Gerić za SK: Od štapa i kanapa do olimpijskog trona

Blog ostalo 31. jul. 202012:00 > 09:26
Podeli:
Reuters, Alexander Demianchuk

Kada je bio dete, privlačio ga je svemir. Do nebeskih visina stigao je nešto kasnije, kao odbojkaš. Danas pomaže drugima da pronađu mir u sebi. Andriju Gerića (43) uvek ćemo pamtiti kao zlatnog olimpijca, a sada legendarni srednji bloker gradi karijeru kao sportski psiholog.

Od deteta za primer, koje je imalo uspeha i u školi i na treninzima, postao je čovek za primer, šampion. Zbog njega su mlađe generacije shvatile da je „kul” biti srednji bloker.

Bio je akter svih najvažnijih mečeva koje je odigrala reprezentacija nekadašnje Jugoslavije, a potom Srbije i Crne Gore i naposletku Srbije. Olimpijski je šampion, prvak Evrope, a ima i srebro sa šampionata sveta. Tokom dve decenije igranja za nacionalni tim stigao je do rekordne brojke i 326 zvaničnih nastupa. Računajući i igranje u klubovima u Italiji, Grčkoj i Turskoj, ukupno je osvojio preko 40 medalja.

A sada Andrija Gerić pomaže drugima da pronađu put do uspeha, izbore se sa izazovima van terena kako bi pobedili na terenu.

Povezano

Zato prvo pitamo kakve savete nudi sportistima u vreme kada je sve neizvesno zbog pandemije koronavirusa.

„U prvom talasu su svi bili zbunjeni, niko nije znao kako da se ponaša. Sada je drugačije. Ljudi moraju da shvate da treba da rade na sebi. Vratiće se sport”, odgovara Andrija, koji je i sam bio zaražen koronavirusom.

„Počeće lige za mesec, dva, tri. Ponovo će se sve igrati. Ponavljam, treba raditi na sebi, to je jedino što vam niko ne može oduzeti”.

Psihologiji se Gerić potpuno posvetio kada je završio igračku karijeru. Ipak, priznaje da je interesovanje postojalo i mnogo ranije.

„Čitao sam dosta literaturu o tome još dok sam igrao. Kada sam okončao karijeru, završio sam fakultet, a onda prošao i još nekoliko edukacija”.

Iako je radio i sa reprezentacijom Srbije, ističe da njegova delatnost sada nije ograničena samo na odbojku.

„Radio sam sa reprezentacijom samo jednu godinu. Rešio sam potom da to više ne činim sve dok me igrači ne prihvate kao psihologa. Sa nekim od tih momaka sam i igrao, tako da su me još doživljavali kao igrača. A radio sam sa ljudima iz svih sportova. To su pojedinci koji se suočavaju sa svakodnevnim problemima, što utiče i na njihovu karijeru”.

Nekadašnji srednji bloker priznao je da u detinjstvu nije zamišljao da će se baviti ovim poslom, pošto ga je oduvek privlačio svemir. Zato je brzo stiglo i objašnjenje otkud u svemu tome i odbojka.

„Kada bih ja znao, bilo bi super”, odgovorio je Andrija smejući se.

„Šalu na stranu. Profesor me je video na času i rekao da dođem na trening. U to vreme sam trenirao i košarku. Bio sam i dobar đak. U jednom momentu sam razmišljao da odem u Ameriku na studije. Da sam otišao, verovatno bih se više posvetio učenju. Ovako je stigla ponuda iz Italije i odlučio sam da ostanem u odbojci”.

Pre poziva iz Italije, stigao je poziv iz reprezentacije. Gerić je u dresu Jugoslavije debitovao 1995, a već naredne godine oko njegovog vrata našla se bronzana olimpijska medalja iz Atlante.

„Ja sam tu bio ubedljivo najmlađi. Bio sam 12. igrač, na meni je bilo da posmatram starije, kako se oni ponašaju i postupaju i da učim”.

Bile su to godine u kojima je Jugoslavija hvatala zalet za najveći uspeh, koji se dogodio 2000. godine osvajanjem zlata na Olimpijskim igrama u Sidneju.

„Sve je bilo pomoću štapa i kanapa. Te 1996. godine je probijen led. Bili smo dobra ekipa, negde se moglo naslutiti sve ono što će doći. Ja sam odigrao samo jedan set protiv Tunisa na tim Igrama, ali mi je i to značilo”.

Posle uspeha u Atlanti osvojeno je srebro na Svetskom šampionatu, kao i srebro i bronza na prvenstvima Evrope. A ove godine obeležiće se dve decenije od zlata u Sidneju.

Clive Brunskill Getty Images

„To je svakako najveći uspeh. Ostvarili smo dobar rezultat u zlo vreme. Svi to pamte”, konstatovao je Andrija i dodao:

„Bili smo mladi, željni dokazivanja, nadigravanja. Svima nam je bio dečački san da učestvujemo na Olimpijskim igrama i osvojimo ih. Bio je to poseban tim, družili smo se, pored igračkog, svi momci su imali i ljudske kvalitete. I ostali smo nekako povezani posle svega”.

Jugoslavija je turnir u Sidneju počela sa dva poraza – bolje od „plave čete” bile su Italija i Rusija. Pobedama nad Sjedinjenim Američkim Državama, Argentinom i Južnom Korejom otišlo se u četvrtfinale, a tamo je usledio triler u pet setova sa Holandijom i još jedan trijumf. U polufinalu je srušena Italija, a u finalu Rusija.

„Naš cilj od početka je bila medalja i mi smo slepo verovali u to i posle poraza od Italije i Rusije u grupi”.

A od svih poena velikog finala, Andrija posebno pamti:

„Kad sam Ruslanu Olihveru, tadašnjem srednjaku Rusije, nabio tempo u tri metra. Posle je celu utakmicu vijao da me izblokira, dok su naši krajnji napadači dobijali i prolazili lopte na jedan blok. A svi pamte onaj lepi poen kada je Vanja vratio loptu iz publike i kasnije napravio poen blokom. Postolje i himna je još nešto što pamtim”.

Posle svečane dodele medalja, „plava četa” je morala da „juri” na avion.

„Otpisali su nas posle dva poraza na početku, pa su nam već rezervisali karte za povratak. Mi smo ipak u nastavku turnira mnogo bolje igrali, pobeđivali smo. Ali smo već bili spakovani kada smo pošli na finale. Imali smo let brzo posle tog meča. Malo smo proslavili u avionu. Valjda ćemo ove godine moći i da nadoknadimo”.

Zbog političke situacije u tadašnjoj državi, svečanog dočeka u Beogradu za šampione nije bilo.

„Kada smo došli na aerodrom, prvo pitanje je bilo hoćemo li primiti odlikovanja od predsednika. Samo što smo postali olimpijski prvaci, a prvo pitanje bilo je političko. Za mene je to bilo neshvatljivo… Rastali smo se na aerodromu. Nas nekoliko je imalo pravi doček u Novom Sadu i to je to”.

Godinu dana posle trijumfa u Sidneju, odbojkaši su pokorili i Evropu. Na pitanje šta je nedostajalo „plavoj četi” da potom osvoji i svet, Gerić odgovara:

„Sportske sreće. Brazilci su u narednim godinama igrali kao nenormalni, nismo mogli da ih dobijemo. Žao mi je što na Igrama u Atini nismo ostvarili bolji rezultat. Tad smo kao ekipa bili najzreliji. Nažalost, nas šestorica se razbolelo i nismo mogli da ostvarimo maksimum. Izgubili smo u četvrtfinalu, a imali smo kvaliteta da budemo na postolju”.

Reuters, Michael Caronna

Za odbojkaše Srbije olimpijska medalja sada je samo pusta želja, s obzirom na to da ih neće biti u Tokiju. Prethodno nisu uspeli da se kvalifikuju ni za turnir u Riju.

„Teško je uopšte otići na Olimpijske igre. Sve ekipe su dobre i treba tempirati formu, a potrebno je i malo sreće. Mi nismo bili najbolji kad je bilo najvažnije”.

Ono što dodatno brine je situacija u domaćem prvenstvu i stanje u klubovima.

„Generalno, loš je nivo, novca nema, muška liga nam je izuzetno slaba. Pogledajmo samo gde su naši klubovi u evropskim takmičenjima, šta su uradili i koliko su pobeda ostvarili. Dok se sistemski nešto ne uradi, teško da će se bilo šta promeniti. Mladi će odlaziti čim dobiju priliku. Biće igrača za reprezentaciju, ali kako će nam izgledati klupska takmičenja…”

A kako bi se problem rešio, promene moraju da budu temeljne. U planu je izgradnja nacionalnog odbojkaškog centra, ali…

„U odnosu na period od pre deset godina, suštinski se ništa nije promenilo. O nekim temama se pričalo dok sam ja još igrao. Sve promene bile su samo kozmetičke, šminka. Uvedena su testiranja mlađih igrača, ali to samo kako bi određeni klubovi znali koga da dovedu. Možda su podeljene neke lopte, ali pogledajte samo kakve ugovore imaju igrači. To je smešno. Niko neće da se bavi odbojkom. Pri tom, muška selekcija dva puta zaredom ne učestvuje na Olimpijskim igrama, naravno da će se visoki dečaci opredeliti za košarku, jer košarkaši redovno učestvuju”, uputio je apel na kraju Gerić.