je ova kratka epizoda na stadionu “Đuzepe Meaca” okončana neuspešno. Đan Pjero je na klupu tima koji je godinu dana ranije uzeo sa Murinjom triplu krunu došao u junu 2011. godine da bi mu već u septembru, nakon neočekivanih poraza u domaćem prvenstvu i Ligi šampiona Masimo Morati uručio otkaz. Sadašnji šef stručnog štaba Atalante, kažu, nikad nije preboleo što mu u Interu nisu dali vremena da sprovede svoje zamisli u delo zbog čega je imao veliki motiv da u nekoj drugoj sredini rezultatima potvrdi svoje trenerske kvalitete.

Emilio Andreoli/Getty Images

Već u prvoj sezoni u Bergamu nadmašio je očekivanja, pošto je doveo svoje izabranike do četvrte pozicije u Seriji A i plasmana u Ligu Evrope (tada je Italija imala samo tri predstavnika u Ligi šampiona). Naredna sezona donela je mali pad, tačnije sedmo mesto na kraju prvenstvene trke na čizmi, ali je zato u idućoj (2018/19) tim sa “Atleti Azuri d Italia” ostvario u nacionalom šampionatu najveći uspeh u dotadašnjoj klupskoj istoriji. Gasperinijev sastav je ciljnu vrpcu u kalču presekao kao treći, iza šampiona Juventusa i viceprvaka Napolija, čime je stekao pravo da naredne sezone po prvi put bude učesnik Lige šampiona. Fudbaleri iz Bergama su u Seriji A postigli 77 pogodaka, sedam više od torinske ’Stare dame’, a malo im je nedostajalo da sjajnu sezonu upotpune trijuimfom u Kupu Italije. U finalu su, ipak, poklekli pred Juventusom (2:0), pa je Đan Pjeru i njegovim momcima ostalo da čekaju neku novu šansu da dođu do svog prvog trofeja.

Mada je zbog klupske politike prodaje najatraktivnijih igrača morao da svake sezone vrši promene u timu, Gasperini je uspeo da u Atalanti uspešno u praksi sprovede svoju superofanzivnu trenersku filozofiju. On forsira formaciju 3-4-3 insistrirajući da njegov tim u svakom susretu pokuša postići bar gol više od protivnika. Od svojih igrača traži da imaju posed lopte i kratkim i brzim pasovima osvajaju teren. Oslanja se na svestranost i brzinu vezista (Gomeza, Iličića, Malinovskog)  i napadača (Zapate, Murijela, Pašalića), te zahteva od bekova (Gosens, Kastanja)  što je moguće češće ofanzivne akcije po bokovima.

U ovom šampionatu Italije fudbaleri Atalante su uglavnom ispunili ofanzivne zamisli svoga šefa, o čemu govori dugačak spisak igrača koji su se u proteklih 35 kola upisali u strelce. Na vrhu liste je Luis Murijel sa 18 pogodaka, a prate ga Josip Iličić sa 15 i David Zapata s 11 zabijenih golova. Za njima mnogo ne zaostaju Mario Pašalić i Robin Gosens koji su po devet puta matirali protivničke golmane, dok su Ruslan Malinovski i Papu Gomez poslali loptu u mreže sedam i šest puta.

Naravno, ovaj ofanzivni stil igre donosi određene rizike, zbog stavljanja u drugi plan defanzivnih zadataka. Koristeći malo rastojanje između napadačkih i odbrambenih linija Atalante, protivnici su često kontrama lako dolazili do njenog gola, pa je tim iz Bergama u ovoj, kao i proteklim sezonama primao dosta pogodaka. Kritičari Gasperinijeve trenerske filozofije zameraju mu da nema alternativni sistem igre, te postavljaju pitanje da li bi njegov neuravnoteženi sistem bio podjednako efikasan i sa većim klubovima.

Emilio Andreoli/Getty Images

Atalanta je na startu ove sezone sporije upalila motore, što se negativno odrazilo na rezultate u nacionalnom prvenstvu i grupnoj fazi takmičenja Lige šampiona. Propušteno u Evropi je, ipak, nadoknađeno pošto su kiksevi konkurenata Dinama i Šahtjora omogućili Gasperinijevom timu da se u poslednjem kolu progura na mišiće na drugo mesto iza Mančester Sitija. U osmini finala ekipa iz Bergama je bila bolja od Valensije, a o putniku u četvrtfinale je presudila prva utakmica u kojoj je italijanski tim 19. februara na milanskom “San Siru” (zbog  renoviranja stadiona mečeve nije mogao igrati u Bergamu) pregazio (4:1) ’Slepe miševe”. Tom susretu je prisustvovalo oko 40.000 navijača iz Bergama, što je, prema nekim ocenama, bio okidač koji je doveo do velikog broja obolelih od koronavirusa u ovom gradu.

Mada su u deset kola, odigranih nakon pauze zbog pandemije, ostvarili impresivan bilans od osam pobeda i dva remija (sa Juventusom i Veronom) ’Nerazuri’ iz trećeg najvećeg grada Lombardije, ipak, nisu mogli u potpunosti nadoknaditi propuste iz ranijih faza Serije A. Zapravo bi se moglo reći da je Atalanta, i pored velikog broja sjajnih utakmica i ispoljene superefikanosti, u ovom prvenstvu pokazala da (još) ne poseduje mentalitet šampionske ekipe koja osvaja bodove i kad ne igra dobro, tačnije stiže do titule pobedama nad ’malim’ protivnicima. Tim iz Bergama je prerano ispao iz trke za skudeto zbog ogromnog broja bodova izgubljenih na svom stadionu. Kod kuće ih je, ne samo u derbiju u prvom delu prvenstva savladao Juventus (3:1), već su na “Atleti Azuri d Italija“ trijumfe ostvarili fenjerdžija Spal (2:1), Kaljari (2:0) i Torino (3:2).

Atalanta je nedavno u novom okršaju sa Juveom nadigrala ’Staru damu’ u Torinu. Domaćin je, ipak, zahvaljujući Ronaldovim golovima iz jedanaesteraca izbegao poraz (2:2), što je navelo Gasperinija da sarkastično prokomentariše “kako se ovakvi penali sviraju samo u Seriji A”. On je, međutim, ubrzo odbacio mogućnost (koju je kao kompliment njegovom timu izneo direktor Juventusa Fabio Paratići) da Atalanta postane “italijanski Lester”, tačnije da osvoji titulu u šampionatu na čizmi.

Lester je bajka i verovatno se nikada neće ponoviti nigde na svetu. Jedini protivnik Juventusu u borbi za titulu je sam Juventus. Naši ciljevi su drugačiji. Mi želimo da preživimo i to je prvi korak  prema vrhu“, poručio je Gasperini, a zatim pojasnio da ni konstantni uspesi njegovog tima u nacionalnom šampionatu neće smanjiti ogromni finansijski jaz koji deli Atalantu od njenih bogatijih rivala, „Znamo da plate ne mogu da izađu na teren i dobiju utakmicu. Ali finansijski aspekt je ključan jer smo mi kao klub primorani da prodamo igrača za 20 ili 25 miliona evra kad nam te pare neko ponudi. I da tri godine zaredom budemo treći na kraju sezone to neće smanjiti jaz između nas i bogatih”.

Ne znamo da li Gasperini zaista iskreno misli da njegova Atalanta ne može nikada stići do titule u kalču ili zapravo nastoji da ovakvim izjavama oslobodi sebe i svoje fudbalere psihološkog pritiska pred naredne i šampionate u Italiji. Sigurni smo, međutim, da će stručnjak koga – zbog sklonosti da se sukobljava sa kolegama (nakon poslednjeg  verbalnog obračuna sa Sinišom Mihajlovićem na utakmici sa Bolonjom je isključen) i protivničkim navijačima – u njegovoj zemlji mnogi ne vole, učiniti sve da fudbaleri iz Bergama spremno dočekaju utakmicu sezone sa Pari Sen Žermenom 12. avgusta u Lisabonu.

Biće to u stvari najveći ispit za Đan Pjera i njegove izabranike u njihovim dosadašnjim karijerama, ali i šansa koja će im se teško više ukazati. Eliminišu li u četvrtfinalu Lige šampiona favorizovani sastav pariskih zvezda, ne samo da će stići na dva koraka do evropskog Olimpa, već i pokazati da nisu samo „najbolji provincijski klub Italije”, kao i da Gasperiniji nije trener sposoban da postiže isključivo “ograničene uspehe sa malim timovima”.

Naravno, Gasperini se pred obračun u glavnom gradu Portugala suočava sa teškom dilemom. Da li da i protiv Parižana bude veran svojoj fiolzofiji ofanzivne igre i tako ostavi ogroman prazan prostor za ubitačne kontre Nejmara i Mbapea ili krene sa, za Atalantu atipičnom, ziheraškom taktikom čekanja greške protivnika?. Svaka od ovih opcija je rizična i potencijalno pogubna za italijanskog stručnjaka i ekipu iz Bergama ali veliki treneri, baš kao i vrhunski timovi, takvu reputaciju najčešće stiču upravo na najtežim utakmicama sa bar na papiru kvalitetnijim protivnicima.