Andrejka

Podeli:
Lična arhiva

U godini smo u kojoj se fudbal suočio sa situacijom u kojoj nikada zapravo nije bio. I takva godina je dobila čast da obeleži 90. godišnjicu od održavanja prvog svetskog prvenstva u fudbalu.

Lična arhiva

Pandemija koronavirusa dovela je ceo (ne samo) fudbalski svet u pat poziciju. Traže se, i naizgled, pronalaze rešenja da se fudbalska lopta ipak kotrlja terenima. Jednom, kada se sve ovo bude zvalo juče, pričaćemo nekim mlađim generacijama kako je fudbal stao. Kako je ponovo oživeo. I kako nikada više nije bio isti.

Setićemo se, možda, da je baš te godine trebalo obeležiti 90. godišnjicu održavanja prvog šampionata sveta u fudbalu. I setićemo se vizionara koji su Mundijal osmislili, oživeli i dali nam ga na poklon.

Zato treba da se setimo i Mihaila Andrejevića Andrejke, čoveka sa vizijom, čoveka za koga nije postojala prepreka te 1930. Ali ni pre ni posle nje. Lekar, fudbaler, ratnik, fudbalski radnik, počasni član FIFA.

Mihajlo Andrejević rođen je u Požarevcu 3. jula 1898. godine. Sa svega 16 godina prijavio se u dobrovoljce kada je počeo Prvi svetski rat. Nakon bitaka na Ceru i Kolubari, godinu kasnije bio je među onima koji su zarobljeni i odvedeni u Bugarsku. Donekle mu je dane u zarobljeništvu olakšao fudbal, jer istorija kaže da je za tri godine provedene u Bugarskoj igrao za Levski i Sofiju 13 jer se u Bugarskoj fudbal igrao i za vreme rata. Nastavio je tamo gde ga je rat zaustavio u BSK. Iz zarobljeništva je uspeo da pobegne pred kraj rata pa se pridružio vojnicima u proboju Solunskog fronta.

Po završetku rata ponovo je obukao dres BSK, ali nije dugo prošlo odlučio je da školovanje stavi, na kratko, ispred loptanja. Upisao je i završio medicinski fakultet u Beču. Ni tamo mu fudbal nije dao mira, pa je tokom studija igrao za Vineršport klub. Kopačke je o klin okačio kada se kao svršen student vratio u Beograd.

Od lekara sekundarca, preko primarijusa do docenta, do 1953. kada je imenovan za redovnog profesora Interne medicine na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Bio je specijalista gastroenterologije i zaslužan je za mnoge inovacije uvedene u Srbiji u lečenju pacijenata. Njegova je zasluga što je Beograd dobio gerijatrijsko odeljenje, što je osnovana laboratorija za primenu radioizotopa u medicini, nabavio je i prvi aparat za hemodijalizu. Do pred sam kraj života pisao je nedeljne kolumne iz oblasti medicine za „Nedeljnu borbu“.

Paralelno sa karijerom lekara, zidao je Andrejka i karijeru fudbalskog funkcionera. Onakvog kakvog bi danas svi poželeli.

Počeo je u svom BSK u kome je bio od osnivanja 1911. kao omaldinac i prvotimac, gde bi drugde. Prvo od mesta potpredsednika kluba, a onda i predsednika. Kada je 1930. godine Jugoslovenski fudbalski savez premešten iz Zagreba u Beograd, Andrejka je postavljen za sekretara za spoljne poslove. I dobro je što jeste jer je on jedan od najzaslužnijih što je tadašnja reprezentacija Jugoslavije otišla u Urugvaj i upisala se velikim slovima u istoriju svetskog fudbala.

(Ne, nije baš bilo onako kako ste videli u filmu Montevideo, Bog te video. Nije bilo nikakvog pištolja uperenog u bugarskog predstavnika ili prikupljanja novca među narodom. Ali, bilo je velike želje, neograničenog poverenja i beskrajne ljubavi prema fudbalu.)

Sreo se u Montevideu sa ljudima sa kojima je delio strast prema fudbalu, viziju u ono što fudbal može da postane i dve godine kasnije Mihailo Andrejević postao je član nadzornog odbora FIFA. Svakako je tome najviše doprinelo prijateljstvo koje je Andrejka izgradio sa tadašnjim predsednikom FIFA Žilom Rimeom. Dodajmo na to i podršku koju je Rime sve vreme imao u Andrejeviću i sve će se posložiti kako treba. Četiri godine kasnije izabran je u Izvršni komitet Međunarodne fudbalske federacije. Kod kuće je morao malo više da se „dokazuje“ pa je devet godina nakon ulaska u Jugoslovenski fudbalski savez imenovan njegovim predsednikom. U FIFA je bio i predsednik Arbitražne i Medicinske komisije. Sa kraćim prekidima član FIFA bio je sve do 1982. godine kada izabran je za doživotnog počasnog člana svetske kuće fudbala. Dve godine kasnije bio je među sedmoricom zaslužnih fudbalskih radnike prvodolikovanih ordenom FIFA. Dobitnik je i Zlatnog priznanja Međunardonog olimpijskog komiteta.

Lična arhiva

Kada se zbog bolesti nakon 33 godine sa mesta predsednika FIFA povukao Rime, sedam godina su se na njegovom mestu smenjivali Rudolf Seldrajers i Artur Druri. Kratko je na toj funkciji bio i Ernst Tomen. Kada je 1961. Druri preminuo jedina dva kandidata za mesto prvog čoveka svetskog fudbala bili su Mihailo Andrejević i Stenli Raus. Uticaj koji je Engleska imala, kao i fudbalska tradicija te zemlje na mesto FIFA doveli su Rausa. Andrejević je imenovan za njegovog zamenika. Iako tradicionalista, Raus se zalagao za uvođenje novina u fudbal, posebno na polju suđenja pa je tako organizovao niz predavanja za sudije kako bi se pažnja skrenula na pravilno tumačenje i primenu pravila. U tim seminarima učestvovao je kao jedan od predavača i Andrejević.

Uz funkcije u Arbitražnoj i Medicinskoj komisiji, Raus je Andrejeviću, kao poštovanom i pouzdanom čoveku, dodelio i funkiciju potpredsednika Komiteta za organizaciju svetskih prvenstava. Kao član ove komisije, Andrejka je učestvovao na svim Olimpijskim igrama održanim do 1980. i na svim mundijalima održanim do 1982. godine.

Jedna od priča koja prati Andrejkin život je i ona koju je Ivanu Cvetkoviću, novinaru Politike ispričao Andrejkin sin Milan.

Bio je 13. februar 1974. godine. Jugoslavija je u Frankfurtu igrala majstoricu za plasman na Svetsko prvenstvo protiv Španije sa kojom je u grupi potpuno bila izjednačena. Navodno je, pod parolom „šta nije zabranjeno to je i dozvoljeno“ Andrejka na poluvremenu „dopingovao“ igrače dajući im vakcine sa rastvorenom čokoladom. Sam je posle izjavio da je to verovatno jedina utakmica koju je Jugoslavija odigrala u istom ritmu od prvog do poslednjeg minuta. I čini se da je vredelo jer je Jugoslavija pobedila golom Josipa Katalinskog i otišla na Mundijal.

Andrejka je svoja iskustva i uspomene zapisao i objavio u knjizi pod naslovom „Dugo putovanje kroz fudbal i medicinu“. Knjiga je objavljena malo pre njegove smrti 1989. godine u 1.500 primeraka. Možda ste među onim srećnicima koji su je od nekoga nasledili.

Mihailo Andrejević je do smrti obavljao funkciju predsednika Udruženja ratnika Srbije 1914-1918. Preminuo je u Beogradu 20. septembra 1989. u 91. godini.

Do nekog novog Andrejke.